Za­gre­bač­ki noć­ni ži­vot

Klu­bo­vi i kon­cert­na po­nu­da ne­kad i sad - je li Za­greb do­sa­dan grad?

Rolling Stone (Croatia) - - Rock & Roll - ANĐELO JURKAS

‘ZA­GREB GO­RI OD DO­sa­de”

pre­pje­va­li su pri­je dva­de­se­tak go­di­na ta­da mla­đah­ni pos­t­no­vo­val­ni rokeri Re­vol­ver odu umr­tv­lje­nim pun­k­to­vi­ma svo­ga rod­no­ga gra­da, jasno alu­di­ra­ju­ći na The Cla­sho­vu epi­ku “Lon­don Bur­ning”. Ne­što ma­lo pri­je &TD Band je pri­la­go­đa­vao Bo­sso­vu “Born In The USA” na “Ro­đen u Za­gre­bu”, ovaj put u mno­go svje­tli­jem kon­tek­s­tu. I tu ni­je kraj lju­bo­va­nja pje­sa­ma i Za­gre­ba. Pre­ma ne­kim re­le­vant­nim po­da­ci­ma iz web tu­ris­tič­kih vo­di­ča oso­bi­to po­pu­lar­nim me­đu stu­den­ta­ri­jom, ot­kad se za­ko­ra­či­lo u EU, Za­greb slo­vi kao je­dan od naj­tro­mi­jih gra­do­va Bal­ka­na. Te­zu se ar­gu­men­ti­ra­lo doj­mov­ni­ci­ma i pri­lo­že­nim sta­tis­ti­ka­ma o mjes­ti­ma ko­ja su ti­je­kom tjed­na ak­tiv­na pos­li­je po­no­ći, ne nuž­no cen­tri­ra­no sa­mo oko Tr­ga ba­na Je­la­či­ća, ne­go pro­ši­re­no ci­je­lim tlo­cr­tom gra­da, ako se ni­je za­do­vo­lja­va­lo sa­mo po­pi­som ka­fi­ća. Ti­me se alu­di­ra­lo i na po­nu­du pro­fi­li­ra­nih klu­bo­va i na iz­os­ta­lu ša­ro­li­kost po­nu­de. Oso- bi­to se taj kri­ti­ci­zam osje­tio u us­po­red­bi s če­ti­ris­to­ti­njak ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nim Be­ogra­dom, za či­jim se nig­h­tli­fe­om stran­ge­ri gra­be kao auten­ti­kom ovog pros­to­ra. Ima ur­ba­nog, mo­der­nog, jazz, kul­tur­nog, ali ima i Ci­ga­na na spla­vi­ma či­je vi­oli­ne uda­ra­ju u onaj pri­kri­ve­ni pa­tos. Pa tko vo­li. Za­gre­bu se stal­no pri­bav­lja kom­pleks Za­pa­da, hi­nje­na pris­toj­nost i po­mod­ni ur­ba­ni­zam. S ko­je god mu stra­ne kre­ta­li, pi­ta­nje je su­bjek­tiv­nih uku­sa i dis­kre­cij­ske ocje­ne sva­kog po­sje­ti­te­lja, ali Za­greb se već po svo­joj ins­ti­tu­ci­onal­noj i druš­tve­noj ulo­zi kao glav­ni grad Hr­vat­ske mo­rao na­met­nu­ti i kao ža­ri­šte po­ra­đa­nja kul­tu­re i kon­tra­kul­tu­re. Je li da­nas si­tu­aci­ja alar­mant­na i ko­li­ko se raz­li­ku­je od zlat­nog raz­dob­lja osam­de­se­tih, ka­da su ro­man­tič­ni i nos­tal­gi­čar­ski nas­tro­je­ni no­vo­va­lov­ci us­nu­li ide­ju “ni­ka­da kao ta­da”? Ili je nje­mač­ki Rol­ling

