Jack Whi­te

Pre­pa­ri­ra­ni los, vin­ta­ge opre­ma, opa­ke gi­tar­ske so­lo di­oni­ce i dru­ge op­se­si­je: po­gled u svi­jet Jac­ka Whi­tea

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - JO­NAH WEINER

Po­gled u svi­jet ose­buj­nog glaz­be­ni­ka Tekst

N A SJENOVITOM, ZA­PAD­NOM KRA­JU IMA­NJA KO­JE SE pros­ti­re na tri če­tvor­na ki­lo­me­tra u Na­s­hvil­leu, iz­me­đu te­ni­skog te­re­na i cr­ve­no bi­je­le ci­gle­ne ku­će, na­la­ze se spo­red­na zda­nja u ko­ji­ma glaz­be­nik pro­vo­di ve­ći­nu vre­me­na. Na sa­mom kra­ju je Whi­te­ov stu­dio ko­ji se sas­to­ji sa­mo od dvi­je pros­to­ri­je: jed­na je za glaz­be­ni­ke, a dru­ga za stu­dij­skog ton-maj­sto­ra. “Že­lio sam da bu­de ma­len”, ka­že Whi­te. “Dok ra­di­mo, že­lim da si bu­de­mo bli­zu. On­da su svi usre­do­to­če­ni, ra­di­mo za is­tu stvar – ne mo­žeš ni­ka­mo od­lu­ta­ti i sur­fa­ti in­ter­ne­tom.” Svi pred­me­ti u stu­di­ju ima­ju svo­ju pri­ču – pa i 16-ka­nal­ni Neve miks pult s nat­pi­si­ma na juž­no­afrič­kom afri­ka­ans jezi­ku. “Pult po­tje­če iz te­le­vi­zij­skog stu­di­ja iz Juž­ne Afri­ke”, ka­že Whi­te. “16 ka­na­la ni­je mno­go, ali mi vo­li­mo jed­nos­tav­nost.” A go­le­ma zvi­jer na zi­du? “Ovo je bi­je­li los”, ka­že. Whi­te se već du­go ba­vi pre­pa­ri­ra­njem životinja, ali ka­že: “Ne bih mo­gao oti­ći u lov i ubi­ti ne­što. Pre­pa­ri­ra­nje sma­tram svo­je­vr­s­nim spa­se­njem, kao da ži­vo­ti­nja­ma da­jem dig­ni­tet.” Iz­me­đu lo­so­vih ro­go­va vi­si di­sko ku­gla i iz­gle­da kao aure­ola; i to je od­ne­kud spa­sio. “Pri­pa­da­la je Joh­n­nyju Ca­shu – na­šao sam je u nje­go­vu skla­di­štu gdje je skup­lja­la pra­ši­nu”, ka­že Whi­te.

Ti­je­kom 2012., u raz­dob­lji­ma pre­da­ha od tur­ne­je, Whi­te se ov­dje uta­bo­rio sa svo­ja dva pra­te­ća ben­da – muškom pos­ta­vom zva­nom Bu­zzar­ds i žen­skom zva­nom Pe­acoc­ks – s ko­ji­ma je iz­nje­drio pje­sme za uz­bud­lji­vi no­vi sa­mos­tal­ni al­bum La­za­ret­to. Go­di­nu i pol bru­sio je pje­sme: do­da­vao no­ve ele­men­te, sni­mao pre­ko sta­rih di­je­lo­va, spa­jao snim­ke... To mu se si­gur­no či­ni­lo kao pra­va vječ­nost – ipak, ri­ječ je o ti­pu ko­ji je s Whi­te Stri­pe­si­ma (epo­hal­nim blu­es rock ben­dom ko­ji je ofor­mio s biv­šom ženom Meg Whi­te) sni­mio žes­to­ki Whi­te Blo­od Cel­ls u sa­mo tje­dan da­na, a su­pe­rus­pješ­ni nas­ta­vak, al­bum

