Po­sve­ta dje­ci, žr­tva­ma ra­ta

Re­da­telj Oli­ver Fr­ljić go­vo­ri o svom pro­jek­tu ”Alek­san­dra Zec” ko­ji je pos­ta­vio u Ri­je­ci

Rolling Stone (Croatia) - - Rock & Roll - NI­KO­LA ČELAN

PRED­STA­VA ČI­JIM JE

iz­mje­šta­njem iz za­gre­bač­kog ka­za­li­šta Ga­vel­la poz­na­ti društveno an­ga­ži­ra­ni re­da­telj Oli­ver Fr­ljić već “oči­tao lek­ci­ju” auto­ri­ma za­bra­ne kon­tro­verz­nog pla­ka­ta “Fi­ne mr­tve dje­voj­ke” do­če­ka­la je služ­be­nu naj­a­vu ter­mi­na odr­ža­va­nja. U Hr­vat­skom kul­tur­nom do­mu na Su­ša­ku, 15. trav­nja, odr­ža­na je pre­mi­je­ra pro­jek­ta “Alek­san­dra Zec” s te­mom tra­ge­di­je dva­na­es­to­go­diš­nje dje­voj­či­ce ko­ju su 1991. ubi­li pri­pad­ni­ci pri­čuv­nog sas­ta­va MUP-a, a zbog če­ga nit­ko ni­je bio osu­đen. Fak­to­gra­fi­ja poz­na­ta jav­nos­ti o ovom do­ga­đa­ju go­vo­ri ka­ko su pe­to­ri­ca pri­pad­ni­ka pri­čuv­nog sas­ta­va MUP-a upa­li u no­ći 7. pro­sin­ca 1991. go­di­ne u ku­ću obi­te­lji Zec, u Po­lja­nič­koj uli­ci u Za­gre­bu, te ubi­li oca Mi­haj­la Ze­ca pred ku­ćom, a maj­ku Ma­ri­ju Zec i Alek­san­dru odvez­li na Slje­me gdje su ih ubi­li i ba­ci­li u ja­mu za sme­će. Pre­ma na­ve­de­noj ver­zi­ji ubo­ji­ce ni­su ni­kad osu­đe­ne, služ­be­no “zbog proceduralne gre­ške ti­je­kom is­tra­ge”. Au­tor Fr­ljić, ko­ji vje­ru­je ka­ko ka­za­li­šte mo­ra bi­ti ne­ka vr­sta ko­rek­ti­va u si­tu­aci­ja­ma ka­da ins­ti­tu­ci­je druš­tva za­ka­žu, ovaj ka­za­liš­ni do­ga­đaj naj­a­vio je ri­je­či­ma: “Pred­sta­vu ra­di­mo njoj u spo­men i po­sve­ću­je­mo je sva­kom dje­te­tu žr­tvi ra­ta. Pro­du­cent pro­jek­ta je ri­ječ­ko ka­za­li­šte HKD, a dra­ma­turg je Ma­rin Bla­že­vić. U pred­sta­vi glu­me Iva­na Roš­čić, Je­le­na Lo­pa­tić, Ta­nja Smo­je, Igor Ko­vač, Ni­ko­la Ne­dić i Jurica Mar­čec.” Dok se na­ci­ja pri­pre­ma za još je­dan ma­sov­ni pri­hvat tu­ris­ta, kul­tu­ri se uki­da­ju sred­stva zbog kri­ze, vi se ka­za­liš­no obra­ču­na­va­te s de­mo­ni­ma druš­tve­ne proš­los­ti. Što će se i ho­će li se išta do­go­di­ti u hr­vat­skom jav­nom pros­to­ru i svijesti pro­sječ­nog Hr­va­ta na­kon pred­sta­ve?