Sto­ne u pra­vu ka­da po­bro­ja­va­njem klu­bo­va an­no do­mi­ni 2014. go­vo­ri o Za­gre­bu kao jed­noj od de­set europ­skih must be des­ti­na­ci­ja? Kao pop kul­tur­na me­ka bit će pre­poz­na­van od pr­vih ple­s­nja­ka s kra­ja 50-ih i po­čet­ka 60-ih go­di­na proš­log sto­lje­ća, ka­da se na­kon sti­hij­skog ula­ska rock and roll kul­tu­re kroz uve­ze­ne plo­če, co­ver ben­do­ve i zvu­ke Ra­di­ja Luxem­bo­urg po­če­lo po­dva­lji­va­ti za­pad­njač­ke ide­je žur­ke, par­tyja, za­ba­ve, ple­s­nja­ka, na­oko ri­gid­nom so­ci­ja­lis­tič­kom sustavu. Umo­ta­no u ne­vi­ne maš­ne dje­vo­ja­ka s pris­toj­no sre­za­nim ha­lji­na­ma i ta­li­ja­ne­te prin­cip za­li­zi­va­nja ko­se nji­ho­vih budućih ples­nih part­ne­ra, po­če­lo se go­vo­ri­ti o iz­las­ci­ma i mjes­ti­ma na ko­ji­ma se skup­lja mla­dež. Sli­je­dom for­mi­ra­nja Bi­je­lih stri­je­la, Cr­ve­nih ko­ra­lja, Mla­dih, Del­fi­na, Ro­bo­ta, po­ja­vom Kar­la Me­ti­ko­ša ali­as Mat­ta Col­lin­sa, po­tom Dra­ge Mli­nar­ca unu­tar Gru­pe 220 pa pos­li­je i so­lo, Ivi­ce Per­cla, klup­ska ili, bo­lje re­če­no, ple­s­njač­ka po­nu­da u Za­gre­bu ve­za­na je uz do­ba ne­vi­nos­ti i po­vo­je rock and rol­la. Ta­da se ple­s­nja­ci odr­ža­va­ju ri­jet­ko na is­tim mjes­ti­ma, druš­tve­ni do­mo­vi, te­ra­se ho­te­la i dvo­ra­ne pri­la­go­đa­va­ni su u pros­to­re za svir­ke. Pr­vi se oz­bilj­ni­ji po­ma­ci u tom smje­ru sus­tav­no ve­žu po­nov­no uz no­vo hr­vat­sko glaz­be­no pro­lje­će i pu­pa­nje autor­skih ben­do­va. Na­kon gla­vi­nja­nja u se­dam­de­se­ti­ma, Po­let će kroz 80-e i dos­lov­no i me­ta­fo­rič­ki iz­miš­lja­ti no­va hrvatska glaz­be­na pro­lje­ća. Odi­gra­ti ulo­gu vez­nog re­da iz­me­đu auto­ra i pu­bli­ke. No­vi val je no­se­ći no­ve auto­re no­sio i po­tre­bu za nji­ho­vim pre­zen­ti­ra­njem. Ta­ko se stva­rao za­ča­ra­ni krug od Toč­ke, Kav­ka­za, Ku­lu­ši­ća, La­pa, Mu­zič­kog sa­lo­na SC-a, pos­li­je Sa­lo­ona i inih mjes­ta gru­pi­ra­nja. Ni jed­no od njih ni­je pre­tvo­re­no u pop kulturni re­likt, za­tva­ra­na su zbog ne­ri­je­še­nih vlas­nič­kih od­no­sa, pre­na­mi­je­nje­na ili tek za­bo­rav­lje­na.

