Glaz­ba u služ­bi no­go­me­ta

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - ANĐELO JURKAS

No­go­met­ne him­ne 12. su igrač na Svjet­skom no­go­met­nom pr­vens­tvu Tekst

OD “YOU’LL NE­VER WALK ALO­NE” DO “NEOPISIVE”, NO­GO­MET­NE HIM­NE

12. SU IGRAČ NA SVJET­SKOM NO­GO­MET­NOM PR­VENS­TVU TEKST: ANĐELO

JURKAS

KRE­NU­LO JE. SVJET­SKO NO­GO­MET­NO PR­VENS­TVO U BRA­zi­lu po­kre­će eko­nom­ske, druš­tve­ne, po­li­tič­ke, tu­ris­tič­ke pa i glaz­be­ne im­pli­ka­ci­je kao svaki glo­bal­ni do­ga­đaj u či­jem je za­le­đu mul­ti­mi­li­jar­der­ska za­ra­da i obr­ta­nje ka­pi­ta­la. Glaz­be­na in­dus­tri­ja kao uži po­jam showbi­zza i in­dus­tri­je za­ba­ve u gos­po­dar­ski ra­zvi­je­nim zem­lja­ma no­si ve­lik i va­žan fi­nan­cij­ski ko­efi­ci­jent pri zbra­ja­nju go­diš­njih na­ci­onal­nih bru­to pri­ho­da po sta­nov­ni­ku. Ta­ko ni­je ćud­lji­vo što se već du­gi niz go­di­na uz Svjet­sko no­go­met­no pr­vens­tvo, ko­ji je uz Ljet­ne Olim­pij­ske igre naj­važ­ni­ji glo­bal­ni sport­ski do­ga­đaj, ve­žu raz­ne glaz­be­ne ak­tiv­nos­ti. Po­naj­vi­še će to bi­ti pre­dvid­lji­ve kom­pi­la­ci­je, sin­glo­vi i videospotovi ve­za­ni uz po­ku­ša­je oprav­da­nja po­ti­ca­ja na­ci­onal­nim no­go­lop­tač­kim vr­sta­ma. Ili pak obra­ća­nje svi­je­tu ve­za­no uz dr­ža­vu gdje se održava SP i pri­pa­da­ju­će glaz­be­ne, kul­tur­ne, druš­tve­ne am­bi­jen­te. Ta­ko će i za vri­je­me po­s­ljed­njeg no­go­met­nog okup­lja­nja u Juž­noj Afri­ci i re­cent­nog u La­tin­skoj Ame­ri­ci naj­vi­še eg­zo­ti­ka do­tič­nih zem­ljo­pis­nih po­dru­čja odre­đi­va­ti rit­mi­ku i to­na­li­te­te pla­si­ra­nih na­vi­jač­ko-him­nič­nih ko­ma­da.

Pr­va la­ič­ka po­mi­sao na Bra­zil hva­tat će naj­ve­ći broj po­pu­la­ci­je mis­li­ma na ne­pre­gled­nu pla­žu Co­pa­ca­ba­nu i kar­ne­val­sku fi­es­tu uli­ca­ma Ri­ja de Ja­ne­ira, pre­li­je­pe dje­voj­ke smeć­kas­te pu­ti i mom­ke za či­jim ti­je­li­ma ne uz­di­šu sa­mo lju­bi­te­lji­ce no­go­me­ta, a ne na obra­ču­ne ulič­nih ban­di po São Pa­ulu ili Mo­lo­tov­lje­ve kok­te­le ga­še­ne šmr­ko­vi­ma i vo­de­nim mla­zo­vi­ma ili pak ulič­ne de­mons­tra­ci­je ras­tje­ra­va­ne dim­nim bom­ba­ma i su­zav­ci­ma. Uljep­ša­na i iako bla­zi­ra­no na­smi­ja­na sli­ka svi­je­ta da­le­ko se bo­lje pro­da­je ne­go re­al­nost ko­ja ne pri­kri­va ne­za­do­volj­stvo ta­moš­njeg sred­njeg slo­ja nes­tan­kom dr­žav­ne bri­ge za rad­ni­ka, uči­te­lja, agri­ko­lu, ma­log čo­vje­ka te za­čud­nim eko­nom­skim tr­go­va­nji­ma pri ko­ji­ma ima sred­sta­va za or­ga­ni­za­ci­ju Svjet­skog no­go­met­nog pr­vens­tva, ali ne i za rješavanje pro­ble­ma škol­skog, zdrav­s­tve­nog i inih vi­tal­nih kom­po­nent­ni funk­ci­oni­ra­nja dr­žav­nog sus­ta­va. Krat­ko­traj­ni za­bo­rav i na­vod­na eko­nom­ska ko­rist od or­ga­ni­za­ci­je ovak­vih do­ga­đa­ja uvi­jek je upit­na te će fi­nal­na oprav­da­nja bi­ti eva­lu­ira­na tek fi­nan­cij­skim iz­vješ­ći­ma.

