RS ar­hi­va: Led Zep­pe­lin

Po­čet­kom lip­nja ove go­di­ne objav­lje­na su pr­va tri od de­vet re­iz­da­nja Zep­pe­li­no­vih al­bu­ma. Tim po­vo­dom do­no­si­mo in­ter­v­ju s Pa­ge­om i Plan­tom iz 1975. go­di­ne, kad su obja­vi­li al­bum Physi­cal Graf­fi­ti, a s nji­ma je raz­go­va­rao slav­ni re­da­telj, tad no­vi­nar Roll

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - CA­ME­RON CROWE

In­ter­v­ju s Ro­ber­tom Plan­tom i Jim­myjem Pa­ge­om iz 1975. Tekst

JOHN PA­UL JO­NES, BA­SIST I KLA­VI­JA­TU­RIST LED ZEP­PE­LI­na u ti­ši­ni je igrao bac­k­gam­mon i na po­la uha slu­šao kon­takt- pro­gram na nju­jor­škoj ra­dij­skoj pos­ta­ji. “Si­noć sam bio u klu­bu i net­ko me pi­tao že­lim li upoz­na­ti Jim­myja Pa­gea”, ra­dij­ski vo­di­telj iz­ne­na­da je pro­va­lio iz­me­đu dva po­zi­va. “Zna­te, kad raz­mis­lim, ni­ko­ga ne bih ma­nje vo­lio upoz­na­ti od od­vrat­nog Jim­myja Pa­gea.” Jo­nes dig­ne po­gled s plo­če za igru. “Sa­mo ću re­ći da Led Lji­gav­ci ne bi zna­li što je do­bra svir­ka ni da ih ugri­ze za gu­zi­ce. Ako ih na­mje­ra­va­te su­tra gle­da­ti u Gar­de­nu, te su vas bu­da­le ode­ra­le. Ne­moj­te tro­ši­ti mo­je vri­je­me i bra­ni­ti Led Lji­gav­ce. Ako ka­ni­te na­zva­ti s tom na­mje­rom, ra­di­je gur­ni­te gla­vu u WC školj­ku i pus­ti­te vo­du.” Jo­nes, ina­če tih i re­zer­vi­ran čo­vjek, ra­zja­re­no je ko­ra­čao po so­bi. Ugra­bio je te­le­fon­sku slu­ša­li­cu i na­zvao ra­dij­sku pos­ta­ju. Na­kon krat­kog če­ka­nja, vo­di­telj se ja­vio. “O če­mu bi htio raz­go­va­ra­ti?” “O Led Zeppelinu”, od­go­vo­rio je hlad­no Jo­nes, od­rje­ši­tim bri­tan­skim na­gla­skom. Li­ni­ja se pre­ki­nu­la. Bio je žr­tvom či­nje­ni­ce da se ra­dij­ski pro­gram emi­ti­ra s kaš­nje­njem od osam se­kun­da pa raz­go­vor ni­kad ni­je dos­pio u eter. Jo­ne­su je ova bitka bi­la već do­bro poz­na­ta. Iako se svaki od pet al­bu­ma Led Zep­pe­li­na us­pio pro­da­ti u vi­še od mi­li­jun pri­mje­ra­ka, a bend je u ono vri­je­me pri­pre­mao ame­rič­ku tur­ne­ju za ko­ju se oče­ki­va­lo da će pos­ta­ti naj­u­nos­ni­jom u rock po­vi­jes­ti, kri­ti­ča­ri svih bo­ja stal­no su im pri­go­va­ra­li, od­gu­ri­va­li ih, mla­ti­li i uda­ra­li ko­lje­ni­ma u sla­bi­ne. “Znam da ne tre­ba uz­vra­ća­ti udar­ce”, re­kao je Jo­nes. Is­ti­na: ne­vje­ro­jat­na po­pu­lar­nost Ze­pa go­vo­ri sama za se­be. “Sa­mo sam htio

sta­ti u vlas­ti­tu obra­nu, po­s­ljed­nji put.” Ve­čer pri­je ove obus­tav­lje­ne obra­ne, ti­je­kom pr­vog od tri kon­cer­ta u Ma­di­son Squ­are Gar­de­nu, Led Zep­pe­lin us­pio je zbi­je­nu pu­bli­ku dig­nu­ti na no­ge jed­nim od naj­bo­ljih kon­ce­ra­ta u svo­joj šes­to­go­diš­njoj ka­ri­je­ri. Na Pa­ge­ovu ne­na­da­nu ini­ci­ja­ti­vu, bend je usred se­ta iz­veo ne­pla­ni­ra­nu i ne­vje­ro­jat­nu 20-mi­nut­nu ver­zi­ju si­lo­vi­te “Da­zed and Con­fu­sed”. Na­pe­tost zbog ne­si­gur­nog is­ho­da ovog iz­le­ta na­bi­la je nas­tup Zep­pe­li­na opip­lji­vim i po­seb­nim elek­tri­ci­te­tom. “Uop­će ne­ma sum­nje”, re­kao je en­tu­zi­jas­tič­no glav­ni pje­vač Ro­bert Plant, pri­je ne­go što se vra­tio na po­zor­ni­cu zbog dru­gog bi­sa i “Com­mu­ni­ca­ti­on Bre­ak­downa”, “tur­ne­ja je po­če­la.” Mno­go je vre­me­na proš­lo od po­s­ljed­njeg roc­ka i rol­la Zep­pe­li­na. Na­kon 18 mje­se­ci pro­ve­de­nih ra­de­ći na no­vom dvos­tru­kom al­bu­mu, Physi­cal

Graf­fi­ti, bend se mo­ra opet ugri­ja­ti. “Žao mi je što mo­ra bi­ti ta­ko”, re­kao je Plant. “Ali mo­ra­mo se opet ‘do­bi­ti’. U ovu tur­ne­ju ulo­že­no je mno­go ener­gi­je. Mno­go vi­še ne­go po­s­ljed­nji put.” Tur­ne­ja je služ­be­no po­če­la 18. si­ječ­nja u sport­skoj dvo­ra­ni u Min­ne­apo­li­su i, s ob­zi­rom na okol­nos­ti, sve je pro­tek­lo iz­ne­na­đu­ju­će do­bro. Sa­mo tje­dan da­na pri­je, Jim­my Pa­ge je pri­li­kom za­tva­ra­nja vra­ta vla­ka slo­mio vrh pr­ste­nja­ka li­je­ve ru­ke. Na­kon sa­mo jed­ne pro­be ti­je­kom ko­je je Pa­ge usa­vr­ša­vao svo­ju “teh­ni­ku svi­ra­nja s tri i pol pr­sta”, kla­si­ci Zep­pe­li­na kao što su “Da­zed and Con­fu­sed” i “Sin­ce I’ve Be­en Lo­ving You” umi­rov­lje­ni su na neo­dre­đe­no. Ta­ble­te ko­de­ina i Jack Da­ni­el’s umr­tvi­li su bol do­volj­no da se Pa­ge pro­bi­je kroz zah­tjev­nu, tro­sat­nu svir­ku. Peter Grant, me­na­džer Led Zep­pe­li­na i pred­sjed­nik nji­ho­ve di­sko­graf­ske ku­će, Swan Son­ga, sma­trao je ove pr­ve kon­cer­te čud­ni­ma: “Kon­cert Led Zep­pe­li­na bez ‘Da­zed and Con­fu­sed’ ne­što je na što ću se tek mo­ra­ti pri­vik­nu­ti. Po mno­go­če­mu, ta pje­sma pri­ka­zu­je bend u svom pu­nom sja­ju. Čak u jed­nom di­je­lu pje­sme naš dra­gi Pa­gey mo­že oti­ći s po­zor­ni­ce i ra­di­ti što god že­li. Ni­kad se ne zna ho­će li pje­sma tra­ja­ti pet ili 35 minuta.” Pa­ge je na svo­ju oz­lje­du re­agi­rao ti­him oča­ja­va­njem. “Ne sum­njam da će tur­ne­ja bi­ti do­bra, ali, do­vra­ga, ra­zo­ča­ran sam jer ne mo­gu da­ti sve od se­be.” Ne­čuj­no je po­čeo uda­ra­ti stis­nu­tom pes­ni­com o dlan oz­li­je­đe­ne ru­ke. “Uvi­jek že­lim da­ti sve od se­be i frus­tri­ran sam kad me ne­što spu­ta­va. Mo­že­te se kla­di­ti da će­mo ‘Da­zed and Con­fu­sed’ vra­ti­ti u set čim se opo­ra­vim. Iz­ved­ba mo­žda ne­će od­mah bi­ti bri­ljant­na, ali sva­ka­ko će bi­ti do­bra.” Tur­ne­ja se nas­ta­vi­la za­do­vo­lja­va­ju­će – tri kon­cer­ta u ni­zu na či­ka­škom sta­di­onu pa svir­ke u Cle­ve­lan­du i In­di­ana­po­li­su, dok Plan­ta ni­je po­ko­si­la gri­pa. Nas­tup u St. Lo­uisu od­go­đen je do sre­di­ne ve­lja­če. Plant je mi­ro­vao i opo­rav­ljao se, a os­ta­tak ben­da je uzeo slo­bo­dan dan i od­le­tio u Los An­ge­les. Za­tim su za­jed­nič­ki prebacili u vi­šu br­zi­nu – kon­cer­ti u Gre­en­sbo­rou, De­tro­itu i Pit­t­sbur­g­hu bi­li su znat­no bo­lji i naz­na­či­li su bur­ni po­bjed­nič­ki nas­tup u New Yor­ku na ko­jem se pr­vi put na tur­ne­ji iz­ve­la “Da­zed and Con­fu­sed”. U me­đu­vre­me­nu, sma­njio se broj raz­bi­jač­kih in­ci­de­na­ta u ho­tel­skim so­ba­ma po ko­ji­ma su tur­ne­je Zep­pe­li­na bi­le poz­na­te. “Ni­je bi­lo vre­me­na”, re­kao je po­ma­lo tuž­no bub­njar John (Bon­zo) Bon­ham. “Ovaj nas je put pre­vi­še obu­ze­la bri­ga oko glaz­be.” Jim­my Pa­ge je kra­jem 1968. sas­ta­vio bend iz ko­jeg je pos­li­je nas­tao Led Zep­pe­lin. Ime ben­da pred­lo­žio je Ke­ith Mo­on, bub­njar Whoa, a ci­je­la je si­tu­aci­ja to­li­ko iro­nič­na da ju je bo­lje ne ko­men­ti­ra­ti. Pa­ge je pr­vo pris­tu­pio Ro­ber­tu Plan­tu, ta­daš­njem glav­nom pje­va­ču ben­da Band of Joy iz Bir­min­g­ha­ma. “Nje­gov je glas”, re­kao je Pa­ge, “bio pre­do­bar da bi os­tao ne­za­mi­je­ćen. Još sam sa­mo mo­rao na­ći ba­sis­ta i bub­nja­ra.” Po­to­njeg je la­ko na­šao. Plant je pred­lo­žio Bon­ha­ma, bub­nja­ra Band of Joya. Ba­sist John Pa­ul Jo­nes pri­dru­žio im se po­s­ljed­nji. “Ja­vio sam se na oglas u Me­lody Ma­ke