Mit o za­gre­bač­kom noć­nom ži­vo­tu kao žr­tvi so­ci­ja­liz­ma u 80ima, ra­ta u 90-ima, re­ce­si­je i kri­ze u 21. sto­lje­ću ne sto­ji jer je sta­nje za­pra­vo obr­nu­to pro­por­ci­onal­no. S ob­zi­rom na za­kon ma­lih bro­je­va, Za­greb ima pre­bu­ki­ra­nu po­nu­du, mno­go ve­ću ne­go ljud­ski re­sur­si/ broj po­ten­ci­jal­ne pu­bli­ke, ka­pa­ci­te­ti i kri­za to do­pu­šta­ju. Tvor­ni­ca kul­tu­re, Tvor­ni­ca Je­dins­tvo, Mo­čva­ra, Sub­kul­tur­ni cen­tar, KSET, Vip Club, Sax!, Ja­bu­ka, At­tack!, Pros­tor do, Spunk, Hard Pla­ce, Ro­ute 66, Vin­ta­ge In­dus­tri­al Bar, Re­tro, Bi­kers Be­er Fac­tory, Gju­ro2, Aqu­ari­us i os­ta­li ja­run­ski klu­bo­vi, Gre­en Gold Club, za­tim Mo­jo, Pe­per­mint, bir­ce­vi Ma­ras­c­hi­no, Sed­mi­ca, Prać­ka, Me­lin, Rib­njak, Ti­tuš, ali i ona kon­tra­po­nu­da za­obi­la­že­nih kao oda­ši­lja­ča folk zvu­ko­va (Lud­ni­ca, H20, So­kol, X Club, Ro­ko i Aka­de­mi­ja, The Best, Ca­sa­blan­ca, Di­amond Club) sa­mo su ne­ka mjes­ta stil­ski i žan­rov­ski opre­di­je­lje­na pre­ma odre­đe-

nom seg­men­tu pu­bli­ke. Klup­ska po­nu­da ve­za­na uz glaz­bu raz­li­ku­je za­gre­bač­ki noć­ni ži­vot ve­zan s po­zi­ci­ja sa­dr­ža­ja, uku­sa, eti­ke, eko­nom­skog mo­men­ta i biz­ni­sa.

Pri ra­zvo­ju te­me dos­ta se ak­tiv­nih su­di­oni­ka i klup­skih vo­di­te­lja klu­bo­va oglu­ši­lo pri­ča­ti otvo­re­no, a do za­klju­če­nja te­me ni­su ni pred­stav­ni­ci Mi­nis­tar­stva kul­tu­re RH ni Gra­da Za­gre­ba osje­ti­li shod­nim pro­ko­men­ti­ra­ti ak­tu­al­nu pro­ble­ma­ti­ku. Klu­bo­vi po­put Mo­čva­re, Aqu­ari­usa i KSET-a svo­je­vre­me­no pro­gram­ski i ljud­stvom naj­po­pu­lar­ni­ji, da­nas su za­mi­je­ni­li mjes­ta s Vin­ta­ge In­dus­tri­al Ba­rom i Tvor­nicom kul­tu­re kao naj­pro­pul­ziv­ni­ji­ma tre­nut­ka. Pro­gram je me­đu inim kre­ta­nji­ma bio onaj ko­ji odre­đu­je ak­tu­al­no sta­nje na sce­ni. Ne­ki sjaj­no lo­ci­ra­ni pros­to­ri, po­put dvo­ra­ne Pa­uk u sr­cu Stu­dent­skog na­se­lja, go­di­na­ma već ne funk­ci­oni­ra­ju, ali pri­je sve­ga stoga jer je to že­lja ve­ćeg bro­ja stu­de­na­ta iz Stu­dent­skog zbo­ra ko­ji od­lu­ču­ju o upo­ra­bi pros­to­ra i pro­mje­ni sus­ta­va mu­vin­ga stu­den­ta­ri­je pre­ma ono­me ka­ko je to vri­je­di­lo pri­je de­se­tak ili vi­še go­di­na, sma­tra mu­zi­ko­lo­gi­nja Da­vor­ka Be­go­vić, umjet­nič­ka vo­di­te­lji­ca Mu­zič­kog sa­lo­na SC-a. Pri us­po­red­bi vre­me­na ne­kad i sad uvri­je­že­no je miš­lje­nje da je si­tu­aci­ja da­nas sa­svim za­do­vo­lja­va­ju­ća. “Kon­cert­ne po­nu­de si­gur­no ne manj­ka. Da­pa­če. Či­ni mi se da je kon­cert­na po­nu­da ve­ća od kon­cert­ne po­traž­nje. A po­seb­no ve­ća od plat­ne mo­ći po­ten­ci­jal­nih ko­ris­ni­ka. Klu­bo­va i kon­cert­nih pros­to­ra je ge­ne­ral­no sve vi­še. Kul­tur­ne po­nu­de za­is­ta ne manj­ka, ali fa­li ovih dru­gih sa­dr­ža­ja na­kon ka­za­liš­ne pred­sta­ve ili kon­cer­ta, a da ni­je klub”, sma­tra Da­vor­ka Be­go­vić.

