Nas­lov­ni­ce al­bu­ma

NAS­LOV­NI­CE SU NE­KAD PRO­DA­VA­LE AL­BU­ME, A DA­NAS SE GLAZ­BA SLU­ŠA BEZ PA­KI­RA­NJA. O PROŠ­LOS­TI I BU­DUĆ­NOS­TI SLI­KE KO­JA SE “SLU­ŠA” RAZ­GO­VA­RA­LI SMO S LJUDIMA ČI­JI SU COVERI OS­TA­VI­LI DU­BOK TRAG, BI­LI NA­GRA­ĐI­VA­NI I ZABRANJIVANI

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - VE­DRAN BRKULJ

O proš­los­ti i bu­duć­nos­ti sli­ke ko­ja se “slu­ša” Tekst

OMOT AL­BU­MA KAO UMJET­NIČ­KA FORMA JE MR­TAV! Us­t­vr­dio je to pri­je ko­ju go­di­nu gra­fič­ki di­zaj­ner Peter Sa­vil­le, čo­vjek ko­ji je pot­pi­sao broj­ne omo­te Fac­tory Re­cor­d­sa. Coveri Joy Di­vi­so­na, New Or­de­ra za man­čes­ter­sku iz­da­vač­ku ku­ću tek je dio opu­sa auto­ra ko­ji je su­ra­đi­vao i s King Crim­so­nom, Roxy Mu­si­com, OMD-om, Du­ran Du­ra­nom, Pe­te­rom Ga­bri­elom… Kriv­ca za ubi­ja­nje omo­ta Sa­vil­le je vi­dio u teh­no­lo­škom na­pret­ku, kul­tu­ri iPa­da ko­ja je omo­gu­ći­la instant slu­ša­nje glaz­be bez pa­ki­ra­nja. “Ka­da sam imao pet­na­est go­di­na, omot al­bu­ma bio je pro­zor u dru­gi svi­jet. Vi­dje­ti ilus­tra­ci­ju An­dyja War­ho­la na omo­tu Vel­vet Un­der­gro­un­da bi­lo je po­put ot­kri­ve­nja”, po­jas­nio je Sa­vil­le. Na nje­go­vu tra­gu sli­čan stav je po­nu­dio i Sir Peter Bla­ke, di­zaj­ner Sgt. Pep­per’s Lo­nely He­arts Club Ban­da (1969.), ču­ve­nog al­bu­ma Be­atle­sa. “Omot je pre­ži­vio pre­la­zak s vi­ni­la na CD, ali bo­jim se da će s nje­go­vim odu­mi­ra­njem nes­ta­ti i on, što bi bi­la ne­na­dok­na­di­va šte­ta.” Obje iz­ja­ve da­ne su u tre­nut­ku ka­da je le­gal­ni dow­nlo­ad al­bu­ma i po­je­di­nač­nih pje­sa­ma da­le­ko nad­ma­šio ti­ra­že pro­da­nih CD-a i plo­ča za­jed­no. Si­tu­aci­ja ni da­nas ni­je dru­ga­či­ja iako broj pro­da­nih fi­zič­kih no­sa­ča zvu­ka, po­seb­no plo­ča, iz go­di­ne u go­di­nu ras­te prem­da je ilu­zor­no oče­ki­va­ti da će nji­ho­va pro­da­ja bi­ti kao ne­ka­da, a sa­mim tim ni omot ne­će ima­ti jed­nak utje­caj. A nje­go­va važ­nost i utje­caj odav­no su os­ta­vi­li trag ne sa­mo u glaz­be­noj i di­zaj­ner­skoj po­vi­jes­ti. Ta­ko aneg­do­ta ve­za­na uz omot Mr­tve pri­ro­de (1981.), al­bu­ma Rib­lje čor­be sa sli­kom pi­le­ta ko­je iz­la­zi iz ja­ja, ka­že ka­ko su dje­ca u jed­noj be­ograd­skoj ško­li, kad im je uči­te­lji­ca li­kov­nog za­da­la da na­cr­ta­ju mo­tiv mr­tve pri­ro­de, ma­sov­no na­cr­ta­la mo­tiv s omo­ta al­bu­ma.