Ko­ri­je­ni him­nič­nos­ti u glaz­bi na­še ci­vi­li­za­ci­je ve­zi­va­ni su uz kul­tu­ro­lo­ške za­sa­de grč­ko­rim­skih car­stva i ta­daš­nje obi­ča­je. Him­na će, od kul­tu­ro­lo­škog, vre­me­nom sve vi­še po­pri­ma­ti na­ci­onal­na obi­ljež­ja i društveno po­li­tič­ki zna­čaj. Ako bi “ot­ko­pa­li” još ko­je sto­lje­će una­trag, ple­men­ska Afri­ka da­va­la bi slič­ne od­go­vo­re ve­za­ne za svr­hu him­no­va­nja, s ob­zi­rom na to da su ko­re­ogra­fi­ra­ni ples­ni ri­tu­ali uz na mjes­to la­ko­po­troš­ne, krat­ko­traj­ne i br­zo­za­bo­rav­ne za­ba­ve. Ta­da je je­di­nim oprav­da­njem pos­ta­la ra­ču­ni­ca. Ma­hom su no­go­me­ta­ši tu pred­nja­či­li ka­ko zbog po­pu­lar­nos­ti spor­ta, ta­ko i zbog po­ten­ci­jal­no naj­ve­će pu­bli­ke a ti­me i mo­guć­nos­ti br­zog okre­ta­nja za­ra­de od

air­playa, pu­bli­shin­ga i inih vi­do­va eks­plo­ata­ci­je autor­skih pra­va na tak­ve ko­ma­de, iako će autor­stvo u pra­vi­lu bi­ti vr­lo upi­tan ter­min. Čast iz­nim­ka­ma.

IAKO SVA­KA NA­CI­ONAL­NA SCE­NA ima svo­ju go­mi­lu šun­da, va­ni su stva­ri da­le­ko jas­ni­je. Na glo­bal­noj ra­zi­ni no­go­met­ne him­ne, čes­to mi­je­ša­ne s tzv. “fig­ht son­go­vi­ma” ili­ti bo­ri­lač­ki na­bi­je­nim stva­ri­ma kre­ta­le su od klup­ske do na­ci­onal­ne ra­zi­ne. Naj­ja­či klu­bo­vi bri­tan­skog Pre­mi­er­shi­pa, ta­li­jan­ske ili bra­zil­ske Se­rie A, špa­njol­ske Pri­ma­ve­re i dru­gih ne­ri­jet­ko su do­bi­li služ­be­ne him­ne svo­jih ti­mo­va, dok su na­ci­onal­ne re­pre­zen­ta­ci­je ovis­no o pr­vens­tvu kroz ak­ci­je klu­bo­va na­vi­ja­ča ili dru­ge se­lek­cij­ske mo­da­li­te­te sva­ko pr­vens­tvo do­bi­va­le svo­je ko­rač­ni­ce ili ples­ne pom­poz­nos­ti, uz ko­je bi no­go­me­ta­ši tre­ba­li ja­če pro­di­ra­ti kroz pro­tiv­nič­ke obra­ne. U te­ori­ji je stvar sjaj­no iz­ma­šta­na, sve do tre­na ka­da je tre­ba spro­ves­ti u prak­si.

Jed­na od naj­us­pješ­ni­jih ko­ma­da tran­s­po­ni­ra­nja glaz­be na sport­ski te­ren sma­tra se him­na West Ham Uni­te­da “I’m Fo­re­ver Blowing Bub­bles”, u ori­gi­na­lu pje­sma ame-

NO­VA GE­NE­RA­CI­JA SJAJ­NIH NO­GO­ME­TA­ŠA ZA SO­BOM POV­LA­ČI MA­SE BRZOPOTEZNIH SKLA­DA­TE­LJA KO­JI VI­DE PRI­LI­KU ZA EKS­PO­NI­RA­NJEM PRED ŠI­RO­KIM

MA­SA­MA I UNOVČAVANJEM TRE­NUT­KA.