ru”, re­kao je. “Že­na me pri­mo­ra­la da se ja­vim.” Jo­nes je is­kus­tvo ste­kao kao stu­dij­ski glaz­be­nik. Aran­ži­rao je ne­ke pje­sme Sto­ne­sa s al­bu­ma The­ir Sa­ta­nic Ma­jes­ti­es Requ­est. Ta­ko­đer je aran­ži­rao al­bu­me za glaz­be­ni­ke s ko­ji­ma je ra­dio pro­du­cent Mic­key Most. “Au­tor sam aran­žma­na na al­bu­mi­ma Jef­fa Bec­ka, Lu­lu, Do­no­va­na i ben­da Her­man’s Her­mits.” Sva če­ti­ri čla­na pr­vu pro­bu Zep­pe­li­na opi­su­ju kao “ma­gič­nu”. “Ni­kad ni­sam bio to­li­ko napaljen”, ka­že Plant. “Prem­da smo svi na­gi­nja­li blu

esu i R&B- ju, u pr­vih sat i pol shva­ti­li smo da ima­mo vlas­ti­ti iden­ti­tet.” 26-go­diš­nji Ro­bert Plant odras­tao je na po­dru­čju zva­nom Black Co­un­try, ko­li­jev­ci en­gle­ske in­dus­trij­ske re­vo­lu­ci­je. Ka­že da je dje­tinj­stvo pro­veo “pod stak­le­nim zvo­nom” i da je već na po­čet­ku ško­lo­va­nja ot­krio Bud­dyja Guya, Blind Le­mon Jef­fer­so­na i Wo­odyja Gut­hri­eja. Na­kon ne­kog vre­me­na pro­ve­de­nog u ben­do­vi­ma Del­ta Blu­es Band, Crawling King Sna­ke i Band of Joy, Plan­ta su u lo­kal­noj za­jed­ni­ci pre­poz­na­li kao “div­ljeg blue

se­ra iz Black Co­un­tryja”. Pa­gea je upoz­nao 1968., ne­du­go pri­je nas­tan­ka Led Zep­pe­li­na. “Ja i Pa­gey”, ka­ko ga Plant zo­ve od mi­lja, “ti­je­kom ove tur­ne­je zbi­lja smo se zbli­ži­li.” Plant je na­kon kon­cer­ta u New Yor­ku iz­ja­vio: “Na mno­gim smo se po­lji­ma go­to­vo sto­pi­li u jed­nu oso­bu.” 31-go­diš­nji Jim­my Pa­ge odras­tao je u Fel­to­nu, tu­rob­noj za­jed­ni­ci bli­zu lon­don­ske zrač­ne lu­ke He­at­hrow. S ob­zi­rom na to da je bio je­di­nac, do svo­je pe­te go­di­ne i po­čet­ka ško­le ni­je imao pri­ja­te­lja. “Ta ra­na iz­o­la­ci­ja”, ka­že Pa­ge, “vje­ro­jat­no je na me­ne os­ta­vi­la du­bok utje­caj. Pos­tao sam usam­lje­nik. Mno­gi lju­di ne zna­ju bi­ti sa­mi. Upla­še se. Me­ni iz­o­la­ci­ja uop­će ne sme­ta. Da­je mi osje­ćaj si­gur­nos­ti.” Po­čeo je svi­ra­ti gi­ta­ru s 12 go­di­na. “Net­ko nam je do­nio kla­sič­nu gi­ta­ru... Vr­lo sta­ru. Sa­da je vje­ro­jat­no vi­še ne bih znao svi­ra­ti, čak i da po­ku­šam. Tjed­ne i tjed­ne sta­ja­la je u dnev­nom bo­rav­ku. Ni­sam bio za­in­te­re­si­ran. A on­da sam pos­lu­šao ne­ke pje­sme ko­je su me zbi­lja ras­pa­li­le – naj­ja­či je do­jam os­ta­vi­la El­vi­so­va ‘Baby, Let’s Play Ho­use’. Htio sam je od­svi­ra­ti. Že­lio sam pro­nik­nu­ti u bit. Je­dan mi je tip u ško­li po­ka­zao ne­ko­li­ko akor­da i ta­ko je sve po­če­lo.” Na­kon ne­ko­li­ko go­di­na ko­je je pro­veo kao je­dan od vo­de­ćih stu­dij­skih glaz­be­ni­ka u En­gle­skoj (svi­rao je, iz­me­đu os­ta­lih, na “You Re­al­ly Got Me” Kin­k­sa, “He­re Co­mes the Night” i “Glo­ria” Van Mor­ri­so­na i The­ma, “I Can’t Ex­pla­in” Whoa, ali i na ne­ko­li­ko hi­to­va Bur­ta Bac­ha­rac­ha), Pa­ge se pri­dru­žio Yar­d­bir­d­si­ma kao dru­gi

le­ad gi­ta­rist, uz Jef­fa Bec­ka. Beck je usko­ro na­pus­tio bend pa je ne­ko vri­je­me Pa­ge sam dr­žao sre­diš­nju po­zi­ci­ju. Kad su se Yar­d­bir­d­si na­po­s­ljet­ku ras­pa­li, Pa­ge je ofor­mio Led Zep­pe­lin. Ovaj je raz­go­vor s Pa­ge­om i Plan­tom bi­lje­žen u raz­dob­lju od dva tjed­na. In­ter­v­ju smo za­po­če­li uz čaj, u Plan­to­vom apart­ma­nu u či­ka­škom ho­te­lu Am­ba­ssa­dor, a nas­ta­vi­li ga tri da­na pos­li­je u Pa­ge­ovoj za­mra­če­noj so­bi. “Još je ra­no”, drh­tao je sje­de­ći na so­fi, po­kri­ven de­kom. “Mo­je će re­če­ni­ce tek na­kon tri sa­ta raz­go­vo­ra ima­ti smis­la.” In­ter­v­ju ko­ji či­ni ve­ći­nu ovog ma­te­ri­ja­la pro­teg­nuo se sve do kas­nog po­pod­ne­va. Pa­geu, mu­škar­cu njež­na gla­sa, svje­tlost svi­je­ća oči­to je dra­ža od elek­trič­nog os­vjet­lje­nja. Do­dat­ne de­ta­lje saz­nao sam ne­ko­li­ko da­na pos­li­je, u po­sje­tu Plan­tu, a ti­je­kom le­ta s Pa­ge­om u New York, pri­ča je sje­la na svo­je.

Me­di­ji su u pot­pu­nos­ti priz­na­li po­pu­lar­nost Led Zep­pe­li­na tek na­kon po­s­ljed­nje ame­rič­ke tur­ne­je 1973.

Plant: Na­kon na­še po­s­ljed­nje tur­ne­je SADom, u ljeto 1972., od­lu­či­li smo an­ga­ži­ra­ti tvrt­ku za od­no­se s jav­noš­ću. Is­tog lje­ta Sto­ne­si su bi­li na tur­ne­ji i zna­li smo da smo, pos­lov­no

gle­da­ju­ći, i us­pješ­ni­ji od njih. Ima­li smo vi­še po­sje­ti­te­lja na kon­cer­ti­ma ne­go ben­do­vi ko­je se stal­no glo­ri­fi­ci­ra­lo u me­di­ji­ma. Bez pre­vi­še ego­cen­triz­ma, od­lu­či­li smo da je vri­je­me da pu­bli­ka saz­na ne­što no­vo o na­ma, osim na­pi­sa da pro­ždi­re­mo že­ne i nji­ho­ve kos­ti ba­ca­mo kroz pro­zor. Za na­ša lu­do­va­nja zna­li su svi, bi­la je to pri­ča ko­ja se pre­no­si­la od us­ta do us­ta. I ko­li­ko god to bi­lo pod­noš­lji­vo, ni­je nam se pre­vi­še svi­đa­lo jer ni­smo mons­tru­mi. Mi smo sa­mo mom­ci ko­ji se ra­do za­bav­lja­ju, ko­je obo­ža­va­te­lji vo­le, a kri­ti­ča­ri mr­ze.

