Ja­mes Spa­der

Za­što je ve­li­čans­tve­no bi­zar­ni Ja­mes Spa­der naj­na­pe­ti­ji lik u bi­lo ko­joj pros­to­ri­ji

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - AN­DREW GOL­D­MAN

Za­što je ovaj ve­li­čans­tve­no bi­zar­ni glu­mac naj­čud­ni­ji čo­vjek na te­le­vi­zi­ji a ujed­no i naj­na­pe­ti­ji lik u bi­lo ko­joj pros­to­ri­ji? Tekst

SVI VI KO­JI SE NA­DA­TE DA JA­MES SPA­DER U stvar­nom ži­vo­tu di­je­li ne­ku zna­čaj­ku jed­nog od umi­lja­tih, no čud­nih li­ko­va po ko­ji­ma je pos­tao poz­nat, vje­ruj­te, Spa­der vas ne­će ra­zo­ča­ra­ti. “Me­ni ni­kad, ni­kad, ni­kad ne­što ni­je do­volj­no čud­no”, Spa­der vo­li re­ći. I do­is­ta, nje­gov rad odra­ža­va nje­ga kao oso­bu i na pr­vi po­gled Spa­der ko­ji ula­zi kroz vra­ta ka­fi­ća Strump­town na nju­jor­škoj 8. uli­ci uis­ti­nu bi mo­gao bi­ti zlo­či­nač­ki ve­le­um Raymond “Red” Red­din­g­ton ko­jeg je Spa­der utje­lo­vio u TVse­ri­ji Cr­na lis­ta. Spa­der na se­bi ima red­din­g­to­nov­ski ze­le­ni še­šir upa­ren sa ze­le­nim ša­lom ko­ji bo­jom od­go­va­ra stak­li­ma na nje­go­vim sun­ča­nim na­oča­la­ma. “Do­bar je to še­šir, ali ne i iz­vr­stan”, is­pra­vio me Spa­der kad sam za­pa­zio slič­nost. “Red no­si kva­li­tet­ni­je še­ši­re od ovog. Me­ni je ovo sva­kod­nev­ni še­šir. Imam mno­go še­ši­ra”. (Što­vi­še, ra­ču­na­ju­ći ljet­ne i zim­ske ko­lek­ci­je ko­je no­si u New Yor­ku ili u svom do­mu u Los An­ge­le­su, Spa­der pret­pos­tav­lja da ima oko 30 še­ši­ra.) Spa­der ta­ko­đer na se­bi ima cr­ni vu­ne­ni gor­nji ka­put za ko­ji sam kas­ni­je saz­nao da skri­va mo­to­cik­lis­tič­ku jak­nu od štav­lje­ne krav­lje ko­že, a ko­ja pri­kri­va do­nju ves­tu ko­ju no­si pre­ko pu­lo­ve­ra od ka­šmi­ra. Da, hla­dan je zim­ski dan, ju­tro je na­kon obil­nog sni­je­ga, no ko­li­či­nom gor­nje odje­će je kao da vas je maj­ka opre­mi­la za iz­la­zak na ne­djelj­ni ru­čak. “Ne­vje­ro­jat­no vje­tro­ot­por­no”, iz­ja­vio je Spa­der o svo­joj odje­ći po­nos­no kuc­ka­ju­ći po sto­lu uz tek naz­na­ku osmi­je­ha na li­cu. “Bez ob­zi­ra na uvje­te, ovo je ne­pro­boj­no”. Svra­ti­li smo do nje­go­va doma u Gre­enwich Vil­la­geu ko­ji di­je­li s dje­voj­kom i glu­mi­com Les­lie Ste­fan­son s ko­jom je u ve­zi već vi­še od de­set­lje­ća. Njih dvo­je ima­ju pe­to­go­diš­njeg si­na Nat­ha­na­ela ko­ji će, uz dva 20-go­diš­nja­ka iz pr­vog bra­ka, bi­ti Spa­de­ro­vo po­s­ljed­nje di­je­te. “Vje­ru­jem u ne­ga­tiv­ni rast sta­nov­niš­tva”, re­kao mi je. “Dru­go dvo­je dje­ce rodila mi je dru­ga maj­ka pa će ova tri si­na za­mi­je­ni­ti nas tro­je”.