va­tru pri­je od­la­za­ka lo­va­ca u lov bi­li ta­ko­đer jed­na vr­sta adre­na­lin­skih ko­rač­ni­ca ko­ji­ma bi glaz­bom iz­ra­zi­te rit­mi­ke da­va­li “muž­ja­ci­ma” ple­me­na svo­je­vr­s­ni po­ti­caj pri sko­raš­njim ak­ci­ja­ma. Us­po­re­di­te li te po­bu­de s onim ko­je se da­nas ve­žu za pra­će­nje na­ci­onal­nih no­go­me­ta­ša, su­štin­ske raz­li­ke ne pos­to­je. Sve dok se ne spo­me­ne fi­nan­cij­ski seg­ment. Pr­vi­ma je to slu­ži­lo za pre­živ­lja­va­nja, dru­gi­ma za osi­gu­ra­nje luk­su­za. U vri­je­me nas­tan­ka na­ci­onal­nih dr­ža­va kak­ve poz­na­je­mo i da­nas nas­ta­ja­la je ve­ći­na dr­žav­nih him­ni. Od bor­be­ne, pre­ko na­ci­onal­ne i ro­do­ljub­ne te­ma­ti­ke him­nič­nost je kroz proš­lost ima­la dig­ni­tet, uti­li­tar­nost, oprav­da­nje. Sve dok se “him­no­va­nja” u ko­rist bo­dre­nja sport­skih vr­sta ne do­hva­te pro­ku­ša­ni “pro­fe­si­onal­ci” i es­trad­nja­ci svih ze­ma­lja te la­ko­not­nim piz­da­ri­ja­ma ne tra­si­ra­ju bez­na­čaj tak­vih pje­smi­ca ili ih po­zi­ci­oni­ra­ju rič­kog kan­ta­uto­ra Joh­na Kel­let­tea iz 1918., a me­na­džer­skim pu­te­vi­ma bit će tran­s­po­ni­ra­na na bri­tan­ske no­go­met­ne te­re­ne. “Mar­c­hing On To­get­her” Le­sa Re­eda i Bar­ryja Ma­so­na iz 1972. pos­ta­la je za­štit­ni znak Le­eds Uni­te­da, dok je “Blue Mo­on” Ric­har­da Rod­ger­sa i Lo­ren­za Har­ta iz 1934. pos­ta­la pre­poz­nat­lji­vom tra­di­ci­jom Man­c­hes­ter Cityja, a “We’ve Got Who­le Wor­ld In Our Han­ds” lo­kal­nih šti­će­ni­ka Pa­per La­ce pos­ta­la je pre­poz­nat­lji­vom što­va­te­lji­ma Not­tin­g­ham Fo­res­ta. Man­c­hes­ter Uni­ted će is­ko­ris­ti­ti sta­ri chant “Glory glory hal­le­lu­jah”, u ori­gi­na­lu znan kao “The Bat­tle Hymn of the Re­pu­blic” ili “Mi­ne Eyes Ha­ve Se­en the Glory” ko­ju je na­pi­sa­la Ju­lia Ward Howe na glaz­be­nu te­mu “John Brown’s Body”. Pri­mjet­nu do­mi­na­ci­ju bri­tan­skih son­go­va raz­bija tek po­ne­ki ne­en­gle­ski go­vor­ni pri­mjer po­put “Zvi­jez­de ju­ga” nje­mač- kog kan­ta­uto­ra Wil­lyja As­to­ra, u ori­gi­na­lu “Stern Der Su­dens”, pje­sme na­vi­ja­ča min­hen­skog Bayer­na. U Ita­li­ji su po­pu­lar­ne Ju­ven­tu­so­va him­na “Sto­ria di gran­de amo­re”, In­te­ro­va “Pa­zza In­ter ama­la”, Mi­la­no­va “Mi­lan so­lo con te”, Ro­mi­na him­na je pot­pis­nom An­to­nel­la Ven­dit­ti­ja, La­zio ima “Non mol­la­re mai”, što je u pri­je­vo­du na­vi­jač­ki pok­lič “Ne­ma pre­da­je”. Ni ov­daš­nje na­vi­jač­ke sku­pi­ne ni­su imu­ne na pre­pje­ve. Pri­mje­ri­ce, Tor­ci­da u svom re­per­to­aru ima adap­ti­ra­ne stva­ri “Bi­li cvi­tak” Ju­re Stu­bli­ća, “Sa­mo jed­nu že­lju imam” Zlat­ka Pe­ja­ko­vi­ća, “Dal­ma­ci­ja u mom oku” Mi­še Ko­va­ča, “Na mor­sko­me pla­vom ža­lu” iz Kus­tu­ri­či­nog fil­ma “Sje­ćaš li se Dolly Bell”. Ni Bad Blue Boys i Ar­ma­da ni­su škr­ta­ri­li na svo­jim chan