Osje­ća­te li kao da se nad­me­će­te sa Sto­ne­si­ma?

Pa­ge: Ne. Ne gle­dam na to ta­ko. Ne­ma tu nad­me­ta­nja. Sto­ne­si su sjaj­ni i tak­vi su odu­vi­jek bi­li. Jag­ge­ro­vi su sti­ho­vi upra­vo ne­vje­ro­jat­ni. Svaki put po­go­di u sri­du. Ovaj, jasno mi je ka­ko bi­smo tre­ba­li tvr­di­ti da smo naj­ve­ći bend na svi­je­tu, ali ja za­is­ta ne raz­miš­ljam o to­me. Ne bih re­kao da je tu pri­sut­no nad­me­ta­nje. Naj­važ­ni­je je tko stva­ra do­bru glaz­bu, a tko ne... I tko se us­pi­je­va odr­ža­ti na ži­vo­tu.

Što vas u ovom tre­nut­ku mo­ti­vi­ra?

Pa­ge: Vo­lim svi­ra­ti. Da se sve svo­di na svi­ra­nje, ži­vot bi mi bio utopija. Ali ni­je ta­ko. Tu su zra­ko­plo­vi, ho­tel­ske so­be, limuzine, naoružani za­šti­ta­ri is­pred so­be. Sve me to ni naj­ma­nje ne uz­bu­đu­je. Ali to je ci­je­na ko­ju sam spreman pla­ti­ti, ako na­kon to­ga mo­gu iz­a­ći na po­zor­ni­cu i svi­ra­ti. Ti­je­kom po­s­ljed­njih 18 mje­se­ci, dok smo se od­ma­ra­li i ra­di­li na al­bu­mu, bio sam ne­mi­ran.

Plant: U me­ni, za­pra­vo, stal­no buk­ti su­kob. Ko­li­ko god uži­vao u ono­me što ra­dim kod ku­će... Igram u ma­lo­no­go­met­noj eki­pi, ak­ti­van sam član za­jed­ni­ce i vo­dim ži­vot obič­nog čo­vje­ka. Ipak, čes­to sam sje­tan, obu­zi­ma me osje­ćaj ko­ji ne mo­gu iz­ba­ci­ti iz se­be. Kad ne svi­ra­mo, ne­dos­ta­je mi bend. Mo­ram na­zva­ti Jim­myja ili uči­ni­ti ne­što slič­no da obuz­dam ne­mir. Ne­ku ve­čer, kad smo opet za­svi­ra­li za­jed­no, li­cem mi je ti­trao naj­ve­ći osmi­jeh.

Jim­my, kak­ve su to gla­si­ne o sa­mos­tal­nom al­bu­mu?

Pa­ge: Pri­pi­ši­te to smis­lu za hu­mor Ke­it­ha Ric­har­d­sa. Ra­dio sam na pje­smi ko­ja bi se mo­gla na­ći na B-stra­ni idu­ćeg iz­da­nja Sto­ne­sa. Rick Grech, Ke­ith i ja svi­ra­li smo pje­smu zva­nu “Scar­let”. Ne sje­ćam se tko je bub­njao. Sti­lom i ugo­đa­jem ja­ko je pod­sje­ća­la na pje­sme s al­bu­ma Blon­de on Blon­de. Bi­la je sjaj­na, zbi­lja do­bra. Prob­dje­li smo noć i otiš­li u Is­land Stu­dio gdje je Ke­ith pre­ko jed­nog di­je­la pje­sme od­svi­rao gi­ta­ru u reg­gae sti­lu. Ja sam od­svi­rao ne­ke so­lo di­oni­ce, ali bi­lo je to tek oko osam uju­tro, idu­ći dan. Ke­ith je od­nio snim­ke pje­sme u Švi­car­sku i to se pro­ču­lo. On­da je iz­ja­vio da je ri­ječ o pje­smi s mog al­bu­ma. Ne­mam po­tre­bu sni­ma­ti sa­mos­tal­ni al­bum, ni ja ni bi­lo ko­ji dru­gi član ben­da. Ke­mi­ja me­đu na­ma to­li­ko je ja­ka da ne postoji net­ko tko bi frus­tri­ran, iz pri­kraj­ka, sni­mao svoj LP. Ni­sam po­put Town­shen­da pa da os­tat­ku ben­da go­vo­rim što da svi­ra­ju. Me­ni se to ne svi­đa. Na kra­ju kra­je­va, bend je bend, zar ne?

Us­pje­li ste ne­us­tra­ši­vo nas­ta­vi­ti da­lje, una­toč kri­ti­ka­ma – po­go­to­vo u ra­nim da­ni­ma Zep­pe­li­na. Ko­li­ko snaž­no vje­ru­je­te u se­be?

Pa­ge: Mo­žda ne vje­ru­jem u se­be, ali vje­ru­jem u ono što ra­dim. S glaz­be­nog as­pek­ta, znam ka­mo idem. Vi­dim svo­je ko­ra­ke i za­pra­vo na­pre­du­jem mno­go spo­ri­je ne­go što sam mis­lio da ću na­pre­do­va­ti. Jasno mi je ko­li­ko bih da­le­ko tre­bao sti­ći. Znam ka­ko do­ći do to­ga, sa­mo mo­ram nas­ta­vi­ti svi­ra­ti. Mo­žda ovo zvu­či čud­no zbog svi­ra­ča po­put Joh­na McLa­ug­hli­na i nje­mu slič­nih, ko­ji svi­ra­ju kao da ni­su s ovog svi­je­ta ili tak­vo što. Mo­žda je kod me­ne slu­čaj kao u pri­či o kor­nja­či i ze­cu. Što se ti­če gi­ta­re, ni­sam baš svi­rač­ki teh­ni­čar. Jed­nos­tav­no uz­mem gi­ta­ru i svi­ram. Teh­ni­ka ni­je moj film. Ba­vim se emo­ci­ja­ma. Važ­na mi je har­mo­nij­ska stra­na pri­če. Po tom sam pi­ta­nju od se­be oče­ki­vao i vi­še. No to sa­mo zna­či da mo­ram us­tra­ja­ti. Gi­ta­ru se mo­že svi­ra­ti na broj­ne na­či­ne, u raz­nim sti­lo­vi­ma... Fla­men­co, jazz, rock, blu­es... Sa­mo re­ci! U ra­nim da­ni­ma, sa­njao sam o fu­zi­ji svih tih sti­lo­va. Sa­da je skla­da­nje pos­ta­lo jed­na­ko važ­no. U tom smis­lu, mis­lim da je važ­no pu­to­va­ti, pri­kup­lja­ti stvar­na is­kus­tva iz su­rad­nje s ulič­nim glaz­be­ni­ci­ma di­ljem svi­je­ta. Ma­ro­kan­skim glaz­be­ni­ci­ma, in­dij­skim glaz­be­ni­ci­ma... Bi­lo bi sjaj­no ot­pu­to­va­ti ne­ka­mo. Još ove go­di­ne. Ne znam ka­ko će to dru­gi pri­hva­ti­ti, ali to je smjer ko­jim se tre­nu­tač­no kre­ćem. Ovaj sam tje­dan Ci­ga­nin. Idu­ći ću tje­dan mo­žda bi­ti glit­ter ro­ker.

Što bi po­ku­pio s pu­to­va­nja?

Pa­ge: Če­kaj, ša­liš se? Bo­že, što bi sve na­učio da sjed­neš s Ma­ro­kan­ci­ma. Kao oso­ba i kao glaz­be­nik. Ta­ko ras­teš. To ne­ćeš pos­ti­ći ovak­vim ži­vo­tom. Na­ru­či­va­njem je­la u ho­tel-

skoj so­bi. To mo­ra bi­ti ne­što po­sve su­prot­no. Čak do te mje­re da mo­žda ot­pu­tu­jem sa­mo sa svo­jim ins­tru­men­tom, ni s čim dru­gim. Pri­je mno­go go­di­na, ta­ko sam pu­to­vao. Ne­ma raz­lo­ga za­što to ne bih mo­gao po­no­vi­ti. No uvi­jek je pri­sut­no pi­ta­nje vre­me­na. Vri­je­me ne mo­žeš ku­pi­ti. Či­ni se da se stal­no utr­ku­jem s nji­me. Po­go­to­vo u glaz­be­nom smis­lu. Znam što že­lim pos­ti­ći, a ne­mam pre­vi­še vre­me­na za to. Dr­ža­la me za­mi­sao da na­đem sta­ru li­ječ­nič­ku ko­či­ju či­ja se boč­na stra­na mo­že spus­ti­ti i ta­ko pu­tu­jem En­gle­skom. Mo­žda zvu­či lu­do, ali ima­mo do­volj­no ru­ral­nih pre­dje­la ko­je bih mo­gao po­sje­ti­ti. Spus­tiš boč­nu stra­nu, imaš agre­ga­te ko­ji ti slu­že za po­ja­ča­la i mik­se­re. Mo­gao bih to ra­di­ti pri­vre­me­no ili stal­no, ka­ko god po­že­lim. Vo­lim pro­mje­ne i kon­trast. Ne vo­lim stal­no bi­ti u is­toj si­tu­aci­ji, iz da­na u dan. Kuć­ni ži­vot baš i ni­je za me­ne. Tje­dan da­na u ovom ho­te­lu ni­je mi bio ma­čji ka­šalj. Uhva­ti me groz­ni­ca pu­to­va­nja i on­da po­či­njem puca­ti po ša­vu, no još ni­je doš­lo do to­ga. Za sa­da sam mi­ran. A pa­zi, tek smo tje­dan da­na na tur­ne­ji.

