Sa­ša An­tić

Fron­t­men TBF-a go­vo­ri o no­vim sin­glo­vi­ma i sko­raš­njem al­bu­mu, pred­stav­lja no­vog bub­nja­ra ben­da i za­klju­ču­je: “Ni­ko­me ne po­di­la­zi­mo, ra­di­mo ono što zna­mo da je do­bro”.

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - NI­KO­LA ČELAN

Raz­go­vor s fron­t­me­nom TBF-a o 2 no­va sin­gla i sko­raš­njem al­bu­mu Tekst

ZNA­ČAJ TBF-A KAO DO­mi­nant­nog hip hop ben­da na hr­vat­skoj i re­gi­onal­noj sce­ni da­nas oti­šao je puno ši­re i da­lje od pu­ke za­bav­no­glaz­be­ne i žan­rov­ske ulo­ge i funk­ci­je. Što­vi­še, pri­pre­ma­ju­ći pu­bli­ku na re­cep­ci­ju nji­ho­va idu­ćeg LP iz­da­nja ko­je svo­ju de­mo fa­zu po­la­ga­no na­pu­šta po­ja­vom dva­ju novih sin­glo­va, va­lja re­ći ka­ko se TBF da­nas već pot­pu­no pre­lio iz­van žan­rov­skih ok­vi­ra i pred­stav­lja mo­žda naj­važ­ni­ju, vo­de­ću rock ins­ti­tu­ci­ju u Hr­va­ta. To­me svje­do­či nji­hov stal­no ras­tu­ći broj kon­ce­ra­ta, scen­ski i stu­dij­ski kon­ti­nu­itet u tra­ja­nju vi­še od dva de­set­lje­ća i iz­ra­zi­ta ba­za fa­no­va – sve sku­pa go­vo­ri u pri­log či­nje­ni­ci da je TBF pre­ži­vio hr­vat­sku i re­gi­onal­nu tran­zi­ci­ju kao jez­gra, model i adre­sa rock ‘ n’ rol­la kao ži­vot­nog sti­la i sta­va. Sa­ša An­tić, uz Mla­de­na Ba­do­vin­ca i Lu­ku Bar­bi­ća, je­dan je od fron­t­me­na, vo­ka­la ili MC-ja, ali de­fi­ni­tiv­no nje­go­va kre­ativ­na jez­gra či­nje­ni­com da je za­pra­vo ek­s­klu­ziv­ni TBF-ov tek­s­to­pi­sac, iako se uz svo­je ben­dov­ske ko­le­ge, pre­ma vlas­ti­tim ri­je­či­ma, sve češ­će po­jav­lju­je u autor­skoj glaz­be­noj ulo­zi.

Je li objav­lji­va­nje dva­ju sin­glo­va i pri­vre­me­no odus­ta­ja­nje od al­bu­ma u ovom tre­nut­ku za TBF stra­te­gi­ja ili slu­čaj­nost? De­mo nas­tu­pa­ju­ćeg al­bu­ma bio je go­tov zi­mus, Sa­ša ka­že da su ta­ko pos­tu­pi­li ra­di pos­la, a ni­su htje­li da se sve sku­pa ra­z­vla­či, ka­ko to čes­to ide kod ben­do­va. “Mis­li­li smo da će­mo pos­li­je No­ve sve ‘na­ga­zi­ti’ i sni­mi­ti, tre­ba­lo je sa­mo sve po­nov­no od­svi­ra­ti, 16 stva­ri smo sni­mi­li i oda­bra­li njih 11. Po­če­li smo sni­ma­ti sve u vlas­ti­toj pro­duk­ci­ji i kad smo se uše­mi­li u ne­ki svoj re­žim ra­da, shva­ti­li smo da ne­ma šan­se da to do­vr­ši­mo do lje­ta. Po­če­le su se re­da­ti i svir­ke pa smo sku­ži­li i da ne­ma smis­la for­si­ra­ti vre­men­ski sve sku­pa. Od­lu- či­li smo dvi­je pje­sme obja­vi­ti za­jed­no kao dvi­je stra­ne vi­nil­nog sin­gla i sad iz­la­ze ‘Ne­ću ti ni­šta’ sa spo­tom i bas­tard­na pop tra­ves­ti­ja ‘Ba­na­ne’ kao naj­a­va al­bu­ma.”

