At­he­ist Rap

NO­VO­SAD­SKI PUNK ROKERI AT­HE­IST RAP GO­VO­RE O US­PO­NI­MA I PA­DO­VI­MA SVO­JE BO­GA­TE KA­RI­JE­RE

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - VE­DRAN HARČA

No­vo­sad­ski punk rokeri go­vo­re o us­po­ni­ma i pa­do­vi­ma svo­je bo­ga­te ka­ri­je­re du­ge 25 go­di­na. Tekst

SVI­MA NA­MA KO­JI SMO ODRAS­TA­LI DE­VE­DE­SE­TIH I na­gi­nja­li punk roc­ku, At­he­ist Rap za­uvi­jek će ima­ti po­seb­no zna­če­nje. U vri­je­me ka­da in­ter­ne­ta ni­je bi­lo, a hr­vat­ski me­di­ji su pot­pu­no ig­no­ri­ra­li sve što se do­ga­đa­lo “pre­ko gra­ne”, nji­ho­ve smo snim­ke na­bav­lja­li ka­ko smo zna­li i umje­li te “Blu Tra­ban­ta” i “War­t­burg li­mu­zi­nu” do iz­ne­mo­glos­ti pres­lu­ša­va­li na bez­broj pu­ta pres­nim­lje­nim, pri­lič­no ras­tu­re­nim ka­ze­ta­ma. Mno­gi od nas tra­ži­li su i ot­kri­va­li ne­kog vlas­ti­tog “Rok­vić Ra­di­vo­ja” ili gu­bi­li no­ći u ne­čem na­lik mit­skom “Gri­lu 13”, do­živ­lja­va­ju­ći te pje­sme kao na­du da će se stva­ri na ovim na­šim, tra­di­ci­onal­no za­je­ba­nim pros­to­ri­ma, usko­ro ipak vra­ti­ti u nor­ma­lu. Puno go­di­na kas­ni­je, At­he­is­ti su na tur­ne­ji ko­jom obi­lje­ža­va­ju če­t­vrt sto­lje­ća na sce­ni pa smo uoči kon­cer­ta u KSET-u s Dr. Po­pom (Alek­san­dar Po­pov), Ra­du­le­tom (Vladimir Ra­du­si­no­vić), Le­ki­jem (Zo­ran Le­kić) i At­zke­om (Alek­san­dar Mi­lo­va­nov) pre­tres­li sve, od ka­ko se kas­ni­je po­ka­za­lo sud­bo­nos­nog kon­cer­ta Ram­ba Ama­de­usa 1989. pa sve do da­naš­njih da­na.

“Ne­što se kra­jem 1988. me­đu dru­ga­ri­ma u iz­las­ci­ma go­vo­ri­lo o prav­lje­nju ben­da, ja sam neg­de u to vre­me ja­ko za­vo­leo Ram­ba, čak sam i na­pra­vio ma­ji­cu s nje­go­vim ime­nom. On­da se de­sio nje­gov kon­cert u kul­t­nom no­vo­sad­skom klu­bu “Ma­ši­nac”, gde je Ram­bo imao tri čo­ve­ka kao pred­gru­pu, se­dam u ben­du, ali ni to mu ni­je bi­lo do­volj­no pa je zvao još lju­di na sta­ge. Po­peo sam se ja, ali da ne is­pad­ne, po­što sam bio u nje­go­voj ma­ji­ci, ka­ko sam deo eki­pe, re­če Ram­bo da zo­vem još ne­kog te sam po­zvao Pe­ćin­ka. Ovaj se ne­volj­no oti­mao, do­ne­la ga je eki­pa na ru­ka­ma na bi­nu i br­zo se pri­mio, os­tao je na is­toj na­red­nih 11 go­di­na”, otva­ra pri­ču Dr. Pop, a na­do­ve­zu­je se Ra­du­le: “Be­še to pri­lič­no tri­poz­no, Ram­bo, Ma­šin­ka Lu­kić, Bo­ra Bli­za­nac... Po­pe je iz­a­šao sam, Pe­ćin­ka je eki­pa iz­ne­la na bi­nu s ko­je od gu­žve ni­je mo­gao da po­beg­ne, ne­ka lu­di­lo in­te­rak­ci­ja, scen­ski fe­no­men, poj­ma ne­mam ka­ko na­zva­ti taj kon­cert ko­ji nam je svi­ma pro­me­nio per­cep­ci­ju po pi­ta­nju svir­ke uop­šte. To­tal­na za­je­ban­ci­ja uz bru­tal­no kva­li­tet­nu iz­ved­bu opu­šte­nog ti­pa. Ram­bo, ma­kar sa­mo zbog tog kon­cer­ta, ne mo­že u ži­vo­tu da na­pra­vi do­volj­no sra­nja da pres­ta­ne da nam zna­či to što nam zna­či – do­ma­ći Zap­pa“.