Ko­li­ko se do­bro sje­ća­te pr­ve ame­rič­ke tur­ne­je?

Plant: Do­bro se sje­ćam, imao sam de­vet­na­est go­di­na i ni­sam imao poj­ma što je lju­bav. Bi­lo je to dav­no. Da­nas ra­di­je os­ta­je­mo u so­ba­ma i či­ta­mo Ni­et­z­s­c­hea. Bi­lo je ja­ko za­bav­no, znaš, ali u tim da­ni­ma bi­lo je vi­še eki­pe s ko­jom ćeš se do­bro za­ba­vi­ti ne­go što je to da­nas. SAD je bio za­bav­ni­ji. LA je bio LA. Vi­še ni­je is­ti. LA da­nas vr­vi iz­nu­re­nim 12-go­diš­nja­ci­ma. Ni­je to vi­še onaj LA ko­ji mi se svi­đao. Bio je to pr­vi ame­rič­ki grad u ko­ji sam sle­tio: pr­vi sam put vi­dio mur­ja­ka s pi­što­ljem i auto dug šest me­ta­ra. Mo­gao si na­le­tje­ti na mno­ge za­bav­ne lju­de. Nji­ho­va je do­bro­doš­li­ca bi­la is­kre­na i svoj smo put po­zi­tiv­no za­po­če­li. Ga­đa­li smo se ja­ji­ma, s ka­ta na kat, igra­li ble­sa­ve igri­ce s vo­dom; bi­la je to zdra­va za­ba­va ko­ja je od­go­va­ra­la 19-go­diš­njem mom­ku. Bi­li su to pr­vi ko­ra­ci, na­uči­li smo što zna­či lu­do­va­ti. Upoz­na­li smo mno­ge s ko­ji­ma se i da­nas dru­ži­mo, ali ne­ki su se i iz­gu­bi­li. Ne­ki su se pre­do­zi­ra­li. Ne­ki su jed­nos­tav­no odras­li. Ja ne shva­ćam po­an­tu odras­ta­nja.

Či­ni se da te to oso­bi­to de­pri­mi­ra.

Plant: Da, ta­ko je. Još ni­sam po­sve iz­gu­bio svo­ju ne­vi­nost. Uvi­jek sam spreman pre­tva­ra­ti se da ni­sam odras­tao. Da, šte­ta je. I šte­ta je što si mla­de dje­voj­ke br­že-bo­lje upro­pas­te ži­vo­te – kao da že­le nad­ma­ši­ti od­no­se ko­je smo u do­bre sta­re da­ne ima­li s gru­pie dje­voj­ka­ma zva­nim GTO i nji­ma slič­ni­ma. Kad go­vo­ri­mo o lu­do­va­nju, ne­ka­daš­nje su cu­re bi­le jed­na­ko lu­de kao i mi. Za­pra­vo, šte­ta je. Sti­ho­vi pje­sme “Sick Aga­in”, s al­bu­ma Physi­cal

Graf­fi­ti, go­vo­re da ih za­pra­vo po­ma­lo i sa­ža­li­je­va­mo. “Clut­c­hing pa­ges from yo­ur te­ena­ge dre­am in the lob­by of the Ho­tel Pa­ra­di­se/ Thro­ugh the cir­cus of the LA qu­een how fast you le­arn the down­hill sli­de*”. U jed­nom mo­men­tu ima 12, a već u slje­de­ćem pre­go­ri s 13 go­di­na. Baš šte­ta. Ne­ma­ju sti­la kao ne­ka­daš­nje dje­voj­ke... One dav­ne 1968. Po­s­ljed­nji put kad sam bio u LA-ju, bi­lo mi je iz­nim­no do­sad­no. Do­sa­da je groz­na stvar. Do­sa­da naz­na­ču­je po­če­tak des­truk­ci­je i sve­ga što je ne­ga­tiv­no. Sva­ko mjes­to de­fi­ni­ra­ju nje­go­vi ak­te­ri. Li­ko­vi ko­ji su on­dje u da­nom tre­nut­ku. E, oni su nes­ta­li. Na­rav­no, uži­vam u sve­mu to­me, ali re­kao bih da se vi­še pod­smje­hu­jem. Smi­ješ­no mi je. Ne­dos­ta­je mi to. Sva ona gun­gu­la. Sve. Uz­bud­lji­vo je. Od usra­nih rup­ča­ga do naj­ot­mje­ni­jih ho­te­la, svug­dje smo se za­bav­lja­li. Od Sha­dowbox Mo­te­la gdje su se pri­je se­dam go­di­na zi­do­vi tru­si­li ti­je­kom no­ći do ho­te­la Pla­za, u ko­jem se glav­ni dr­žav­ni od­vjet­nik, kat iz­nad nas, si­noć ža­lio na bu­ku jer sam pre­glas­no pu­štao plo­če Lit­tle Fe­ata.

Mis­li­te li da sa sva­kim al­bu­mom mo­ra­te nad­ma­ši­ti sa­mi se­be?

Pa­ge: Ne. U su­prot­nom bi me do­ku­su­ri­le kri­ti­ke na­šeg po­s­ljed­njeg al­bu­ma, zar ne? Znaš, upra­vo je u to­me po­an­ta. Jed­nos­tav­no, ne ma­rim. Ne za­ni­ma me što kri­ti­ča­ri i dru­gi lju­di mis­le. Do sa­da sam imao mno­go, mno­go sre­će – či­ni se da lju­di ra­do slu­ša­ju glaz­bu ko­ju ra­do svi­ram. Mo­že li se glaz­be­nik na­ći u bo­ljoj po­zi­ci­ji? Una­toč to­me, stal­no se mi­je­njam. Ne mo­žeš od se­be oče­ki­va­ti da ćeš bi­ti is­ti kao i pri­je tri go­di­ne. Ne­ki lju­di to od te­be oče­ku­ju i ne mo­gu se po­mi­ri­ti s či­nje­ni­com da go­di­na da­na iz­me­đu dva al­bu­ma zna­či go­di­nu da­na pro­mje­na. To se osje­ti u re­per­to­aru, u sti­ho­vi­ma... I u glaz­bi. Ne mis­lim da bih tre­bao nad­ma­ši­ti sam se­be. Du­go je tre­ba­lo da sni­mi­mo al­bum – pri po­čet­ku sni­ma­nja Joh­nu Pa­ulu Jo­ne­su ni­je bi­lo do­bro i mo­ra­li smo ot­ka­za­ti ter­min... Sve se po­re­me­ti­lo. Tre­ba­la su nam tri mje­se­ca da sre­di­mo si­tu­aci­ju.

Ka­kav je osje­ćaj bi­ti di­rek­to­ri­ma vlas­ti­te di­sko­graf­ske ku­će?

Pa­ge: Za­is­ta, sad smo sa­mi svo­ji di­rek­to­ri, zar ne? Čuj, daj nam vre­me­na sa Swan Son­gom. Iz­ne­na­dit ćeš se. Pri­pre­mi­li smo ne­ke zbi­lja do­bre stva­ri. Mis­lim da je al­bum Pret­ty Thin­g­sa bri­ljan­tan. Ap­so­lut­no bri­ljan­tan. Mi smo di­rek­to­ri i ta sra­nja, ali re­ći ću ti ne­što... Na­ša eti­ke­ta ni u sa­mom po­čet­ku ni­je bi­la is­klju­či­vo re­zer­vi­ra­na sa­mo za Led Zep­pe­lin. Oform­lje­na je ka­ko bi pri­vuk­la dru­ge gru­pe i pro­mo­vi­ra­la iz­vo­đa­če ko­ji su u proš­los­ti ima­li lo­ša is­kus­tva s di­sko­gra­fi­ma. Ona je tu zbog njih, a ne sa­mo ka­ko bi­smo mi za­ra­di­li ne­što do­dat­ne lo­ve. To bi bio ci­ni­čan po­gled na di­sko­gra­fi­ju. Lju­di me pi­ta­ju ho­ću li se ta­ko­đer ba­vi­ti i pro­duk­ci­jom. Ne znam. Pre­vi­še sam usre­do­to­čen na Zep­pe­li­ne. Pru­ži­la mi se pri­li­ka – već mi se du­go nu­di – da pro­du­ci­ram Fred­di­eja Kin­ga, što bih ra­do uči­nio. Ali za to bi mi tre­ba­lo vre­me­na.

Mis­li­te li da glaz­be­na in­dus­tri­ja na ne­ki na­čin pro­pa­da?

