Da­mon Al­barn

SVES­TRA­NI GLAZ­BE­NIK JED­NA JE OD ZVI­JEZ­DA OVO­GO­DIŠ­NJEG EXI­TA. NE­DAV­NO JE OBJA­VIO SVOJ PR­VI SA­MOS­TAL­NI AL­BUM, TRE­NUT­NO JE NA TUR­NE­JI NA KO­JOJ GA PRO­MO­VI­RA A MI DO­NO­SI­MO PRE­SJEK NJE­GO­VE KA­RI­JE­RE

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - VE­DRAN HARČA

Pre­sjek ka­ri­je­re i no­vi, pr­vi sa­mos­tal­ni al­bum fron­t­me­na Blu­ra Tekst

NA GLAV­NU PO­ZOR­NI­CU NO­VO­SAD­SKOG EXI­TA usko­ro će se po­pe­ti mo­žda i naj­z­na­čaj­ni­ji glaz­be­nik i au­tor u po­s­ljed­njih če­t­vrt sto­lje­ća, ba­rem ako os­nov­nim kri­te­ri­ji­ma zna­ča­ja sma­tra­mo ek­lek­tič­nost i go­to­vo op­se­siv­nu že­lju za eks­pe­ri­men­ti­ra­njem. Da­mo­na Al­bar­na pros­la­vio je brit­pop, no u sje­ni Blu­ra na­pra­vio je i pr­vi ani­mi­ra­ni bend na svi­je­tu, is­tra­ži­vao tra­di­ci­onal­nu glaz­bu u go­to­vo sva­kom kut­ku svi­je­ta, na­pi­sao ope­ru i svi­rao s ve­li­ka­ni­ma po­put Pa­ula Si­mo­no­na i Mic­ka Jo­ne­sa, ba­sis­ta i gi­ta­ris­ta le­gen­dar­nih The Clash, Lo­ua Re­eda i Bob­byja Wo­mac­ka. Ka­da bi net­ko iz­u­mio vre­me­plov i vra­tio se u sa­mo sr­ce lon­don­ske glaz­be­ne sce­ne na pri­je­la­zu osam­de­se­tih u de­ve­de­se­te, za­te­kao bi Da­mo­na Al­bar­na, Gra­ha­ma Coxo­na, Alexa Ja­me­sa i Davea Rown­tre­eja na ne­kom od šan­ko­va Cam­de­na i imao ve­li­kih pro­ble­ma da uvje­ri oko­li­nu ka­ko će upra­vo ta če­tvo­ri­ca kli­na­ca pos­ta­ti je­dan od naj­ve­ćih bri­tan­skih ben­do­va. U to vri­je­me, Blu­ru je ne­dos­ta­ja­lo ori­gi­nal­nos­ti, upra­vo onog što je pos­li­je pos­tao nji­hov za­štit­ni znak, na­kon što svo­jim spo­jem sho­ega­zea

NO­VI AL­BUM MJE­SE­CI­MA JE NAJ­AV­LJI­VAO KAO SVO­JE “NAJOSOBNIJE OS­TVA­RE­NJE” U KO­JEM SE VRA­ĆA U DA­NE ODRAS­TA­NJA, AUTODESTRUKCIJE I BOR­BE S PO­RO­CI­MA.