to­vi­ma. No, sva­ko go­vor­no po­dru­čje za­pra­vo va­ri­ra ne­ko­li­ko važ­nih pra­vi­la pri skla­da­nju tak­vih na­pje­va. Ono što je bit­no pri kom­po­ni­ra­nju na­vi­jač­kih stva­ri je da se ori sta­di­on­ski re­fren, ko­ris­te što jed­nos­tav­ni­ji to­no­vi po­god­ni za gr­le­no zbor­sko pje­va­nje. Glaz­be­na sti­lis­ti­ka no­go­met­nih him­ni ni­je ni­kad bi­la odre­đu­ju­ća. Pro­la­zi­li su rock mo­men­ti, rap do­sko­či­ce, ples­ni pop ko­ma­di­ći, sve do co­un

try ili et­no to­no­va. Ne­ri­jet­ko se do­ga­đa­lo ko­ri­šte­nje no­go­me­ta­ša kao pje­va­ča ili re­pe­ra, što bi ma­hom za­vr­ša­va­lo kar­di­nal­nim glaz­be­nim sko­ro­vi­ma u ko­ji­ma an­tis­lu­his­ti i an­ti­rit­mi­ča­ri trebaju pos­lu­ži­ti za “sim­pa­tič­nost”, ko­mu­ni­ka­tiv­nost, pri­jem­či­vost pje­sme u što je mo­gu­će ši­rem di­ja­pa­zo­nu. Pos­luh­nu­ti pri­mje­ri­ce li­ver­pul­ski “An­fi­eld Rap”. Ili se str­pje­ti do be­sko­nač­nih pri­mje­ra s pros­to­ra biv­še Ju­gos­la­vi­je.

Pop i rock kulturni ko­ma­di, pa čak i kla­sič­ne ari­je i na­pje­vi su pri­la­go­đa­va­ni i pre­poz­na­va­li bi se u ne­kim od hu­ko­va s tri­bi­na, kas­ni­je pre­na­ša­nih u for­mu pje­sa­ma. Kla­si­ci i ne­za­obi­laz­ni stan­dar­di za­us­tav­ljat će se na ma­sov­no naj­poz­na­ti­jim ko­ri­šte­nji­ma “You’ll Ne­ver Walk Alo­ne” Ger­ry And The Pa­ce­ma­ker­sa, ko­ri­šte­nje Qu­eenov­skih “We Are The Cham­pi­ons” ili “We Will Rock You”, na­ru­če­no New Or­de­ro­vo par­ti­ci­pi­ra­nje oko bri­tan­skog na­ci­onal­nog ti­ma “Wor­ld In Mo­ti­on”, po­su­đi­va­lo se od Tom Jo­ne­so­ve “De­li­lah”, Pres­leye­ve “Can’t Help Fal­ling In Lo­ve With You”, De­pec­he Mo­dea “Can’t Get Eno­ugh”, be­atle­sov­skih vječ­nih me­lo­di­ja od žu­tih pod­mor­ni­ca do “Ob-La-Di, Ob-la-Da”, Joy Di­vi­si­ona, Vil­la­ge Pe­oplea, do­ti­ca­lo se gos­pel kla­si­ka “When The Sa­ints Go Mar­c­hin’ In” ili se do­la­zi­lo čak do klasike po­put Ver­di­je­va “Ri­go­let­ta” ili naj­pri­zem­ni­jih ita­lo dis­co be­das­to­ća “Ole Ole (The Na­me Of The Ga­me – Fo­ot­ball)”.

U ko­nač­ni­ci na ma­sov­nom ni­vou uglav­nom će za­vr­ša­va­ti na ste­ril­nim kom­pi­la­ci­ja­ma ti­pa ovo­go­diš­nje zbir­ke raz­nih iz­vo­đa­ča “The 2014 FI­FA Wor­ld Cup Of­fi­ci­al Al­bum One Lo­ve, One Rhyt­hm” (vi­še u ru­bri­ci re­cen­zi­ja novih al­bu­ma) ko­je će se ste­re­otip­no i pre­dvid­lji­vo do­dvo­ra­va­ti slu­ša­te­lji­ma, po­ku­ša­ti oprav­da­ti “na­zo­vi” svr­hu po­ti­ca­ja na­ci­onal­nim vr­sta-

ma ili slav­lje­nja sport­skog vi­teš­tva uz oda­ši­lja­nje svi­je­tu po­ru­ke mi­ra, sre­će, pu­po­lja­ka, go­lu­ba s mas­li­no­vim gra­na­ma i inih me­ta­fo­ra za­jed­niš­tva.