Sve dok ne ra­zu­mi­je­te jed­nu stvar o Spa­de­ru, osje­ćat će­te da u nje­mu ima ne­što čud­no što ni­ka­ko ne us­pi­je­va­te ra­zu­mje­ti – ko­li­ko usre­do­to­če­no iz­gle­da dok sva­ku od svo­jih ci­ga­re­ta mar­ke Ame­ri­can Spi­rits spre­ma iz­rav­no u kan­tu za sme­će, ko­li­ko oz­bilj­no shva­ća svo­je šet­nje i obi­la­ske su­sjed­stva dok la­ga­no ho­da i po­ka­zu­je ne­ka­daš­nje ko­njuš­ni­ce u ko­ji­ma je E. E. Cum­min­gs ne­koć ži­vio (“On je

pro­mi­je­nio ener­gi­ju po­ezi­je, no imao je ne­ke an­ti­se­mit­ske pro­ble­me ko­ji su me mu­či­li”). Kas­ni­je mi je priz­nao da je “op­se­siv­no-kom­pul­zi­van”. “Imam ve­li­kih op­se­siv­no-kom­pul­ziv­nih pro­ble­ma. Vr­lo sam spe­ci­fi­čan”. Pos­to­je ne­ki obi­ča­ji ko­je sve op­se­siv­no-kom­pul­ziv­ne oso­be iz­vo­de ( bro­ja­nje pločica, vi­šes­tru­ko za­klju­ča­va­nje vra­ta, itd.), no ne­ke su stva­ri kod nje­ga iz­ra­že­ni­je. “Os­la­njam se na odre­đe­nu ru­ti­nu”, iz­ja­vio je. “Znaš, vr­lo mi je te­ško jer to stva­ra ne­ku ovis­nost u mom po­na­ša­nju, na­ime, ru­ti­na i obi­ča­ji pos­ta­ju isprepleteni. No u pos­lov­nom as­pek­tu po­re­me­ćaj se is­po­lja­va kao op­se­siv­na po­sve­će­nost po­je­di­nos­ti­ma i fik­sa­ci­ja. No to ni­je lo­še jer ne za­bo­rav­ljam tekst i upu­te. S dru­ge stra­ne, ni­kad ni­sam opu­šten.”

Nje­gov ko­le­ga sa se­ta sla­že se s nje­go­vom pro­cje­nom. “On ima svo­je vlas­ti­te ose­buj­nos­ti”, iz­ja­vio je William Shat­ner, biv­ši ko­le­ga iz se­ri­je Bos­ton­sko pra­vo. “Vo­lim ga, a kad ne­kog vo­li­te, to je je­dan od dje­li­ća za­što ne­kog vo­li­te. Na­rav­no, ako lju­bav nes­ta­ne, tad vam te stva­ri idu na živ­ce”. Spa­der ni­je mo­gao gle­da­ti ka­ko lju­di je­du na se­tu. “Naš je stol za ka­te­ring bio bli­zu ula­za na sce­nu pa je mo­rao iz­bje­ga­va­ti pro­la­že­nje uz stol i gle­da­nje ka­ko lju­di li­žu pr­ste ili raz­ma­zu­ju mas­lac na pe­ci­va”, pri­sje­tio se Shat­ner i do­dao da je kat­kad uži­vao kad je po­vre­me­no raz­ma­zi­vao va­ze­lin po Spa­de­ro­vim scen­skim na­oča­la­ma. “Bio bi užas­nut.”