Ne­du­go kas­ni­je spo­me­nu­ta troj­ka os­no­va­la je At­he­ist Rap či­ju je pr­vu pos­ta­vu za­okru­ži­la ri­tam sek­ci­ja ko­ju su sa­či­nja­va­li bub­njar Ste­van Goj­kov – Go­ja i ba­sist Zo­ran Za­rić – Za­re. Kre­nu­le su i pr­ve pro­be ko­je su, zbog ne­dos­tat­ka pros­to­ri­je za vježbanje, odr­ža­va­ne u Ra­du­le­to­voj so­bi i jed­nom no­vo­sad­skom par­ku.

“Pr­ve dve pro­be su bi­le u mo­joj so­bi, bas i gi­ta­ra ušte­ka­ni u hi-fi, a set bub­nje­va se sas­to­jao od de­či­jeg li­me­nog do­bo­ša i vež­bov­ne trom­blon­ske mi­ne ko­ja je si­mu­li­ra­la hi-hat. Pro­ba u par­ku je bi­la tre­ća pro­ba i odr­ža­la se pos­le svir­ke u Ka­pi­ji. Ta­da smo se već spre­ma­li za se­ri­ju kon­ce­ra­ta. Re­zul­tat je bio 3:7 u ko­rist svir­ki, taj re­zul­tat se po­pra­vio na 4:10 ko­li­ko se se­ćam, po­što ni­smo ima­li pros­to­ri­ju za vež­ba­nje pa smo se sna­la­zi­li ka­ko smo ume­li, to jest ne vež­ba­ju­ći. Svi­ra­li smo pri­lič­no re­tar­di­ra­no ta­ko da je do­go­vor za “Oru” bio jed­nos­ta­van – svi­ra­mo A, je­dan od ret­kih to­no­va za ko­ji smo zna­li ka­ko se zo­ve, i ze­za­mo se ma­lo oko nje­ga. Bend je u to vre­me vi­še bio ori­jen­ti­san ka vo­dvilj­skoj za­je­ban­ci­ji ne­go pre­ma sa­vr­šens­tvu iz­ved­be ko­je smo pos­ti­gli na­kon sa­mo 25 go­di­na, ma­da nam ne us­pe­va ni sa­da baš svaki put“.

“ORA je pra­vi na­čin da...”, pje­sma nas­ta­la ne­po­sred­no uoči nji­ho­vog de­bi­tant­skog kon­cer­ta, ubr­zo ih je pre­tvo­ri­la u je­dan od naj­po­pu­lar­ni­jih no­vo­sad­skih ben­do­va te na­go­vi­jes­ti­la ka­ko se ra­đa ne­što ve­li­ko, puno ve­će od neo­ba­vez­ne za­fr­kan­ci­je ne­ko­li­ci­ne pri­ja­te­lja.