Pa­ge: Lju­di to uvi­jek go­vo­re usred po­tra­ge za Idu­ćom Ve­li­kom Zvi­jez­dom. Je­di­ni pri­je­lom­ni tre­nu­tak bio je kad su Sto­ne­si i Be­atle­si preš­li pre­ko ba­re. Uvi­jek se go­vo­ri: “In­dus­tri­ja umi­re! In­dus­tri­ja umi­re!” Ne sla­žem se s ti­me. Pre­vi­še je kva­li­tet­nih glaz­be­ni­ka da bi glaz­be­na in­dus­tri­ja pro­pa­la. To­li­ko je raz­nih sti­lo­va i as­pe­ka­ta na ovoj glaz­be­noj ku­gli. Od ple­men­ske do kla­sič­ne glaz­be, sve je tu. Ako se to uru­ši, mi­li Bo­že, po­mo­zi nam. Da se vi­še ne sni­mi ni je­dan al­bum, u se­fo­vi­ma se ču­va do­volj­no snim­lje­ne glaz­be uz ko­ju bih do­vi­je­ka bio sre­tan. S dru­ge stra­ne, vo­lim slu­ša­ti raz­li­či­te vr­ste glaz­be. Ne za­ni­ma me tko je Idu­ća Ve­li­ka Zvi­jez­da. Is­ti­na, za­nim­lji­vo je kad se po­ja­vi ne­što no­vo, na pri­mjer, bend pa­tu­lja­ka ko­ji svi­ra­ju elek­trič­ne har­fe ili ne­što slič­no, ali ja za­pra­vo ne tra­žim novine. Po­gle­daj sa­mo Bad Com­pany ili Ave­ra­ge Whi­te Band. Ti su li­ko­vi već dos­ta du­go pri­sut­ni na sce­ni, na ovaj ili onaj na­čin. A tko od tih novih ime­na nu­di ne­što za­is­ta vri­jed­no? Na­ža­lost, ma­lo njih, ba­rem što se Bri­ta­ni­je ti­če. Mo­ra­mo se no­si­ti sa Su­zi Qu­atro i Mu­dom. Ap­surd­no je. Top Ten ne bi tre­bao bi­ti sra­nje, ali jest.

Ko­li­ko je bi­lo zah­tjev­no na­pra­vi­ti pr­vi al­bum Led Zep­pe­li­na?

Pa­ge: Za­pra­vo smo ga br­zo na­pra­vi­li. Sni­mi­li smo ga vr­lo br­zo na­kon os­ni­va­nja ben­da. Je­di­na pro­ba bi­la nam je dvo­tjed­na tur­ne­ja Skan­di­na­vi­jom ko­ju smo odra­di­li pod ime­nom New Yar­d­bir­ds. Što se ti­če ma­te­ri­ja­la, jasno je da smo od­mah po­seg­nu­li za ko­ri­je­ni­ma, za blu­esom. Imao sam mno­go rif­fo­va ko­je sam bio na­mi­je­nio Yar­d­bir­d­si­ma. Kad je Jeff (Beck) oti­šao, na me­ni je os­ta­lo da smis­lim no­vi ma­te­ri­jal. Clap­ton je bio upe­čat­ljiv pret­hod­nik či­je je ci­pe­le Beck tre­bao is­pu­ni­ti, a me­ni je, na ne­ki na­čin, bi­lo i te­že, jer sam bio dru­gi le­ad gi­ta­rist ko­ji je

iz­ne­na­da pos­tao pr­vi. Bio sam pod pri­ti­skom da osmis­lim vlas­ti­te rif­fo­ve. Na pr­vom LP-ju bio sam pod ja­kim utje­ca­jem ra­ni­jih ra­do­va. Mis­lim da se to i osje­ti­lo. Al­bum je snim­ljen u tri tjed­na. Bi­lo je jasno da net­ko mo­ra pre­uze­ti kor­mi­lo, u su­prot­nom bi sje­di­li, jam­ma­li i pro­tra­ti­li šest mje­se­ci. No na­kon to­ga, na dru­gom LP-ju, baš se ču­je pra­vi za­jed­nič­ki iden­ti­tet ben­da.

Plant: Na pr­vom al­bu­mu imao sam svo­je pr­vo zna­čaj­no is­kus­tvo sa slu­ša­li­ca­ma. Zbog ono­ga što sam čuo u nji­ma, pje­vao sam bo­lje od bi­lo ko­je žen­ske u zem­lji! Glas mi je imao te­ži­nu, sna­gu, ne­što ne­vje­ro­jat­no. Mo­gao sam sva­šta ot­pje­va­ti, a is­to­vre­me­no, u gla­su mi se ču­je en­tu­zi­ja­zam i ve­se­lje zbog pok­la­pa­nja s Jim­myje­vom gi­ta­rom. Zvu­ča­lo je sek­si. I upra­vo iz sve­ga to­ga iz­nje­dri­li smo svoj “za­štit­ni” zvuk. Pre­poz­na­li smo što nas, ali i pu­bli­ku, naj­vi­še pa­li i zbog sve­ga to­ga, u naš bi ho­tel pos­li­je kon­cer­ta svra­ti­lo sve vi­še i vi­še lju­di. S pr­vom tur­ne­jom ni­smo ni­šta za­ra­di­li. Baš ni­šta. Jim­my je ulo­žio sve što je za­ra­dio s Yar­d­bir­d­si­ma, a to ni­je bi­lo mno­go. Pri­je ne­go što ih je pre­uzeo Peter Grant, ni­su za­ra­đi­va­li ko­li­ko su tre­ba­li. Sni­mi­li smo al­bum i otis­nu­li se na tur­ne­ju na ko­ju smo po­ve­li sa­mo jed­nog teh­ni­ča­ra.

Jim­my, jed­nom si mi re­kao da je ži­vot koc­ka. Što si pod ti­me mis­lio?

Pa­ge: Mno­go je lju­di ko­ji se u ži­vo­tu pla­še ri­ski­ra­ti, a to­li­ko je ri­zi­ka ko­je mo­raš pod­ni­je­ti. Ne smi­ješ se na­ći u si­tu­aci­ji da ra­diš ne­što što te ne ve­se­li. Ako ra­diš u tvor­ni­ci i prok­li­nješ svaki dan, od ju­tra, mo­raš da­ti ot­kaz, pod sva­ku ci­je­nu. U su­prot­nom ćeš se raz­bo­lje­ti. Za­to ka­žem da sam iz­nim­no sre­tan jer vo­lim to što ra­dim. Gle­dam li­ca u pu­bli­ci i to me ras­pa­lju­je, zbi­lja me to ve­se­li. Is­tin­ski.

Ka­da si ti od­lu­čio ri­ski­ra­ti?

Pa­ge: Evo ti pri­mjer. Bio sam u ben­du, ne­ću na­vo­di­ti ime jer ni­je važ­no, ali stal­no smo pu­to­va­li auto­bu­som. Ta­ko sam pro­veo dvi­je go­di­ne na­kon za­vr­še­ne ško­le. Za­ra­da je bi­la ja­ko do­bra. No po­čeo sam po­bo­li­je­va­ti. Upi­sao sam umjet­nič­ki fa­kul­tet. Bi­la je to pot­pu­na pro­mje­na smje­ra. Za­to tvr­dim da je to mo­gu­će uči­ni­ti. Po­sve­će­no sam svi­rao gi­ta­ru, ali sam znao da me to ubi­ja. Sva­ka dva mje­se­ca bo­lo­vao sam od mo­no­nuk­le­oze. Za­to sam idu­ćih 18 mje­se­ci pro­veo ži­vo­ta­re­ći s 10 do­la­ra dnev­no i pri­kup­ljao sna­gu. Ali i da­lje sam svi­rao.

Plant: Is­pri­čat ću ti po­za­din­sku pri­ču pje­sme “Ten Ye­ars Go­ne” s na­šeg no­vog al­bu­ma. Pri­je ne­go što sam se pri­dru­žio Zep­pe­li­ni­ma, ra­dio sam kao konj. Jed­na da­ma ko­ju sam ja­ko vo­lio rek­la mi je: “No do­bro. Iza­be­ri – ili ja ili tvo­ji obo­ža­va­te­lji.” Prem­da ih ta­da ni­sam imao, re­kao sam: “Ne mo­gu sta­ti, mo­ram nas­ta­vi­ti.” Vje­ru­jem da je ona da­nas po­pri­lič­no za­do­volj­na. Ima auto­mat­sku ma­ši­nu za pranje rub­lja i ma­li sport­ski auto. Vi­še si ne bi­smo ima­li što re­ći. Ja bih nju ra­zu­mio, ali ona me­ne ne bi. Pre­vi­še bih se smje­škao. Na­kon de­set go­di­na i da­lje se bo­jim. Eto, to ti je ri­zik.

Pa­ge: Dat ću ti još je­dan pri­mjer. Po­ha­đao sam umjet­nič­ki fa­kul­tet i po­čeo svi­ra­ti kao stu­dij­ski glaz­be­nik. Vje­ruj mi, mno­gi bi to sma­tra­li naj­ve­ćim us­pje­hom u ži­vo­tu – rad u stu­di­ju. Odus­tao sam od to­ga i pri­dru­žio se Yar­d­bir­d­si­ma, za­ra­da mi se tros­tru­ko smanjila, ali htio sam po­nov­no svi­ra­ti. Sma­trao sam da u stu­di­ju ne svi­ram do­volj­no. Odra­đi­vao sam tri sni­ma­nja u jed­nom da­nu i po­la­ko pos­ta­jao čo­vje­kom kak­vog pre­zi­rem.