Na­kon tog ot­kri­ća, mno­go mi to­ga ko­nač­no ima smis­la, pri­mje­ri­ce za­što su mu, na­kon što je pris­tao na in­ter­v­ju, tre­ba­li mje­se­ci da odre­di dan kad će­mo se na­ći i za­što se u 11.00 sa­ti u uto­rak spu­šta­mo niz stu­bi­šte u pod­zem­nu tmi­nu i hlad­no­ću le­gen­dar­nog jazz klu­ba Vil­la­ge Van­gu­ard, gdje je re­do­vit gost. Spa­der je od­lu­čio da že­li da se in­ter­v­ju odr­ži u Van­gu­ar­du. Bu­du­ći da je ri­ječ o noć­nom klu­bu, da­nju je za­tvo­ren i umjes­to da zas­tra­ne od Spa­de­ro­va na­uma i iz­a­be­ru ne­ki od de­se­ta­ka ti­su­ća ugos­ti­telj­skih obje­ka­ta na Man­hat­ta­nu, NBC je do­go­vo­rio da se klub otvo­ri. “Ni­sam znao gdje drug­dje po­ći”, čuo sam ga kad je objaš­nja­vao raz­lo­ge De­bri Gor­don, kće­ri ute­me­lji­te­lja klu­ba Maxa Gor­do­na, ko­ja ga je sr­dač­no iz­gr­li­la. Spa­der je uk­lo­nio slo­je­ve odje­će, ot­krio gla­vu (ni­je pro­će­lav kao u se­ri­ji Cr­na lis­ta) i sjeo na svo­je uobi­ča­je­no mjes­to - stol 4 - na cr­ve­nom po­des­tu des­no od po­zor­ni­ce. “Ovo je iz­vr­s­no mjes­to”, re­kao je. Mno­go je pro­miš­lja­nja ulo­žio u taj za­klju­čak. “Pr­vo, ni­je pre­iz­lo­že­no”, iz­ja­vio je i po­ka­zao na ne­poz­na­te lju­de za sto­lom 1 i 2 ko­ji su, prem­da su mno­go bli­že glaz­be­ni­ci­ma, osvi­jet­lje­ni svje­tli­ma po­zor­ni­ce, dok je nje­gov stol 4 uvi­jek u sje­ni. Sa svog mjes­ta uvi­jek mo­že vi­dje­ti ru­ke pi­ja­nis­ta “sve dok na onoj sto­li­ci ne sje­di net­ko pre­go­lem”. Za­tim je us­tao i po­ka­zao mi za­što je to mjes­to sa­vr­še­no za iz­la­zak, ka­ko ima iz­ra­van put iz­me­đu sto­lo­va do bi­lo ko­jeg dru­gog mjes­ta na ko­je že­li ići, bio to to­alet, to­či­onik ili iz­laz ako kre­ne za­pa­li­ti ci­ga­re­tu va­ni.

“De­bra”, uzvik­nuo je Spa­der u mrak. “Još ne­maš hlad­nog pi­va, zar ne?” Ne­tom pri­je pod­ne­va Spa­der je otvo­rio svo­ju pr­vu bo­cu Stel­le. U stvar­nos­ti Spa­der di­je­li ne­ke aris­to­krat­ske li­ni­je vid­lji­ve u mno­gim nje­go­vim ulo­ga­ma. Ni­je to nje­go­va kri­vi­ca jer je dje­tinj­stvo ne­ri­jet­ko pro­vo­dio u pri­prem­nim ško­la­ma omi­lje­nim me­đu bos­ton­skim Bra­ma­ni­ma. Odras­tao je u stu­dent­skom do­mu ško­le Bro­oks, pri­prem­noj ško­li gdje je nje­gov otac pre­da­vao en­gle­ski (maj­ka mu je ta­ko­đer bi­la uči­te­lji­ca u obliž­njoj ško­li), a sred­nju je ško­lu po­ha­đao na Aka­de­mi­ji Phil­lips u An­do­ve­ru, u Ma­ssac­hu­set­t­su. On­dje je to­li­ko uži­vao glu­me­ći u ka­za­liš­nim pred­sta­va­ma da je od­lu­čio da je be­smis­le­no nas­ta­vi­ti ško­lo­va­nje pa je sa 17 go­di­na na­pus­tio ško­lu i po­tra­žio sre­ću u New Yor­ku, gdje je, če­ka­ju­ći svoj tre­nu­tak sla­ve, ra­dio mno­ge čud­ne pos­lo­ve po­put čiš­će­nja ko­njuš­ni­ce Cla­re­mont na Up­per West Si­deu i spa­vao na sa­to­vi­ma jo­ge ko­ju je na­vod­no po­du­ča­vao. “Svje­tla su bi­la uga­še­na, a tem­pe­ra­tu­ra dig­nu­ta”, po­jas­nio je.

“Imam vr­lo iz­ra­že­ne op­se­siv­no­kom­pul­ziv­ne pro­ble­me”, iz­ja­vio je Spa­der. “Ni­sam ja­ko opu­šten.”