“Pri­ča je pos­ta­la oz­bilj­ni­ja znat­no kas­ni­je, mo­žda je pre­lom­ni mo­me­nat bio ka­da se Ra­du­le pre­vre­me­no vra­tio iz Ho­lan­di­je sa sni­ma­nja al­bu­ma gru­pe Boye, gde je jed­no vre­me pa­ra­lel­no svi­rao i ka­da se pot­pu­no po­sve­tio At­he­ist Ra­pu. Pos­le iz­la­ska pr­vog al­bu­ma 1993. go­di­ne i do­brih kri­ti­ka sve je do­bi­lo na zna­ča­ju, a pos­le je sve os­ta­lo ne­ka­ko sa­mo doš­lo s vre­me­nom”, ka­že Po­pov, a na­do­ve­zu­je se Ra­du­si­no­vić: “At­zke, Za­re i ja smo ima­li bend ko­ji je zbog na­šeg slu­že­nja voj­nog ro­ka bio ne­ak­ti­van go­di­nu i po da­na. Od nas­tan­ka At­he­is­ta do At­zke­to­vog po­vrat­ka iz voj­ske bend je već la­ga­no oti­šao ma­lo da­lje od pu­ke za­je­ban­ci­je, ta­ko da smo re­ši­li da on do­đe na mes­to bub­nja­ra, po­što je je­di­ni za­pra­vo i bio bub­njar u eki­pi, a Go­ja je ta­da pre­šao na gi­ta­ru. Ta­da su nas­ta­li “Tra­bant” i “War­t­burg” i to je bi­la ne­ka dru­ga fa­za ra­da ben­da, ali ni ta­da ni­je bi­lo naz­na­ke da će­mo sti­ći ov­de gde smo sa­da. Ne znam ni da li je po pi­ta­nju At­he­ist Ra­pa pos­to­ja­lo ne­ko sves­no raz­miš­lja­nje o mo­guć­nos­ti do­ži­vot­nog bav­lje­nja ti­me. Znam da sam lič­no, ka­da sam shva­tio da ću ve­ro­vat­no i umre­ti dr­n­da­ju­ći gi­ta­ru ili ne­što slič­no, po­ra­dio na to­me da stvo­rim us­lo­ve da ba­ta­lim u ži­vo­tu sve što me op­te­re­ću­je i po­sve­tim se ono­me što vo­lim. Ti­me sam iz­gu­bio ne­ku si­gur­nost ko­ju pru­ža re­dov­ni po­sao, ali sam si­gur­no do­bio slo­bo­du ko­ju bih, u ovom tre­nut­ku, te­ško me­njao za ne­što dru­go”.

Kao i ve­ći­nu ta­daš­njih gru­pa, nji­hov proboj za­ko­čio je rat. Na ti­ska­nju u Ju­go­to­nu za­uvi­jek je za­gla­vi­lo de­bi­tant­skom iz­da­nje, EP s če­ti­ri pje­sme.

“Da, bio je to naš pr­vi sni­mak, ni­ka­da pre­ža­ljen jer su mas­ter tra­ke otiš­le u Ju­go­ton na štam­pa­nje iz­da­nja za Start To­day Re­cor­ds i iz­gu­bio im se svaki trag. Kas­ni­je smo kao bo­nu­se neg­de obja­vi­li te snim­ke ski­da­ne i re­pa­ri­ra­ne s ne­kih ka­se­ta, auten­tič­nos­ti ra­di. Po­što smo ih sni­mi­li sa ri­tam-ma­ši­nom umes­to bub­nje­va, kas­ni­je to ni­je bi­lo to, pe­sme su se uve­li­ko svi­ra­le nor­mal­no”.

U de­ve­de­se­ti­ma su pje­sme At­he­ist Ra­pa bi­le sim­bol ne­kog dru­ga­či­jeg No­vog Sa­da, ne­ke dru­ga­či­je Sr­bi­je. Čak i u naj­go­re vri­je­me Mi­lo­še­vi­će­ve vla­da­vi­ne u svo­jim su tek­s­to­vi­ma po­ku­ša­va­li za­dr­ža­ti op­ti­mi­zam i za­je­bant­ski duh.

“Ni­je to bi­lo sa­mo vre­me sank­ci­ja i Mi­lo­še­vi­će­ve vla­da­vi­ne, mi smo stvar­no ose­ća­li taj je­be­ni rat ko­jeg u Sr­bi­ji zva­nič­no ni­je bi­lo, bi­li smo sves­ni da je šljam uzeo stva­ri u svo­je ru­ke i uni­štio nam svi­ma ži­vo­te. Ti za­je­bant­ski sti­ho­vi su pra­ti­li iz­vor­nu li­ni­ju ben­da i ima­li te­ra­pij­sko dej­stvo na nas i oko­li­nu. Vre­me­nom smo svi do­bi­li kli­nič­ke sli­ke i taj bes upe­ren ka ne­ga­tiv­nim ljud­skim oso­bi­na­ma i po­ja­va­ma u