U če­mu je bio pro­blem sa svi­ra­njem u stu­di­ju?

Pa­ge: Ne­ka su sni­ma­nja bi­la pra­vi užitak, ali pro­blem je bio u to­me što ni­kad ne znaš na če­mu ćeš ra­di­ti. Mo­žda si čuo da sam svi­rao na al­bu­mu Bur­ta Bac­ha­rac­ha. To je is­ti­na. Ni­kad ni­sam znao na če­mu ću ra­di­ti. Unaj­mi­li bi te da sni­maš u ne­kom stu­di­ju, od dva do po­la šest. Kat­kad ra­diš za ne­ko­ga tko ti je drag, a u dru­gim si­tu­aci­ja­ma pi­taš se: “Što ja ra­dim ov­dje?” Kad sam po­čeo kao stu­dij­ski glaz­be­nik, gi­ta­ra je bi­la po­pu­lar­ni ins­tru­ment. Svaki sam dan svi­rao so­lo di­oni­ce. A on­da, kad je Stax pos­tao po­pu­la­ran, u stu­dio bi do­la­zi­le ci­je­le pu­hač­ke sek­ci­je i ni­sam svi­rao go­to­vo ni­šta, tek po­ko­ji

riff... Vi­še ni­je bi­lo so­loa. Sje­ćam se jed­ne pri­go­de, pri­je to­ga so­lo ni­sam od­svi­rao dos­lov­no mje­se­ci­ma. Za­mo­li­li su me da od­svi­ram so­lo u jed­noj rock & roll pje­smi. Od­svi­rao sam ga i mis­lio da je to­tal­no sra­nje. To­li­ko sam se zga­dio sam se­bi da sam od­lu­čio dig­nu­ti ru­ke. Ubi­ja­lo me to.

Ka­ko sa­da gle­daš na da­ne pro­ve­de­ne s Yar­d­bir­d­si­ma?

Pa­ge: Imam sa­mo po­zi­tiv­na sje­ća­nja. Osim one jed­ne tur­ne­je ko­ja nas za­ma­lo ni­je ubi­la, bi­la je iz­nim­no na­por­na – osim to­ga, s glaz­be­nog as­pek­ta, bio je to sja­jan bend za svi­ra­nje. Ni­kad ne ža­lim ni zbog če­ga što sam ra­dio. Bi­lo ko­ji glaz­be­nik od­mah bi pri­hva­tio pri­li­ku da za­svi­ra u tom ben­du. Naj­bo­lji je pe­ri­od bio kad smo Jeff i ja svi­ra­li di­oni­ce glav­ne gi­ta­re. Mo­gli smo stvo­ri­ti ne­što iz­nim­no, ali na­ža­lost, ma­lo je glaz­be iz tog pe­ri­oda za­bi­lje­že­no na plo­če. Pos­to­je sa­mo “Stroll On” iz fil­ma Blow-Up – e, to je bi­lo smi­ješ­no – “Hap­pe­nin­gs Ten Ye­ars Ti­me Ago” i “Da­isy”. U tom pe­ri­odu ni­smo čes­to bi­li u stu­di­ju. Na­rav­no, bi­lo je us­po­na i pa­do­va. Svi že­le ču­ti o sva­đa­ma i su­ko­bi­ma osob­nos­ti... Mis­lim da na­ši su­ko­bi ni­su bi­li pre­vi­še gad­ni. Ni­kad ni­je bi­lo baš ta­ko lo­še. Uz pra­vu pre­zen­ta­ci­ju, mo­žda ne bi bi­lo lo­še sni­mi­ti po­vrat­nič­ki al­bum Yar­d­bir­d­sa. No vje­ru­jem da Jeff na to ne bi pris­tao. Čudan je.

Ži­viš u kući Ale­is­te­ra Crowleya. (Crowley je bio pjes­nik i mag s kra­ja sto­lje­ća, poz­nat po svo­jim oz­lo­gla­še­nim obre­di­ma cr­ne ma­gi­je.)

Pa­ge: Da, biv­ši je vlas­nik Ale­is­ter Crowley. Ali pri­je ne­go što se use­lio, ku­ća je ima­la dva ili tri vlas­ni­ka. Ne­koć je on­dje bi­la crkva ko­ja je iz­go­rje­la do te­me­lja, sku­pa s vjer­ni­ci­ma. Na is­tom je mjes­tu iz­gra­đe­na ku­ća. U njoj su se do­ga­đa­le čud­ne stva­ri ko­je ni­su ima­le ve­ze s Crowleyem. Lo­še vi­bra­ci­je već su bi­le pri­sut­ne. On­dje je čo­vje­ku odrub­lje­na gla­va i ka­žu da je mo­žeš ču­ti ka­ko se ko­tr­lja po hod­ni­ci­ma. Ja je ni­sam čuo, ali moj pri­ja­telj, pra­vi čis­tu­nac ko­ji ne­ma poj­ma o tim stva­ri­ma, ka­že da ju je čuo. Mis­lio je da su se po­tuk­le ne­ke mač­ke. U to vri­je­me ni­sam bio u kući, ali na­vod­no je re­kao pos­lu­zi: “Za­što ti­je­kom no­ći mač­ke ne pus­ti­te van? Zbi­lja su glas­ne, div­lja­ju po hod­ni­ci­ma.” A oni su mu rek­li: “Sva­ke ih ve­če­ri za­klju­ča­va­mo u so­bu.” On­da su mu is­pri­ča­li le­gen­du o kući. Zna­či, tak­ve su stva­ri do­ga­đa­le on­dje još i pri­je Crowleya. Na­rav­no, na­kon Crowleya on­dje su se do­ga­đa­la sa­mo­uboj­stva, lju­di su zna­li skon­ča­ti u psi­hi­ja­trij­skim bol­ni­ca­ma...

Ne ko­mu­ni­ci­raš s du­ho­vi­ma?

Pa­ge: To ni­sam re­kao. Sa­mo ni­sam čuo ko­tr­lja­nje gla­ve.

Što te pri­vuk­lo toj kući?

Pa­ge: Ono ne­poz­na­to. Priv­la­či me ne­poz­na­to, ali opre­zan sam. Kod ovak­vih stva­ri ni­sam ne­smo­tren.

Osje­ćaš li se si­gur­no on­dje?

Pa­ge: Da. Za­pra­vo, sve su mo­je ku­će na iz­o­li­ra­nim mjes­ti­ma. Čes­to sam sâm kod ku­će. Mno­go vre­me­na pro­vo­dim uz vo­du. Crowleye­va je ku­ća na oba­li Loch Ne­ssa u Škot­skoj. Imam još jed­nu ku­ću u Su­ssexu u ko­joj pro­vo­dim ve­ći­nu vre­me­na. Bli­zu je Lon­do­na. Okru­že­na je jar­kom i pros­ti­re se do je­ze­ra. Mis­lim, mo­gao bih ti sva­šta is­pri­ča­ti, ali lju­di bi ne­što po­greš­no za­klju­či­li. Ne­ke stva­ri ko­je su se do­go­di­le mno­ge bi pre­pla­ši­le, no iz­ne­na­di­lo me ko­li­ko sam os­tao smi­ren. Ne že­lim nas­tav­lja­ti o mo­jim osob­nim uvje­re­nji­ma ili po­ve­za­nos­ti s ma­gi­jom. Ne že­lim bi­ti po­put Har­ri­so­na ili Town­shen­da. Ne bih htio ni­ko­ga za­in­te­re­si­ra­ti za ne­što što me­ne za­ni­ma... Ako lju­di že­le saz­na­ti, ne­ka saz­na­ju sa­mi. Čvr­sto vje­ru­jem u to.

Što mis­liš o na­či­nu na ko­ji si pri­ka­zan u (ilus­tri­ra­noj knji­zi) Rock Dre­ams? Kao gi­tar­ski ma­fi­jaš, uz Al­vi­na Le­eja, Jef­fa Bec­ka, Pe­tea Town­shen­da i Eri­ca Clap­to­na?