Elep­hant, u dva tjed­na. “Po­mis­lio sam: ‘Haj­de da vi­di­mo ho­ću li do­ras­ti iz­a­zo­vu i po­sve­ti­ti se ra­du na du­lje vri­je­me?’”, ka­že 38-go­diš­nji Whi­te. “Da vi­di­mo ho­ću li si za­kom­pli­ci­ra­ti ži­vot, umjes­to da al­bum sni­mim u 20 minuta i od­le­pr­šam na od­mor.” Ide­je za no­ve me­lo­di­je na­vi­ra­le su mu ta­ko br­zo da ih ni­je htio od­mah sni­ma­ti ne­go je ra­di­je sjeo uz gi­ta­ru ili kla­vir i po­ku­šao ih upam­ti­ti. “Na taj na­čin, rje­ša­vaš se su­viš­nog sme­ća”, ka­že Whi­te. “Ako se me­lo­di­je ne mo­žeš sje­ti­ti, si­gur­no ni­je bi­la to­li­ko do­bra.”

Kad sa­mos­tal­no nas­tu­pa, odi­je­va se u pla­vu bo­ju, no tre­nut­no je u sme­đim Le­vi’si­ca­ma, sme­đim kož­nim mo­to­ris­tič­kim čiz­ma­ma i cr­noj pa­muč­noj ma­ji­ci s gum­bi­ći­ma, za­kop­ča­noj do gr­la. Sa svo­jih im­po­zant­nih 187 cen­ti­me­ta­ra vi­si­ne, mo­gao bi gla­vom uda­ri­ti u lo­sa. Čeka stu­dij­skog teh­ni­ča­ra Jo­sha ko­ji mu po­ma­že mik­sa­ti pje­smu na­mi­je­nje­nu za La­za

ret­to, ali ko­ju će ipak uvr­sti­ti na ne­ko idu­će iz­da­nje. Al­bum je do­vr­šen, pro­mo­tiv­na tur­ne­ja za­po­či­nje za ne­ko­li­ko tje­da­na, a Whi­te­ovi dru­gi ben­do­vi – power pop sas­tav Ra­con­te­urs i at­mo­sfe­rič­ni, pr­lja­vi De­ad We­at­her – tre­nut­no ne ra­de. Ipak, ako ni­šta ne ra­di, Whi­te pos­ta­je na­pet. Bi­lo da čup­ka za­ple­te­nu bra­di­cu, pa­li ci­ga­ril­lo­se u sti­lu Ala Ca­po­nea ili prč­ka po gi­ta­ri, Whi­te vo­li upos­li­ti ru­ke. I um ta­ko­đer. “Baš ne­ki dan”, ka­že, “vi­dio sam fo­to­gra­fi­ju ra­di­ja ko­je su ti­je­kom 1930-ih ko­ris­ti­li u za­tvo­ri­ma. Po­čeo sam ko­pa­ti po in­ter­ne­tu, po­ku­ša­va­ju­ći ot­kri­ti ko­li­ko bi va­ta tre­ba­lo da se zvuk pre­ne­se za­tvor­skim zvuč­ni­ci­ma.” U po­tra­zi je pro­veo šest sa­ti, sli­je­de­ći web lin­ko­ve: “Eto što mi mo­že uči­ni­ti jed­na fo­to­gra­fi­ja!”