TU­ZEM­NI OP­TI­MIS­TI ILI TEK na­iv­ci kre­ću s po­zi­ci­ja sno­va o Ći­ri­noj ge­ne­ra­ci­ji ko­joj se de­si­la so

un­d­track Se­ve­ri­na pa sve po­vaz­da­ni sni­ma­ju no­vi nalet piv­skih “ša­hov­ni­ca” rek­la­ma ko­je bi tre­ba­le na­bri­ja­va­ti na­ci­onal­ni po­nos, a ne smje­šta­ti hmelj u tr­bu­ši­ne. Neg­daš­nje su­dje­lo­va­nje rock iz­bor­ni­ka Sla­ve­na Bi­li­ća u re­ali­za­ci­ji na­vi­jač­ke pje­sme “Va­tre­no lu­di­lo” pro­bu­di­lo je in­te­res jav­nos­ti za “na­vi­jač­kim him­na­ma”, toč­ni­je pje­sma­ma ko­je dru­ka­ju i po­ti­ču na na­vi­ja­nje. Tre­ba­le bi, u te­ori­ji, uz­bur­ka­ti i adre­na­lin u na­ših slav­nih no­go­me­ta­ša te im da­ti mo­ti­ve da is­tr­če od otva­ra­nja Svjet­skog pr­vens­tva s do­ma­ći­nom sve do fi­na­la. Me­đu­tim, češ­će one ra­de baš su­prot­no jer ko­li­či­na opje­va­ne glupos­ti mo­že sa­mo de­mo­ra­li­zi­ra­ti. Hr­va­ti kao vječ­na kla­sa “ne­re­al- ni op­ti­mist” još uvi­jek se ra­do sje­ća­ju Ći­ri­nih mo­ma­ka sa Svjet­skog pr­vens­tva u Fran­cu­skoj i ču­pa­ju ko­su za pro­pu­šte­nim fi­na­lom. No­va ge­ne­ra­ci­ja sjaj­nih no­go­me­ta­ša za so­bom pov­la­či ma­se brzopoteznih skla­da­te­lja ko­ji u opi­sa­noj si­tu­aci­ji vi­de pri­li­ku eks­po­ni­ra­nja i unov­ča­va­nja tre­nut­ka, ma­hom iz­nim­no os­nov­no­škol­skim rit­mič­kim, tek­s­tu­al­nim i me­lo­dij­skim bljez­ga­ri­ja­ma. Ne­ri­jet­ko se iz­vo­đa­či pu­tem skla­da­nja tak­vih pje­sa­ma na naj­lak­ši na­čin že­le do­dvo­ri­ti i pro­mo­vi­ra­ti što je mo­gu­će ši­rim ma­sa­ma.

Postoji ne­ko­li­ko va­ri­jan­ti re­ali­zi­ra­nja na­vi­jač­kih pje­sa­ma ko­je će kas­ni­je nez­nal­ci pro­zva­ti “na­vi­jač­kim him­na­ma”, do­bra­no pro­ma­šu­ju­ći bit s ob­zi­rom na to da su him­ne obič­no re­pre­zen­ta­tiv­ne do­mo­ljub­ne pje­sme priz­na­te od na­ro­da, do­čim se ve­ći­na na­vi­jač­kih po­ku­ša­ja s ovih te­re­na do­ima di­le­tant­skim komadima, ko­rač­ni­ca­ma i bro­ja­li­ca­ma ko­je no­se ne­ugo­du ne sa­mo slu­ša­te­lji­ma:

1. Pje­sme u ko­ji­ma su­dje­lu­ju spor­ta­ši pa sa­mim ti­me pos­ta­ju na­vi­jač­ki­ma (Igor Šti­mac s Bo­he­mi­ma u pje­smi “Ma­re i Ka­te”, Sla­ven Bi­lić u “Va­tre­nom lu­di­lu”, Pop­per/Ivi­ca Kos­te­lić “Gos­po­din na­vi­jač”, Di­no Ra­đa je imao nes­lav­nu epi­zo­du uz pri­ja­te­lja Pe­tra Gra­šu…)

2. Na­ru­če­ne na­vi­jač­ke pje­sme ili pi­sa­ne s na­mje­rom šle­pa­nja na tre­nu­tak (“Mi smo pr­va­ci” Gi­bon­ni­ja, “Ne­ka pa­ti ko­ga sme­ta” Ba­ru­na, “Him­na” Hlad­nog pi­va, “Sr­ce va­tre­no” Ne­re­da & Za­pre­šić Boysa, “Neo­pi­si­vo”, “U po­ra­zu i po­bje­di”, “Sa­mo je jed­no” Za­pre­šić Boysa, “Bo­ja mo­jih ve­na” Con­nec­ta, “Ma­lo nas je, al nas ima” Bo­ri­sa Nov­ko­vi­ća, Di­no Dvor­nik u kul­tu­ro­cid­noj pre­ra­di Bil­ly Jo­elo­ve “We Didn’t Start The Fi­re”, “Doš­li smo po zla­to” ili “Va­tre­ni Zma­je­vi” u ko­joj se do­sjet­kom An­te Ca­sha spa­ja­lo dru­ka­nje za BiH i Hr­vat­sku u jed­noj pje­smi, Ge­ne­ral Woo/Ne­red/Želj­ko Ve­la/Ći­ro Bla­že­vić “Ako za­bi­je­mo gol”, “Uvi­jek vjer­ni” Ane Ruc­ner)