Pa­ge: Unu­tra ne­ma ni­šta o Led Zeppelinu. Au­tor je ve­ći­nu knji­ge po­sve­tio vlas­ti­toj mas­tur­ba­ci­ji na Sto­ne­se, zar ne? Sto­ne­si kao tran­sves­ti­ti i slič­ne stva­ri. Kad sam pr­vi put čuo za knji­gu, mis­lio sam da će bi­ti sjaj­na. No kad sam je pre­gle­dao, ne­ke mi se stva­ri jed­nos­tav­no ni­su svi­dje­le. Ne­ki­ma će se ovo či­ni­ti smi­ješ­nim, ali ni­je mi se svi­dio pri­kaz Raya Char­le­sa ko­ji se vo­zi u autu i gr­li ne­ku cu­ru. Ne­ukus­no je. Ali au­tor je Fran­cuz, zar ne? Ray Char­les je sli­jep. Ka­kav je to hu­mor? Mo­žda su to auto­ro­vi rock sno­vi, ali mo­ji si­gur­no ni­su. Svi gi­ta­ris­ti ko­ji su po­tek­li iz 60-ih – Beck, Clap­ton, Lee, Town­shend i ja – svi još uvi­jek ra­di­mo. To ne­što go­vo­ri. Beck, Clap­ton i ja bi­li smo klan iz Ric­h­mon­da i Croydo­na, a Al­vin Lee... Ne znam odak­le je on. Iz Les­te­ra ili ta­ko ne­što. Ni­kad ni­je bio di­je­lom eki­pe. A Town­shend, mis­lim da je on iz Midd­le­sexa. Znao bi oti­ći u ne­ki klub i pro­ma­tra­ti dru­ge gi­ta­ris­te. Pri­je “I Can’t Ex­pla­in” ni­smo se poz­na­va­li. Na toj sam pje­smi od­svi­rao gi­ta­ru. Go­di­na­ma ga ni­sam vi­dio. Ali re­kao bih da smo svi mi nas­ta­vi­li svi­ra­ti, tru­di­li se i nas­to­ja­li bi­ti sve bo­lji i bo­lji. Ne­dav­no sam čuo ne­ke pje­sme s Bec­ko­va so­lo LP-ja i bri­ljant­ne su. Zbi­lja su do­bre. S dru­ge stra­ne, sve su to ins­tru­men­ta­li – to je gi­ta­ris­tič­ki al­bum na­mi­je­njen gi­ta­ris­ti­ma. Zvuk mu je vr­lo nje­žan, a Beck u svom naj­bo­ljem iz­da­nju zvu­či vr­lo od­mje­re­no.

Je­si li pos­lu­šao Eri­ca Clap­to­na s no­vim ben­dom?

Pa­ge: O, Eric! Je­bo­te! Da, vi­dio sam ga s no­vim ben­dom, ali ta­ko­đer i na kon­cer­tu u Ra­in­bowu. U Ra­in­bowu se na po­zor­ni­ci okru­žio s mom­ci­ma s mu­di­ma. Gos­to­va­li su mu Town­shend, Ron­nie Wo­od, Jim­my Kar­ste­in i (Jim) Ca­pal­di. “Pe­ar­ly Qu­een” zvu­ča­la je neo­pi­si­vo do­bro. Mis­lio sam da će na­kon to­ga re­ći: “Do­bro, an­ga­ži­rat ću en­gle­ske glaz­be­ni­ke.” Ot­ka­ko svi­ra s Ame­ri­kan­ci­ma, su­vi­še je opu­šten. Po­sje­tio sam ga na­kon kon­cer­ta u Ra­in­bowu i shva­tio da je pot­pu­no ra­zo­ča­ran jer pu­bli­ka ni­ka­da ni­je pri­hva­ti­la nje­gov bend De­rek and the Do­mi­nos. Si­gur­no mu je bi­lo te­ško jer ni­ka­da ni­su dos­ti­gli sla­vu Cre­ama. No pro­blem je u to­me što ri­jet­ko ko­ji bend ima ke­mi­ju kak­vu je imao Cre­am... Šan­sa da se to po­no­vi je mi­li­jar­du na­pra­ma je­dan. To je ja­ko, ja­ko te­ško. Pro­mje­na je ključ du­go­traj­nos­ti Zep­pe­li­na. Obja­vi­li smo pr­vi LP; dru­gi uop­će ni­je sli­čio pr­vom, a tre­ći je bio ne­što po­sve druk­či­je. I ta­ko se to nas­ta­vi­lo. Jasno mi je za­što svaki naš al­bum ima loš odjek u me­di­ji­ma. Lju­di ih ni­su ra­zu­mje­li, mno­gi kri­ti­ča­ri ni­su shva­ća­li za­što smo obja­vi­li al­bum kao što je Zep­pe­lin

II, a on­da III, s “That’s the Way” i akus­tič­nim pje­sma­ma. Jed­nos­tav­no, ni­su nas ra­zu­mje­li. A stvar je bi­la u to­me da smo Ro­bert i ja otiš­li u la­danj­sku ku­ću Bron-Yr-Aur u Wa­le­su gdje smo ra­di­li na pje­sma­ma. Za ime Bož­je, sa­mo smo is­ko­ris­ti­li ma­te­ri­jal ko­ji smo ima­li. Ni­smo rek­li: “Sad mo­ra­mo na­pra­vi­ti he­avy rock&roll pje­sme jer ta­ko zah­ti­je­va naš imidž...” Op­će­ni­to, što se ti­če na­ših al­bu­ma, ljudima tre­ba ne­kih go­di­nu da­na da shva­te što ra­di­mo.

Za­što ste pri­je tre­ćeg al­bu­ma otiš­li u BronYr-Aur?

Plant: Bi­lo je vri­je­me da na­či­ni­mo ko­rak na­trag, zbro­ji­mo se i po­ku­ša­mo ne iz­gu­bi­ti gla­vu. Zep­pe­li­ni su pos­ta­li ve­li­ki bend i že­lje­li smo os­ta­tak tog pu­to­va­nja pro­ves­ti urav­no­te­že­ni. Od­la­zak u pla­ni­ne zna­čio je po­če­tak ete­rič­ne po­ve­za­nos­ti Pa­gea i Plan­ta. Mis­lio sam da će­mo na­ći ma­lo mi­ra i ti­ši­ne i do­bi­ti onaj ka­li­for­nij­ski zvuk blu­esa, spe­ci­fi­čan za okrug Ma­rin – i umjes­to u San Fran­cis­cu, naš­li smo ga u Wa­le­su. Mjes­to je sjaj­no. Ime mu zna­či “zlat­ni bre­žu­ljak”. To je mjes­to u ma­loj do­li­ni, uvi­jek oku­pa­no sun-

cem. Na no­vom al­bu­mu postoji i is­to­ime­na akus­tič­na pje­sma. Pod­sje­ća nas na da­ne u ko­ji­ma smo u Je­epo­vi­ma bu­či­li po pri­ro­di. Od­la­zak ona­mo bi­la je do­bra za­mi­sao. Ti­je­kom tur­ne­je na­pi­sa­li smo ve­ći­nu ma­te­ri­ja­la za dru­gi al­bum. Bio je to do­is­ta al­bum “s ces­te”. Bez ob­zi­ra na ri­je­či kri­ti­ča­ra, pra­vi do­kaz bi­le su po­zi­tiv­ne re­ak­ci­je slu­ša­te­lja. Na pri­mjer, kri­ti­čar Rol­ling Sto­nea bio je sa­mo frus­tri­ra­ni glaz­be­nik. Mo­žda će zvu­ča­ti ego­is­tič­no, ali či­ni mi se da ti lju­di po­ne­kad za­mje­ra­ju što si ta­len­ti­ran. Ne sje­ćam se vi­še što je na­pi­sao, ali što se me­ne ti­če, al­bum je bio do­bar, mo­žda čak i sja­jan, pra­vi al­bum “s ces­te”. A tre­ći je bio al­bum svih al­bu­ma. Ako nas je tko­god pri­je na­zvao he­avy me­tal ben­dom, tre­ći ga je al­bum ra­zo­ru­žao.

I na pr­vom al­bu­mu bi­lo je akus­tič­nih pje­sa­ma.

Pa­ge: Upra­vo ta­ko! Eto. Ot­pri­li­ke u is­to vri­je­me kad smo obja­vi­li al­bum i kad su iz­aš­le kri­ti­ke, oku­pi­li su se Cro­sby, Stil­ls i Nash. I sa­mo za­to što smo akus­tič­ne gi­ta­re sta­vi­li u pr­vi plan, svi su go­vo­ri­li: “Evo, sad i Led Zep­pe­lin svi­ra­ju akus­tič­no!” Po­mis­lio sam, za ime Bož­je, ima­ju li oni što u gla­vi? Ima­ju li uši? Na pr­vom al­bu­mu ima­li smo tri, a na dru­gom dvi­je akus­tič­ne pje­sme.

Jim­my, go­vo­riš o “utr­ci s vre­me­nom”. Gdje se vi­diš s 40 go­di­na?

Pa­ge: Ne znam ho­ću li do­ži­vje­ti 40. Ne znam ni ho­ću li do­ži­vje­ti 35. Ne mo­gu to sa si­gur­noš­ću tvr­di­ti. Vra­ški sam oz­bi­ljan. Naj­oz­bilj­ni­je to mis­lim. Ni­sam mis­lio ni da ću do­ži­vje­ti 30.

Za­što ne?

Pa­ge: Osje­ćao sam strah. Ni­je to bio strah od smr­ti, ne­go... Če­kaj, haj­de­mo is­po­čet­ka. Osje­ćao sam kao da... Kao da ne­ću na­vr­ši­ti 30. I to je bi­lo sve. Bi­lo je to ne­što u me­ni, ne­što pri­ro­đe­no. Pre­šao sam 30., ali ni­sam to oče­ki­vao. Čak sam imao i noć­ne mo­re, ali... Ne bo­jim se smr­ti. U to­me je naj­ve­ća zagonetka. E, baš to. Ipak, utr­ku­jem se s vre­me­nom. Ni­kad ne znaš što se mo­že zbi­ti. Slom­lje­ni prst. Mo­gao sam slo­mi­ti či­ta­vu ša­ku i dvi­je go­di­ne pa­uzi­ra­ti.