Vri­je­me u ko­jem pred­sta­va iz­la­zi neo­bič­no pod­sje­ća na de­ve­de­se­te, ka­da se uboj­stvo čla­no­va obi­te­lji Zec do­go­di­lo. Re­to­ri­ka je go­to­vo iden­tič­na. Uz one či­ji go­vor mrž­nje pod nji­ho­vim pu­nim ime­nom i pre­zi­me­nom slu­ša­mo u jav­nom pros­to­ru, pos­to­je ano­nim­ne hor­de ko­je taj is­ti go­vor mrž­nje is­po­ru­ču­ju po bes­pu­ći­ma vir­tu­al­ne zbilj­nos­ti. Za­to je važ­no da pred­sta­vu o Alek­san­dri Zec ra­di­mo upra­vo sa­da. Ako pet lju­di, ko­ji­ma će ar­gu­ment pro­tiv ove pred­sta­ve bi­ti na­ci­onal­nost žr­tve, na­kon što je od­gle­da­ju shva­te da ci­vil­ne žr­tve ra­ta, na­še su­gra­đa­ne ko­je je ubi­la na­ša voj­ska, ne mo­že­mo is­klju­či­va­ti za­to što ni­su pri­pad­ni­ci ve­ćin­skog na­ro­da, on­da je već na­prav­lje­no ja­ko mno­go.

Vo­lim ra­di­ti u Ri­je­ci i tu se osje­ćam, kao što je Vik­tor Ivan­čić re­kao ne­dav­no u jed­nom in­ter­v­juu, “kao na os­lo­bo­đe­nom te­ri­to­ri­ju”. Da je bi­la ra­đe­na u Za­gre­bu, ka­ko je pr­vot­no bi­lo pla­ni­ra­no, pred­sta­va “Alek­san­dra Zec” vje­ro­jat­no bi iz­gle­da­la druk­či­je. Po­ku­ša­la bi, me­đu os­ta­lim, pos­ta­vi­ti pi­ta­nje lo­kal­ne za­jed­ni­ce ko­ja je, uz ne­ko­li­ko čas­nih iz­ni­ma­ka, os­ta­la glu­ha i ni­je­ma. Se­le­ći se u Ri­je­ku, pred­sta­va se pre­tvo­ri­la u ne­što što bi se žan­rov­ski mo­glo odre­di­ti kao po­et­ska sim­fo­ni­ja u ko­joj pra­ti­mo po­s­ljed­nje tre­nut­ke te obi­te­lji.

Vri­je­me u ko­jem ova pred­sta­va iz­la­zi neo­bič­no pod­sje­ća na 90-e, kad se uboj­stvo i do­go­di­lo.”

Ka­ko je iz­gle­da­lo ra­di­ti u Ri­je­ci? Ko­li­ko je sre­di­na utje­ca­la na umjet­nič­ki is­hod pred­sta­ve i kak­vi su va­ši doj­mo­vi i is­kus­tva? Osje­ća­te li se usam­lje­nim u bor­bi pro­tiv “me­mo­ri­ci­da” u Hr­vat­skoj i re­gi­ji ili vi­di­te li ne­kak­ve po­zi­tiv­ne po­ma­ke k stvar­noj mo­guć­nos­ti pro­mje­ne, mo­ral­ne i stvar­ne u druš­tvi­ma no­si­oci­ma, po­put, pri­mje­ri­ce ime­no­va­nja uli­ca po ne­vi­nim žr­tva­ma kak­va je Alek­san­dra Zec i dru­ga dje­ca žr­tve ra­ta, kao i uop­će ne­sank­ci­oni­ra­nih zlo­či­na s iz­vjes­nom po­li­tič­kom po­za­di­nom?

