Bill Ga­tes

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - JEFF GOODELL

Ve­li­ki in­ter­v­ju s naj­bo­ga­ti­jim čo­vje­kom na svi­je­tu, di­rek­to­rom Mi­cro­sof­ta. Tekst

S58 GO­DI­NA, BILL GA­TES NI­JE SA­MO NAJ­BO­GA­TI­JI ČO­VJEK NA SVI­JE­TU ZBOG IMET

ka ko­ji pre­ma­šu­je 76 mi­li­jar­di do­la­ra, ne­go i zbog svog op­ti­miz­ma. Sma­tra da je svi­jet sa­mo go­le­mi ope­ra­tiv­ni sus­tav ko­jem tre­ba po­pra­vi­ti ne­dos­tat­ke. Ide­ja ko­ja ga po­kre­će, ali i na­dah­nju­je, ko­ja po­ti­če nje­go­vu fi­lan­tro­pi­ju, dr­ži ga bud­nim u ele­gant­nom ure­du pre­pu­nom knji­ga smje­šte­nom uz je­ze­ro Wa­shin­g­ton po­kraj Se­at­tlea, za­pra­vo je vr­lo ha­ker­ska. Za nje­ga, pro­ble­ma­tič­ni kôd mo­že se pre­pra­vi­ti, po­gre­ške se mo­gu po­pra­vi­ti, ve­li­ki sus­ta­vi (bi­lo da je ri­ječ o sustavu Win­dows 8, svjet­skom siromaštvu ili kli­mat­skim pro­mje­na­ma) mo­gu se po­bolj­ša­ti ako imaš pra­ve ala­te i umi­je­će. Zak­la­da Bill & Me­lin­da Ga­tes, fi­lan­trop­ska or­ga­ni­za­ci­ja s fon­dom od 36 mi­li­jar­di do­la­ra ko­ju Bill vo­di sa su­pru­gom, za­pra­vo bi bi­la naj­slič­ni­ja ne­koj ini­ci­ja­tiv­noj tvrt­ki či­ja je cilj­na sku­pi­na ci­je­la ljud­ska vr­sta. Na osob­noj ra­zi­ni Ga­tes baš i ne dje­lu­je kao Gos­po­dar Sve­mi­ra – s ob­zi­rom na op­seg nje­go­va bo­gat­stva, nje­go­va je imo­vi­na skrom­na – tri ku­će, je­dan zrako­plov, ni jed­na jah­ta. No­si mo­ka­sin­ke, bež hla­če i ma­ji­ce s “v” iz­re­zom. Čes­to po­sje­ću­je fri­ze­ra. Po­s­ljed­njih 40 go­di­na no­si slič­ne di­op­trij­ske ok­vi­re. Kad se že­li za­ba­vi­ti, od­la­zi na tur­ni­re bri­dža.

“Po pi­ta­nju po­re­za i slič­nih stva­ri, rek­lo bi se da se prik­la­njam de­mo­kra­ti­ma. Ne mo­žeš ima­ti kru­ti stav i re­ći da su svi no­vi po­re­zi zli.”

I prem­da mu je druš­tve­ni ži­vot skroman, nje­gov je in­te­lek­tu­al­ni do­seg ne­vje­ro­ja­tan: kli­mat­ske pro­mje­ne, energija, agri­kul­tu­ra, za­raz­ne bo­les­ti sa­mo su ne­ke od te­ma ko­je ga in­te­re­si­ra­ju. Uz po­moć biv­šeg nuk­le­ar­nog fi­zi­ča­ra pri­pre­ma hra­nji­ve ko­la­či­će ko­ji­ma hra­ni zem­lje u ra­zvo­ju. Nje­go­va in­ter­vent­na eki­pa za bor­bu pro­tiv dje­čje pa­ra­li­ze već je utro­ši­la mi­li­jar­du i pol do­la­ra u bor­bi pro­tiv vi­ru­sa, a do 2018. u is­tu svr­hu pla­ni­ra­ju po­tro­ši­ti još 1,8 mi­li­jar­di do­la­ra. Po­sve­tio se pro­jek­ti­ra­nju kva­li­tet­ni­jih to­ale­ta, a no­vac ula­že i u iz­ra­du pre­zer­va­ti­va od ug­lji­ko­vih na­no­cjev­či­ca.

Da­le­ko je do­gu­rao od ra­nih da­na di­gi­tal­ne re­vo­lu­ci­je ka­da ga se sma­tra­lo ka­ri­ka­tu­rom po­hlep­nog mo­no­po­lis­ta ko­ji pod sva­ku ci­je­nu že­li na sva ra­ču­na­la u ga­lak­si­ji ins­ta­li­ra­ti Win­dowse. (“Evo u če­mu je Bil­lov pro­blem”, jed­nom mi je re­kao Ste­ve Jobs, “že­lio bi zgra­bi­ti pet cen­ti od sva­kog do­la­ra ko­ji mu pro­đe kroz ru­ke.”) No na­kon što je 2000. Ga­tes od­stu­pio s po­zi­ci­je glav­nog di­rek­to­ra Mi­cro­sof­ta, svo­ju pro­dor­nu že­lju da osvoji svaki desk

top za­mi­je­nio je pro­dor­nom že­ljom da po­bi­je­di si­ro­maš­tvo i bo­les­ti.

Vra­tio se u Mi­cro­soft na po­zi­ci­ju “teh­no­lo­škog sa­vjet­ni­ka” Satya Na­del­la, no­vog pred­sjed­ni­ka tvrt­ke. “Satya me za­mo­lio da pre­gle­dam pro­jek­ci­je o no­vim pro­izvo­di­ma, br­zo do­ne­sem ne­ke od­lu­ke i oda­be­rem no­ve smje­ro­ve”, re­kao mi je Ga­tes pri­je ne­ko­li­ko tje­da­na, dok smo u nje­go­vom ure­du raz­go­va­ra­li uz ro­mi­nja­nje ki­še. Tre­ći­nu svog vre­me­na pla­ni­ra po­sve­ti­ti ra­du u Mi­cro­sof­tu, a dru­ge dvi­je tre­ći­ne zak­la­di i dru­gim pos­lo­vi­ma. Da­naš­nji Mi­cro­soft ni­ma­lo ne sli­či svjet­skom gi­gan­tu iz 90-ih. Tvrt­ka je pre­du­go os­ta­la usre­do­to­če­na na de­sk­top dok su se kon­ku­ren­ti – Apple i Go­ogle – prebacili na te­le­fo­ne i ta­ble­te. Umjes­to da vi­zi­onar­ski pro­go­va­ra o bu­duć­nos­ti kom­pa­ni­je, Ga­tes go­vo­ri o iz­a­zo­vi­ma. Za oso­bu nje­go­vih am­bi­ci­ja to zvu­či čak i pre­vi­še ovo­ze­malj­ski, dok spo­mi­nje pri­pre­mu Win­dowsa i Of­fi­cea za eru in­for­ma­tič­kih obla­ka. No to i ni­je ta­ko neo­če­ki­va­no: za raz­li­ku od Job­sa ko­ji se u Apple vra­tio s go­to­vo re­li­gi­oz­nom pre­da­noš­ću, jasno je da Ga­tes raz­miš­lja o ve­ćim po­dvi­zi­ma od adap­ta­ci­je pro­ra­čun­skih ta­bli­ca za rad u obla­ku.

Kad ste po­kre­nu­li Mi­cro­soft, ima­li ste po­ma­lo su­lu­du ide­ju o ra­ču­na­lu na sva­kom sto­lu. A da­nas, 40 go­di­na na­kon po­kre­ta­nja Mi­cro­sof­ta, ra­ču­na­lo ne­ma­mo sa­mo na sto­lo­vi­ma već i u dže­po­vi­ma, a go­to­vo i svug­dje drug­dje. Što vas je u ovom ra­zvo­ju si­tu­aci­je naj­vi­še iz­ne­na­di­lo?

Zbi­lja je ne­vje­ro­jat­no što smo od svi­je­ta u ko­jem su ra­ču­na­la bi­la ču­do i ne­što vr­lo slo­že­no dos­pje­li do to­ga da su nam pos­ta­li ala­ti u sva­kod­nev­nom ži­vo­tu. To je san ko­ji sam že­lio os­tva­ri­ti, a ko­ji se u ve­ćem di­je­lu i ra­zvio na oče­ki­van na­čin. Mo­že­mo de­ba­ti­ra­ti o pos­lov­nim mo­de­li­ma rek­la­mi­ra­nja, pro­jek­ci­ja­ma po­pu­lar­nos­ti mrež­nih pro­to­ko­la ili ve­li­či­na­ma mo­ni­to­ra ko­ji se ko­ris­te za odre­đe­ne stva­ri. Ipak, ma­nje je ro­bo­ta ne­go što sam mis­lio da će bi­ti. Nji­hov vid i go­vor ra­zvi­li su se kas­ni­je ne­go što sam nas­lu­ći­vao. No i to će se vje­ro­jat­no po­bolj­ša­ti za pet, a si­gur­no za 10 go­di­na.