3. Pje­sme na­vi­jač­kih po­bu­da ne­ve­za­ne di­rek­t­no za na­rudž­bu, ne­go kao po­s­lje­di­ca autor­skih stras­ti iz­vo­đa­ča i di­je­lje­nje sim­pa­ti­je pre­ma na­vi­jač­kom tre­nut­ku (“Di­na­mo ja vo­lim”, “No­go­met” Pips Chips & Vi­de­oclip­sa, “Ma­lo vas je...” Kawa­sa­ki 3P-a) 4. Kar­di­nal­ne es­trad­njač­ke idi­ota­ri­je po­put

tur­bo trash spa­ja­nja Jo­si­pa Ka­ta­le­ni­ća i Mi­še Ko­va­ča u pje­smi “Cro­atia Vic­to­ria” za jed­nu od kom­pi­la­ci­ja na­vi­jač­kih pje­sa­ma

5. Jed­no­se­zon­ske po­sko­či­ce ano­nim­nih iz­vo­đa­ča (Star­fish “Kad za­bi­je rep­ka”, Dar Mar Kom­pany “Ide­mo do kra­ja”, Sa­mu­rai “Aj­mo Hrvatska”, Mun­gos Brot­her Tra­tin­či­ce “Kol’ko nas ima”, Ču­pa i Vi­va Plus “Mi Hr­va­ti”, Dr. Black & Strefy “Hr­vat­sko mo­ja, Der­bi zvi­jez­de “Aj­de, aj­de, igraj, igraj”, Ga­la & Pri­ja­te­lji “Igraj Hrvatska”)

6. Pje­sme po­pu­lar­ne me­đu no­go­me­ta­ši­ma ili iz­a­bra­ne od udru­ga na­vi­ja­ča i tom lo­gi­kom pro­gla­ša­va­ne “na­vi­jač­kim him­na­ma” (Se­ve­ri­na “Djevojka sa se­la”, To­mis­lav Bra­lić & kla­pa In­tra­de “Hrvatska”, Uvi­jek vjer­ni “Ovo je Hrvatska”, No­vi Fo­si­li “Ko­šu­lja pla­va”)

Sko­ro patentiran za na­vi­jač­ke stva­ri zad­njih go­di­na je kru­žok na­prav­ljen od re­pe­ra Mar­ka La­si­ća – Ne­re­da, Con­nect pro­du­cen­ta Bo­ja­na Ša­la­mo­na Shal­le te na­vi­jač­ke sku­pi­ne Za­pre­šić Boysa: sni­mi­li su “Sr­ce va­tre­no”, “U po­ra­zu i po­bje­di”, “Sa­mo je jed­no” te naj­no­vi­ju “Neo­pi­si­vo”, sve do jed­ne uz­ro­ko­va­ne no­go­met­nim pr­vens­tvi­ma. “Za­pre­šić Boysi su pri­je sve­ga na­vi­ja­či, a glaz­be­na pri­ča pri­ja­te­lja iz kvar­ta kre­nu­la je spon­ta­no na­kon do­la­ska s jed­ne utak­mi­ce, ka­da smo otiš­li u Shal­lin stu­dio gdje se rodila ide­ja o su­rad­nji Con­nec­ta i Boysa. Ta­da nas­ta­je “Bo­ja mo­jih ve­na”. Os­ta­lo je po­vi­jest. Svi su i da­nas ak­tiv­ni na­vi­ja­či NK Di­na­mo i re­pre­zen­ta­ci­je. Ulo­ga Ne­re­da je bi­la da je pre­poz­nao po­ten-

ci­jal ko­ji deč­ki po­sje­du­ju jer pot­pi­su­ju i iz­vo­de svo­je stva­ri, kao i ne­ke pri­je u su­rad­nji s