Za­hva­lju­ju­ći co­ve­ri­ma afir­mi­ra­li su se broj­ni di­zaj­ne­ri, ilus­tra­to­ri, fo­to­gra­fi od ko­jih su se ne­ki spe­ci­ja­li­zi­ra­li sa­mo za njihovu iz­ra­du te s vre­me­nom za­hva­lju­ju­ći nji­ma stek­li svjet­sku sla­vu. Bri­tan­ski dvo­jac Hip­g­no­sis, ilus­tra­to­ri Ro­ger De­an, De­rek Rig­gs i Ed Rep­ka, fo­to­gra­fi Nor­man Se­eff, Mick Rock i An­ton Cor­bijn tek su ne­ka od ime­na či­ji ra­do­vi od pri­je dva­de­set, tri­de­set i vi­še go­di­na i da­nas pli­je­ne po­zor­nost, iz­a­zi­va­ju div­lje­nje iako bi se ne­ki od njih da­nas na­pra­vi­li s de­se­tak kli­ko­va mi­šem u ne­kom pro­gra­mu za obra­du sli­ka na kom­pju­te­ru. No on­da je tre­ba­lo puno struč­nos­ti, ima­gi­na­ci­je i poz­na­va­nja raz­li­či­tih gra­fi­čar­skih i fo­to­graf­skih teh­ni­ka da bi se pos­ti­gla vi­ša es­tet­ska ra­zi­na ko­ja ih je iz­dva­ja­la od dru­gih auto­ra. Bi­lo je to vri­je­me ka­da su iz­da­vač­ke ku­će ima­le svo­je art di­rek­to­re. Alex Ste­inwe­iss od 1939. do 1973. go­di­ne ure­dio je oko 2500 co­ve­ra za Co­lum­bia Re­cor­ds i bio je pr­vi s tim pos­lom u glaz­be­nom biz­ni­su. Svjet­ske su tren­do­ve pra­ti­li i auto­ri od Var­da­ra pa do Tri­gla­va pa su ne­ri­jet­ko ra­do­vi Mir­ka Ili­ća, Igo­ra Kor­de­ja, Ju­gos­la­va Vla­ho­vi­ća, Kos­tje Gat­ni­ka, Dra­ga­na S. Ste­fa­no­vi­ća, da spo­me­ne­mo tek ne­ke, bi­li uz bok svjet­skoj di­zaj­ner­skoj pro­duk­ci­ji omo­ta. Nes­tan­kom plo­ča s po­li­ca tr­go­vi­na po­čet­kom de­ve­de­se­tih, pro­mje­na­ma u glaz­be­noj in­dus­tri­ji, sve dos­tup­ni­jim in­ter­ne­tom ko­ji je za so­bom po­vu­kao i pi­rat­stvo, kao iz­rav­na po­s­lje­di­ca do­go­di­lo se da je bi­lo sve ma­nje pos­la i nov­ca za di­zaj­ne­re ko­ji su bi­li i di­je­lom još uvi­jek je­su dio kre­ativ­nog pro­ce­sa stva­ra­nja al­bu­ma u za­okru­že­nu cje­li­nu.

“Omo­ti al­bu­ma od sa­mih po­če­ta­ka ima­li su svo­ju ulo­gu i do­pri­nos cje­lo­kup­nom pro­jek­tu. Lju­di su zna­li ku­po­va­ti plo­če sa­mo ra­di omo­ta jer bi im se on svi­dio. Ka­ko se ne­ka-

“LJU­DI SU ZNA­LI KU­PO­VA­TI PLO­ČE SA­MO RA­DI OMO­TA. KA­KO SE NE­KAD AL­BUM NI­JE MO­GAO PRES­LU­ŠA­VA­TI, OMOT JE IMAO VAŽ­NU ULO­GU U (NE)KUP­NJI PLO­ČE.”