Ako bi iz­dvo­ji­li pos­lov­ni po­tez ko­ji bi sim­bo­li­zi­rao ak­tu­al­na kre­ta­nja u Si­li­kon­skoj do­li­ni, bi­la bi to Fa­ce­bo­oko­va kup­nja What­sAp­pa za 19 mi­li­jar­di do­la­ra. Što to go­vo­ri tre­nut­noj eko­no­mi­ji Si­li­kon­ske do­li­ne?

To zna­či da Mark Zuc­ker­berg že­li da Fa­ce­bo­ok pos­ta­ne no­vi Fa­ce­bo­ok. Mark ima do­volj­no kre­di­bi­li­te­ta da ka­že: “Po­tro­šit ću 19 mi­li­jar­di do­la­ra na kup­nju ne­če­ga što za­pra­vo ne­ma pri­ho­dov­ni model.” Nje­go­va je agre­siv­nost mu­dra – iako je ci­je­na vi­ša ne­go što bih oče­ki­vao. No to po­ka­zu­je da su po­dat­kov­ne ba­ze ko­ris­ni­ka iz­nim­no vri­jed­ne. To je sof­twa

re; mo­že se pri­la­go­di­ti ši­ro­kom di­ja­pa­zo­nu stva­ri – jed­nom kad poč­neš s ne­kim ko­mu­ni­ci­ra­ti, ne­ćeš ko­ris­ti­ti sa­mo tek­s­tu­al­ne po­ru­ke. Ko­ris­tit ćeš fo­to­gra­fi­je, di­je­li­ti do­ku­men­te, za­jed­no će­te igra­ti igri­ce…

Na­vod­no ga je mjer­kao i Go­ogle.

Da. I Mi­cro­soft je bio u igri za kup­nju… Ne znam bi li da­li 19 mi­li­jar­di, no tvrt­ka je iz­nim­no vri­jed­na. Spo­me­nu­li ste Mar­ka Zuc­ker­ber­ga. Kad po­gle­da­te što je pos­ti­gao, vi­di­te li u nje­mu dje­lić se­be?

Ma na­rav­no. Obo­ji­ca smo odus­ta­li od Har­var­da, obo­ji­ca smo ima­li iz­ra­že­ne, tvr­do­gla­ve

vi­zi­je o ono­me što bi sof­twa­re­om mo­gli pos­ti­ći. Ski­dam mu ka­pu zbog na­či­na na ko­ji je obli­ko­vao ko­ris­nič­ko su­če­lje svog pro­izvo­da. On je bo­lji pro­izvod­ni me­na­džer od me­ne. Ja sam vi­še pro­gra­mer, uvu­čen u nu­tri­nu i us­troj, ne­go što je to on. Ipak, to i ni­je ne­ka ve­li­ka raz­li­ka. Ja kre­ćem od ustroja, Mark od pro­izvo­da, dok je Ste­ve Jobs kre­tao od es­te­ti­ke.

Kad go­vo­ri­mo o Mi­cro­sof­tu, ko­ji je dub­lji smi­sao pre­la­ska na mo­bil­nu teh­no­lo­gi­ju i obla­ke?

Of­fi­ce i dru­gi Mi­cro­sof­to­vi sus­ta­vi ko­je smo osmis­li­li ti­je­kom 90-ih i da­lje una­p­rje­đi­va­li za­is­ta su du­go po­tra­ja­li. Sa­da im tre­ba i vi­še od una­p­rje­đe­nja. No to je uz­bud­lji­vo za in­saj­de­re ko­ji na to­me ra­de i ka­žu: “Mo­ra­mo ma­lo vi­še ri­ski­ra­ti i uči­ni­ti ne­što no­vo” – po­put Go­oglea ko­ji su snaž­na kom­pa­ni­ja na raz­nim po­lji­ma.

Da, rek­lo bi se da su oni ro­đe­ni u obla­ku.

Či­nje­ni­ca jest da pre­tra­ži­va­či ge­ne­ri­ra­ju ve­li­ke ko­li­či­ne nov­ca. U tak­voj si­tu­aci­ji mo­žeš si do­pus­ti­ti i mno­go sli­je­pih uli­ca. Mi­cro­soft je ta­kav luk­suz imao ti­je­kom 90-ih. Do­pus­tiš si da is­tra­žu­ješ stva­ri ko­je su eks­pe­ri­men­tal­ne. Uve­li­ke smo is­tra­ži­va­li mo­guć­nos­ti in­te­rak­tiv­nog TV-a i di­gi­tal­nih džep­nih ure­đa­ja. Mno­go to­ga bi­lo je is­pred vre­me­na, ali to smo si mo­gli i pri­ušti­ti.

Kad lju­di raz­miš­lja­ju o obla­ku, ne­ma­ju na umu sa­mo pris­tup in­for­ma­ci­ja­ma i do­ku­men­ti­ma ne­go i pri­vat­nost – ili nje­zi­no po­manj­ka­nje.

Bi li na uli­ca­ma tre­ba­le pos­to­ja­ti ka­me­re? Osob­no mis­lim da su ka­me­re u grad­skim sre­di­šti­ma do­bra stvar. U Lon­do­nu je doš­lo do sma­nje­nja sit­nog kri­mi­na­la. Zbog ka­me­ra hva­ta­ju se te­ro­ris­ti. Ako se do­go­di ne­što lo­še, u ve­ći­ni si­tu­aci­ja mo­že se ot­kri­ti po­či­ni­telj. Postoji op­će­ni­to miš­lje­nje da se ne ko­ris­te za inva­zi­ju pri­vat­nos­ti. Ipak, da bi se tim in­for­ma­ci­ja­ma mo­gao ko­ris­ti­ti u ne­kom ame­rič­kom gra­du, mo­ra pos­to­ja­ti vje­ra da se in­for­ma­ci­je ne­će ko­ris­ti­ti u po­greš­ne svr­he.

Mis­li­te li da su lju­di pre­na­pu­ha­li ne­ke od ovih pro­ble­ma­ti­ka?

O va­šim ak­tiv­nos­ti­ma već postoji mno­go in­for­ma­ci­ja. O sva­kom bro­ju ko­ji ste bi­ra­li, o sva­koj tran­sak­ci­ji s kre­dit­ne kar­ti­ce. Proš­la su vre­me­na u ko­ji­ma ak­tiv­nos­ti pro­sječ­ne oso­be ni­su os­tav­lja­le trag. Ali tre­ba­mo iz­ri­či­ta pra­vi­la. Ako si pri­je 20 go­di­na pro­šao kroz bra­ko­ra­zvod­nu par­ni­cu, je li to jav­ni do­ku­ment ko­ji se objav­lju­je na we­bu i ko­ji će ne­ki ra­doz­na­li su­sjed pro­na­ći kroz po­tra­gu na Bin­gu ili Go­ogleu? Kad se pri­jav­lju­jem za po­sao, bi li

svi tre­ba­li zna­ti za mo­je kaz­ne zbog pre­br­ze vož­nje? A što ako se pri­jav­lju­jem za po­sao vo­za­ča auto­bu­sa? Druš­tvo bi tre­ba­lo saz­na­ti za ne­ke ak­tiv­nos­ti, na pri­mjer: “Ako pri­kup­ljam in­for­ma­ci­je o nuk­le­ar­nom oruž­ju, zna­či li to da ću ubi­ti mi­li­ju­ne lju­di?” Ako pak po­mis­li­mo da za to postoji ve­li­ka mo­guć­nost, ko­mu mo­že­mo vje­ro­va­ti? Vo­lio bih kad bi se o ovak­vim pi­ta­nji­ma in­ten­ziv­ni­je ras­prav­lja­lo.

Upra­vo se to do­go­di­lo za­hva­lju­ju­ći Edwar­du Snowde­nu ko­ji je obja­vio de­set­ke ti­su­ća do­ku­me­na­ta NSA. Sma­tra­te li ga ju­na­kom ili iz­da­ji­com?

Pre­kr­šio je za­kon i zbog to­ga ga si­gur­no ne bih pro­gla­sio ju­na­kom. Da je že­lio pro­go­vo­ri­ti o tim te­ma­ma, os­ta­ti u zem­lji i pro­mi­ca­ti gra­đan­ski ne­pos­luh ili ne­što slič­no ili da je pa­ž­lji­vo ba­ra­tao in­for­ma­ci­ja­ma ko­je je obja­vio, mo­gao je po­ru­či­ti: “OK, zbi­lja po­ku­ša­vam po­pra­vi­ti stva­ri.” Ova­ko mu se baš i ne di­vim.

Ipak, mis­li­te li da je sa­da si­tu­aci­ja išta bo­lja, kad smo svjes­ni vla­di­nog špi­ju­ni­ra­nja?