druš­tvu je vi­še-ma­nje pri­lič­no ogo­ljen. Lič­no mi dr­ža­ve i na­ci­je ne zna­če ni­šta sem granica, a pred­stav­nik sam se­be i vr­ste ko­ja je na­iz­gled u iz­u­mi­ra­nju, gle­da­no iz pe­si­mis­tič­nog ugla. Taj po­gled mi, na sre­ću, čes­to pro­me­ne mno­go­broj­na pri­ja­telj­stva sa svih stra­na sveta. Ge­ne­ral­no smo svi u is­tom sra­nju. Ka­da lju­di shva­te da je Zem­lja u stva­ri taj obe­ća­ni raj od ko­jeg su ne­lju­di stvo­ri­li ovaj pa­kao i pre­poz­na­ju pra­ve ne­pri­ja­te­lje, tek ta­da će čo­ve­čans­tvo ima­ti iz­gle­da za sreć­nu bu­duć­nost”, sma­tra Ra­du­le.

POS­LI­JE RA­TA, TOČ­NI­JE 2000. go­di­ne, za­jed­no s ne­ko­li­ci­nom glaz­be­nih is­to­miš­lje­ni­ka pri­klju­či­li su se kam­pa­nji či­ji je cilj bio svrg­nu­ti Mi­lo­še­vi­ća. Le­ki se za

Rol­ling Sto­ne pri­sje­tio tih da­na. “Kam­pa­nja Vre­me je… mi je os­ta­la u ve­oma le­pom se­ća­nju. Pre sve­ga ose­ća­nje da ra­di­mo pra­vu stvar jer sam i ta­da, kao i sa­da du­bo­ko ube­đen da su Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić i nje­go­va ka­ma­ri­la iz­vor zla ka­ko za dru­ge, ta­ko i za sop­s­tve­ni na­rod. Bi­li smo i mno­go mla­di i naj­važ­ni­je, s na­dom smo gle­da­li u bu­duć­nost re­gi­ona i Sr­bi­je. Da se ne la­že­mo, i le­pe smo pa­re do­bi­ja­li za te nas­tu­pe. Dru­ži­li smo se i mno­go vre­me­na pro­vo­di­li sa sjaj­nim ljudima i mu­zi­ča­ri­ma, pre sve­ga s ben­do­vi­ma kao što su Eye­sburn, Jar­bo­li, Dar­kwo­od Dub, Or­t­ho­dox Cel­ts… Na­ža­lost, pos­le to­li­kih go­di­na is­pos­ta­vi­lo se da je ne­upo­ko­je­ni vam­pir Mi­lo­še­vić ipak po­be­dio, raz­gra­div­ši dr­žav­ne ins­ti­tu­ci­je i kon­ta­mi­ni­ra­ju­ći po­li­tič­ki i kulturni pros­tor u Sr­bi­ji ko­ji je sad spo­so­ban sa­mo za sa­mo­re­pro­duk­ci­ju u mu­ti­ra­ju­će i sve go­re obli­ke ko­rup­ci­je, beš­čaš­ća i od­sus­tva vi­zi­je za bu­duć­nost.”

Na­da bez ko­je su ta­da os­ta­li u bu­duć­nos­ti ih je po­pri­lič­no “ohla­di­la” od slič­nih obli­ka po­li­tič­kog ak­ti­viz­ma, što su nam Pop i Ra­du­le objas­ni­li ri­je­či­ma:

“Be­še to ro­man­tič­no vre­me ka­da smo ima­li ilu­zi­ju da se ne­što mo­že pro­me­ni­ti na bo­lje iz­la­skom na bi­ra­li­šta. Cilj je za­pra­vo bio po­zva­ti lju­de, pre­va­shod­no mla­de, da iz­a­đu u što ve­ćem bro­ju na bi­ra­li­šta bez ob­zi­ra na to ka­ko će gla­sa­ti. Na ža­lost, sis­tem na­kon te iz­bor­ne po­be­de ni­je re­mon­to­van, a biv­še par­ti­je gra­đan­ske ori­jen­ta­ci­je su to­me sve­srd­no po­mo­gle i pri­klju­či­le se sve­op­štoj pljač­ki, ta­ko da sa­da go­to­vo ne­ma par­ti­je ili po­je­di­na­ca ko­ji ni­su kom­pro­mi­to­va­ni. Lič­no već iz­ves­no vre­me ne učes­tvu­jem u toj far­si, mi­ni­mal­ni us­lov mi je da se pro­me-

ni us­tav, iz­bor­ni za­kon, uve­de do­nja granica iz­laz­nos­ti i uki­ne pos­la­nič­ki imunitet. Da­nas ni­smo di­rek­t­no uklju­če­ni, poli­ti­ča­ri­ma svih bo­ja ne ve­ru­je­mo ni reč, ta­ko da nas ni­ko od njih i ne pi­ta za zdrav­lje, ni­ti mi njih, de­lu­je­mo is­klju­či­vo sa do­bro poz­na­te po­zi­ci­je, du­bo­ko ve­ru­ju­ći da na­ša pu­bli­ka to ra­zu­me i pra­ti.”