Kri­ti­zi­ra­li su te zbog pi­sa­nja “glu­pa­vih, sta­ro­mod­nih, hi­pi­jev­skih” sti­ho­va.

Plant: Ka­ko it­ko mo­že bi­ti “sta­ro­mod­ni hi­pi”? Po­an­ta ci­je­log pu­to­va­nja i is­kus­tva bi­la je tež­nja ka mi­ru, spo­ko­ju i idi­li. To je naj­bo­lje što bi si it­ko mo­gao po­že­lje­ti; ka­ko to mo­že bi­ti “glu­pa­vo, sta­ro­mod­no i hi­pi­jev­sko”? Ako i jest, vr­lo ću ra­do i da­lje bi­ti sta­ro­mod­no di­je­te cvi­je­ća. U sti­ho­ve ula­žem mno­go tru­da. Ni­je sve mo­je otvo­re­no za kri­ti­ku. Pje­sme po­put “Black Dog” otvo­re­no go­vo­re o “dr­pa­nju u ka­di”, ali sve­jed­no pre­no­se po­ru­ku. Lju­di je slu­ša­ju. U su­prot­nom, slo­bod­no mo­žeš opje­va­ti je­lov­nik iz ho­te­la Con­ti­nen­tal Hyatt Ho­use.

Ko­li­ko vam je važ­na “Sta­irway to He­aven”?

Pa­ge: Sma­tram da je “Sta­irway” kris­ta­li­zi­ra­la su­šti­nu ben­da. Ima­la je sve ele­men­te i po­ka­za­la bend u pu­nom sja­ju... Kao bend, kao cje­li­nu. Ne go­vo­rim o so­lo di­oni­ca­ma i slič­nom. Ima­la je sve. Pa­ž­lji­vo smo se tru­di­li da je ne obja­vi­mo kao singl. Ona nam je bi­la pre­kret­ni­ca. Svaki glaz­be­nik že­li stvo­ri­ti ne­što s traj­nom vri­jed­noš­ću, ne­što što će se odr­ža­ti du­gi niz go­di­na. Mis­lim da smo to us­pje­li sa “Sta­irway”. Town­shend vje­ro­jat­no sma­tra da je is­to pos­ti­gao s al­bu­mom Tom­my. Ne znam ho­ću li tak­vo što mo­ći po­no­vi­ti. Pre­da mnom je još mno­go na­por­nog pos­la, pri­je ne­go što do­se- gnem kon­zis­tent­nu, pot­pu­nu bri­ljant­nost. Ne­ma mno­go lju­di ko­ji su to ka­dri uči­ni­ti. Mo­žda jed­na oso­ba. Jo­ni Mit­c­hell. Ci­je­lo je vri­je­me slu­šam kod ku­će. Jo­ni Mit­c­hell. Svi­đa mi se Co­urt and Spark, odu­vi­jek sam se na­dao da će za­svi­ra­ti s ben­dom. Jo­ni pro­ži­vi ne­ko is­kus­tvo, po­vu­če se u se­be i sa­be­re mis­li, a on­da o to­me na­pi­še pje­smu. Zbog nje­zi­ne glaz­be na­vi­ru mi su­ze, što da ti vi­še ka­žem? Je­be­no je ta­jans­tve­na. Mo­gu se po­ve­za­ti s mno­gim nje­zi­nim sti­ho­vi­ma. “Now old fri­en­ds are ac­ting stran­ge/They sha­ke the­ir he­ads/They say I’ve chan­ged*”. Vo­lio bih zna­ti ko­li­ko sta­rih pri­ja­te­lja ima. Vo­lio bih zna­ti ko­li­ko sta­rih pri­ja­te­lja ima bi­lo ko­ji glaz­be­nik. Iz­ne­na­di­li bis­te se. Oni mis­le – tu je po­go­to­vo pri­sut­no pi­ta­nje pro­mje­ne – da ste se pro­mi­je­ni­li. Na­go­re. Ma­lo je lju­di ko­je sma­tram pra­vim, bli­skim pri­ja­te­lji­ma. I oni su mi po­seb­no dra­go­cje­ni.

A ti?

Plant: Ži­vim s ljudima s ko­ji­ma sam odu­vi­jek ži­vio. I za­do­vo­ljan sam. Oni su po­s­ljed­nji tra­go- vi mo­jih sta­rih, bit­nič­kih da­na. Svi su mo­ji sta­ri pri­ja­te­lji zbi­lja do­bro druš­tvo. Mo­je pu­to­va­nje ni­je iz­a­zva­lo neo­bič­ne re­ak­ci­je za­to što me du­go poz­na­ju. Po­vre­me­no će se net­ko od njih na­ša­li­ti da mu du­gu­jem dva do­la­ra, još iz sta­rih da­na, iz 1963., kad sam bio si­ro­ma­šan blu­es pje­vač s

wa­sh­bo­ar­dom. No ni­šta za­to. Sre­tan sam.

Tko je tvoj omi­lje­ni ame­rič­ki gi­ta­rist?

Pa­ge: Pa, da vi­di­mo... Naj­bo­ljeg smo iz­gu­bi­li – Hen­drixa. Dru­gi gi­ta­rist ko­ji mi je bio drag ta­ko­đer je pre­mi­nuo. Cla­ren­ce Whi­te. Bio je jed­nos­tav­no bri­ljan­tan. Bo­že! Što se ti­če ne­kog dru­gog sti­la – oso­bi­to ako go­vo­ri­mo o kon­tro­li – iz­dvo­jio bih ti­pa ko­ji je svi­rao na sin­glu Ma­rie Mul­da­ur, “Mid­nig­ht at the Oa­sis”. Amos Gar­rett. Nje­gov je stil sli­čan ono­me Le­sa Pa­ula, a on je naj­ve­ća fa­ca. Ni­šta ne bi pos­to­ja­lo da Les ni­je “iz­mis­lio” elek­trič­nu gi­ta­ru. Ta­ko­đer, tu je i El­li­ot Ran­dall, tip ko­ji je svi­rao na pr­vom al­bu­mu Ste­ely Da­na. Sja­jan je. Ako go­vo­ri­mo o ben­do­vi­ma, Lit­tle Fe­at mi je naj­dra­ža ame­rič­ka gru­pa. Je­di­ni na­ziv ko­ji ne pri­hva­ćam je “ge­nij”. Taj se po­jam ola­ko ko­ris­ti u rock & rol­lu. Kad pos­lu­šaš me­lo­dij­ske struk­tu­re skla­da­te­lja kla­sič­ne glaz­be i us­po­re­diš ih s oni­ma na rock & roll plo­či, shva­tiš da je pred roc­kom vra­ški te­žak po­sao. U kla­sič­noj glaz­bi postoji odre­đe­ni stan­dard ko­ji do­pu­šta upo­ra­bu ter­mi­na “ge­nij”, ali ako ga že­liš pri­mi­je­ni­ti na ro­ke­re, na­ći ćeš se na tan­kom le­du. Na ne­ki na­čin, rock je

folk glaz­ba. Glaz­ba s uli­ce. Ne učiš je u ško­li. Mo­raš je sav­la­da­ti sam. Me­đu svi­ra­či­ma s uli­ce te­ško ćeš na­ći ge­ni­ja, ali to ne zna­či da ne mo­gu bi­ti iz­nim­no do­bri. Umjet­nič­ku vri­jed­nost u rock & rol­lu na­ći ćeš sa­mo ako je sam na­met­neš. To­me te nit­ko ne mo­že po­du­či­ti. Pre­pu­šten si sam se­bi i upra­vo mi je za­to rock & roll fas­ci­nan­tan.

Po­s­ljed­nje pi­ta­nje. Što ka­že­te na to da su dje­ca pred­sjed­ni­ka For­da na te­le­vi­zi­ji iz­ja­vi­la da im je Led Zep­pe­lin omi­lje­ni bend?

Plant: Mis­lim da zbi­lja ni­je u re­du što nas još uvi­jek ni­su po­zva­li k se­bi na čaj. Mo­žda je Jer­ry mis­lio da će­mo sve po­raz­bi­ja­ti. Da smo pri­je tri tur­ne­je ima­li glas­no­go­vor­ni­ka, mo­žda bi sad i pred­sjed­nik bio na ces­ti s na­ma. Bi­lo mi je dra­go ču­ti da u Bi­je­loj kući vo­le na­šu glaz­bu. Sa­da mi je jasno da ima­ju do­bar ukus.

Po­s­ljed­nji ko­men­tar?

Pa­ge: Sa­mo na­pi­ši da još uvi­jek tra­žim an­đe­la slom­lje­nog kri­la. U da­naš­nje vri­je­me ni­je ih la­ko na­ći. Po­go­to­vo kad od­sje­daš u ho­te­lu Pla­za.

USAM­LJE­NIK JIM­MY PA­GE “Do pe­te go­di­ne ni­sam imao pri­ja­te­lje. To me obi­lje­ži­lo. Iz­o­la­ci­ja mi da­je osje­ćaj si­gur­nos­ti.”

VJEČ­NO MLA­DI RO­BERT PLANT “Još ni­sam po­sve iz­gu­bio svo­ju ne­vi­nost. Uvi­jek sam spreman pre­tva­ra­ti se da ni­sam odras­tao.”

GO­LI U SEDLU Jim­my Pa­ge, John Bon­ham i Ro­bert Plant u

ve­lja­či 1972. go­di­ne.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.