Vlast ima mo­guć­nost da tak­vo što ra­di. I upra­vo zbog to­ga tre­ba­la bi se po­kre­nu­ti otvo­re­na ras­pra­va. No ako se o spe­ci­fič­nim na­či­ni­ma nad­zo­ra ras­prav­lja u de­ta­lje, vlast ih vi­še ne mo­že pri­mje­nji­va­ti. Za­to bi tre­ba­la pos­to­ja­ti op­će­ni­ta ras­pra­va o uvje­ti­ma pod ko­ji­ma bi im se tak­ve stva­ri do­pus­ti­le.

Te­ško je, jer nit­ko ne zna što se za­is­ta do­ga­đa. Že­li­mo si­gur­nost, ali že­li­mo i pri­vat­nost.

Za­mis­li­mo ovo – re­ci­mo da zna­mo da se ni­šta ne do­ga­đa. Ka­ko bi­smo se osje­ća­li? Oz­bilj­no go­vo­re­ći, ja bih bio ja­ko zabrinut. Teh­no­lo­gi­ja po­ma­že zli­kov­ci­ma da se do­mog­nu ve­će mo­ći. I ne sa­mo zli­kov­ci­ma. Lu­đa­ci­ma. Amo­ni­jev ni­trat iz umjet­nog gno­ji­va pos­lu­žio je u na­pa­du na sa­vez­nu zgra­du u Ok­la­ho­ma Cityju, a sad se mo­gu na­ći stva­ri uz ko­je gno­ji­vo iz­gle­da kao šala.

Mis­li­te na “pr­lja­ve bombe”?

Ili bi­olo­ško oruž­je. U SAD-u će­te ite­ka­ko mo­ra­ti oprav­da­va­ti snim­ku nad­zor­nih ka­me­ra. “U proš­los­ti ste nam la­ga­li o pra­voj na­mje­ni ka­me­ra, ka­ko da vam sad vje­ru­je­mo da će­te ih ko­ris­ti­ti u pra­ve svr­he?”

Bi li se snim­ke nad­zor­nih ka­me­ra tre­ba­le ko­ris­ti­ti za sit­ne pre­kr­ša­je kao što su ne­za­ko­ni­ti pri­je­laz pre­ko ze­bre ili po­sje­do­va­nje ma­nje ko­li­či­ne dro­ge? Ili je prag za odre­đe­ne in­for­ma­ci­je ne­što vi­ši? Ni­su to la­ga­na pi­ta­nja. Bi li pra­vi­la tre­ba­la bi­ti druk­či­ja za gra­đa­ne SAD-a i za stran­ce? Postoji i pi­ta­nje uki­da­nja gra­đan­skih pra­va te­ro­ris­ti­ma u slu­ča­je­vi­ma in­ter­ven­ci­ja or­ga­na vlas­ti. Ako mis­li­te da je vlast pre­vi­še rev­na u bi­lo če­mu što ra­di, čak i kad se sla­že­te s nji­ho­vim an­ti­te­ro­ris­tič­kim nas­to­ja­nji­ma na vi­šem ni­vou, mo­gli bis­te re­ći: “Pa, mis­lim da će zlo­upo­ra­ba vlas­ti pre­vag­nu­ti nad do­bro­bi­ti. Spreman sam ri­ski­ra­ti.” Ima lju­di ko­ji tvr­de da su ovak­ve in­for­ma­ci­je po­ne­kad ko­ris­ne, no nji­ho­va po­zi­ci­ja tre­nut­no ni­je do­volj­no ar­ti­ku­li­ra­na.

Raz­go­va­raj­mo o ne­jed­na­koj ras­po­dje­li pri­ma­nja o ko­joj su dos­ta pi­sa­li eko­no­mis­ti po­put Pa­ula Krug­ma­na. Kao oso­ba ko­ja je u vr­hu onih ko­ji či­ne je­dan pos­to, mis­li­te li da je ovo je­dan od naj­ve­ćih pro­ble­ma na­šeg do­ba?

Sad već za­la­zi­te u složene te­me. Op­će­ni­to gle­da­ju­ći, kad se go­vo­ri o pro­ble­mu po­re­za i slič­nih stva­ri, rek­lo bi se da se prik­la­njam de­mo­kra­ti­ma. To jest, kad su po­rez­ne stope is­pod 50 pos­to, vje­ru­jem da postoji pros­tor za do­dat­nim opo­re­zi­va­njem. Vr­lo sam jasno go- vo­rio da po­rez­ne stope na os­tav­šti­nu trebaju bi­ti vi­še. Po­go­to­vo ako uz­me­mo u ob­zir zdrav­s­tve­ne obve­ze ko­je pre­uzi­ma dr­ža­va i tro­ško­ve ko­ji će iz njih pro­iza­ći. Ne mo­žeš ima­ti kru­ti stav i re­ći da su svi no­vi po­re­zi zli. Da, ima­ju ne­ga­tiv­ne učin­ke, ali po­put Krug­ma­na tvr­dim slje­de­će – ako že­liš da ne­ke stva­ri uči­ni dr­ža­va, to će te sta­ja­ti.

Bi li dr­ža­va tre­ba­la odi­gra­ti zna­čaj­ni­ju ulo­gu u po­ma­ga­nju oni­ma s naj­ni­žim pri­ho­di­ma?

Si­ro­maš­tvo da­nas vi­še ne iz­gle­da kao pri­je. Stvar­ne broj­ke do­bit će­te ako pro­mo­tri­te po­troš­nju i uz­me­te je kao mje­ri­lo. Ta­da mo­že­te pos­ta­vi­ti pi­ta­nja: “Je li vas pri­je bri­nu­lo ima­te li do­volj­no hra­ne? Je li vam do­volj­no to­plo? Ima­te li ne­ko uto­či­šte? Sma­tra­te li da ima­te per­s­pek­ti­vu?” Si­ro­maš­ni­ji­ma je sa­da bo­lje ne­go pri­je, čak i ako su i da­lje na dnu, što se ti­če pri­ho­da.

Na­čin na ko­ji da­nas po­ma­že­mo si­ro­maš­ni­ma ta­ko­đer je pro­ble­ma­ti­čan. Pot­po­mog­nu­to sta­no­va­nje pod za­ko­nom zva­nim Sec­ti­on 8, “mar­ki­ce” za hra­nu, pro­gra­mi ops­kr­be go­ri­vom, slo­že­ni zdrav­s­tve­ni pro­gra­mi… Sve su to pre­vi­so­ki do­pri­no­si, hi­ro­vi­to do­ne­se­ni i lo­še osmiš­lje­ni. Te­ško je ra­zaz­na­ti tko bi se za­pra­vo i mo­gao bri­nu­ti o svo­joj obi­te­lji, a tko je zbi­lja pre­pu­šten sud­bi­ni. U tak­vom se sustavu mo­že “igra­ti” – ne či­ne to svi, ali mno­gi se igra­ju. Za­što se teh­no­kra­ti ne pri­hva­te pro­gra­ma za si­ro­maš­ne, ne pre­gle­da­ju ih u cje­li­ni i re­pro­gra­mi­ra­ju? Za­to što se bo­je da bi im u tom slu­ča­ju net­ko mo­gao sre­za­ti ka­pi­tal – i sta­ju u obra­nu stva­ri ko­ja je groz­na. Po­gle­daj­te sa­mo što se do­ga­đa s jef­ti­nim sta­no­va­njem i slič­nim stva­ri­ma, lis­ta­ma za če­ka­nje itd.

Kad ne­što us­pješ­no ri­je­ši­mo, to ko­ris­ti ci­je­lom svi­je­tu. Svjet­ske vla­de ne imi­ti­ra­ju sve što na­ša uči­ni. Pro­ma­tra­ju ne­ke na­še pos­tup­ke – na pri­mjer, na­čin na ko­ji vo­di­mo po­štan­sku služ­bu ili ka­ko rje­ša­va­mo stva­ri u Pu­er­to Ri­cu – i vi­de da gri­je­ši­mo. Ali se u mno­go­če­mu ugle­da­ju u nas. A mi bi­smo mo­gli i bo­lje.

U proš­los­ti ste čes­to ci­nič­no ko­men­ti­ra­li ulo­gu vla­de u rje­ša­va­nju slo­že­nih pro­ble­ma kao što su zdrav­s­tve­no osi­gu­ra­nje ili re­for­ma po­li­ti­ke pre­ma si­ro­maš­ni­ma.