Di­rek­tor mar­ke­tin­ga Tvor­ni­ce kul­tu­re Dra­žen Go­re­ta svje­do­či mo­men­tu ne­kad i sad: “Kao di­je­te no­vog va­la, još sam do pri­je ne­ko­li­ko go­di­na imao stav da je to do­ba ne­po­nov­lji­vo i da da­nas jed­nos­tav­no ne­ma tak­ve sce­ne ni u Hr­vat­skoj, a ni­ti u re­gi­ji. No u po­s­ljed­njih go­di­nu- dvi­je da­na pot­pu­no sam pro­mi­je­nio miš­lje­nje. Postoji mno­go kva­li­tet­nih ben­do­va, sa­mo im tre­ba da­ti pri­li­ku za svir­ku. Svi se sa sje­tom sje­ća­ju kon­ce­ra­ta u ‘pu­nom Ku­lu­ši­ću’, a da i ne go­vo­ri­mo o le­gen­dar­noj Az­ri ko­ja je pu­ni­la Ku­lu­šić se­dam da­na za­re­dom, što nit­ko ni­kad ni­je po­no­vio. U kom­pa­ra­ci­ji s da­naš­njim vre­me­nom, ‘je­dan pu­ni Ku­lu­šić’ pred­stav­lja us­tva­ri pre­gra­đe­ni pros­tor Ve­li­ke dvo­ra­ne Tvor­ni­ce kul­tu­re. Ele­men­tal ili Pip­si ko­ji ras­pro­da­ju Ve­li­ku dvo­ra­nu Tvor­ni­ce us­tva­ri su ras­pro­da­li ‘tri Ku­lu­ši­ća’. Ili još bo­lji pri­mjer, i da­nas ima­mo kon­ce­ra­ta ko­ji ras­pro­da­ju tri Tvor­ni­ce, što je us­tva­ri ‘9 Ku­lu­ši­ća’, pa je pre­ma to­me odav­no oboren re­kord sed­mod­nev­ne Az­re. Ono u če­mu je da se uvi­jek i u kva­li­te­ti pu­bli­ke. Još imam do­jam da će klub s na­rod­nja­ci­ma bi­ti po­sje­će­ni­ji ne­go klub ur­ba­nog zvu­ka s pom­no oda­bra­nim kva­li­tet­nim iz­vo­đa­čem.”

Oz­ren Kan­ce­ljak, ko­mu­ni­ka­cij­ski sa­vjet­nik, DJ s 30-go­diš­njim is­kus­tvom (Lap, Ku­lu­šić, Mo­jo) i pr­vi vo­di­telj Aqu­ari­usa, ne ro­man­ti­zi­ra neg­daš­nja vre­me­na ne­go ana­li­tič­ki us­po­re­đu­je za i pro­tiv ve­za­no za upit je li in­fras­truk­tu­ra do­volj­na i je li nor­mal­no da je noć­ni ži­vot pre­pu­šten pri­vat­nim po­du­zet­ni­ci­ma: “Odus­ta­ja­nje dr­ža­ve od bri­ge o do­ko­li­ci os­ta­vi­lo je ovu za­jed­ni­cu, s glu­pim, se­bič­nim i krat­ko­vid­nim po­li­ti­ča-