da u tr­go­vi­na­ma ni­je mo­glo pres­lu­ša­va­ti al­bu­me, omot je imao važ­nu ulo­gu u (ne)kup­nji plo­če”, pri­sje­tio se Dra­gan S. Ste­fa­no­vić, au­tor omo­ta Bi­je­log dug­me­ta iz se­dam­de­se­tih go­di­na. Iako već du­gi niz go­di­na ne ra­di na co­ve­ri­ma, vlas­nik je di­zaj­ner­ske agen­ci­je Oh Yes, Oh No!, ra­dio je, me­đu os­ta­lim, re­di­zajn olim­pij­skih kru­go­va i lo­go za tvrt­ku Lo­gi­tech, i ga­le­ri­je Swiss Art Spa­ce, nje­go­vi omo­ti, od ko­jih je nas­lov­ni­ca al­bu­ma Kad bi bio Bi­je­lo dug­me (1974.) uvr­šte­na u knji­gu 500 naj­bo­ljih svjet­skih omo­ta al­bu­ma, i da­nas pli­je­ne po­zor­nost. “Ni­sam de­se­tak i vi­še go­di­na po­gle­dao ne­ke svo­je omo­te. Tek kad ste me po­zva­li na raz­go­vor, pri­sje­tio sam se ne­kih. Ži­vot u čiz­ma­ma s vi­so­kom pe­tom (1976.) za gru­pu Ti­me mi je po­seb­no drag i mis­lim da i da­nas do­bro funk­ci­oni­ra”. Sma­tra ka­ko je omot iz­gu­bio na zna­ča­ju ono­ga tre­nut­ka ka­da je glaz­be­na in­dus­tri­ja od­lu­či­la ubi­ti vi­nil i u pro­da­ju ma­sov­no gur­nu­ti CD. “Ka­da s 31 x 31 cen­ti­me­tar for­mat sma­nji­te na 12,5 x 12,5 cen­ti­me­ta­ra, on­da je to po­vr­ši­na na ko­joj se puno te­že iz­ra­zi­ti i već ta­da je sve po­če­lo sla­bi­je iz­gle­da­ti. Nes­ta­lo je do­volj­no pros­to­ra za tekst, sli­ku, za po­vr­ši­nu bo­je, a da ne go­vo­ri­mo o sve­mu os­ta­lom što je iš­lo unu­tra. Sma­nji­va­njem for­ma­ta di­zaj­ne­ri su iz­gu­bi­li mjes­to i pros­tor u ko­jem su mo­gli po­ka­za­ti što zna­ju i da­ti svo­ju in­ter­pre­ta­ci­ju mu­zi­ke ko­ja se na­la­zi na al­bu­mu”, na­vo­di Ste­fa­no­vić.