Ni­je to ci­ni­zam. Mo­ra­te shva­ti­ti da je vlast vr­lo tu­po oru­đe i bez stal­nog nad­zo­ra vi­so­ko

kva­li­fi­ci­ra­nih lju­di s pra­vom mje­rom, stva­ri će po­ći po­greš­nim pu­tem. Op­će­ni­to gle­da­ju­ći, ame­rič­ki je us­troj vlas­ti je­dan od bo­ljih u svi­je­tu. U mno­go­če­mu je i naj­bo­lji. Na pri­mjer, ne­ma ko­rup­ci­je, a prav­ni je sus­tav ra­zu­man. Kad bih mo­gao za­mah­nu­ti šta­pi­ćem i is­pra­vi­ti ne­ke stva­ri pro­mi­je­nio bih traj­nu po­li­tič­ku nes­lo­gu iz­me­đu re­pu­bli­ka­na­ca i de­mo­kra­ta, edu­ka­cij­ski sus­tav i tro­ško­ve zdrav­s­tve­ne za­šti­te. Ne bih se mo­gao od­lu­či­ti sa­mo za jed­nu. No vi­dim da vlast u ne­kim od vr­lo si­ro­maš­nih ze­ma­lja ne mo­gu pro­fe­so­re čak ni na­tje­ra­ti da do­đu u ško­le. Ka­ko u tak­vim zem­lja­ma po­kre­nu­ti ne­ke os­nov­ne stva­ri? To­me sam se dos­ta po­sve­tio. I to se mo­že ri­je­ši­ti.

Što ka­že­te o de­bak­lu sa zdrav­s­tve­nom za­šti­tom?

Tre­ba­li su to bo­lje ri­je­ši­ti. No to je ma­nji pro­blem u us­po­red­bi s pre­mi­som: “Ako bi do­volj­no lju­di bi­lo sprem­no ri­ski­ra­ti, ci­je­na bi mo­gla bi­ti OK!” A tek na­mje­šta­nje ci­je­na ko­je su smis­li­li, zbog ko­jeg mla­di pla­ća­ju vi­še zbog sta­ri­jih, e, to je pro­blem. Ipak, na­mje­ra je do­bra – dos­tup­nost. No sve to le­ži na vr­hu sus­ta­va ko­ji ima go­le­me pro­ble­me s ci­je­na­ma i ka­pa­ci­te­ti­ma. A ti­me se ni­su po­za­ba­vi­li.

U nor­mal­nim okol­nos­ti­ma čo­vjek bi ova­kav slo­že­ni sus­tav tre­bao po­bolj­ša­va­ti i po­prav­lja­ti, a to je ne­mo­gu­će zbog po­li­tič­ke nes­lo­ge. Čak se i za po­bolj­ša­nja ko­ja se tre­nut­no ra­de – kao što su od­ga­đa­nja ne­kih man­da­ta – tvr­di da su pro­tu­za­ko­ni­ta. Ra­di­mo ne­što no­vo i slo­že­no u vr­lo zlob­nom okru­že­nju, na po­dru­čju u ko­jem ni pri­je ni­smo pos­ti­gli ve­li­ke us­pje­he.

Re­for­ma zdrav­stva je jed­na od te­ma u ko­joj se spo­mi­nju pi­ta­nja ko­rup­ci­je i ulo­ge nov­ca u po­li­ti­ci. Wa­shin­g­to­nu je sve te­že obra­ču­na­ti se s ve­li­kim pro­ble­mi­ma pa se sve vi­še pri­ča o ne­ga­tiv­noj ulo­zi po­seb­nih in­te­res­nih gru­pa. Što mis­li­te o to­me?

U po­li­ti­ci je no­vac uvi­jek bio pri­su­tan. Ni­sam si­gu­ran da bi ga tre­ba­lo po­sve is­klju­či­ti iz po­li­ti­ke. Zna­te, za kam­pa­nje ne iz­dva­jam pre­vi­še nov­ca i dra­go mi je da za njih pos­to­je li­mi­ti. Vo­lio bih kad bi ih bi­lo vi­še. Ali na­ša vlast ni­je stvo­re­na da bi bi­la učin­ko­vi­ta. Ima­mo sus­tav s mno­go te­ža i pro­tu­te­ža. Kad se na­đe­mo u raz­dob­lju kri­ze i kad ve­li­ka ve­ći­na raz­miš­lja is­to, vlast ra­di ne­vje­ro­jat­no do­bro, kao što je bio slu­čaj ti­je­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta.

No sa­da mno­gi pri­go­va­ra­ju zbog ko­li­či­ne vla­di­nih lju­di ili zbog inert­nos­ti po pi­ta­nju kli­mat­skih pro­mje­na. Nji­ho­va svi­jest ni­je do­volj­no ra­zvi­je­na pa ne shva­ća­ju da je ovo sus­tav vlas­ti či­ja je naj­češ­ća po­zi­ci­ja sta­tus quo. Po­gle­daj­mo lju­de ko­ji ka­žu: “Sma­njit ću broj vla­di­nih lju­di!” Ma po­ka­ži­te mi one ko­je su to za­is­ta i us­pje­li. Mo­žda su us­pje­li spri­je­či­ti rast, ali što su toč­no sma­nji­li? I ka­da? Ne­ka im je sa sre­ćom. Mo­že­mo se prin­ci­pi­jel­no slo­ži­ti da bi tre­ba­lo do­ći do sma­nje­nja, ali kad uđe­mo u de­ta­lje, ni­je la­ko ka­ko se mis­li. Su­bven­ci­je se­lja­ka, da ili ne? Me­di­cin­ska is­tra­ži­va­nja, da ili ne? Stu­dent­ski zaj­mo­vi, da ili ne? Tu je mno­go frus­tra­ci­ja. Ali kad bi­smo rek­li da je za to kriv ve­ći upliv nov­ca u po­li­ti­ku, uhva­ti­li bi­smo se u ko­štac tek s jed­nim od pro­ble­ma ko­ji pos­to­je.

U na­šem po­li­tič­kom sustavu mno­go je frus­tra­ci­ja.

Ipak, u ve­ći­ni si­tu­aci­ja, ako gle­da­te sa­mo ne­ga­tiv­no, za­bo­rav­lja­te na ino­va­ci­je ko­je se do­ga­đa­ju iz­van vla­di­nih pro­gra­ma. Hva­la Bo­gu što fi­nan­ci­ra­ju ne­ka os­nov­na is­tra­ži­va­nja. Zbog to­ga je SAD ta­ko do­bra dr­ža­va (po pi­ta­nji­ma kao što je zdrav­s­tve­na za­šti­ta). No ino­va­ci­ja ti mo­že bi­ti i ne­pri­ja­telj, ako ni­si pa­ž­ljiv, po­go­to­vo u si­tu­aci­ja­ma kao što je zdrav­s­tve­na za­šti­ta.

Za­što ta­ko mis­li­te?

Ako ne­ke stva­ri ubr­za­te, a nis­te sprem­ni ino­va­ci­je po­di­je­li­ti sa svi­ma, po­ve­ća­va­te tro­ško­ve i na taj na­čin pre­op­te­re­ću­je­te sve re­sur­se.

Kao što je slu­čaj s ke­mo­te­ra­pi­ja­ma ko­je sto­je mi­li­ju­ne do­la­ra.

Da. Ili s pre­sa­đi­va­njem umjet­no uz­go­je­nih or­ga­na ljudima u 70-ima. Ako ne do­ne­se­mo od­lu­ku tko su po­ten­ci­jal­ni kup­ci odre­đe­ne me­di­cin­ske teh­no­lo­gi­je, nas­tat će pro­ble­mi jer će­mo mo­ra­ti po­seg­nu­ti u dru­ge dr­žav­ne fon­do­ve ka­ko bi­smo osi­gu­ra­li no­vac. Još je­dan pri­mjer su za­mjen­ski zglo­bo­vi. Postoji još če­ti­ri, pet ino­va­ci­ja ko­je bi se ubr­zo mo­gle po­ja­vi­ti, a ko­je će bi­ti za­is­ta zna­čaj­ne.

Da, ali kad lju­di de­ba­ti­ra­ju o tak­vim te­ma­ma, pa­da­ju te­ške ri­je­či kao što su “pa­ne­li smr­ti”

“Re­ci­mo da si že­na ili gay, bi li se vra­tio 50 go­di­na una­trag? Ma ko­ga mi za­va­ra­va­mo? U Ame­ri­ci ni­kad ni­je bi­lo bo­lje ne­go sad.”

i po­jav­lju­ju se raz­ne su­ges­ti­je da bi vla­di­ni bi­ro­kra­ti mo­gli od­lu­či­va­ti kad je vri­je­me da ubi­ju ba­ki­cu.

Pret­pos­tav­ka da ne pos­to­je odre­đe­ni kom­pro­mi­si je groz­na. U ve­ći­ni ze­ma­lja lju­di su svjes­ni da kom­pro­mi­si pos­to­je, ali u SAD-u sma­tra­mo da ih ne­ma. Baš je ža­los­no što ljudima ne pad­ne na pa­met: “Hej, i ove će­mo re­sur­se jed­nog da­na is­cr­pi­ti.”

Pro­mi­je­ni­mo te­mu i raz­go­va­raj­mo o va­šoj zak­la­di. Na os­no­vu če­ga do­no­si­te mo­ral­nu pro­cje­nu ho­će­te li se po­sve­ti­ti, na pri­mjer, bor­bi pro­tiv dje­čje pa­ra­li­ze ili kli­mat­skim pro­mje­na­ma?