Za oda­bir pi­lo­ta Sa­ša ka­že ka­ko su to za­pra­vo je­di­ne dvi­je do­volj­no ra­di­ofo­nič­ne stva­ri. Pres­lu­ša­va­njem al­bu­ma ut­vr­di­li smo da se na nje­mu do­ga­đa do­sad ne­ču­ven glaz­be­no­žan­rov­ski cro­sso­ver: od prev­la­da­va­ju­će, neo­če­ki­va­ne gi­tar­ske prog rock os­no­vi­ce, TBF na bu­du­ćem ma­te­ri­ja­lu ša­ra uvjer­lji­vim kon­cep­ti­ma po­su­đe­nim iz, re­dom, co­un­tryja, gos­pe­la, šan­so­ne, wor­ld mu­si­ca... Razlog to­me je, ot­kri­va Sa­ša, po­naj­pri­je u me­to­di ko­jom je al­bum nas­ta­jao. Čla­no­vi ben­da sad su ma­hom obi- telj­ski lju­di s dje­com te je al­bum, umjes­to na in­ten­ziv­nim pro­ba­ma, nas­ta­jao “do­da­va­njem” di­oni­ca elek­tro­nič­kim pu­tem me­đu glaz­be­ni­ci­ma. Ovaj put su to pre­tež­no bi­li on, kao ne­pri­je­por­ni tek­s­to­pi­sac TBF-a, i gi­ta­rist Ni­ke (Nik­ša Man­da­li­nić) ko­ji je “ke­mi­jao” i us­ni­ma­vao di­oni­ce na­kon što bi us­pa­vao svog ma­log si­na. Sa­ša je po­tom na gi­tar­ske ma­tri­ce sla­gao ri­mu. “Al­bum je ša­ro­lik, ni­je na easy lis­te­ning she­mu, su­de­ći mo­žda pre­ma sin­glo­vi­ma. Ono što ga dr­ži na oku­pu je pre­tež­no Ni­ki­na glaz­ba, tu je i mo­jih ne­ko­li­ko stva­ri ko­je smo za­jed­no do­vo­di­li do pre­poz­nat­lji­ve ra­zi­ne.”

No­vi je bub­njar u ben­du, ovo je pr­vi al­bum na ko­je­mu svi­ra mla­di Ni­ko­la Vi­do­vić. “Ni­ko­la je mlad bub­njar, ali s is­kus­tvom i otvo­ren je no­vo­me, ta­ko­đer je su­per oso­ba. Al­bum je op­će­ni­to odraz na­či­na na ko­ji je nas­ta­jao: imaš svoj pros­tor, stu­dio, pa se mo­žeš ze­zat’, raz­mje­štat’ ins­tru­men­te, stav­ljat’ lan­cu­ne pre­ko bub­nje­va.” Al­bum obi­lu­je još ne­kim glaz­be­nim no­vi­ta­da­ma, Sa­ša is­ti­če re­pa­nje na ne­pra­vil­ne rit­mo­ve, za čim TBF ni­je po­se­zao još od pr­vog al­bu­ma i “Ada­ma”. “Na jed­noj stva­ri ko­ris­ti se tro­če­t­vr­tin­ska mje­ra, val­cer, jed­na stvar je di­la­nov­ska, jed­na je pak rap/ grun­ge, na tra­gu Pe­arl Ja­ma - ni­kad ni­sam čuo ni­šta tak­vo”, ka­že Sa­ša i do­da­je: “Po­la al­bu­ma se us­tva­ri i ne re­pa.”