IGOR KOR­DEJ S MIR­KOM ILIĆEM U zlat­no do­ba vi­ni­la se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih go­di­na proš­log sto­lje­ća bio je naj­z­na­čaj­ni­ji pred­stav­nik za­gre­bač­ke di­zaj­ner­ske sce­ne omo­ta. Pri­je ne­go­li su po­kre­nu­li stu­dio SLS (Spo­ro, lo­še, sku­po) sam je ra­dio co­ve­re za ne­ke ben­do­ve. Bio je to po­sao od ko­jeg se, pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, “ži­vje­lo od­lič­no”. Kli­jen­ti su bi­li D’ Boys, Par­ni va­ljak, Pr­lja­vo ka­za­li­šte, Boa, Laboratorija zvu­ka, Film… Prem­da je pri­je sve­ga strip-cr­tač, tre­nu­tač­no ra­di za fran­cu­skog iz­da­va­ča Del­co­urt, Kor­dej i da­nas po­vre­me­no ra­di omo­te. Za raz­li­ku od Pe­te­ra Sa­vil­lea i Dra­ga­na S. Ste­fa­no­vi­ća, ne mis­li da je omot mr­tav i da je iz­gu­bio na zna­ča­ju. “Da pa­ra­fra­zi­ram Fran­ka Zap­pu, omot ni­je mr­tav, sa­mo čud­no mi­ri­še. Či­nje­ni­ca je da se mu­zi­ka pro­da­je vi­še di­gi­tal­nim ka­na­li­ma, ali kao što su tvr­di­li za mno­ge for­me da će iz­u­mri­je­ti, ta­ko su tvr­di­li i za vi­nil, pa se to ni­je do­go­di­lo. I u mom fa­hu su tvr­di­li da će strip iz­u­mri­je­ti ka­da je iz­i­šao pr­vi di­gi­tal­ni strip pa se to ni­je do­go­di­lo. Sva­ka gra­na umjet­nos­ti u ne­ko do­ba za­uz­me ne­ku svo­ju ni­šu i za­do­vo­lja­va ukus odre­đe­nog kru­ga pu­bli­ke. Kao di­zaj­ner si, kad ra­diš omot za CD, pri­si­ljen ra­di­ti na dru­ga­či­ji na­čin, mo­raš jed­nos­tav­no zbog ma­njeg for­ma­ta ra­di­ti jed­nos­tav­ni­je stva­ri i ja­če vi­zu­al­ne sim­bo­le. Po­vr­ši­na na ko­joj ra­diš to dik­ti­ra jer je ve­li­ka raz­li­ka iz­me­đu 12,5 i 31 cen­ti­me­tra baz­ne ši­ri­ne. Tre­ba se sa­mo ma­lo pri­la­go­di­ti i mis­lim da o iz­u­mi­ra­nju ne­ma go­vo­ra. Vi­nil ni­je iz­u­mro pa ni­je ni di­zajn za nje­ga. Ti­ra­že je­su ma­nje, ali pu­bli­ka ko­joj je sta­lo do zvu­ka, a on­da i do to­ga da vi­zu­al­no i osjet­no do­ži­vi jed­nu za­okru­že­nu cje­li­nu, uvi­jek će umjes­to di­gi­tal­nog for­ma­ta ku­pi­ti vi­nil”, uvje­ren je Kor­dej.

Nje­go­vo miš­lje­nje dje­lo­mič­no di­je­li i Jugoslav Vla­ho­vić, pro­fe­sor na Fa­kul­te­tu pri­me­nje­nih umet­nos­ti u Be­ogra­du i ilus­tra­tor ma­ga­zi­na Nin, či­je je ime u svi­je­tu di­zaj--

na omo­ta ve­za­no po­naj­vi­še za Rib­lju čor­bu. Na­ime, on je Čor­bi osmis­lio lo­go i na­pra­vio go­to­vo sve co­ve­re od ko­jih je ve­ći dio bo­lji od sa­mo­ga glaz­be­nog sa­dr­ža­ja po­je­di­nih al­bu­ma. Omo­ti al­bu­ma Pri­ča o lju­ba­vi obič­no ug­nja­vi (1988.) i Ujed za du­šu (1987.) po­bra­li su i na­gra­de na di­zaj­ner­skim fes­ti­va­li­ma. Po­put Ro­ge­ra De­ana či­je se ime naj­češ­će ve­zu­je uz gru­pu Yes i De­re­ka Rig­g­sa, auto­ra omo­ta Iron Ma­ide­na i ma­sko­te Ed­di­eja, ta­ko se i Vla­ho­vi­će­vo ime naj­češ­će ve­že uz Rib­lju čor­bu iako je ra­dio i za dru­ge iz­vo­đa­če i na­pra­vio još če­tr­de­se­tak dru­gih omo­ta. “Da, čes­to mi go­vo­re da sam re­dak pri­mer i u svet­skim ok­vi­ri­ma kao au­tor ko­ji je to­li­ko puno na­pra­vio za jed­nu gru­pu. Za raz­li­ku od De­ana i Rig­g­sa ko­ji su od po­čet­ka do kra­ja os­ta­li ver­ni svom na­či­nu pre­zen­ta­ci­je, ja sam se me­njao. Neg­de sam ko­ris­tio fo­to­gra­fi­ju, neg­de ilus­tra­ci­ju iako su vi­še od po­lo­vi­ce mo­jih ra­do­va ilus­tra­ci­je. Nas­to­jao sam da uvek ima i cr­ta du­ho­vi­tos­ti. Uvek je bio naj­lak­ši put da sta­viš fo­to­gra­fi­ju ben­da. Sre­ćom pa sam ra­dio s ben­dom ko­ji ni­je bio to­li­ko nar­ci­so­idan da in­zis­ti­ra na svo­jim fo­to­gra­fi­ja­ma”, smi­je­še­ći se pri­ča Vla­ho­vić. Sma­tra ka­ko je una­toč oči­tom pa­du kva­li­te­te u di­zaj­nu omo­ta, za što kriv­cem dr­ži pre­la­zak na ma­nji for­mat i no­ve teh­no­lo­gi­je, ipak s vre­me­nom is­pli­va­lo ono što je do­bro. “Omo­ti su pos­ta­li sa­že­ti­ji i jed­nos­tav­ni­ji. Po­seb­no mi je dra­go da se sa­ču­va­la air­brush ilus­tra­ci­ja, ko­ju sam i ja ra­dio, za što su zas­luž­ni he­avy me­tal ben­do­vi i nji­ho­vi ilus­tra­to­ri. Me­đu­tim i ilus­tra­ci­ja je pos­ta­la jed­nos­tav­ni­ja, sve­de­na je na jed­nos­tav­ne zna­ko­ve shod­no for­ma­tu. Bi­lo je i tu za­nim­lji­vih re­še­nja ka­da su se po­če­le ra­di­ti knji­ži­ce. S te stra­ne se ne­što do­bi­lo jer to­ga ni­je bi­lo pre kod plo­ča”, na­po­mi­nje Vla­ho­vić.