Že­lim se usre­do­to­či­ti na stva­ri u ko­ji­ma mi mo­je is­kus­tvo s ino­va­ci­ja­ma pru­ža pri­li­ku da uči­nim ne­što je­dins­tve­no. Naj­ve­ći dio nov­ca iz zak­la­de od­la­zi na stva­ri ko­je se od­no­se na ne­prav­du u pi­ta­nji­ma zdrav­stva – za­što je čo­vje­ku iz si­ro­maš­ne zem­lje go­re ne­go čo­vje­ku iz bo­ga­te zem­lje. Ve­ći­nom se tu ra­di o za­raz­nim bo­les­ti­ma. Usre­do­to­či­li smo se na njih pet­na­es­tak – dječja pa­ra­li­za pro­blem je ko­jem sam naj­vi­še po­sve­ćen. Na­da­lje, zbog važ­nos­ti pre­hra­ne i či­nje­ni­ce da se ve­ći­na si­ro­maš­nih ba­vi zem­ljo­rad­njom, usre­do­to­ču­je­mo se i na agri­kul­tu­ru.

Agri­kul­tu­ra je iz­nim­no važ­na, oso­bi­to u svi­je­tu ko­ji se sve vi­še pre­gri­ja­va. Pre­dvi­đa se da će do 2050. ljud­ska po­pu­la­ci­ja na­ras­ti do broj­ke od 9,6 mi­li­jar­di. Ka­ko će­mo ih sve na­hra­ni­ti?

Ti­je­kom 60-ih pos­to­ja­lo je ne­što što se zva­lo Ze­le­na re­vo­lu­ci­ja. Sje­me­nje i ne­ke me­to­de una­pre­đe­nja po­ve­ća­le su agri­kul­tur­nu pro­duk­tiv­nost u Azi­ji i La­tin­skoj Ame­ri­ci. Spa­si­le su mi­li­ju­ne ži­vo­ta i mno­ge iz­ba­vi­le iz si­ro­maš­tva. No za­obiš­le su sub­sa­har­sku Afri­ku. Da­nas ta­moš­nji se­ljak pro­izvo­di tek tre­ći­nu usje­va ko­je pro­izvo­di ame­rič­ki se­ljak. Ako to us­pi­je­mo po­ve­ća­ti, a mis­lim da mo­že­mo, ja­ko će­mo im po­mo­ći.

A postoji i ovaj pro­blem – kad se lju­di obo­ga­te i uđu u sred­nju kla­su, že­le jes­ti vi­še pro­te­ina. I slat­ka je mu­ka to što se lju­di bo­ga­te. No kon­zu­ma­ci­ja me­sa te­žak je uda­rac za oko­liš – za uz­goj je po­treb­no mno­go zem­lje i vo­de. Ipak, ne mo­že­mo ljudima su­ge­ri­ra­ti da pos­ta­nu ve­ge­ta­ri­jan­ci! Uz jef­ti­ne bilj­ne pro­te­ine ko­ji bi bi­li za­mje­na za meso, ali i bi­li ukus­ni, mo­gli bi­smo ite­ka­ko pro­mi­je­ni­ti svi­jet. Ku­šao sam ne­ke od njih i zbi­lja ni­sam mo­gao odre­di­ti što je za­mje­na, a što je pra­va stvar.

U pi­smu jav­nos­ti ko­je va­ša zak­la­da objav­lju­je sva­ke go­di­ne tvr­di­te da do 2035. na svi­je­tu vi­še ne­će bi­ti si­ro­maš­nih ze­ma­lja. Za­što vje­ru­je­te u to?

U me­đu­na­rod­nom ra­zvo­ju pos­ti­gli smo ne­vje­ro­jat­ne po­ma­ke. U zem­lja­ma po­put Bra­zi­la, Mek­si­ka, Taj­lan­da i In­do­ne­zi­je os­tva­ri­li smo ve­li­ki us­pjeh. Dr­ža­ve ko­ji­ma ni­je iš­lo naj­bo­lje ve­ći­nom su afrič­ke, a tu je i pi­ta­nje Ha­iti­ja ko­jeg sam po­sje­tio proš­li tje­dan. Po­seb­na su pi­ta­nja Je­men i Af­ga­nis­tan, a oso­bi­to Sje­ver­na Ko­re­ja. No ako pret­pos­ta­vi­mo da ne­će do­ći do novih ra­to­va, tre­ba­li bi­smo se po­sve­ti­ti i obal­nim afrič­kim dr­ža­va­ma i ti­je­kom idu­ćih 20 go­di­na do­ves­ti ih na ra­zum­nu ra­zi­nu. Pred­nost je u to­me što sve ma­nji broj dr­ža­va tre­ba po­moć, a zem­lje kao što su Ki­na ili In­di­ja još ima­ju pro­ble­ma, ali su sa­mo­odr­ži­ve. U idu­ćih 20 go­di­na imat će­mo bo­lja oru­đa, no­va cje­pi­va i vi­še saz­na­nja o bo­les­ti­ma, a na­da­mo se da će­mo pro­na­ći i jef­ti­ni­je na­či­ne stva­ra­nja ener­gi­je. Vri­je­me je na na­šoj stra­ni, kad go­vo­ri­mo o po­bolj­ša­nji­ma uvje­ta ži­vo­ta. Čak i stva­ri kao što su kva­li­tet­ni to­ale­ti, ko­ji­ma smo se po­sve­ti­li u zak­la­di, mo­gu zna­či­ti ve­li­ku pro­mje­nu.

Us­pjeh ovi­si o ma­lim stva­ri­ma – kao što su funk­ci­onal­ni to­ale­ti.

Stva­ri kao što su TV, in­ter­net, mi­kro­val­na peć­ni­ca ili hlad­njak uzi­ma­mo zdra­vo za go­to­vo, no po­mak od pre­živ­lja­va­nja do pris­toj­nog ži­vo­ta mo­že se do­go­di­ti uz mno­go ma­nje tru­da. Zna­te, lju­di sma­tra­ju da je na­pre­dak ne­ka­kav pro­jekt u ko­jem ljudima da­ješ stva­ri, ali bez ve­ćeg re­zul­ta­ta, što je po­sve le­gi­tim­no miš­lje­nje. Ali ako gle­daš sa­mo iz tog ku­ta, on­da mo­žeš re­ći i da je ula­ga­nje ka­pi­ta­la glu­pa za­mi­sao jer ni ono ni­je po­lu­či­lo ve­će re­zul­ta­te. Po­ne­kad se za­lo­mi pa us­pi­ješ, os­nu­ješ Go­ogle ili ta­ko ne­što, i on­da svi mis­le da ne­ma ni­čeg plo­do­nos­ni­jeg od ula­ga­nja ka­pi­ta­la. Na­še me­to­de ra­zvo­ja su us­pješ­ni­je, ali tre­ba­li bi­smo nas­to­ja­ti da bu­du još us­pješ­ni­je.

Uve­li­ke ste se usre­do­to­či­li na bor­bu s dje­čjom pa­ra­li­zom. U nje­zi­nom is­ko­rje­nji­va­nju pos­ti­gli ste ne­vje­ro­ja­tan na­pre­dak; u In­di­ji vi­rus vi­še ne postoji. Za­dr­žao se još na iz­dvo­je­nim mjes­ti­ma, uda­lje­nim di­je­lo­vi­ma Pa­kis­ta­na, Af­ga­nis­ta­na i sje­ver­ne Ni­ge­ri­je gdje su lju­di sum­nji­ča­vi pre­ma cje­pi­vi­ma – kat­kad su čak i na­pa­da­li li­ječ­ni­ke. Či­ni se da je bor­ba s bo­leš­ću pos­ta­la vi­še po­li­tič­ki ne­go lo­gis­tič­ki pro­blem. Bis­te li se slo­ži­li?

To je dje­lo­mi­ce toč­no. Ove su tri zem­lje po­seb­no tvrd orah. Po­bolj­ša­li smo cje­pi­vo i uz po­moć mo­de­la ko­ji nam go­vo­re ka­ko se bo­lest ši­ri, saz­na­je­mo ko­ju vr­stu cje­pi­va ko­ris­ti­ti u ko­joj re­gi­ji. Po­mo­ću sa­te­lit­skih ma­pa odre­đu­je­mo broj po­pu­la­ci­je. Uz po­moć GPS-a pro­cje­nju­je­mo ko­je su migracije lju­di. Oru­đa su sve bo­lja. Ipak, da ni­je bi­lo po­li­ti­ke – na­mjer­nog ši­re­nja de­zin­for­ma­ci­ja o cje­pi­vu i nje­go­vim do­bro­bi­ti­ma, ali i na­pa­da na li­ječ­nič­ko osob­lje – pro­blem u Pa­kis­ta­nu bio bi ri­je­šen.