At­he­is­ti su 1997. go­di­ne do­ži­vje­li ve­li­ki uda­rac ka­da je Za­re pre­mi­nuo od ra­ka plu­ća, što je za­ma­lo do­ve­lo i do ras­pa­da.

“Za­re­to­va smrt i po­red to­ga što je sta­ja­la kao mo­gu­ći is­hod nje­go­ve bo­les­ti, bi­la je iz­ne­nad­na, br­za i bru­tal­na ka­ko sa­mo od ra­ka ume da bu­de. Bi­li smo is­tin­ski po­me­re­ni ti­me i za­pra­vo ni­smo raz­miš­lja­li o bu­duć­nos­ti ben­da, to je bio kraj. Re­ši­li smo da nam ra­ni­je za­ka­za­na tur­ne­ja po Slo­ve­ni­ji bu­de i opro­štaj­na tur­ne­ja. Me­đu­tim, ta­mo nas je pre­pla­vio ose­ćaj da sa­mim pos­to­ja­njem ben­da i svi­ra­njem pe­sa­ma ko­je smo za­jed­no stva­ra­li ži­vi i taj Za­re­tov do­bri duh ko­ji nas i da­nas pra­ti i po­vre­me­no se ja­vi kroz ne­ki stih ili te­mu ili ka­ko već ume to da uči­ni. Os­ta­le pro­me­ne su bi­le stvar iz­bo­ra ben­da i po­je­di­na­ca. Na­kon Pe­ćin­ko­vog ( Vladimir Koz­ba­šić, dru­gi vo­kal, op.a.) odlaska bi­li smo u po­zi­ci­ji da je bend već ne­ko vre­me u fa­zi za­si­će­nja i to smo re­ši­li ta­ko što smo mak­si­mal­no sma­nji­li broj nas­tu­pa i po­če­li da ra­di­mo na no­vim pe­sma­ma. Oda­tle su se pru­ža­la dva pu­ta – ili će­mo na- pra­vi­ti ne­što za­is­ta vred­no ili će­mo oka­či­ti gi­ta­re o klin. Is­pa­lo je ova­ko ka­ko jes­te”, pri­sje­tio se Ra­du­le.

Kra­jem 2012. iz­gu­bi­li su još jed­nog ve­li­kog pri­ja­te­lja, le­gen­dar­nog Tus­tu iz Kud Idi­jo­ta.

“Idi­jo­ti su bi­li i os­ta­li je­dan od ben­do­va sa naj­a­uten­tič­ni­jim iz­ra­ža­jem na ovim pros­to­ri­ma i pot­pu­no su nas ge­ne­ra­cij­ski uvuk­li u se­be, pos­ta­li su deo nas i mi deo njih kao pu­bli­ka i po­dr­ška. Ima­li smo ne­ke kon­tak­te i pre ra­ta, ali tek ka­da su se otvo­ri­le gra­ni­ce po­če­lo je to is­tin­sko i du­bo­ko pri­ja­telj­stvo ko­je i da­nas tra­je. Sa­le i Tus­ta su sa ta­daš­njim su­pru­ga­ma doš­li 1997. na naš kon­cert u Ko­par, a pr­vi za­jed­nič­ki nas­tup nam je bio Ra­dio Zid na ru­ini­ra­noj sa­ra­jev­skoj že­lez­nič­koj sta­ni­ci 1998. uz Sik­ter i Go­bli­ne. Kas­ni­je smo se su­sre­ta­li što na nji­ho­vim kon­cer­ti­ma kod nas, što na na­šim kod vas, pa po bir­ti­ja­ma, ku­ća­ma.. Valj­da smo se u ne­ko do­ba pre­poz­na­li, uoči­li da smo slič­ni, da se bo­ri­mo za is­te vred­nos­ti, a i Tus­ta je ipak bio no­vo­sad­ski zet, pa kum, drug i sa­bo­rac sve vre­me, a da­nas ga za­miš­lja­mo kao ne­kog ko nas čeka ra­ši­re­nih ru­ku neg­de iz­nad.”