i Mad­c­hes­te­ra, ta­da iz­nim­no po­pu­lar­nih in­die rock pra­va­ca, ni­su us­pje­li do­ba­ci­ti da­lje od su­vis­le, tek po­vre­me­no in­s­pi­ri­ra­ne ko­pi­je Sto­ne Ro­se­sa, Boo Rad­leysa ili Ri­dea. Na mjes­ti­mi­ce in­tri­gant­nom de­bi­ju Le­isu­re iz 1991. go­di­ne ima­li su ne­ko­li­ko iz­nad­pro­sječ­nih pje­sa­ma, po­naj­pri­je psi­ho­de­lič­ne sin­glo­ve “She’s So High” i “There’s No Ot­her Why”, ali pot­po­ra kri­ti­ke i ula­zak u bri­tan­ski TOP 50 ipak ih ni­su us­pje­li uves­ti u pr­vu li­gu rock sce­ne na Oto­ku. Svjes­ni da svoj zvuk mo­ra­ju pro­ši­ri­ti ne­kim, ta­da ma­nje sve­pri­sut­nim glaz­be­nim vr­sta­ma, sni­ma­ju mod punk singl “Pop Sce­ne” ko­ji ih ni­je pre­tvo­rio u zvi­jez­de, ali je naz­na­čio ka­ko ovaj mla­đah­ni kvar­tet ima ta­len­ta za ve­li­ke, čak i naj­ve­će stva­ri. Dru­gi al­bum Mo­dern Life Is Rub­bish is­pu­nio je oče­ki­va­nja iako su pred se­be pos­ta­vi­li stvar­no vi­so­ke ci­lje­ve, sni­mi­ti plo­ču ko­ja je u jed­na­koj mje­ri du­go­va­la pop maj­sto­ri­ma En­gle­ske šez­de­se­tih (Len­non/McCart­ney, Ray Da­vi­es), de­mo­ni­ma ko­ji su pro­go­ni­li lu­dog di­ja­man­ta Syda Bar­ret­ta, po­pis­tič­ni­jem ogran­ku pun­ka (XTC, The Jam) i do­ne­dav­nim uzo­ri­ma My Blo­ody Va­len­ti­ne. Pred kraj al­bu­ma ma­lo su se iz­gu­bi­li, no ova je “ne­mo­gu­ća mi­si­ja” ipak do­nek­le us­pje­la, za što je, uz Al­bar­na, naj­zas­luž­ni­ji bio ge­ni­jal­ni gi­ta­rist Coxon. Svi ovi uzo­ri “fil­tri­ra­ni” su upra­vo kroz nje­go­vih šest ži­ca, či­me je pos­tao ključ­ni sa­vez­nik Da­mo­no­vu sve raz­no­vr­s­ni­jem autor­skom ru­ko­pi­su.

Tih da­na, u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji po­čeo se ra­đa­ti no­vi glaz­be­ni po­kret ko­ji je, na­kon što su The Sto­ne Ro­ses i Hap­py Mon­days “ra­zva­li­li vra­ta” ma­ins­tre­ama, ubr­zo pre­ras­tao u pra­vu rock sen­za­ci­ju. Nas­tup Su­edea na do­dje­li BRIT Awar­d­sa skre­nuo je po­zor­nost na no­ve ben­do- El­vi­sa Cos­tel­la. Phil Da­ni­els, glu­mac poz­nat po ulo­zi u Qu­adrop­he­ni­ji, ce­lu­lo­id­nom spo­me­ni­ku mod kul­tu­ri ba­zi­ra­nom na is­to­ime­noj plo­či The Whoa, po­ja­vio se kao na­ra­tor u dru­gom instant-kla­si­ku al­bu­ma, bri­ljant­noj nas­lov­noj pje­smi, či­me je us­pos­tav­lje­na di­rek­t­na ve­za s još jed­nom važ­nom ka­ri­kom otoč­ke glaz­be­ne proš­los­ti. Sa­mim ti­me, Blur su u oči­ma ka­ko kri­ti­ča­ra, ta­ko i pu­bli­ke oprav­da­no shva­će­ni kao mu­zi­ko­lo­zi u či­jem će­mo opu­su pro­na­ći sve ključ­ne tre­nut­ke pop kul­tu­re od šez­de­se­tih na­da­lje. New Mu­si­cal Ex­pre