Vje­ru­je­te li i da­lje da će­te po­bi­je­di­ti vi­rus, kao što ste vje­ro­va­li pri­je ne­ko­li­ko go­di­na?

Da. Re­kao bih da sam sa­da i op­ti­mis­tič­ni­ji, iako smo ove go­di­ne na­iš­li na ne­ke pre­pre­ke. Mo­žda nam se po­sre­ći pa do­pre­mo do Va­zi­ris­ta­na (uda­lje­ni­je re­gi­je Pa­kis­ta­na gdje su Ta­li­ba­ni za­bra­ni­li cje­pi­vo), a mo­žda i ne. Ta­ko­đer, la­ni smo na­iš­li na dva slu­ča­ja po­nov­ne za­ra­ze – je­dan u So­ma­li­ji i je­dan u Si­ri­ji. Obič­no se to do­go­di jed­nom go­diš­nje, pa su nam dva slu­ča­ja te­ško pa­la. U Si­ri­ji je sve iš­lo po pla­nu, ali je zbog ra­ta doš­lo do pre­ki­da ci­jep­lje­nja pa su se ne­ka dje­ca za­ra­zi­la. U So­ma­li­ji je sus­tav ci­jep­lje­nja uvi­jek bio manj­kav.

U svi­je­tu vi­ru­sa, po­li­ovi­rus je poz­na­ti ne­pri­ja­telj. No no­vi vi­ru­si ko­ji se po­jav­lju­ju straš­ni­ji su čak i od nje­ga. Jes­te li za­bri­nu­ti zbog glo­bal­ne pan­de­mi­je?

To je oz­bi­ljan ri­zik i pro­blem ko­jeg bi svi­jet tre­bao bi­ti svjes­ni­ji. Naj­go­ra pan­de­mi­ja u mo­der­noj po­vi­jes­ti bi­la je Špa­njol­ska gri­pa iz 1918. ko­ja je us­mr­ti­la de­set­ke mi­li­ju­na lju­di. S ob­zi­rom na to da je svi­jet da­nas po­ve­za­ni­ji, pro­ši­ri­la bi se i br­že. No naj­vi­še nas za­bri­nja­va­ju za­ra­ze kod ko­jih se simp­to­mi spo­ro po­ka­zu­ju. AIDS je ek­s­trem­ni pri­mjer u ko­jem se simp­to­mi ne mo­ra­ju pri­ka­za­ti čak ni šest go­di­na na­kon za­ra­ze. La­tent­ni su vi­ru­si ve­li­ki pro­blem – nji­ma se dos­lov­no mo­gu za­ra­zi­ti mi­li­ju­ni lju­di pri­je ne­go što shva­tiš što se do­ga­đa.

Raz­go­va­raj­mo o kli­mat­skim pro­mje­na­ma. Mno­gi znans­tve­ni­ci i po­li­ti­ča­ri sma­tra­ju ih naj­ve­ćim iz­a­zo­vom s ko­jim se ljud­ska ra­sa do sa­da su­sre­la.

“Ste­vea sam zad­nji put vi­dio ne­ko­li­ko mje­se­ci pri­je nje­go­ve smr­ti. A na­kon raz­go­vo­ra na­pi­sao sam mu du­gač­ko pi­smo ko­je je ču­vao po­kraj uz­glav­lja.”

Ve­li­ki su iz­a­zov, ali ni­sam si­gu­ran da bih ih sta­vio iz­nad sve­ga. Pro­blem je u to­me što kli­mat­ske pro­mje­ne uoča­va­mo tek kad se si­tu­aci­ja ja­ko po­gor­ša, a na­či­ni na ko­je ju mo­že­mo po­bolj­ša­ti vr­lo su ogra­ni­če­ni. Kao i kod vi­ru­sa, pro­blem je u la­ten­ci­ji. Ug­ljik od­la­zi u at­mo­sfe­ru, ali uči­nak pre­gri­ja­va­nja osje­ća se sa za­kaš­nje­njem. Učin­ci na vr­ste i eko­sus­tav ta­ko­đer su za­kaš­nje­li. To zna­či da čak i kad po­pra­vi­mo svo­je po­na­ša­nje, stva­ri će se još ne­ko vri­je­me po­gor­ša­va­ti.

Ta­ko je… A svo­je po­na­ša­nje još ni­smo po­pra­vi­li, zar ne?

Ni­smo još ni bli­zu – sva­ke go­di­ne is­pu­šta­mo sve vi­še i vi­še CO2. Ka­ko bi­smo sma­nji­li emi­si­ju ug­lji­ka za 90 pos­to, što je cilj, pr­vo bi­smo tre­ba­li sma­nji­ti go­diš­nje glo­bal­no is­pu­šta­nje, što još ni­smo uči­ni­li. SAD je smanjila emi­si­ju, ve­ći­nom za­to što uvo­zi­mo vi­še ro­be. No čak i da da­nas iz­mis­li­mo ne­ki iz­vor ener­gi­je či­ja bi emi­si­ja bi­la nu­la, ra­zvoj tak­vog ča­rob­nog ure­đa­ja mo­gao bi po­tra­ja­ti. Na­da­te li se da će raz­go­vo­ri o glo­bal­noj kli­mi do­ves­ti do rje­še­nja?

Mno­ge ras­pra­ve o kli­mat­skim pro­mje­na­ma ne­ma­ju pra­vi cilj – na pri­mjer, go­vo­ri se o 100 mi­li­jar­di do­la­ra ko­je bi bo­ga­te zem­lje sva­ke go­di­ne tre­ba­le utro­ši­ti na po­moć zem­lja­ma u ra­zvo­ju, a što za­pra­vo ni­je glav­ni fo­kus pro­ble­ma. Is­to­vre­me­no, ne­ma ras­pra­ve o to­me ka­ko po­ve­ća­ti ula­ga­nja u is­tra­ži­va­nja i ra­zvoj ka­ko bi se ubr­za­le ino­va­ci­je. Ne ula­že­mo u is­tra­ži­va­nje i ra­zvoj, ni­smo pro­ve­li za­kon o nov­ča­nim kaz­na­ma zbog emi­si­je ug­lji­ka i sve je to vr­lo razočaravajuće. Mis­lim da je to pra­vi test granica zna­nos­ti i po­li­ti­ke – ali i po­t­vr­da dok­le se­žu ljud­ski ho­ri­zon­ti. Pri­je eko­nom­ske kri­ze, SAD je bio po­pri­lič­no svjes­tan kli­mat­skih pro­mje­na, a on­da se do­go­dio za­okret. Mis­lim da je to do­kaz za­bri­nu­tos­ti zbog sa­daš­nje eko­nom­ske si­tu­aci­je. Raz­go­vor o pro­ble­mi­ma ko­ji će zna­čaj­ne po­s­lje­di­ce ima­ti tek za 30, 40 go­di­na ski­da se s dnev­nog re­da, a postoji i ta oš­tra po­li­tič­ka de­ba­ta ko­ja ljudima od­v­la­či po­zor­nost. Is­ti­na, uči­nje­ni su ne­ki po­ma­ci, ali na­pre­dak se ne mo­že gle­da­ti li­ne­ar­no – ako to uči­ni­mo, shva­tit će­mo ko­li­ko nam zla mo­gu na­ni­je­ti kli­mat­ske pro­mje­ne.

Re­ci­mo da se kli­mat­ske pro­mje­ne mo­gu od­go­di­ti za 100 go­di­na. U tom slu­ča­ju, zna­nost bi se za njih po­bri­nu­la. Ne bi­smo mo­ra­li udvos­tru­ča­va­ti bu­džet Mi­nis­tar­stva oko­li­ša jer bi ima­li ba­rem pet, šest raz­nih op­ci­ja. A uz ova­kav do­seg i br­zi­nu na­pret­ka zna­nos­ti, 100 go­di­na je dug pe­ri­od.

Pred na­ma su ve­li­ke ne­vo­lje, zar ne?

Ap­so­lut­no. Za­to sma­tram da bi­smo tre­ba­li is­tra­ži­va­ti ge­oin­že­nje­ring. Ali ne­ki se bu­ne i go­vo­re da ako na­đe­mo jed­nos­tav­no rje­še­nje, sma­njit će se po­li­tič­ka vo­lja za re­duk­ci­jom emi­si­ja. U tom slu­ča­ju, hej, za­što ne bi­smo pres­ta­li s kar­di­oki­rur­gi­jom, pa će lju­di zna­ti da se ne smi­ju pre­je­da­ti. Proš­lu su­bo­tu bio sam na ve­če­ri kod Char­le­sa Koc­ha gdje smo po­pri­ča­li o kli­mat­skim pro­mje­na­ma.

I ka­ko je te­kao raz­go­vor?

