La­za­ret­to

Te­ški rif­fo­vi s lu­dim obra­ti­ma: Whi­te­ov dru­gi so­lo al­bum je­dan od nje­go­vih naj­bo­ljih i naj­čud­ni­jih

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - DAVID FRICKE

No­vi al­bum Jac­ka Whi­tea je­dan je od nje­go­vih naj­čud­ni­jih al­bu­ma Tekst

Jack Whi­te s jed­na­kom straš­ću objav­lju­je svo­je te­ške, bun­tov­ne al­bu­me mo­der­nog blu­esa kao što se pre­da­je svo­joj dru­goj za­ni­ma­ci­ji – re­no­vi­ra­nju na­mje­šta­ja: ne­po­ko­leb­lji­vo pa­zi na kon­tu­ru, oda­bir bo­je i pro­nic­lji­vo ra­bi iz­dr­ž­lji­ve ma­te­ri­ja­le. “Three Wo­men”, štro­po­ta­va pje­sma ko­jom otva­ra La­za­ret­to, te­me­lji se (ka­ko na­vo­di u pot­pi­su) na snim­ci iz 1928., “Three Wo­men Blu­es”, Blind Wil­li­eja McTel­la. No Whi­te­ova va­ri­ja­ci­ja na McTel­lo­vu te­mu pre­ko­mjer­nog lju­bo­va­nja te­me­lji­to je re­di­zaj­ni­ra­na, zgus­nu­ta i rit­mič­na bor­ba: is­pre­ki­da­ni ra­fa­li teškog, go­to­vo slo­nov­skog rit­ma zbi­je­ni su uz kaš­lja­ve or­gu­lje, power rock riff za­ku­can na kla­vi­ru i Whi­te ko­ji za­vi­ja “Lor­dy Lord!” – ci­ti­ra­ju­ći McTel­la i “Bro­ke Down En­gi­ne” iz 1933. – su­prot­stav­lja­ju se kli­ze­ćoj pe­dal ste­el gi­ta­ri. Baš kao i Whi­te­ove naj­bo­lje, buč­ne pje­sme ko­je je sni­mio s Whi­te Stri­pe­si­ma, Ra­con­te­ur­si­ma i De­ad We­at­he­rom, “Three Wo­men” ima ru­pu u ko­ju se mo­žeš za­vu­ći i iz ko­je is­i­ja­va ne­po­dop­šti­na.

U is­tom to­nu snim­ljen je ci­je­li La­za­ret­to – nas­lov bi u slo­bod­ni­jem pri­je­vo­du oz­na­ča­vao “ku­ću tu­ge”, a u dos­lov­nom pri­je­vo­du s ta­li­jan­skog “bol­ni­cu za gu­bav­ce” – u ko­joj je sva­ka pros­to­ri­ja pri­la­go­đe­na jed­nom od Whi­te­ovih ras­po­lo­že­nja i is­ku­še­nja. Hip ho­per­ski

na­pa­daj i sk­vi­ča­nje gi­ta­re u pje­smi “La­za­ret­to”; tu­rob­ni kla­vir i gla­so­vi an­đe­la smr­ti u “Wo­uld You Fig­ht for My Lo­ve?” zvu­če kao da Qu­een sta­vi­mo u kon­tekst pri­je­rat­nog Mi­ssi­ssip­pi­ja; smrv­lje­na vo­odoo ma­gi­ja pje­sme “That Black Bat Li­co­ri­ce” pro­že­ta je ner­voz­nom man­do­li­nom i fu­ri­oz­nom vi­oli­nom. “Every sin­gle bo­ne in my bra­in is elec­tric”, kri­je­šti Whi­te u “La­za­ret­tu”, priz­na­ju­ći tan­ku li­ni­ju iz­me­đu umješ­nog i umo­bol­nog u pa­ž­lji­vo is­ko­va­nim kri­vu­da­nji­ma i re­fre­ni­ma. Do­bro zna ka­ko pro­izves­ti čis­tu za­ba­vu. “Just One Drink” je pul­si­ra­ju­ći hi­brid rit­mič­nos­ti ko­ja pod­sje­ća na puls Tom­myja Ra­mo­nea i “Let it Ble­ed” Rol­ling Sto­ne­sa. Ali čak i u njoj pos­tav­lja iz­a­zov. “Put a fork in the ro­ad/ With me”, pje­va Whi­te – što je nje­gov džen­tl­men­ski na­čin da ka­že “Ili po mom ili ni­ka­ko”.

Po nje­go­vom je, vi­še ili ma­nje, još od kra­ja proš­log sto­lje­ća. La­za­ret­to je tek dru­gi Whi­te­ov sa­mos­tal­ni al­bum, ali od 1999. i The Whi­te Stri­pes pro­du­ci­rao je i svi­rao na de­se­ci­ma al­bu­ma, ve­ći­nom objav­lje­nim za nje­go­vu eti­ke­tu Third Man. Tip ko­ji svi­ra gru­bu, dis­tor­zi­ra­nu gi­ta­ru u go­tič­koj, ins­tru­men­tal­noj ga­ra­ge “High Ball Step­per” ne zvu­či kao čo­vjek ko­jeg je la­ko po­ra­zi­ti. Ali kao i u “Three Wo­men”, Whi­te in­s­pi­ra­ci­ju cr­pi iz već pro­živ­lje­nih ne­da­ća: iz pro­ze i drama ko­je je pi­sao kao ti­nej­džer, o slom­lje­nom sr­cu i ži­la­voj upor­nos­ti ko­je re­že i bla­nja u no­vi ok­vir, s no­vom po­tre­bi­toš­ću.

Ipak, dje­čak je još uvi­jek ov­dje. Whi­te zah­ti­je­va kon­tro­lu, go­to­vo inat­lji­vo, u čud­no­va­to ve­se­loj “Alo­ne in My Ho­me”. Ta­ko­đer, pri­hva­ća iz­o­la­ci­ju i sum­nju kao ci­je­nu sa­mo­vo­lje. “I know what you’re thin­king/What gi­ves me the rig­ht?” oš­tro od­vra­ća u “Three Wo­men”, uz po­drug­ljiv smi­jeh pe­dal ste­el gi­ta­re. Ipak, Whi­te i da­lje tra­ži ne­ko­ga tko će sru­ši­ti nje­go­ve zi­do­ve i sjes­ti u nje­gov va­gon. U mno­gim pje­sma­ma, kao što je “Tem­po­rary Gro­und”, ba­la­di o za­jed­niš­tvu ugo­de i stra­ha, opje­va­va sklad­ni od­nos sa že­na­ma. I iako se po­na­ša po­put vu­ka sa­mot­nja­ka, Whi­te je vo­ljan po­ra­di­ti na pre­moš­ći­va­nju svo­je tu­ge. “I can’t bring myself to ta­ke wit­ho­ut pe­nan­ce... or swe­at from my brow”, uvje­ra­va nas u “En­ti­tle­men­tu” – po­put maj­sto­ra ko­ji se naj­u­god­ni­je osje­ća u vlas­ti­toj ra­di­oni­ci, uz omi­lje­ni alat.

Jack Whi­te

La­za­ret­to Third Man/Co­lum­bia

HHHH

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.