ss i os­ta­tak glaz­be­nog ti­ska po­ja­vu ovih ben­do­va do­ži­vje­li su kao is­pu­nje­nje sno­va i pri­li­ku da omra­že­nim Ame­ri­ma po­ka­žu da ima­ju ne­što mno­go bo­lje i za­nim­lji­vi­je od ta­da vr­lo po­pu­lar­no­ga grun­gea. Na­šem glav­nom ju­na­ku Par­k­li­fe je do­nio pr­vi broj 1 na na­ci­onal­noj ljes­tvi­ci al­bu­ma, no ubr­zo do­bi­va­ju i opa­ku kon­ku­ren­ci­ju u obli­ku pe­tor­ke iz Man­c­hes­te­ra, či­ji se ta­lent mo­gao mje­ri­ti sa­mo s ne­za­pam­će­nom aro­gan­ci­jom nje­zi­nih li­de­ra, bra­će No­ela i Li­ama Gal­lag­he­ra. ve čak i obo­ža­va­te­lji­ma El­to­na Joh­na ili Ro­da Stewar­ta, a gru­pi Bret­ta An­der­so­na na “pr­voj cr­ti bo­jiš­ni­ce” usko­ro su se pri­dru­ži­li i Ver­ve te, pos­li­je de­se­tak go­di­na vu­ca­ra­nja po ma­lim klu­bo­vi­ma, Jar­vis Coc­ker i nje­go­vi Pulp. “Asa u ru­ka­vu” ima­li su i Blur, i to u obli­ku ne­vje­ro­jat­no za­raz­ne, gor­ko-slat­kas­te ode ra­zu­la­re­nim pro­vo­di­ma bri­tan­ske mla­de­ži po Grč­koj, Ibi­zi i dru­gim ta­daš­njim par­ty des­ti­na­ci­ja­ma. “Gir­ls & Boys” sa svo­jom je dis­co bas-li­ni­jom i kroz efek­te pro­vu­če­nim akor­di­ma is­to­vre­me­no zvu­ča­la mo­der­no i re­tro, a Al­barn, kao aut­saj­der ko­jeg na spo­me­nu­te za­ba­ve nit­ko ni­je po­zvao, in­te­li­gent­nim se sti­ho­vi­ma di­rek­t­no nas­la­njao na tra­di­ci­ju Kin­k­sa, Small Fa­ce­sa i

PR­VI­JE­NAC OA­SI­SA DEFINI

tely Maybe odjek­nuo je po­put nuk­le­ar­ne bombe, iz tjed­na u tje­dan oba­ra­ju­ći re­kor­de što se ti­če pro­da­je, a na udaru nji­ho­vih otrov­nih je­zi­ka oče­ki­va­no su se naš­li i Blur, glav­ni im kon­ku­ren­ti za osva­ja­nje ti­tu­le naj­ve­ćeg brit­pop sas­ta­va. No­el im je, pri­mje­ri­ce, po­že­lio da “obo­le od AIDS-a i umru”, a o pre­pu­ca­va­nji­ma iz­me­đu njih po­če­li su iz­vje­šta­va­ti čak i dnev­ni ti­sak i in­for­ma­tiv­ne te­le­vi­zij­ske emi­si­je. S vre­men­skim od­ma­kom, jasno je da se ra­di­lo o naj­o­bič­ni­jem mla­de­nač­kom pre­ke­nja­va­nju i ko­pi- ra­nju ne­kih ima­gi­nar­nih obra­za­ca po­na­ša­nja

rock zvi­jez­de, po­go­to­vo na­kon za­jed­nič­kog nas­tu­pa No­ela i Da­mo­na na hu­ma­ni­tar­nom kon­cer­tu po­čet­kom 2013. go­di­ne u Lon­do­nu. Mla­đi brat Gal­lag­her, ta­da već pre­dvod­nik ra­zo­ča­ra­va­ju­ćih Be­ady Eye, zgra­žao se nad No­elo­vom od­lu­kom pa ne že­lim ni mis­li­ti što je pro­živ­lja­vao gle­da­ju­ći ih ka­ko raz­dra­ga­no svi­ra­ju “Ten­der”, je­dan od naj­ve­ćih hi­to­va Blu­ra. Sre­di­nom de­ve­de­se­tih, me­đu­tim, od ovog su me­dij­ski stvo­re­nog “ra­ta” ko­ris­ti ima­la oba ben­da jer su nji­ho­vi ci­ta­ti kra­si­li nas­lov­ni­ce čak i u tre­nu­ci­ma kre­ativ­ne stag­na­ci­je. Osim am­bi­ci­ja, ovi su pr­va­ci brit­po­pa ima­li ma­lo to­ga za­jed­nič­kog – Oa­sis se u os­no­vi ni- ka­da ni­je od­mak­nuo od him­nič­nih re­fre­na i

rif­fo­va “po­su­đe­nih” od T. Rexa, Pa­ula Wel­le­ra i Be­atle­sa, dok su Blur sva­kim no­vim iz­da­njem po­ku­ša­va­li ot­kri­ti ne­ka no­va, do­tad ne­is­tra­že­na po­dru­čja zvu­ka i skla­da­nja. Na­kon što je (What’s The Story) Mor­ning Glory u svim po­gle­di­ma do­tu­kao nji­hov The Gre­at Es

ca­pe, Al­barn je na­po­kon pos­lu­šao svo­ga gi­ta­ris­tič­kog “si­de­kic­ka” i us­mje­rio ih pre­ma ame­rič­kom al­ter roc­ku, što je iz­nje­dri­lo vr­lo do­bar al­bum na­zvan po ime­nu gru­pe te us­pješ­ne sin­glo­ve “Song 2” i “Be­etle­bum”.