Di­van je pro­ljet­ni dan u Na­s­hvil­leu. Cr­ve­ni i bi­je­li cvje­to­vi nji­šu se na po­vje­tar­cu na Whi­te­ovom pri­la­zu kući, dok ne­bom kru­ži cr­ve­no­re­pi ška­njac. ”Jed­nom go­diš­nje po­sje­ti nas i ve­li­ki dje­tlić”, ka­že. Ovo je nje­go­va Obe­ća­na zem­lja: ra­zve­de­no uto­či­šte okru­že­no ogra­dom, či­ji pros­tor Whi­te is­ko­ri­šta­va do zad­njeg dje- li­ća, na­do­gra­đu­je ga i us­kla­đu­je bo­je. Naj­ve­ći proboj glaz­be­nik je os­tva­rio po­čet­kom no­vog sto­lje­ća, ti­je­kom re­ne­san­se ga­ra­ge roc­ka, i na­met­nuo se kao je­dan od naj­bo­ljih gi­ta­ris­ta svih vre­me­na. Nas­tu­pao je u kr­ca­tim are­na­ma di­ljem ci­je­log svi­je­ta, s ben­dom bez ba­sis­ta. U ovom mo­men­tu ka­ri­je­re sa­vr­še­no je sre­tan što se mo­že za­ko­pa­ti du­bo­ko u svoj op­se­siv­ni svi­jet i pu­bli­ci do­pus­ti­ti da sama od­lu­či ho­će li ga sli­je­di­ti ili ne. Ka­ran­te­na ( la­za­ret) mjes­to je za gu­bav­ce i jasno je da se Whi­te una­toč svom us­pje­hu i da­lje sma­tra iz­op­će­ni­kom. “Ni­kad ni­sam tra­žio po­t­vr­du”, ka­že. “Sa­mo sam či­nio ono što sam mo­rao. Kat­kad us­li­je­di odo­bra­va­nje, kat­kad ne, a ti sa­mo vo­ziš da­lje po svom.” Whi­te se mr­šti. Jo­sha još ne­ma. “Pro­mje­na pla­na”, ka­že i vo­di me u idu­će zda­nje, obo­je­no cr­nom i žu­tom bo­jom. “Na­učit ću te ka­ko ta­pe­ci­ra­ti sto­li­cu.” Otva­ra vra­ta ra­di­oni­ce i ho­da po po­du pre­kri­ve­nom pi­lje­vi­nom. Sre­di­štem pros­to­ri­je do­mi­ni­ra rad­ni stol ko­ji je izgradio 1996. u rod­nom De­tro­itu, go­di­nu pri­je ne­go što je os­no­vao The Whi­te Stri­pes. Ta­daš­nji 21- go­diš­njak na­dao se da će ka­ri­je­ru os­tva­ri­ti kao ta­pe­tar. Za­ljub­lje­nik u dje­la Or­so­na Wel­le­sa i čak tre­ći ta­pe­tar u svo­joj uli­ci, Whi­te je otvo­rio rad­nju za po­pra­vak na­mje­šta­ja zva­nu Third Man i od­lu­čio da će svi ele­men­ti – odo­ra, dos­tav­ni kom­bi, ra­ču­ni – bi­ti cr­no-žu­ti, baš kao i nje­gov alat. Whi­te­ova fas­ci­na­ci­ja ta­pe­tar­stvom ni­kad ni­je za­mr­la. “Svaki ko­mad na­mje­šta­ja ima svo­je pro­ble­me”, objaš­nja­va. “Mis­liš da si do­vr­šio ne­ki ko­mad, a on­da se po­ja­ve pro­ble­mi na ko­je ni­si ra­ču­nao i ko­je mo­raš ri­je­ši­ti.” Na po­li­ci sto­ji cr­ve­ni iPod – iz­mje­nju­ju se pje­sme Whi­te­ovih bo­žans­ta­va: The Sto­oges, The Be­atles, Pat­ti Smith, Bob Dylan. Ovaj po­to­nji, Whi­te­ov pri­ja­telj, je­dan je od dos­to­jans­tve­ni­ka ko­ji je po­sje­tio ovo mjes­to. “Bob vo­li ra­di­oni­ce”, ka­že Whi­te i po­di­že bat.