Bu­du­ći da je ta­da bio pre­kra­san i mlad, to ga je is­pr­va one­mo­gu­ća­va­lo da bu­de vr­sta glum­ca ka­kav je že­lio bi­ti. “Ni­sam iz­gle­dao kao ka­rak­ter­ni glu­mac, no u tim sam ulo­ga­ma uži­vao”, iz­ja­vio je. “Ako ste bi­li ka­rak­ter­ni glu­mac ko­ji ni­je iz­gle­dao po­put ka­rak­ter­nog glum­ca, mo­ra­li ste glu­mi­ti ne­ga­tiv­ce”. U to­me je bri­lji­rao i ve­ći­nu je 1980-ih pro­veo u sta­rim vo­zi­li­ma po­put gnjus­nog di­le­ra Ri­pa ko­jeg je utje­lo­vio u fil­mu Ma­nje od nu­le. Spa­der je bio ta­ko uvjer­lji­vo od­vra­tan na audi­ci­ji za ulo­gu Stef­fa, bo­ga­tog, po­drug­lji­vog sred­njo­škol­ca s pod­stav­lje­nim odi­je­li­ma i ci­ga­re­tom u ku­tu usa­na za film Li­je­pa u ru­ži­čas­tom da je cas­ting di­rek­tor na audi­ci­ja­ma mo­rao za­to­mi­ti svo­ju od­boj­nost pre­ma Spa­de­ru i da­ti mu ulo­gu.

Kraj ‘80-ih i po­če­tak ‘90-ih bi­la su raz­dob­lja kad je Spa­der do­bi­vao glav­ne ulo­ge, ali uglav­nom nas­tra­ne i čud­ne. Ta­ko je Spa­der utje­lo­vio vo­aje­ra s ka­me­rom u spa­va­ćoj so­bi u fil­mu Seks, la­ži i vi­de­ovrp­ce; glu­mio je li­ka ko­ji je po­še­vio (da, po­še­vio!) ra­nu na no­zi Ro­ssa­ne Arqu­et­te u fil­mu Su­dar, te ne­za­sit­nog lju­bi­te­lja cun­ni­lin­gu­sa u fil­mu Bi­je­la pa­la- ča u ko­jem je ve­ći­nu fil­ma pro­veo s gla­vom u me­đu­nož­ju Su­san Sa­ran­don. Ni­je to bio ni­ka­kav kri­vi oda­bir ulo­ga, iz­ja­vio je Spa­der, li­je­če­ni “mla­di... pro­ž­dr­lji­vi... mas­tur­ba­tor” ko­ji, za­go­net­no, priz­na­je da je odu­vi­jek vo­lio eks­pe­ri­men­ti­ra­ti gle­de svo­je sek­su­al­nos­ti. “Zna­te, imao sam dvi­je sta­ri­je sestre i kao da su svi sve vri­je­me bi­li go­li, mo­ji ro­di­te­lji i sestre”, do­dao je. “Bi­li smo vr­lo li­be­ral­ni gle­de sek­su­al­nos­ti. Oko me­ne je bi­lo mno­go dje­vo­ja­ka. I deč­ki­ju. I sa svi­ma sam se igrao li­ječ­ni­ka”.