hip hop sce­nom. S Ne­re­dom je nas­ta­lo “Sr­ce va­tre­no” i još ne­ko­li­ko ma­nje poz­na­tih pje­sa­ma”, go­vo­ri Mar­ko No­vo­sel, tek­s­to­pi­sac Za­pre­šić Boysa. “Nas­ta­vi­li smo sni­ma­ti zbog us­pje­ha pri­jaš­njih pro­je­ka­ta pa je objav­lje­na pje­sma “Sa­mo je jed­no”, po­nov­no u su­rad­nji s Con­nec­tom. Na­kon što je i ona proš­la od­lič­no, kre­nu­li smo u sa­mos­tal­ne vo­de pa na­kon pi­lot pro­jek­ta, pje­sme “Du­ša mo­ga gra­da” ko­ju smo da­ro­va­li Za­gre­bu za ro­đen­dan, ni­že­mo tre­ću na­vi­jač­ku pje­smu u sa­mos­tal­nom aran­žma­nu. Ra­di se o pje­smi “Neo­pi­si­vo””, pri­ča No­vo­sel. “Što se ti­če Za­pre­šić Boysa, ni­kad ni­je bi­la u pi­ta­nju is­kre­nost, emo­ci­ja i mo­tiv zbog ko­jih se stva­ra­ju na­vi­jač­ke pje­sme jer se ra­di o ljudima s pre­ko 20 go­di­na sta­ža na tri­bi­na­ma u Eu­ro­pi i Hr­vat­skoj. Mno­gi­ma je ne­vje­ro­jat­na to­li­ka ko­li­či­na emo­ci­ja ko­je smo pro­ži­vje­li ti­je­kom du­gog ni­za go­di­na i is­kus­tvo ko­je smo ima­li tak­vim na­či­nom ži­vo­ta, pa do­pu­šta­mo da raz­miš­lja­ju dru­ga­či­je o is­kre­nos­ti ovo­ga što ra­di­mo. Tak­vi ko­men­ta­ri su smi­ješ­ni i do­bro nas za­bav­lja­ju. Što se ti­če ko­mer­ci­ja­li­za­ci­je pje­sa­ma, si­tu­aci­ja je vr­lo jed­nos­tav­na. Lju­di pre­poz­na­ju ono što va­lja i nu­de su­rad­nju. Po­ku­ša­li smo i s ne­ko­mer­ci­jal­nim pje­sma­ma pa smo pri­je Eura 2012. obja­vi­li singl “U po­ra­zu i po­bje­di” ko­ji je po ne­ki­ma i kva­li­tet­ni­ji od po­s­ljed­njeg, ali ni­je na­šao put do lju­di upra­vo za­to što nit­ko ni­je stao iza pro­jek­ta. Na­šom vo­ljom. Raz­li­ka iz­me­đu tog pred­zad­njeg i zad­njeg sin­gla je ogrom­na što se ti­če dos­tup­nos­ti pje­sme ši­roj po­pu­la­ci­ji. Svat­ko nor­ma­lan bi se slo­žio ka­ko mu je pri­je sve­ga u in­te­re­su da ono što ra­di do­đe do lju­di, po­go­to­vo ka­da se ra­di o glaz­bi. A on­da ne­ka pu­bli­ka sama pro­su­di va­lja li ili ne”, za­klju­ču­je No­vo­sel.

Hlad­no­pi­va­ši su svjes­ni da im “Him­na” ne spa­da u vr­hun­ce ka­ri­je­re, ali evo ka­ko je­dan od auto­ra Zo­ran Su­bo­šić Zo­ki, gi­ta­rist ben­da, oprav­da­va tu pje­smu: “Bi­lo je to vri­je­me ko-

“NI­KAD NI­JE BI­LA UPIT­NA IS­KRE­NOST, EMO­CI­JA I MO­TIV ZA­PRE­ŠIĆ BOYSA JER SE RA­DI O LJUDIMA S PRE­KO 20 GO­DI­NA STA­ŽA

NA TRI­BI­NA­MA.”

lek­tiv­nog lu­di­la, ne­ko­li­ko svjet­skih pr­vens­ta­va pri­je jer da ni­je, vje­ro­jat­no ne bi­smo ni­ka­da sni­mi­li “Him­nu”. Ta­da, 2002. za SP u Ja­pa­nu, to nam se či­ni­lo kao za­je­ban­ci­ja. Nit­ko nas ni­je na­go­vo­rio, bi­la je to na­ša ide­ja. Ima­li smo pre­go­vo­re s jed­nom pi­vo­va­rom pa smo doš­li na tu po­mi­sao kao do­bru fo­ru za “za­ku­ca­va­nje” do­go­vo­ra. Sku­pi­li smo eki­pu iz Gaj­ni­ca, na­zva­li ih “11 spa­lje­nih”, sni­mi­li Mi­ci­ku iz Du­ga­va ka­ko imi­ti­ra Ći­ru, po­zva­li To­mu Bu­ti­nu i Knja­za da nam bu­du gos­ti, uš­li u stu­dio kod Tru­log... Za fe­ed­back ni­sam si­gu­ran, uglav­nom su ko­men­ta­ri na­ših što­va­te­lja bi­li da je to ne­što naj­go­re što smo sni­mi­li. Da­nas mi se či­ni da tu ima is­ti­ne ( smi­jeh). Ni­sam pris­ta­li­ca gle­da­nja na proš­lost u smis­lu “joj kaj mi je tad bi­lo”, to me pod­sje­ća na zgra­ža­nja “odras­lih” oso­ba nad pi­ja­nim klin­ci­ma u par­ku ili ne­ugo­du “ce­pa­nja” pi­va ili sen­dvi­ča pred du­ća­nom. Ta­ko da još uvi­jek mis­lim da je to bi­la do­bra ide­ja. Do­bro smo se za­ba­vi­li, stek­li ne­ke no­ve fren­do­ve i ku­pi­li no­ve gi­ta­re”.