Kao i sve glaz­be­ne sen­za­ci­je, po­seb­no u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, i brit­pop je ubr­zo po­čeo gu­bi­ti na po­pu­lar­nos­ti, a no­vi­na­ri ko­ji su ih još do­ne­dav­no di­za­li u ne­be­sa, is­ko­ris­ti­li su pr­ve sla­bi­je al­bu­me u ka­ri­je­ra­ma Oa­si­sa ili Su­edea ne bi li im na­po­kon rek­li što stvar­no mis­le o nji­ma. Ko­nač­ni uda­rac za­da­li su upra­vo Blur tri­nae

sti­com, mrač­nom i in­tros­pek­tiv­nom zbir­kom lo-fi elek­tro­ni­ke i akus­ti­ke ko­ja je, u od­no­su na do­ju­če­raš­nje divlje za­ba­ve po Cam­de­nu i spek­ta­ku­lar­ne sta­di­on­ske kon­cer­te, zvu­ča­la kao po­s­mrt­ni marš. Coxo­nu ta pro­mje­na ni­je baš naj­bo­lje sje­la, po­go­to­vo jer je pos­ta­lo oči­to ka­ko se ra­di o auto­ru pre­ja­kom za ži­vo­ta­re­nje u sje­ni svog fron­t­me­na. Ti­je­kom sni­ma­nja po­s­ljed­njeg al­bu­ma Think Tank od­lu­ču­je se po­sve­ti­ti samostalnoj ka­ri­je­ri, dok se nje­go­vi kom­pa­njo­ni sve vi­še okre­ću elek­tro­ni­ci sa spo­me­nu­tog pret­hod­ni­ka. Gra­ha­mov od­la­zak bio je i po­s­ljed­nji ča­vao u li­jes iona­ko umi­ru­ćeg ben­da ko­ji je, zbog no­vog i, bez ikak­vog pre­tje­ri­va­nja, re­vo­lu­ci­onar­nog Da­mo­no­va pro­jek­ta, sve vi­še pa­dao u dru­gi plan. Go­di­ne 2000. s vi­zu­al­nim umjet­ni­kom Ja­mi­ejem Hewlet­tom do­la­zi na ide­ju o stva­ra­nju al­ter­na­tiv­nog hip hop ben­da u pot­pu­nos­ti sas­tav­lje­nog od ani­mi­ra­nih li­ko­va. Da je u pi­ta­nju ne­što mno­go ve­će od ge­ni­jal­nog mar­ke­tin­škog tri­ka i šan­se za bi­jeg od zvjez­da­nog sta­tu­sa naz­na­či­li su već de­bi­tant­ski EP To­mor­row

Co­mes To­day i ge­ni­jal­na po­sve­ta ul­ti­ma­tiv­nom film­skom šte­me­ru Clin­tu Eas­two­odu, iz­a­bra­na da naj­a­vi i pr­vi du­go­svi­ra­ju­ći al­bum

Go­ril­laz. On ih je uba­cio i u Gu­in­ne­sso­vu knji­gu re­kor­da u ko­ju su uš­li kao naj­us­pješ­ni­ji vir­tu­al­ni sas­tav.

Pos­li­je ras­pa­da ma­tič­nog ben­da, nje­gov se li­der u pot­pu­nos­ti po­sve­ću­je svo­jim cr­ta­nim kreacijama kroz či­ju su stal­no mi­je­nja­ju­ću pos­ta­vu, naj­češ­će u spo­red­nim ulo­ga­ma, proš­li i Sha­un Ryder, Debbie Harry, De La So­ul, poz­na­ti pro­du­cent Dan­ger Mo­use pa čak i zlo­čes­ti deč­ko sta­rog Hol­lywo­oda Den­nis Hop­per. No­va plo­ča De­mon Days pre­tva­ra ih u jed­nu od naj­ve­ćih bri­tan­skih pop atrak­ci­ja te Al­barn pr­vi put os­tva­ru­je us­pje­he i na ame­rič­kom tr­ži­štu. Za­hva­lju­ju­ći to­me, na Plas­tic