Sva tro­ji­ca ka­žu da je teh­no­lo­ški na­pre­dak uza sve svo­je do­bre stra­ne do­veo do to­ga

da je ci­je­na ra­da dras­tič­no pa­la, omo­gu­ćiv­ši da svat­ko tko ima kom­pju­ter i ma­lo in­for­ma­tič­ke pi­sme­nos­ti mo­že ra­di­ti omo­te, što je za di­rek­t­nu po­s­lje­di­cu ima­lo pad kva­li­te­te. S po­ja­vom kom­pju­te­ra doš­lo je kućno iz­da­vaš­tvo, sve se vi­še ben­do­va i iz­vo­đa­ča okre­nu­lo iz­ra­di omo­ta u vlas­ti­tom aran­žma­nu ili su to pre­pu­šta­li ko­le­ga­ma iz ne­kih dru­gih ben­do­va. Pri­mje­ra je puno, ta­ko je pri­mje­ri­ce nas­lov­ni­cu Wal­ta (2013.), po­s­ljed­njeg al­bu­ma Pips, Chips & Vi­de­oclip­sa, na­pra­vi­la pje­va­či­ca Jinxa Ja­dran­ka Bas­ta­jić Yaya, ko­ja je ujed­no su­pru­ga Du­brav­ka Iva­ni­ša, fron­t­me­na Pip­sa. Da­mir Ur­ban opre­mio je svoj li­ve al­bum No mix! No sex (2009.), li­kov­no je osmis­lio rje­še­nje za Gi­bon­ni­jev li­ve al­bum. Du­šan Ko­jić pak od sa­mih po­če­ta­ka ra­di nas­lov­ni­ce za al­bu­me Dis­ci­pli­ne kič­me. Iako ima i do­brih vi­zu­al­nih rje­še­nja, Vla­ho­vić sma­tra da su s vre­me­nom oz­bilj­ni­ji ben­do­vi shva­ti­li važ­nost di­zaj­ne­ra i to na kra­ju pre­pus­ti­li znal­ci­ma. “Ni­sam pro­tiv to­ga da lju­di sa­mi ra­de. Ama­te­ri do­no­se ne­što auten­tič­no, ali iz to­ga se tre­ba iz­dvo­ji­ti ono što

“OMOT NI­JE MR­TAV I NI­JE IZ­GU­BIO NA ZNA­ČA­JU. TRE­BA SE SA­MO MA­LO PRI­LA­GO­DI­TI. VI­NIL NI­JE IZ­U­MRO PA NI­JE NI DI­ZAJN ZA NJE­GA.”