AZA­TIM, NA­KON ŠTO JE NA-pu­nio 40 go­di­na i kad se šo­ubiz­nis mo­že za ne­ke pre­tvo­ri­ti u ne­mi­lo­srd­nu džun­glu, Spa­de­ru se zbi­lo ne­što pre­kras­no. Na­ime, Spa­der ni­kad ni­je bio naj­po­du­zet­ni­ji lik na svi­je­tu jer bi sva­ko ljeto kad su mu si­no­vi bi­li ma­li uzi­mao slo­bod­no, a kad bi i pri­hva­tio ne­ku ulo­gu, to bi ne­iz­bjež­no bi­lo “jer ne­ma nov­ca i mo­ra pla­ti­ti ra­ču­ne”. No tad je po­čeo do­bi­va­ti do­is­ta iz­vr­s­ne ulo­ge. Pri­je­lom­ni­ca se zbi­la 2002. i fil­mom Taj­ni­ca u ko­jem je utje­lo­vio E. Edwar­da Greyja, sa­do­ma­zo­his­tič­kog še­fa Maggie Gyl­len­ha­al ko­ji je, ovo vri­je­di na­po­me­nu­ti, ta­ko­đer bio op­se­siv­no-kom­pul­zi­van. Za Maggie Gyl­len­ha­al neo­bič­nos­ti su za­po­če­le onog tre­nut­ka kad je upoz­na­la Spa­de­ra na či­ta­nju sce­na­ri­ja. “On je odu­vi­jek bio gos­po­din Grey”, iz­ja­vi­la je. “Ni­je tu bi­lo neo­bve­zat­nog ča­vr­lja­nja. Ne, on je sa­mo sjeo i po­čeo pi­lji­ti u me­ne. Bi­la sam is­to­dob­no za­pa­nje­na i za­pre­pa­šte­na”. Maggie Gyl­len­ha­al ni­kad ni­je ima­la Spa­de­rov broj mo­bi­te­la, ni­je zna­la ni­šta o nje­go­vu ži­vo­tu iz­van se­ta, no neg­dje na sre­di­ni sni­ma­nja, Spa­der ju je odveo sa stra­ne i re­kao joj, vr­lo spo­ro, kao da iz­me­đu sva­ke ri­je­či ima krat­ka stan­ka: “Na sva­kom pro­jek­tu na ko­jem su­dje­lu­jem uvi­jek imam sa­vez­ni­ka. A ovaj si put moj sa­vez­nik ti”. Ne­du­go za­tim, Spa­der je za­po­čeo sa svo­jim obi­ča­ji­ma da ša­lje po­moć­ni­ke pro­du­cen­ta da oti­đu po Maggie, prem­da su nji­ho­ve gar­de­ro­be bi­le u is­toj pri­ko­li­ci i odvo­je­ne sa­mo tan­kim zi­dom. “Mo­gao me dos­lov­no do­zva­ti i ja bih ga ču­la”, iz­ja­vi­la je. “No iz­aš­la sam iz so­be, pro­ho­da­la dva me­tra, po­ku­ca­la mu na vra­ta i on me po­zvao unu­tra i po­nu­dio čo­ko­la­dom. To je pos­tao ne­ki oblik na­šeg sa­do­ma­zo­his­tič­kog obi­ča­ja.”

U Hol­lywo­odu su shva­ti­li da bi ta vr­sta zas­tra­šu­ju­će bez­o­sje­ćaj­nos­ti mo­gla bi­ti naj­prik­lad­ni­ja za ko­me­di­je. Nje­go­vo utje­lov­lje­nje šar­mant­nog i lji­ga­vog od­vjet­ni­ka Ala­na Sho­rea u TV-se­ri­ji Prak­sa i spin- of­fu Bos­ton­sko pra­vo do­ni­je­lo mu je dva uzas­top­na Em­myja za glav­nu ulo­gu (u kon­ku­ren­ci­ji je bio i Ja­mes Gan­dol­fi­ni), a za­tim je glu­mio ne­ugod­nog Ro­ber­ta Ca­li­for­ni­ju u se­ri­ji Ured. (Spa­de­ru ne manj­ka ulo­ga i usko­ro će­mo ga vi­dje­ti u jed­nom od onih smi­ješ­nih di­gi­tal­nih odijela u ko­jem će glu­mi­ti glav­ni lik ro­bo­ta u Joss Whe­do­no­vim Osvet­ni­ci­ma: Do­ba Ul­tro­na.)

No Cr­na lis­ta i an­ti­ju­nak te se­ri­je Red­din­g­ton omo­gu­ću­ju Spa­de­ru da pri­ka­že svu svo­ju