Ek­lek­tič­ka fi­lo­zo­fi­ja ping-pon­ga, za­po­če­ta na pr­vom stu­dij­skom iz­da­nju iz 1997., do­ve­de­na je sad do svo­je kraj­nje kon­sek­ven­ce? “Lju­di ža­le za tim ping-pon­gom, ali da­nas je ne­mo­gu­će na­pra­vi­ti ta­kav al­bum. Ne mo­žeš vi­še to­li­ko sem­pli­ra­ti, ne da bi te za­tvo­ri­li prav­ni­ci, ne­go bi te ubi­li, ni­šta im ne bi bi­lo jasno. Na pr­va dva al­bu­ma ubi­li smo bo­ga i gos­pu u hr­vat­skom autor­skom pra­vu. Znaš ono, mi na­iv­no i po­šte­no zo­ve­mo auto­re da nam us­tu­pe pra­va za sem­pli­ra­nje nji­ho­vih stva­ri. Mis­li­li smo da to ta­ko ide, ali on­da sku­žiš da ovi ne­ma­ju ve­ze s tim, ne­go mo­raš ići kod ne­kih lju­di u odi­je­li­ma. Na tom je mjes­tu hip hop i ubi­jen, nje­go­vo zlat­no do­ba oz­na­či­li su sem­plo­vi i cu­to­vi, a da­nas ako ne­maš ma­su pa­ra, to vi­še ne mo­žeš na­pra­vit’.” Sa­ša ipak mis­li da je u glo­ba­lu do­volj­no to­ga ori­gi­nal­no­ga i pre­poz­nat­lji­vo­ga u zvu­ku TBF-a, po­go­to­vo kad se sem­plo­vi­ma in­ter­ve­ni­ra u aran­žman, tad se mu­zič­ki do­ga­đa ne­što po če­mu su po­seb­ni.

“Da­nas je prak­sa u di­sko­gra­fi­ji da se te­ži sin­glo­vi­ma, al­bum je te­ško pred­sta­vi­ti, skup je i glo­ma­zan pa se di­sko­gra­fi ra­di­je okre­ću pred­stav­lja­nju sin­gla. Pi­ta­nje je ko­li­ko lju­de da­nas uop­će vi­še za­ni­ma tro­di­men­zi­onal­na, če­tve­ro­di­men­zi­onal­na umjet­nič­ka pri­ča ko­ja se pre­zen­ti­ra al­bu­mom. Po­vi­jest se mo­žda po­nav­lja, u po­čet­ku al­bum ni­je ni pos­to­jao kao forma u po­pu­lar­noj glaz­bi, ne­go sa­mo singl. Mis­lim da se u roc­ku tek šez­de­se­tih stan­dar­di­zi­ra­la forma al­bu­ma jer se do­go­di­la si­ner­gi­ja glaz­be i li­kov­nos­ti, fo­to­gra­fi­je. For­mat plo­če je omo­gu­ća­vao da ti tu stvar­no mo­žeš sta­vi­ti ne­što što iz­gle­da li­je­po. Da­nas svje­do­či­mo pa­du dow­nlo­ada na ra­čun strea

min­ga, če­mu svje­do­či rast po­pu­lar­nos­ti ser­vi­sa po­put Spo­tifya i De­eze­ra, na kra­ju i Yo­uTu­bea na ko­je­mu se al­bum da­nas na­đe prak­tič­ki kad iz­a­đe.” Što se pak njih ti­če, TBF će i da­lje bi­ti vje­ran for­mi al­bu­ma. “Ide­mo na to da to ne tra­je pre­du­go, ni­kad ne kr­ca­mo sve stva­ri na al­bum. Al­bu­mi su ne­koć tra­ja­li do 45 minuta jer plo­ča vi­še ni­je mo­gla ni pod­ni­je- ti. Bit­no je da to bu­de ne­što što se pos­lu­ša u ko­ma­du i da sve sku­pa ima ne­ku pri­ču.”