Be­ach do­veo je ne­za­mis­li­vu ple­ja­du slav­nih gos­ti­ju, us­po­re­di­vu čak i s “all-star” eki­pa­ma kak­ve smo na­la­zi­li u stu­di­ji­ma rock pi­oni­ra po­put Jer­ryja Lee Lewi­sa ili svo­je­dob­no Roya Or­bi­so­na. Bi­li su tu re­pe­ri ti­pa Sno­op Dogg i Mos Def, iko­ne al­ter­na­tiv­nog roc­ka Lou Re­ed

i Mark E. Smith (The Fall) pa čak i so­ul pr­vo­bo­rac Bob­byja Wo­mac­ka ko­ji je ta­ko za­po­čeo je­dan od naj­us­pješ­ni­jih “co­me­bac­ko­va” u či­ta­voj po­vi­jes­ti po­pu­lar­ne glaz­be. U to vri­je­me za­is­ta se či­ni­lo da “poz­na­te fa­ce” po­ku­ša­va­ju dos­lov­no sve ka­ko bi se uba­ci­le u ne­ki od pro­je­ka­ta “na­cr­ta­nih ido­la” 2D-a, Mur­do­ca Nic­cal­sa, Ru­ssel­la Hob­b­sa i No­od­lea, što je do­nek­le po­t­vr­dio i vi­de­os­pot za na­jav­ni singl “Stylo” u ko­jem je glav­nu ulo­gu tu­ma­čio Bru­ce Wil­lis. Ne­ke od njih, toč­ni­je ne­ka­daš­nje

punk rat­ni­ke Si­mo­no­na i Jo­ne­sa, po­veo je i na pr­vu pra­vu tur­ne­ju Go­ril­la­za ko­ja je za­uvi­jek pro­mi­je­ni­la na­čin na ko­ji će­mo u bu­duć­nos­ti (pr)ocje­nji­va­ti kon­cert­ne spek­tak­le. Us­pr­kos to­me, teh­no­lo­gi­ja sve vi­še po­či­nje za­sje­nji­va­ti sa­mu glaz­bu pa je The Fall, po­s­ljed­nji al­bum “go­ri­la”, u ci­je­los­ti snim­ljen na iPa­du, bio i nji­ho­vo naj­sla­bi­je os­tva­re­nje. Da­mo­nov ne­mir­ni duh odvo­di ga sve da­lje od Go­ril­la­za, a me­đu broj­nim pro­jek­ti­ma bio je i je­dan ko­ji stvar­no nit­ko ni­je oče­ki­vao.

BLUR 2009. GO­DI­NE PO­NOV­NO kre­će s ra­dom te ve­li­kom tur­ne­jom ot­kri­va no­vim klin­ci­ma zbog če­ga se oko njih u de­ve­de­se­ti­ma po­di­za­lo to­li­ko pra­ši­ne. Ona je kul­mi­ni­ra­la s dva ve­li­čans­tve­na nas­tu­pa u lon­don­skom Hyde Par­ku ko­ji su u re­kord­nom ro­ku osva­nu­li i na li­ve al­bu­mi­ma. Je­dan od naj­iš­če­ki­va­ni­jih re­uni­ona pret­hod­nog de­set­lje­ća ipak ni­je u ci­je­los­ti is­pu­nio oče­ki­va­nja jer ta iz­da­nja, kao ni kom­pi­la­ci­je naj­ve­ćih hi­to­va, ni­su mo­gla za­do­vo­lji­ti že­lju fa­no­va da ču­ju no­ve pje­sme. Is­ti­ni za vo­lju, obja­vi­li su fe­no­me­nal­ne sin­glo­ve “Fo­ol’s Day” i “Un­der The Wes­tway”/” The Pu­ri­tan” ko­ji su, me­đu­tim, sa­mo po­ka­za­li ko­li­ka je šte­ta što no­vi al­bum ( ba­rem za­sad) ne­će bi­ti objav­ljen. Za­jed­no sa Si­mo­no­nom,