na­da­re­nost – nas­tra­nu, ne­do­ku­či­vu zlu stra­nu, srod­nu na­sil­nost i spo­sob­nost da bez­iz­ra­žaj­no iz­ri­če pa­met­ne pri­mjed­be iz sce­na­ri­ja. “Ja­ni­ce, mo­je is­kre­ne is­pri­ke”, uzvik­nuo je Red­din­g­ton že­ni ko­ju je ne­tom ugu­rao u or­mar i tre­nu­tak pri­je ne­go je nje­zi­na su­pru­ga upu­cao u ko­lje­no. “Dru­gi ću put ku­ša­ti go­ve­di­nu Stro­ga­nov. Iz­vr­s­no mi­ri­še!” Kad je sce­na­rist Jon Bo­ken­camp osmis­lio pi­lot epi­zo­du Cr­ne lis­te, u ulo­zi Red­din­g­to­na (u se­ri­ji ga se os­lov­lja­va kao “zlo­či­nač­ki ve­le­um” zbog nje­go­ve tajne že­lje da se pre­da FBIju, a za­tim po­ma­že no­voj agen­ti­ci – ko­ja mu je mo­žda kći – u hva­ta­nju svo­jih part­ne­ra u zlo­či­nu) vi­dio je Garyja Ol­d­ma­na ili Ke­vi­na Spa­ceyja. Pri­je ne­go je sce­na­rij do­šao u ru­ke Spa­de­ru, ne­ko­li­ko je glu­ma­ca od­bi­lo ulo­gu, što je, pre­ma Bo­ken­cam­pu, bi­lo neo­če­ki­va­no po­zi­tiv­na stvar. “Da­nas ne mo­gu ni­kog dru­gog za­mis­li­ti u toj ulo­zi”, re­kao mi je.

No ni­je sve iš­lo kao po lo­ju. Da­nas Bo­ken­camp i John Ei­sen­drath, ko­le­ga i iz­vr­š­ni pro­du­cent, ve­ći­nu svog vre­me­na pro­vo­de slu­že­ći Spa­de­ru i taj će se obi­čaj nas­ta­vi­ti još naj­ma- nje go­di­nu da­na jer je NBC od­lu­čio sni­mi­ti i dru­gu se­zo­nu. Bo­ken­camp ni­je imao poj­ma o op­se­siv­nos­ti svog glav­nog glum­ca. “Ne, Bo­že sa­ču­vaj”, iz­ja­vio je. “No vr­lo smo br­zo na­uči­li.” Spa­der je re­kao da me­đu­sob­no raz­go­va­ra­ju se­dam da­na u tjed­nu i ni jed­na te­ma ni­je im tri­vi­jal­na. “Da­nas još ni­smo raz­go­va­ra­li”, iz­ja­vio je Bo­ken­camp, “no proš­li tje­dan, na nje­gov ro­đen­dan, dva i pol sa­ta pri­ča­li smo na te­le­fon, a na Dan za­hval­nos­ti, kad sam bio u Ko­lo­ra­du, dva sam sa­ta še­tao is­pred ku­će i pri­čao s njim na mo­bi­tel. Ti ga raz­go­vo­ri no­ću dr­že bud­nim i on je jed­nos­tav­no ne­umo­ljiv. Prem­da raz­go­vo­ri mo­gu bi­ti kat­kad frus­tri­ra­ju­ći”.

PRA­VI PRO­BLE­MI NAS­TA­LI SU kad je Spa­der do­bio dvo­di­jel­ni sce­na­rij u ko­jem taj­nu FBI-je­vu ku­ću, gdje se Red­din­g­ton na­la­zi sa svo­jim na­dre­đe­ni­ma, na­pad­nu ubo­ji­ce ko­ji ga že­le ubi­ti. “Na­zvao sam sce­na­ris­te i re­kao: ‘Jas­na vam je po­prat­na šte­ta ove sce­ne, zar ne?’”. Iz­ja­vio je Spa­der s ce­re­kom na li­cu. “Svjes­ni ste da je to pri­je­lom­ni tre­nu­tak. Spa­lit će­te nje­go­vu ku­ću! To zna­či da je Red­din­g­ton su­očen s go­le­mim si­gur­nos­nim pro­ble­mom. Ka­ko da se vi­še vra­tim ta­mo? Ka­ko mo­gu u kas­ni­jim se­ri­ja­ma iko­me vi­še vje­ro­va­ti?”.