Sa­ša je pak hit­mej­ker na dr­žav­noj i re­gi­onal­noj ra­zi­ni, ne zna­mo toč­no ko­jem “plat­nom raz­re­du” pri­pa­da. “Mi se ne vr­ti­mo to­li­ko na ra­di­ju, ne ula­zi­mo u kla­su ra­di­ofo­nič­nos­ti kad ne znaš što pus­ti­ti, on­da pus­tiš nas. Što se ZAMP-a ti­če, mis­lim da sam ja neg­dje me­đu pe­de­se­to­ri­com, a ne mis­lim da sam me­đu 30 naj­ja­čih.” Što se ti­če ra­dij­ski naj­po­pu­lar­ni­jih, naj­o­mi­lje­ni­jih stva­ri TBF-a, Sa­ša ka­že da ne pra­ti re­do­vi­to is­pi­se vr­će­nja, ali uvi­jek su tu stva­ri ko­je su ak­tu­al­ne, po­tom one ko­je pre­ži­ve test vre­me­na. Tak­va jed­na je za­si­gur­no “Smak svi­ta”. Ho­će li se vi­še za­vr­tje­ti “Da­ta” kad je ak­tu­alan ili “Nos­tal­gič­na”, čak “Ge­ni­je” ili “Ma­lo san ma­ka”? “Ru­ku na sr­ce, pr­va dva na­ša al­bu­ma gle­dam kao de­mo iz­da­nja, tad još ni­smo zna­li re­pat’. Da­nas, kad bi­smo tak­vo ne­što sni­mi­li, sta­vi­li bi­smo to vje­ro­jat­no na in­ter­net. Ima tu su­per stva­ri, ali da­nas kad ih slu­ša­mo, smi­je­mo se tim gla­so­vi­ma, iz­ved­bi.”

To je ra­zum­lji­vo gle­da­ju­ći čis­to s glaz­be­ne stra­ne, ener­get­ski i kar­mič­ki, pak, zna­čaj pr­vih dva­ju al­bu­ma znat­no je ve­ći. “Mi smo se­be tad vi­dje­li u bu­duć­nos­ti u fil­mu i na TV-u, ne baš u mu­zi­ci”, ko­nač­nu raz­li­ku uči­nio je Maxon

Uni­ver­sal. “Ja sam oti­šao u Za­greb na faks i Maxon je vi­še-ma­nje moj di­plom­ski rad, ne­su­đe­na di­plo­ma iz so­ci­olo­gi­je. U glaz­be­nom smis­lu tu su ule­tje­li Ni­ke i Ogi ( ba­sist Og­njen Pav­lo­vić) i

Maxon se do­go­dio uis­ti­nu kao pre­kret­ni­ca. Pos­li­je nje­ga su tek kre­nu­le svir­ke i pos­ta­li smo ma­la rad­na je­di­ni­ca.” I tvrt­ka, rek­li bi­smo, os­nov­no što TBF-ov­ce dr­ži na oku­pu je mu­zi­ka, pri­vat­no se po­dru­že, ka­že Sa­ša, tu su sad i fa­mi­li­je, ali svir­ke su os­ta­le kao glav­ni oblik dru­že­nja. “Ono što nas dr­ži ipak je mu­zi­ka, tre­nu­tak u ko­je­mu se do­go­di pje­sma ko­ja nas sve po­kre­će i u ko­joj se pre­poz­na­mo. Ne ra­di­mo na na­čin po­di­la­že­nja, ra­di­mo ono što zna­mo da je do­bro, ne da bi­smo pre­ži­vje­li, ne­go pri­je zbog uži­va­nja u sla­ga­nju kre­ativ­nih im­pul­sa.”

No­vi al­bum je cro­sso­ver raz­nih žan­ro­va - od co­un­tryja, šan­so­ne, roc­ka, gos­pe­la...

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.