Na tur­ne­ji ili na in­ter­ne­tu, Whi­te je u lo­vu na sta­rin­ske ko­ma­de: “Odem na eBay pod laž­nim ime­nom”, tvr­di. Po­ka­zu­je mi šest bar­skih sto­li­ca ko­je je ne­dav­no ku­pio u an­tik­var­ni­ci u Ken­tuc­kyju. Ne svi­đa­ju mu se cr­ve­ni jas­tu­či­ći od po­li­vi­ni­la pa će ih oblo­ži­ti fil­cem ko­jim se ina­če pre­kri­va­ju bi­ljar­ski sto­lo­vi. Do­da­je mi bat i alat­ku za ču­pa­nje čav­li­ća i na­la­že mi da uk­lo­nim po­li­vi­nil­ski po­krov s jed­nog od sto­la­ca, kla­me­ri­cu po kla­me­ri­cu. “Vi­diš ovaj po­krov is­pod po­li­vi­ni­la?”, pi­ta me zna­ti­želj­no po­put ne­kog sim­pa­tič­nog ar­he­olo­ga. “A vi­diš li ovo is­pod, gdje su čav­li­ći? Ovo je vje­ro­jat­no iz 60-ih, a ovo is­pod iz 40-ih.” U ra­di­oni­cu uđe tip u T-shir­tu po­dre­za­nih ru­ka­va, osun­ča­ne ko­že, s iz­ra­zi­tim juž­njač­kim na­gla­skom. “Hej, Ar­te!”, vik­ne Whi­te. Art je li­či­lac i majstor i upra­vo ra­di na jed­nom od zda­nja na ima­nju. Neg­dje je za­met­nuo bu­ši­li­cu. “Po­su­di mo­ju”, ka­že Whi­te. Art ka­že da tre­nut­no ra­di na za­mr­še­nom pro­jek­tu: “Te­ško je zna­ti ka­ko će se ponašati dr­vo euka­lip­tu­sa pri­je ne­go što na­ne­seš tre­ći sloj.” “Da”, od­go­vo­ri Whi­te, sre­tan što s ne­kim mo­že po­pri­ča­ti o ra­do­vi­ma. “Bo­ja baš ne ula­zi u po­re, ha?” Art od­la­zi no­se­ći bu­ši­li­cu, a Whi­te se vra­ća ins­truk­ci­ja­ma. Po­ka­zu­je mi ka­ko elek­trič­nom pi­lom odre­za­ti no­vi ko­mad spu­žve za jas­tu­čić; ka­ko skro­ji­ti, iz­mje­ri­ti i odre­za­ti ko­mad fil­ca go­le­mim ta­pe­tar­skim ška­ra­ma; ka­ko na­teg­nu­ti filc pre­ko jas­tu­či­ća i obli­ko­va­ti ga dla­nom, po­put gr­n­ča­ra – “bez na­bo­ra i na­bi­ra­nja” – i ka­ko pri­č­vr­sti­ti tka­ni­nu kla­me­ri-

Whi­te je umo­ran od tur­ne­ja: “Lju­di vi­še ne plješ­ću jer u jed­noj ru­ci dr­že spra­vi­cu za sla­nje

sms po­ru­ka.”

ca­ma, strp­lji­vo i pre­ciz­no. “Do­bro, ov­dje nam je os­ta­la ja­mi­ca”, ka­že Whi­te. “Po­pra­vi­mo ovaj po­s­ljed­nji.” Pre­gle­da­va do­vr­še­ni pro­izvod.

“Iz­gle­da ma­her­ski”, iz­jav­lju­je. Olov­kom na unu­tar­nju dr­ve­nu stra­nu na­črč­ka “Jack Whi­te III” i pre­da­je da­lje: “Pot­pi­ši se.”