Mo­žda je razlog to­me što smo u sat i pol svaki po­pi­li tri pi­va, no Spa­der mi se či­ni uis­ti­nu na­bri­ja­nim, kao da je si­gur­nost iz­miš­lje­nog li­ka do­is­ta pi­ta­nje ži­vo­ta i smr­ti. Na­po­s­ljet­ku, on će do­bi­ti svo­ju pla­ću pa za­što bi ga on­da tre­ba­lo bi­ti bri­ga? “Jer ja to mo­ram od­glu­mi­ti”, iz­ja­vio je kao da je to ne­što naj­o­či­ti­je na svi­je­tu. Prem­da su sce­na­ris­ti ima­li i dru­gih za­mis­li, Spa­der je in­zis­ti­rao pa su epi­zo­de po­nov­no na­pi­sa­ne, ter­mi­ni po­mak­nu­ti, a iz­vr­š­ni di­rek­to­ri NBC-a stav­lje­ni u ne­ugo­dan po­lo­žaj sa­mo ka­ko bi Red mo­gao no­si­ti jar­mul­ku i skri­va­ti se u si­na­go­gi ne­ko­li­ko epi­zoda dok ne ot­kri­je iz­daj­ni­ka.

“Imam plan”, iz­ja­vio je Spa­der ga­se­ći ci­ga­re­tu u pe­pe­lja­ru i zvu­če­ći opi­je­no jed­na­ko kao što sam se ja osje­ćao na­kon pi­va. “Po­čis­tit će­mo naš stol, ja ću oti­ći na WC i tad će­mo, ako ne­maš ni­šta pro­tiv, oti­ći na jed­no mjes­to ko­je vo­lim na ko­mad pi­zze. Je li to u re­du?” Pri­je ne­go smo poš­li, Spa­der je ne­ko­li­ko minuta raz­miš­ljao o na­do­la­ze­ćem šou pi­ja­nis­ta Ge­ral­da Clayto­na na ko­ji je na­mje­ra­vao na­vra­ti­ti s ne­ko­li­ci­nom pri­ja­te­lja. Ne­ko­li­ko je pu­ta ho­dao amo-ta­mo po cr­ve­nom po­des­tu po­gle­da usre­do­to­če­nog na po­zor­ni­cu. “Gla­so­vir će bi­ti on­dje, ro­go­vi ta­mo, bas on­dje iza, bub­nje­vi ov­dje?”, upi­tao je De­bru ko­ja mu je strp­lji­vo klim­nu­la gla­vom.

Kad smo se us­pe­li stu­bi­štem i iz­aš­li na jar­ku sun­če­vu svje­tlost Sed­me ave­ni­je, obo­ji­ca smo is­pr­va bi­la zas­li­jep­lje­ni. Spa­der je do­bro ras­po­lo­žen. Igrom slu­ča­ja, spa­sio mi je ži­vot po­vu­kav­ši me is­pred ju­re­ćeg auto­mo­bi­la kad sam kre­nuo pri­je­ći uli­cu Per­ry dok mi je bi­lo cr­ve­no na se­ma­fo­ru, a za­tim je kas­ni­je po­dig­nuo ru­ke pre­ma ne­bu i di­vio se vr­ho­vi­ma dr­ve­ća oko­va­nim sni­je­gom. “Bo­že dra­gi”, re­kao je, “pre­kras­no je”. Pro­še­ta­li smo do cen­tra i za­vr­ši­li u lo­ka­lu Joe’s Pi­zza, rup­ča­gi u zi­du i jed­noj od zna­me­ni­tos­ti Vil­la­gea, gdje vre­le i ukus­ne ko­ma­de pi­zze je­de­te s no­gu. Spa­der je ta­mo re­do­vit gost. “Re­do­vi­to kasno no­ću pro­še­tam do ovog mjes­ta”, iz­ja­vio je, “od­nos­no is­te­tu­ram iz Van­gu­ar­da, što je oči­to, u 1.00 iza po­no­ći nas­la­nja­ju­ći se na oso­bu s ko­jom sam. Naj­češ­će pro­đe dos­ta vre­me­na od ve­če­re pa do­đem ova­mo na ko­mad pi­zze”. Po­mis­lio sam si ka­ko mo­ra da je sto­ti­nu pu­ta ho­dao ovom ru­tom usred no­ći i odjed­nom mi se uči­ni­lo vje­ro­jat­nim da je ovaj lo­kal je­di­ni njujorški res­to­ran u ko­ji Spa­der za­la­zi. “Daj mi ko­mad sa si­rom i ko­ba­si­com, mo­lim te”, re­kao je li­ku iza pul­ta. “I mo­že jed­no pi­vo od ko­ri­je­nja bi­lja­ka”. Na­rav­no, uvi­jek is­to na­ru­ču­je.

3

2

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.