Ini­ci­ja­ti­va mla­dih za ljud­ska pra­va iz Za­gre­ba, ko­ja je po­kre­nu­la zah­tjev za ime­no­va­nje Par­ka obi­te­lji Zec, Uli­ce Jo­si­pa Re­ic­hlaKi­ra, Uli­ce Mi­la­na Le­va­ra, Uli­ce Slo­bo­da­na Bu­da­ka i Uli­ce Vla­di­mi­ra Pri­mor­ca po­ka­zu­je mi da ni­sam to­li­ko usam­ljen. Sve ono što ra­di Do­cu­men­ta - Cen­tar za su­oča­va­nje s proš­loš­ću, bor­ba je pro­tiv me­mo­ri­ci­da, dr­žav­no pro­pi­sa­nog se­lek­tiv­nog pam­će­nja. Tu je i ci­je­li niz po­je­di­na­ca ko­ji svo­jim jav­nim dje­lo­va­njem pod­sje­ća­ju na­ci­onal­ni za­bo­rav na ono če­ga se nje­go­vi no­si­te­lji ne že­le sje­ća­ti.

Što će bi­ti s hr­vat­skom kul­tu­rom ko­ja je tre­nu­tač­no na naj­ni­žim gra­na­ma i na gra­ni­ci ne­pre­poz­nat­lji­vos­ti? Postoji li uop­će ne­što što se mo­že sma­tra­ti ori­gi­nal­nim kul­tur­nim na­s­lje­đem mla­de dr­ža­ve i druš­tva po­ha­ra­nih neo­li­be­ral­nim div­ljaš­tvom i ako postoji, što bi to bi­lo? Ko­ji su to re­sur­si i vri­jed­nos­ti ko­ji­ma uop­će ras­po­la­že­mo u iden­ti­fi­ka­ci­ji se­be kao na­ci­je?

Kul­tur­no na­s­lje­đe je ja­ko ši­rok po­jam, ali haj­de da po­đe­mo od nje­ga. Što hr­vat­sku kul­tu­ru naj­bo­lje re­pre­zen­ti­ra iz­van nje­zi­nih granica upra­vo je ono na što se gle­da s naj­vi­še sum­nji­ča­vos­ti. To je ono što kva­ri pro­sjek na­ci­onal­nog me­di­okri­tet­stva. Ako go­vo­ri­mo o “neo­li­be­ral­nom div­ljaš­tvu”, ono ne mo­že bi­ti iz­go­vor odre­đe­noj kul­tu­ri. Po­gle­daj­mo pri­mjer nju­jor­ške ka­za­liš­ne sku­pi­ne Wo­os­ter Gro­up, ko­ja bez ikak­vih grad­skih ili dr­žav­nih do­ta­ci­ja funk­ci­oni­ra i op­s­ta­je na ame­rič­kom ka­za­liš­nom tr­ži­štu već go­to­vo tri­de­set go­di­na. Na­rav­no, neo­li­be­ral­ni tret­man kul­tu­re ne­što je naj­po­gub­ni­je jer dik­tat tr­ži­šta pro­izvo­di kul­tur­nu uni­fi­ka­ci­ju i akri­tič­nost. Uos­ta­lom, kul­tur­na za­jed­ni­ca je, za­jed­no s os­ta­li­ma, po­čet­kom de­ve­de­se­tih poz­dra­vi­la neo­li­be­ral­no do­šaš­će. Ali me­ne ne za­ni­ma ori­gi­nal­no kul­tur­no na­s­lje­đe mla­de dr­ža­ve. Za­ni­ma me ši­ri po­vi­jes­ni i kulturni pros­tor u ko­jem su lju­di mo­gli, i još mo­gu, ko­mu­ni­ci­ra­ti bez pre­vo­di­te­lja, u ko­jem je umjet­nost ima­la ogro­man kri­tič­ki po­ten­ci­jal i bi­la mno­go vi­še od to­ro­va u ko­ji­ma je že­lje­la ra­zvi­ja­ti svo­ju na­ci­onal­nu ina­či­cu.

“ALEK­SAN­DRA

ZEC” Pred­sta­va s te­mom tra­ge­di­je dva­na­es­to­go­diš­nje dje­voj­či­ce ko­ju su 1991. ubi­li

pri­pad­ni­ci pri­čuv­nog sas­ta­va

MUP-a

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.