Va­ni su dav­no pre­poz­na­li kulturni zna­čaj r’n’r-a, ali i nje­gov zna­čaj u ra­zvo­ju tu­riz­ma. Kod nas su fes­ti­va­li i klup­ski kon­cer­ti i da­lje bez­na­čaj­ni za tu­ri­zam i mar­gi­na­li­zi­ra­ni.

da­naš­nje vri­je­me lo­ši­je sva­ka­ko je po­pla­va na­rod­nja­ka i na­rod­njač­kih klu­bo­va. To­ga ni­je bi­lo u vri­je­me pri­je de­ve­de­se­tih. Mis­lim da epi­tet do­sad­ne me­tro­po­le vi­še za­hva­lju­je­mo praz­nim uli­ca­ma pos­li­je po­no­ći u sre­di­štu gra­da ne­go do­ga­đa­nji­ma u broj­nim klu­bo­vi­ma. Klu­bo­va s kva­li­tet­nim pro­gra­mi­ma ima dos­ta, ali sa­mo mi do­ma­ći zna­mo se sna­la­zi­ti u oda­bi­ru po­nu­de. Tu­ris­tič­ka za­jed­ni­ca ja­ko lo­še pra­ti po­nu­du za mla­de gos­te, a tu­ris­ti­ma se pre­po­ru­ke o mjes­ti­ma iz­la­ska uglav­nom svo­de na in­di­vi­du­al­ne pre­po­ru­ke re­cep­ci­ona­ra hos­te­la ili ho­te­la. E sad, ako taj re­cep­ci­onar slu­ša na­rod­nja­ke, i naš će mla­di bac­k­pac­ker za­vr­ši­ti neg­dje na na­rod­nja­ci­ma. Na­ža­lost, po­sje­će­nost pu­bli­ke ne ogle- ri­ma, na su­hom. I ta­ko se već 20 go­di­na nit­ko ne bri­ne o grad­skim kre­ativ­nim po­ten­ci­ja­li­ma. Sve se nor­mal­ne za­jed­ni­ce bri­nu o us­pos­ta­vi uvje­ta da se ra­zvi­ju kre­ativ­ni po­ten­ci­ja­li. Zbog vlas­ti­te bu­duć­nos­ti. Bri­tan­ski gra­do­vi, ne sa­mo Lon­don, ne­go i Man­c­hes­ter, Bris­tol, Li­ver­po­ol, osi­gu­ra­va­ju snaž­nu grad­sku pot­po­ru ko­ja omo­gu­ću­je ra­zvoj mla­dim i još ne­po­t­vr­đe­nim ta­len­ti­ma. O Am­s­ter­da­mu da ne go­vo­ri­mo. Ci­je­la Skan­di­na­vi­ja ba­zi­ra svo­ju sve snaž­ni­ju kre­ativ­nu in­dus­tri­ju na nje­go­va­nju i ra­zvo­ju mla­dih kre­ativ­nih po­ten­ci­ja­la - film, TV, knji­žev­nost, mar­ke­ting pa i mu­zi­ka... I ka­ko su da­nas u sve­mu to­me pos­ta­li glo­bal­no us­pješ­ni. Ber­lin je pos­tao - za­hva­lju­ju­ći grad­skoj, ali i sa­ve- znoj po­li­tič­koj od­lu­ci - naj­ve­ći, ne nje­mač­ki, ne­go eu­rop­ski in­ku­ba­tor kre­ativ­nih po­ten­ci­ja­la. Kre­ativ­na in­dus­tri­ja ne pri­do­no­si sa­mo du­hov­nom odr­ža­va­nju za­jed­ni­ce, ne­go sve vi­še ma­te­ri­jal­nom. To je ono što su ova glu­pa dr­ža­va, glu­pe par­ti­je, glu­pi po­je­din­ci to­tal­no za­pus­ti­li. Sa­mi po­du­zet­ni­ci ne­ma­ju eko­nom­skog re­zo­na ula­ga­ti u još ne­po­t­vr­đe­ne po­ten­ci­ja­le. Kre­ativ­na in­dus­tri­ja mo­ra se ra­zvi­ja­ti u part­ner­stvu pri­vat­nih i jav­nih in­te­re­sa. A Za­greb je, kao i ci­je­la Hrvatska is­u­ši­la svo­je ba­ze­ne ta­le­na­ta. Ne­kad je CDK u Za­gre­bu bio fan­tas­ti­čan ba­zen kre­ati­ve. Iz nje­ga ni­su iz­aš­li sa­mo no­vi val ili Pla­va tra­va za­bo­ra­va, BP Co­nven­ti­on, ne­go i No­vi kva­drat. To je sa­da ne­mo­gu­će. Ne postoji sus­tav kroz ko­ji se ne­ki ta­lent mo­že ra­zvi­ti i bru­si­ti, una­pre­đi­va­ti svo­je per­for­man­se da se tek po­tom uklju­či u ko­mer­ci­jal­ni ži­vot. Ubi­li su in­fras­truk­tu­ru, te­me­lje, a sa­mim ti­me i na­do­grad­nju in­dus­tri­je - ne­ma­mo glaz­be­ne zvi­jez­de mla­đe od 40 go­di­na. No ni­je ta­ko sa­mo s glaz­bom. Is­to je s no­vi­nar­stvom, me­di­ji is­to spa­da­ju u kre­ativ­ne in­dus­tri­je. Ne­ma omla­din­skog ni ti­ska, ni ra­di­ja ni TV-a, a por­ta­li­ma se nit­ko su­vis­lo ne ba­vi. Is­to je sa stri­pom, ilus­tra­ci­ja­ma, ne­ma šan­se da se po­ja­vi no­vi No­vi kva­drat, ne­ma iz­lož­ba ni ča­so­pi­sa ko­ji bi to objav­lji­va­li. Sve po­li­ti­ke sus­tav­no euta­na­zi­ra­ju bu­duć­nost vlas­ti­tih kre­ativ­nih po­ten­ci­ja­la.”