je do­bro.” Una­toč pro­ble­mi­ma ko­ji su ih po­go­di­li, Kor­dej na­po­mi­nje ka­ko se di­zaj­ne­ri još uvi­jek tra­že, ali i do­da­je da se ne pla­ća­ju adek­vat­no. “Ni­je stvar u to­me da se rad di­zaj­ne­ra pod­cje­nju­je ne­go je stvar u po­nu­di i po­traž­nji. Iz­da­vač­ke ku­će stal­no re­žu tro­ško­ve s ci­ljem os­tva­ri­va­nja ve­ćeg pro­fi­ta jer je to ta­ko u li­be­ral­nom ka­pi­ta­liz­mu. U tak­vom ras­ple­tu se šte­di i na umjet­nič­koj pre­zen­ta­ci­ji. Po­se­že se za jed­nos­tav­nim rje­še­nji­ma, uzi­ma­ju se ge­ne­rič­ke fo­to­gra­fi­je stock agen­ci­ja za ne­ko­li­ko eura i on­da se ma­lo ras­teg­nu, za­ma­gle u pho­to­sho­pu, na­li­je­pe se ne­ki pos­to­je­ći fon­to­vi i imaš di­zajn, ali to ni­je ne­što. Tu do­la­zi­mo do ključ­nog. Ima­ju li lju­di, kon­zu­men­ti, ši­ro­ke ma­se po­tre­bu za do­brim di­zaj­nom? S ob­zi­rom na to da ih pos­to­je­ći sis­tem nas­to­ji na­pra­vi­ti ov­ca­ma, či­ni mi se da za njim umi­re že­lja. Sis­tem ra­di na to­me da sni­ža­va ci­je­nu ra­da i ljudima pre­zen­ti­ra mi­nor­ne pro­duk­te ko­ji ih krat­ko­traj­no za­do­vo­lja­va­ju i lju­di vi­še ne pro­la­ze kroz ne­ke li­je­pe osje­ća­je gle­da­ju­ći u ne­što. Stva­ri se uni­for­mi­ra­ju, sni­zu­je se kva­li­te­ta sve­ga, lju­di se pra­ve tak­vi­ma i on­da oni vi­še i ne mo­gu raz­li­ko­va­ti kva­li­tet­no od nek­va­li­tet­nog”, sma­tra Kor­dej.

A kva­li­te­tu, po nje­go­vu miš­lje­nju, ima Igor Hof­ba­uer, za­gre­bač­ki aka­dem­ski sli­kar, ilus­tra­tor i strip-cr­tač, ši­roj jav­nos­ti poz­nat kao au­tor mno­gih pla­ka­ta za ben­do­ve ko­ji su u de­ve­de­se­ti­ma i dvi­je­ti­su­ći­ti­ma svi­ra­li u klu-

bo­vi­ma KSET i Mo­čva­ra za ne­ke od ko­jih je ra­dio i omo­te. Nje­go­vi su ra­do­vi uvr­šte­ni u knji­gu The Art of Mo­dern Rock: The Pos­ter

Explosion (2004.) za­jed­no s ra­do­vi­ma 350 dru­gih auto­ra iz ci­je­log svi­je­ta. “Či­ni mi se da je­di­ni ra­di su­vi­sao, spar­tan­ski i opa­lje­ni di­zajn ko­ji je pre­poz­nat­ljiv. Kad vi­diš ne­ki rad, znaš da je to nje­go­vo dje­lo i ne mo­žeš pro­ma­ši­ti”, hva­li mla­đe­ga ko­le­gu Kor­dej.