JED­NA OD RIJET

kih iz­ni­ma­ka ko­ja po­t­vr­đu­je pra­vi­lo ti­ca­la se Pip­sa ko­ji su “Di­na­mo ja vo­lim” sni­mi­li 1992. pre­ma po­su­đe­nim me­lo­dij­skim mo­ti­vi­ma pje­sme “You’ll Ne­ver Walk Alo­ne”. To je jed­na je od ri­jet­kih ne­na­ru­če­nih na­vi­jač­kih him­ni či­ji do­seg i fe­ed­back ni­su bi­li uvje­to­va­ni sa­mo klu­bom za ko­ji je na­pi­sa­na, ne­go je vre­me­nom pre­ras­la u svo­je­vr­s­ni bunt i ot­por sustavu kroz no­go­met­nu te­ma­ti­ku. Ta­ko­đer je i jed­na od ri­jet­kih ko­je su pus­ti­le ko­ri­je­na me­đu ljudima, za raz­li­ku od mnoš­tva na­ru­či­va­nih hi­per­tro­fi­ja. S autor­skog sta­no­vi­šta od­stup­ni­ce od pje­sme, s ob­zi­rom na to da već niz go­di­na ni­je dio kon­cert­nog re­per­to­ara, Du­brav­ko Iva­niš Rip­per je ko­men­ti­rao nje­no ne­kad i sad: “Da­nas, s vre­men­ske dis­tan­ce, mo­gu sa­mo no­ti­ra­ti ne­do­ku­či­vost nas­ta­ja­nja bez­vre­men­skih son­go­va što “Di­na­mo ja vo­lim” jest. “Di­na­mo ja vo­lim” je jed­na od onih pje­sa­ma ko­je ne pi­šeš, ne­go one na­pi­šu sa­me se­be. Ja ih sa­mo, divlje kak­ve je­su, po­ne­kad us­pi­jem za­ro­bi­ti i isp­lju­nu­ti. S “Di­na­mo ja vo­lim”, baš za­to, res­pek­ti­ra­ju­ći da mi je na ne­ki na­čin da­ro­va­na i da sam do­bio man­dat pros­li­je­di­ti je dru­gi­ma, ni­kad ni­sam ma­ni­pu­li­rao i te­ško pri­hva­ćam da njo­me ma­ni­pu­li­ra­ju dru­gi. U vre­me­ni­ma nje­nog nas­tan­ka ni­ti smo htje­li s njom ra­di­ti biz­nis, ni­ti smo ima­li poj­ma što je biz­nis, ni­ti je pos­to­ja­la pos­lov­na ni­ša “na­vi­jač­kih pje­sa­ma”, po­go­to­vo ne kod nas. Za­to je ne sma­tram iz­vor­no na­vi­jač­kom pje­smom, ne­go lju­bav­nom”.

Za­to je bje­lo­da­no da spa­ja­nje ugod­nog s ko­mer­ci­jal­no ko­ris­nim vri­je­di i u slu­ča­je­vi­ma po­mi­re­nja na­vi­jač­kih him­ni i nji­ho­vih na­vi­ja­ča. Da­le­ko su us­pješ­ni­je i efi­kas­ni­je ka­da put do na­ro­da i tri­bi­na ne pro­na­la­ze na­ru­če­nim pu­te­vi­ma, ne­go se spon­ta­no de­se, a pu­bli­ka ih gu­ra, pri­ma ili im su­di.

1

3 NO­GO­MET­NE HIM­NE

(1) Zo­ran Su­bo­šić Zo­ki iz Hlad­nog pi­va go­vo­ri ka­ko su oni him­nu za re­pre­zen­ta­ci­ju 2002. na­pi­sa­li iz za­je­ban­ci­je.

(2) “Di­na­mo ja vo­lim” Pip­sa Rip­per je na­pi­sao pre­ma me­lo­dij­skim mo­ti­vi­ma kul­t­ne “You’ll Ne­ver Walk Alo­ne” (3).

2

NEO­PI­SI­VI BOYSI

Na­kon hi­to­va “Sr­ce va­tre­no” i “Sa­mo je jed­no”,

Za­pre­šić Boysi obja­vi­li su i pje­smu

“Neo­pi­si­vo”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.