Whi­te se pje­ši­ce vra­ća do stu­di­ja kad se odjed­nom, iza jed­nog od gr­mo­va, za­ču­je vri­sak – “Ta­ti­ce­eee!” Whi­te­ova dje­ca, osmo­go­diš­nja Scar­lett i šes­to­go­diš­nji Hank is­tr­ča­va­ju iz ku­će u prat­nji da­di­lje. Scar­lett no­si ma­ji­cu krat­kih ru­ka­va s ilus­tra­ci­jom maj­mun­či­ća, a u ru­ka­ma no­si dvi­je pli­ša­ne ži­vo­ti­nji­ce. Skri­ve­na iza gus­te cr­ve­no sme­đe ko­se poz­drav­lja me slat­kim, stid­lji­vim poz­dra­vom i gle­da pos­tran­ce. Hank, či­ju gla­vu kra­se gus­te ko­vr­če, mno­go je dru­že­lju­bi­vi­ji i od­mah mi “da­je pet”. “Ka­mo ste kre­nu­li?”, pi­ta Whi­te i po­di­že Scar­lett u na­ru­čje. “Doš­li smo te po­sje­ti­ti!”, ka­že ona. Ju­čer joj je bio ro­đen­dan, a prosla­va je bi­la “skrom­na, obiteljska”, ka­že Whi­te. Dok je na tur­ne­ji, svi­ra dva tjed­na, a on­da se dva tjed­na od­ma­ra. “To je loš pos­lov­ni po­tez – na­kon sa­mo dva tjed­na svir­ke, tek si ot­pla­tio tro­šak ka­mi­ona”, ka­že. “Ali htio sam što vi­še bi­ti s dje­com, dok su još ma­li.”

Whi­te se neć­ka oko pro­mo­tiv­ne tur­ne­je al­bu­ma La­za­ret­to. Ti­je­kom tur­ne­je s al­bu­mom

Blun­der­buss – sa­mos­tal­nim de­bi iz­da­njem iz 2012. – ne­pres­ta­no je mi­je­njao čla­no­ve pra­te­ćeg ben­da i bez upo­zo­re­nja bi­rao iz­me­đu Bu­zzar­d­sa i Pe­acoc­k­sa. Čak ni sa­mi glaz­be­ni­ci ni­su ima­li poj­ma ho­će li nas­tu­pi­ti, sve do ju­tra za­ka­za­nog nas­tu­pa. Ovaj put svi­rat će s “kom­bi­na­ci­jom dva ben­da”, di­je­lom zbog gu­žve u ras­po­re­du, a di­je­lom zbog dvoj­be ci­je­ni li pu­bli­ka nje­gov go­le­mi trud. “Pred kraj proš­le tur­ne­je, bio sam po­ma­lo ne­za­do­vo­ljan i zabrinut jer ni­sam mo­gao pro­ci­je­ni­ti kva­li­te­tu nas­tu­pa uži­vo”, ka­že. Čak je je­dan nas­tup u New Yor­ku i pre­ki­nuo pa sad ko­men­ti­ra “hlad­nu” re­ak­ci­ju pu­bli­ke: “Kad smo svi­ra­li u Škot­skoj, uop­će ni­su plje­ska­li. Po­mis­lio sam: ‘ Zna­či, ovak­va je sad škot­ska pu­bli­ka?’ Ne­koć su bi­li naj­glas­ni­ji! Raz­miš­ljao sam o to­me na­kon tur­ne­je i mis­lim da sam pro­na­šao odgovor: lju­di vi­še ne mo­gu plje­ska­ti jer u jed­noj ru­ci dr­že spra­vi­cu za sla­nje sms po­ru­ka, a u dru­goj pi­će! Ne­kim glaz­be­ni­ci­ma ovo ni­je važ­no, ali ja pu­bli­ci do­pu­štam da me vo­di kroz kon­cert. Ne postoji po­pis pje­sa­ma. Na po­zor­ni­ci ne po­nav­ljam re­če­ni­ce ko­je sam ve­čer pri­je iz­go­vo­rio u Cle­ve- lan­du. Kon­cert je ne­po­nov­lji­vo is­kus­tvo. A što ako mi ne uz­vra­te is­tom ko­li­či­nom ener­gi­je? Mo­žda gu­bim vri­je­me.”