Zbi­lja je drag čo­vjek i nje­go­vi su pos­lov­ni us­pje­si ne­vje­ro­jat­ni. Is­tak­nuo je da SAD ne mo­gu sa­me ri­je­ši­ti pro­blem, što ap­so­lut­no sto­ji. No mo­ra­te ima­ti na umu da SAD či­ni ne­što što će po­tak­nu­ti Ki­nu i os­ta­le da se po­kre­nu. Ov­dje je ri­ječ o ap­so­lut­noj su­rad­nji. Od nje će­mo svi ima­ti ko­ris­ti, s ob­zi­rom na to da svi za­ga­đu­je­mo. Ne­vje­ro­jat­no je da sa zem­lji­nom at­mo­sfe­rom za­pra­vo postoji tek ne­ko­li­ko pro­ble­ma… Za­ču­đu­ju­će, ali CO2 se pre­du­go u njoj za­dr­ža­va, pa ga oceani ap­sor­bi­ra­ju što ih či­ni ki­se­li­ma i to je go­le­mi pro­blem ko­ji bi­smo tre­ba­li ri­je­ši­ti.

Kao što je br­zo rješavanje emi­si­je ug­lji­ka.

Da, ali lju­di trebaju ener­gi­ju. To je gi­gant­ski biz­nis. Glav­na stvar ko­ja ne­dos­ta­je ener­ge­ti­ci je po­ti­caj da se stvo­ri in­dus­tri­ja ko­ja ne is­pu­šta CO2, ko­ja bi bi­la pra­vog op­se­ga i ko­ja bi bi­la po­uz­da­na.

Sve to vo­di do va­šeg za­ni­ma­nja za nuk­le­ar­nu ener­gi­ju, zar ne?

Kad bi nuk­le­ar­na energija bi­la po­uz­da­na, ali zbi­lja po­uz­da­na, i kad bi se uhva­ti­la u ko­štac s eko­no­mi­jom i ot­pa­dom, bi­lo bi to bla­žens­tvo: jef­ti­ni­je rje­še­nje s vr­lo ma­lim emi­si­ja­ma CO2. Ako to ni­je to, u pro­ble­mi­ma smo, jer ne­će­mo sma­nji­ti ko­li­či­nu utro­še­ne ener­gi­je. Sva­ke go­di­ne, od sa­da do 2100., zem­lja će ko­ris­ti­ti vi­še ener­gi­je. To zna­či da će se sva­ke go­di­ni os­lo­ba­đa­ti vi­še CO2. Ter­raPower, tvrt­ka ko­ju po­dr­ža­vam a ko­ja se ba­vi nuk­le­ar­nom ener­gi­jom, du­go je nas­to­ja­la oku­pi­ti bo­ga­ta­še, stva­ra­li su ra­ču­nal­ne mo­de­le ka­ko bi pri­ku­pi­li pra­vu teh­no­lo­gi­ju, a ame­rič­koj vla­di će u pro­jek­tu tre- ba­ti zem­lja su­rad­nik s ko­jom će iz­ra­di­ti pi­lot pro­jekt – mo­žda s Ki­nom. Na pri­vat­nom tr­ži­štu ta­kav se pro­jekt vje­ro­jat­no ne bi po­ja­vio. Za nje­go­vo os­tva­re­nje po­treb­no je bi­ti za­ne­sen zna­noš­ću, bri­nu­ti se o kli­mat­skim pro­mje­na­ma i raz­miš­lja­ti na du­ge sta­ze. Ne go­vo­rim da će bi­ti us­pje­šan, iako sve ide toč­no po pla­nu, ali ovo je do­bar pri­mjer ka­ko se ino­va­ci­ja ne bi do­go­di­la bez pra­ve pot­po­re.

Nuk­le­ar­na energija već 40 go­di­na ne is­pu­nja­va svo­ja obe­ća­nja, zbog raz­nih eko­nom­skih i teh­nič­kih raz­lo­ga. Za­što bi­smo nas­ta­vi­li inves­ti­ra­ti u nuk­le­ar­nu ener­gi­ju, a ne, re­ci­mo, u jef­ti­nu so­lar­nu ener­gi­ju i nje­zi­no po­hra­nji­va­nje?

Pa, pred na­ma je pra­vi pro­blem i tre­ba­li bi­smo nas­to­ja­ti na­ći rje­še­nja. Čak je i Pro­jekt Man­hat­tan is­tra­ži­vao mo­guć­nos­ti plu­to­ni­ja i ura­ni­ja – i oba su upa­li­la! Ob­nov­lji­vi iz­vo­ri ener­gi­je (so­lar­na i energija vje­tra)… Da, mo­že­te ih is­ko­ri­šta­va­ti, ovis­no o kva­li­te­ti mre­že i pri­ro­de va­ših po­tra­ži­va­nja. Mo­že­te ih po­vi­si­ti za 20, 30 pos­to, čak i 40. Ali kad go­vo­ri­mo o pro­mje­ni kli­me, oni ni­su in­te­re­sant­ni. Go­vo­ri­mo o fak­to­ri­ma po­tra­ži­va­nja od ne­kih 90 pos­to.

No ne mo­že­te tek ta­ko od­ba­ci­ti ob­nov­lji­vu ener­gi­ju, zar ne?

So­lar­na energija je puno slo­že­ni­je pi­ta­nje ne­go što lju­di mis­le. Pri is­ko­ri­šta­va­nju sun­ca, stru­ja će iz­gu­bi­ti vri­jed­nost pa će sav no­vac oti­ći ti­pu ko­ji ti mo­že do­ves­ti stru­ju on­dje gdje ne­ma vje­tra i sun­ca. Gle­da­ju­ći una­pri­jed, ima tu za­nim­lji­vih stav­ki. Postoji ne­što što se zo­ve so­lar­ni spoj. Još je u po­vo­ji­ma, ali do­la­zi s ugra­đe­nim ko­mo­ra­ma za po­hra­nu ko­ji su nužni jer do­la­zi do os­lo­ba­đa­nja ug­lji­ko­vo­di­ka. U to se ula­že dva­de­se­ti­na ci­fre ko­ja bi se tre­ba­la ula­ga­ti. Ta­ko­đer, pos­to­je i so­lar­no ter­mal­ni sus­ta­vi ko­ji su co­ol jer skla­di­šte to­pli­nu. Nju ni­je la­ko skla­di­šti­ti, ali sva­ka­ko je lak­še od skla­di­šte­nja stru­je.

S ob­zi­rom na pro­ble­me kao što su kli­mat­ske pro­mje­ne, spor eko­nom­ski opo­ra­vak, po­li­tič­ka mr­tva tr­ka i po­skup­lje­nje zdrav­s­tve­ne za­šti­te, lju­di bi po pi­ta­nju bu­duć­nos­ti svi­je­ta la­ko mo­gli pos­ta­ti pe­si­mis­tič­ni.

Zbi­lja? Šte­ta. Mis­lim da pre­vi­še gle­da­mo ne­ga­tiv­ne stva­ri. Osob­no mis­lim da je bu­duć­nost svi­je­tla. Ali ne mis­lim da je moj stav uz­ro­ko-

van ti­me što smo proš­le pro­ble­me la­ko rje­ša­va­li… “Smi­ri se, opus­ti se, ne­ka se net­ko dru­gi bri­ne.” Ne raz­miš­ljam na taj na­čin.

Kad gle­da­te 50 go­di­na una­pri­jed, če­ga se naj­vi­še pla­ši­te?

Mis­lim da će­mo ri­je­ši­ti pi­ta­nje kli­mat­skih pro­mje­na. To je vr­lo važ­no. Na­dam se da će­mo se zbro­ji­ti i za­jed­nič­ki dje­lo­va­ti pro­tiv svjet­skog te­ro­riz­ma jer je to ve­li­ki glo­bal­ni pro­blem. Na vi­šoj ra­zi­ni, mo­že­mo sma­nji­ti broj si­ro­maš­ne dje­ce ko­ja umi­ru – sa šest mi­li­ju­na na dva mi­li­ju­na, mo­žda i mi­li­jun. Ho­će li ame­rič­ki po­li­tič­ki sus­tav is­pra­vi­ti svoj na­čin rje­ša­va­nja kom­plek­s­nih pro­ble­ma? Ho­će li tro­ško­vi zdrav­stva pre­ma­ši­ti oče­ki­va­nja na­ro­da, po pi­ta­nju što bi vla­da tre­ba­la uči­ni­ti?