Ve­li­ki broj kon­ce­ra­ta i al­bu­ma ni­ma­lo ih ni­su smek­ša­li, što po­t­vr­đu­je i fan­tas­ti­čan no­vi singl “Dru­go pa­ko­va­nje”, ri­jet­ko di­rek­t­na i bru­tal­na di­jag­no­za sta­nja na sr­p­skoj po­li­tič­koj sce­ni, na ko­jem su se odrek­li i svog za­štit­nog zna­ka, tek­s­to­va na­bi­je­nih iro­ni­jom.

“Obra­ća­nje jes­te po­pri­lič­no di­rek­t­no, ali ja to ne bih na­zvao obra­ču­nom. Ka­ko je to Ra­du­le sli­ko­vi­to opi­sao u jed­noj dru­goj pe­smi, mo­že­mo sa­mo da im plju­ne­mo pod pro­zor. Ni­smo se odrek­li iro­nič­no-sar­kas­tič­nih tek­s­to­va, sa­mo smo u ovom tre­nut­ku, re­zig­ni­ra­ni pred par­la­men­tar­ne iz­bo­re ko­ji i ni­su bi­li ne­ki iz­bor, po­mis­li­li da je zgod­no da ovu stvar iz­ba­ci­mo kao singl. Po­što se sve de­ša­va u tre­ćem me­se­cu i onaj stih o mar­tov­skom met­ku je ne­ki link, pod­se­ća­nje na ve­li­kog čo­ve­ka ko­ji je dao i svoj ži­vot u bor­bi za bo­lji ži­vot u Sr­bi­ji (ubi­je­ni pre­mi­jer Zo­ran Đin­đić, op.a.)”, opi­su­je Le­ki no­vi singl. Ba­sis­ti At­he­is­ta pre­pus­ti­li smo i za­vr­š­nu ri­ječ te nam je u nji­ho­vom sti­lu opi­sao i dalj­nje pla­no­ve na­kon je­se­ni i iz­la­ska no­vog al­bu­ma.

“Mi smo non-stop na ivi­ci ras­pa­da... U pos­led­nje vre­me čak i dos­lov­ce, što mo­gu po­t­vr­di­ti zdrav­s­tve­ni bil­te­ni čla­no­va ben­da. Bi­olo­gi­ja ra­di svo­je, a ne­ma­mo tak­ve pri­ho­de da se­bi mo­že­mo pri­ušti­ti re­ani­ma­ci­oni tim za pos­le sva­kog nas­tu­pa i pu­to­va­nja. Svaki čas oče­ku­jem pa­lje­nje i ga­še­nje sve­tla te ras­po­ja­sa­nog, umor­nog ko­no­ba­ra sa tef­te­rom u ru­ci ko­ji objav­lju­je: ‘Faj­ru­nat, da na­pla­tim, mo­li­ću le­po. Da vi­di­mo, šta je ko imao?”’.

2

5

3 “KAD NA AK­CI­JU KRE­NEM JA” (1) At­he­is­ti s di­je­lom NSHC/Punk eki­pe s po­čet­ka 90-ih. (2) Ra­du­le, Pe­ćin­ko i Dr. Pop na kon­cer­tu 1993. go­di­ne. (3) Pr­va A pos­ta­va At­he­ist Ra­pa - Za­re, Ra­du­le, Go­ja, Dr. Pop i Pe­ćin­ko. (4) Dr. Pop i Pe­ćin­ko na jed­nom od kon­ce­ra­ta u Žu­toj Kući, kul­t­nom no­vo­sad­skom klu­bu. (5) At­zke, me­na­džer Zlat­ko i Pe­ćin­ko uži­va­ju u pu­nom kom­fo­ru kom­bi­ja na tur­ne­ji po Slo­ve­ni­ji 1997.

1

4

SINGL, AL­BUM, TUR­NE­JA

At­he­ist Rap obja­vi­li su no­vi singl, “Dru­go pa­ko­va­nje”, al­bum pla­ni­ra­ju obja­vi­ti u stu­de­nom

a u me­đu­vre­me­nu su na tur­ne­ji po re­gi­ji.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.