S

CARLETT MI PO­KA­ZU­JE LJU­BI

čas­tu ži­vo­ti­nji­cu ko­ju je do­bi­la na dar. Whi­te je strog oko oda­bi­ra nji­ho­vih igra­ča­ka. “U svom do­mu do­pu­štam sa­mo me­ha­nič­ke igrač­ke”, tvr­di. Vo­li na­pra­ve kod ko­jih je vid­lji­vo umi­je­će ulo­že­no u njihovu iz­ra­du. “Že­lim da u igri ko­ris­te ru­ke.” Nji­ho­vo obra­zo­va­nje po pi­ta­nju pop kul­tu­re ne­što je ši­re: Scar­lett se upoz­na­je s dje­li­ma Mon­ty Pyt­ho­no­va­ca, a oba dje­te­ta slu­ša­ju “svu glaz­bu”. Whi­te ka­že da im pušta sve od blu­esa i Ra­mo­ne­sa do Nic­ki Mi­naj. “Svi­đa im se ‘ Su­per Bass’.” No ne­ke dru­ge no­vo­ta­ri­je mo­der­nog do­ba su im za­bra­nje­ne. “Ne­ma vi­de­oiga­ra, ne­ma ekra­na”, ka­že Whi­te. “Mo­žda to pos­ta­ne pro­blem kad uđu u ti­nej­džer­ske go­di­ne, ali mo­ra­ju shva­ti­ti da od to­ga ne­će bi­ti ni­šta.” Whi­te skr­b­niš­tvo nad dje­com di­je­li sa svo­jom biv­šom su­pru­gom Ka­ren El­son, ma­ne­ken­kom i glaz­be­ni­com. Upoz­na­li su se 2005. na se­tu za spot Whi­te Stri­pe­sa “Blue Or­c­hid” u ko­jem je Ka­ren glu­mi­la. Vjen­ča­li su se is­te go­di­ne. Skrom­na se svad­ba odr­ža­la na Ama­zo­ni u Bra­zi­lu. El­son tvr­di da su za­jed­no pro­ve­li mno­go “div­nih i sret­nih go­di­na”. Ti­je­kom 2010. je pod Whi­te­ovom pro­du­cent­skom pa­li­com obja­vi­la al­bum s pje­sma­ma u ame­ri­ca­na sti­lu. Ka­da sam u ono vri­je­me s njom raz­go­va­rao o al­bu­mu, Whi­te­ov na­čin ra­da opi­sa­la je kao ohra­bru­ju­će iz­ra­van: “’Ula­zi unu­tra, uz­mi gi­ta­ru i pje­vaj’, go­vo­rio mi je. Ni­je gu­bio vri­je­me na mo­je ne­si­gur­nos­ti.” Ipak, 2011. par je obja­vio kraj bra­ka, do­du­še, na vr­lo ma­što­vit na­čin. Uz obe­ća­nje “ple­sa, fot­ka­nja, novih us­po­me­na i pi­ća s al­ko­ho­lom” po­zva­li su pri­ja­te­lje na “po­zi­tiv­nu i ra­zuz­da­nu ve­se­li­cu” ko­jom su pros­la­vi­li ra­skid.

Whi­te spu­šta Scar­lett, u na­ru­čje uzi­ma Han­ka i njež­no mu pje­vu­ši na uho. Ka­že im da ima ne­kog pos­la ko­ji će br­zo oba­vi­ti i oni od­la­ze uz jur­nja­vu. Josh je sti­gao u stu­dio. Whi­te uzi­ma vo­ki-to­ki i iz­la­zi van, do svog auto­mo­bi­la Tes­la Model S par­ki­ra­nog na pri­la­zu. Sje­da na vo­zač­ko mjes­to: “Usko­či.” Josh u stu­di­ju pa­li krat­ko­val­ni FM tran­smi­ter i emi­ti­ra gru­bi miks jed­ne od pje­sa­ma s La­za­ret­ta. Whi­te tra­ži frek­ven­ci­ju Jo­sho­va sig­na­la i po­ja­ča­va glas­no­ću. “Ova­ko mik­sam pje­sme”, ka­že. “Ne že­lim ih slu­ša­ti na sku­pim stu­dij­skim zvuč­ni­ci­ma ko­je nit­ko ne­ma, ne­go neg­dje gdje za­is­ta slu­šam glaz­bu.”

Pje­sma još ne­ma vo­ka­la, a no­si je čvr­sti ri­tam s mno­go sin­ko­pa. Whi­te­ova gi­ta­ra pje-

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.