Zabrinut sam zbog ra­ta u Si­ri­ji i što on zna­či. Nit­ko ni­je mo­gao pre­dvi­dje­ti da će baš ta zem­lja upas­ti u gro­zan gra­đan­ski rat u ko­jem je pat­nja ne­vje­ro­jat­na. Ni­ko­me baš ni­je jasno ka­ko ga spri­je­či­ti. Sve su to no­va pi­ta­nja za one ko­ji mis­le da Afri­ku mo­gu “po­pra­vi­ti” pre­ko no­ći. Jasno mi je da su sva­ko zdra­vo di­je­te i sva­ka no­va ces­ta ko­ris­ni za dr­ža­vu, ali s vre­me­na na vri­je­me iz­bi­jat će ra­to­vi – ni­sam struč­njak i ne znam ka­ko se iz­ba­vi­ti iz to­ga. Vo­lio bih kad bi pos­to­jao ne­ki iz­um ili po­bolj­ša­nje sus­ta­va ko­ji bi to ri­je­ši­li. U idu­ćih 50 ili 100 go­di­na do­ga­đat će se ne­ke lo­še stva­ri, ali na­daj­mo se da ni jed­na ne­će bi­ti to­li­ko groz­na da ubi­je mi­li­jun lju­di – ne­ka za­ra­za, nuk­le­ar­ni ili bi­olo­ški te­ro­ri­zam.

Što ka­že­te ljudima ko­ji sma­tra­ju da je zlat­no do­ba SAD-a proš­lo?

Ma to je smi­ješ­no. Re­ći da je zlat­no do­ba SAD-a iza nas vr­lo je re­la­tiv­no. Još 1946., sa­či­nja­va­li smo tek šest pos­to svjet­skog pu­čans­tva, a u sve­mu smo do­mi­ni­ra­li. Da­nas je ame­rič­ki put bo­lji ne­go ika­da. Re­ci­mo da si že­na u SAD-u, bi li se htje­la vra­ti­ti 50 go­di­na una­trag? Ili da si gay oso­ba? Ili re­ci­mo da od ne­če­ga bo­lu­ješ, bi li se htio vra­ti­ti 50 go­di­na una­zad? Ma daj, ko­ga mi za­va­ra­va­mo?

Bi li rek­li da lo­ša po­li­ti­ka ubi­ja inova­ci­ju? U Si­li­kon­skoj do­li­ni je imi­gra­cij­ska re­for­ma vru­ća te­ma.

Da, ame­rič­ki imi­gra­cij­ski za­ko­ni su lo­ši – ja­ko, ja­ko lo­ši. Re­kao bih da je po­li­ti­ka pre­ma imi­gran­ti­ma iz­nim­no ne­pra­ved­na, a vla­da je pro­vo­di u ime svih nas. Ni naš loš edu­ka­cij­ski sus­tav ni­je da­le­ko, ali imi­gra­cij­ska je po­li­ti­ka pot­pu­na lu­dost. 12 mi­li­ju­na lju­di ži­vi u stra­hu zbog raz­nih sa­mo­volj­nih po­te­za ko­je vla­da mo­že po­teg­nu­ti. Ali ne mo­že­mo re­ći da je sva ino­va­ci­ja sta­la zbog tog pro­ble­ma – žao mi je. U Ka­li­for­ni­ji ni­ka­da ni­je bi­lo vi­še ino­va­ci­ja. Is­ti­na, po­lo­vi­ca novih kom­pa­ni­ja su smi­ješ­ne i jasno je da će ih dvi­je tre­ći­ne pro­pas­ti, ali de­se­tak ide­ja ko­je is­pli­va­ju bit će iz­nim­no važ­ne.

Naš mo­der­ni ži­vot­ni stil ni­je stvo­ri­la po­li­ti­ka. Pri­je 1700., svi su bi­li groz­no si­ro­maš­ni. Ži­vot je bio kra­tak i su­rov. Razlog to­mu ni­su bi­li na­ši lo­ši po­li­ti­ča­ri; bi­lo ih je za­is­ta do­brih. No on­da smo po­če­li s ino­va­ci­ja­ma – stru­ja, par­ni stro­je­vi, mi­kro­pro­ce­so­ri, ra­zu­mi­je­va­nje ge­ne­ti­ke i me­di­ci­ne… Da, sta­bil­nost i edu­ka­ci­ja su važ­ni – ne že­lim ih oma­lo­va­ža­va­ti – ali ino­va­ci­ja je je­di­no po­gon­sko go­ri­vo na­pret­ka.

Kad već go­vo­ri­mo o ino­va­ci­ji, že­lio bih vas pi­ta­ti o Ste­veu Job­su. Kad ste po­s­ljed­nji put raz­go­va­ra­li?

Dva, tri mje­se­ca pri­je nje­go­ve smr­ti. A na­kon raz­go­vo­ra na­pi­sao sam mu du­gač­ko pi­smo ko­je je ču­vao po­kraj uz­glav­lja. Ste­ve i ja ima­li smo po­pri­lič­no do­bar od­nos, u po­s­ljed­njih go­di­nu da­na nje­go­va ži­vo­ta ne­ko­li­ko smo pu­ta du­go raz­go­va­ra­li – o su­pru­ga­ma, ži­vo­tu, do­se­zi­ma i manj­ka­vos­ti­ma teh­no­lo­gi­je.

Ipak, bi­li smo druk­či­ji. Obo­ji­ca smo do­bro oda­bi­ra­li lju­de ko­ji­ma smo se okru­ži­li. Obo­ji­ca smo bi­li iz­nim­no ener­gič­ni i ja­ko na­por­no ra­di­li. Bli­sko smo su­ra­đi­va­li pri iz­ra­di ori­gi­nal­nog sof­twa­rea za Mac i to je bi­lo ne­vje­ro­jat­no – u is­tra­ži­va­nje smo uklju­či­li vi­še lju­di ne­go što je to uči­nio Apple. Ali bi­li smo ja­ko na­iv­ni. Ste­ve nam je obe­ćao da ure­đaj ne­će sta­ja­ti vi­še od 499 do­la­ra, a on­da se is­pos­ta­vi­lo da sto­ji 1999. Ipak, is­kus­tvo ra­da na Ma­cu bi­lo je ne­vje­ro­jat­no. Eki­pa ko­ja je ra­di­la za Apple to­tal­no je pre­go­rje­la. Na­kon dvi­je go­di­ne, vi­še ni­je bi­lo ni­ko­ga. No ono što smo Ste­ve i ja stvo­ri­li za­jed­no bi­lo je mit­skih raz­mje­ra. Ste­ve je bio ge­nij.

Teh­no­log ste, ali ve­ći dio va­šeg ra­da u zak­la­di ima mo­ral­nu di­men­zi­ju. Je li se ti­je­kom go­di­na va­še miš­lje­nje o re­li­gi­ji pro­mi­je­ni­lo?

Mo­ral­ni sus­tav re­li­gi­je je iz­nim­no va­žan. Od­go­ji­li smo dje­cu u du­hu vje­re; po­ha­đa­li su ka­to­lič­ku cr­k­vu ko­joj pri­pa­da Me­lin­da, a s ko­jom i ja su­ra­đu­jem. Zbi­lja sam imao sre­će i osje­ćam da mi je duž­nost sma­nji­ti ne­prav­du u svi­je­tu. I to je mo­je vjer­sko uvje­re­nje. Za­pra­vo, to je mo­je mo­ral­no uvje­re­nje.

Vje­ru­je­te li u Bo­ga?

Sla­žem se s ljudima po­put Ric­har­da Dawkin­sa ko­ji tvr­de da je čo­vje­čans­tvo osje­ti­lo po­tre­bu smis­li­ti mi­to­ve o stva­ra­nju. Pri­je ne­go što smo za­is­ta shva­ti­li što zna­či bo­lest, vri­je­me i tak­ve stva­ri, tra­ži­li smo za njih po­greš­na objaš­nje­nja. Zna­nost nam je sa­da u to­me po­mo­gla – ne u sve­mu – i is­pu­ni­la ono što je pri­je po­pu­nja­va­la re­li­gi­ja. No mis­te­rij i ljepota svi­je­ta su ne­vje­ro­jat­ne i ne postoji znans­tve­no objaš­nje­nje odak­le po­tje­ču. Re­ći da su stvo­re­ne iz na­su­mič­nih bro­je­va bi­lo bi po­sve bez­ob­zir­no ( smi­jeh). Mis­lim da vje­ra u Bo­ga ima smis­la, ali ni­sam si­gu­ran na ko­je bi ži­vot­ne od­lu­ke vje­ra tre­ba­la utje­ca­ti.

Ri­va­li i pri­ja­te­lji

“Ste­ve je bio ge­nij”, ka­že Ga­tes o po­koj­nom vi­zi­ona­ru Ap­plea Ste­veu Job­su; za­jed­no na press kon­fe­ren­ci­ji u New Yor­ku 1985. go­di­ne.

Moć­ni ge­ek Ga­tes u svom ure­du u Bel­le­vu­eu u dr­ža­vi

Wa­shin­g­ton, 1980. Is­te go­di­ne IBM je unaj­mio Mi­cro­soft za ra­zvi­ja­nje ope­ra­tiv­nog

sus­ta­va DOS.

Glo­bal­ni fi­lan­trop Ga­tes sa su­pru­gom Me­lin­dom, 2003., na pu­to­va­nju u me­di­cin­ski is­tra­ži­vač­ki cen­tar u Mo­zam­bi­ku.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.