Mjes­ta za po­bolj­ša­nja po­nu­de i even­tu­al­no ak­tiv­ni­ji utje­caj dr­ža­ve i gra­da ima. Go­re­ta sma­tra da u 21. sto­lje­ću ni na ra­zi­ni dr­ža­ve, a ni na ra­zi­ni Gra­da, rock ‘ n’ roll još ne­ma tret­man kul­tu­re jer kad god se tra­že sred­stva za ne­ke do­ga­đa­je, do­bi­va­mo pod­cje­nji­vač­ki tret­man u od­no­su na os­ta­le pro­jek­te od kul­tur­nog zna­ča­ja. Eu­ro­pa i svi­jet odav­no su pre­poz­na­li kulturni zna­čaj rock ‘ n’ rol­la, ali i nje­gov zna­čaj u ra­zvo­ju tu­riz­ma. Kod nas su fes­ti­va­li i kon­cer­ti u klu­bo­vi­ma i da­lje bez­na­čaj­ni za tu­ri­zam i pot­pu­no mar­gi­na­li­zi­ra­ni. Kad bi se tak­va “po­li­ti­ka” mi­je­nja­la, mo­gli bi­smo pri­ča­ti o po­ma­ci­ma na­bo­lje.

Ve­li­ka dvo­ra­na Tvor­ni­ce je kao tri Ku­lu­ši­ća

VIN­TA­GE je no­vi­ji za­gre­bač­ki klub gdje svi­ra­ju

rock ben­do­vi

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.