HOF­BA­UER KA­ŽE KA­KO JE imao sre­ću ra­di­ti co­ve­re za ben­do­ve ko­je je že­lio. “Bi­lo je tu sve­ga, od op­skur­nih ame­rič­kih no­ise ben­do­va do Fran­ci­ja Bla­ško­vi­ća. Me­ni po­sao olak­ša­va­ju ja­ki auto­ri. Kad imaš jak al­bum, loš omot mu ne­će od­mo­ći, a lo­šem al­bu­mu ni pres­tiž­ni di­zaj­ner­ski stu­dio ne mo­že po­mo­ći.” U pro­ce­su stva­ra­nja co­ve­ra, ka­že, po­ku­ša­va ra­di­ti na ne­ko­li­ko ra­zi­na s tim da su svi coveri ko­je je ra­dio po­ve­za­ni sa sa­dr­ža­jem bi­lo na aso­ci­ja­tiv­ni ili kon­kre­tan na­čin. “Pr­va ra­zi­na je za­pra­vo na­mje­ra da slu­ša­te­lja pre­ko cr­te­ža od­mah za­in­te­re­si­ram za bend. Dru­ga je pri­ča sa­mog ben­da/al­bu­ma, a po­ne­kad se do­go­di i tre­ća ko­ja je obič­no in­ter­na pri­ča iz­me­đu me­ne i ben­da”, po­jaš­nja­va Hof­ba­uer. A upra­vo pri­ču iz­me­đu ben­da i di­zaj­ne­ra Vla­ho­vić sma­tra bit­nom jer je važ­no pro­na­ći ne­ko­ga s kim di­je­liš sta­vo­ve i raz­miš­lja­nja. “Rock & roll je de­lom ge­ne­ra­cij­ska stvar i do­bro je pro­na­ći ne­ko­ga s kim de­liš slič­ne sta­vo­ve i ide­je. Moj sa­vet ben­do­vi­ma je uvek bio da na­đu svo­je pri­ja­te­lje s ko­ji­ma su ge­ne­ra­cij­ski po­ve­za­ni i da s nji­ma ra­de omo­te jer bo­lje shva­ća­ju pri­ču.”

Miš­lje­nja o to­me mo­že li co­ver u di­gi­tal­nom for­ma­tu, jer pre­pre­ke ne­ma da bu­de i ve­ći od 31 x 31 cen­ti­me­tar, na­do­mjes­ti­ti ono što se iz­gu­bi­lo s gu­ra­njem plo­če u tre­ći plan po­di­je­lje­na su. Is­to ta­ko raz­li­či­to pro­miš­lja­ju je li bu­duć­nost u to­me da se uz sva­ku pje­smu kup­lje­nu u di­gi­tal­nom for­ma­tu nu­di za­seb­na ilus­tra­ci­ja, što su po iz­la­sku al­bu­ma The Slip

(2008.) po­nu­di­li Ni­ne In­ch Na­ils ili mo­žda da se pu­bli­ka za omo­te za­in­te­re­si­ra ta­ko da joj se po­nu­di vi­še omo­ta is­tog al­bu­ma, što je na­pra­vio re­per Tyler - The Cre­ator ka­da je u pro­lje­će proš­le go­di­ne obja­vio al­bum Wolf. I dok Ste­fa­no­vić sma­tra ka­ko je to “ble­di po­ku­šaj da se zvuk i sli­ka po­no­vo po­ve­žu za­jed­no”, Kor­dej je uvje­ren ka­ko je to “fa­za u ra­zvo­ju di­zaj­na i je­dan od na­či­na ka­ko stvar mo­že op­s­ta­ti jer je či­nje­ni­ca da lju­di u lu­dom ži­vot­nom rit­mu čes­to ne­ma­ju vre­me­na slu­ša­ti kom­plet­ne al­bu­me, što je po­gre­ška, jer je al­bum kom­pak­t­na cje­li­na, umjet­nič­ko dje­lo, ali ako net­ko že­li ta­ko slu­ša­ti, za­što mu uz po­je­di­nu pje­smu ne po­nu­di­ti i po­seb­nu ilus­tra­ci­ju”. Vla­ho­vić pak do­da­je ka­ko je to tek po­če­tak jer će se pri­ča s omo­ti­ma, pre­ma nje­go­vu miš­lje­nju, “naj­ve­ro­vat­ni­je ra­zvi­ja­ti u prav­cu mul­ti­me­di­je”.

1

2

3

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.