afro­be­at ma­he­rom Tonyjem Al­le­nom i biv­šim ri­tam-gi­ta­ris­tom The Ver­vea Si­mo­nom Ton­gom oku­pio je i su­per­gru­pu The Go­od, the Bad & the Qu­een ko­joj je, una­toč ne­ko­li­ko fan­tas­tič­nih kom­po­zi­ci­ja (“Kin­g­dom of Do­om”, “His­tory Song”, “Nor­t­hern Wha­le”), ne­dos­ta­ja­lo fokusa da pos­ta­ne ne­što vi­še od ne­for­mal­ne za­fr­kan­ci­je odav­no do­ka­za­nih glaz­be­ni­ka. Nji­hov je­di­ni al­bum, me­đu­tim, na ne­ki je na­čin nas­tav­ljen Al­bar­no­vim ne­dav­no objav­lje­nim sa­mos­tal­nim de­bi­jem “Everyday Robots”, za­miš­lje­nim kao svo­je­vr­s­na bi­ogra­fi­ja, ka­ko u glaz­be­nom, ta­ko i u tek­s­tu­al­nom smis­lu. Ta je plo­ča ujed­no kul­minacija vi­še­go­diš­nje su­rad­nje s Ric­har­dom Ru­ssel­lom, še­fom iz­da­vač­ke ku­će XL Re­cor­ds, ko­ji je odra­dio per­ku­si­je i pro­gra­mi­rao rit­mo­ve, a Da­mon je na se­be pre­uzeo sve os­ta­lo. Pr­ve za­jed­nič­ke ko­ra­ke na­pra­vi­li su još 2011. go­di­ne, ka­da su s pro­du­cen­ti­ma Da­nom The Au­to­ma­to­rom, Kwe­som i još ne­ko­li­ko glaz­be­nih is­tra­ži­va­ča ot­pu­to­va­li u Kon­go i s ta­moš­njim mu­zi­ča­ri­ma sni­mi­li hva­lje­ni ko­la­bo­ra­cij­ski al­bum Kin­sha

sa One Two. Ra­di­li su i na po­vrat­nič­koj plo­či ve­li­kog Gil-Scot­ta He­ro­na, a po­tom oži­vi­li i Wo­mac­ko­vu di­sko­graf­sku ka­ri­je­ru, os­vje­živ­ši nje­gov opoj­ni, ali pri­lič­no ar­ha­ič­ni kok­tel

R&B- ja i so­ula ne­kim mo­der­ni­jim teh­ni­ka­ma pro­duk­ci­je i kom­po­ni­ra­nja. Kraj­nji re­zul­tat, nas­lov­ljen The Bra­vest Man in the Uni­ver

se za­uzeo je naj­vi­ša mjes­ta na svim go­diš­njim

iz­bo­ri­ma, osvo­jio i niz pres­tiž­nih priz­na­nja, no “co­me­back” su za­sje­ni­le in­for­ma­ci­je o Bob­byje­vu sve te­žem zdrav­s­tve­nom sta­nju. Po­čet­kom 2012. di­jag­nos­ti­ci­ran mu je rak de­be­log cri­je­va od ko­je­ga se, na­kon us­pješ­nog ope­ra­tiv­nog za­hva­ta, na­sre­ću opo­ra­vio, ali ne­ko­li­ko mje­se­ci pos­li­je, u iz­nim­no otvo­re­nom in­ter­v­juu ot­kri­va ka­ko bo­lu­je od Al­zhe­ime­ra i “sve te­že pam­ti vlas­ti­te pje­sme”.

Everyday Robots je od­mah po iz­la­sku iz­a­zvao ogro­man in­te­res me­di­ja ko­ji su u nje­go­vim pje­sma­ma vi­dje­li šan­su da na­po­kon ra­zot­kri­ju pra­vog Da­mo­na Al­bar­na. Te­ško se, na­ime, sje­ti­ti pop zvi­jez­de ko­ja je bi­la to­li­ko na­ve­de­nih u ovom tek­s­tu, i Al­bar­no­vih i onih ko­ji su na nje­ga u odre­đe­nim ži­vot­nim fa­za­ma iz­vr­ši­li pre­su­dan utje­caj. Wor­ld mu­sic akus­ti­ka po­djed­na­ko je inspi­ri­ra­na s The Go­od, the Bad & the Qu­een i mu­zi­ko­lo­škim lu­ta­nji­ma po Afri­ci, lo-fi elek­tro­ni­ka u sje­ća­nje do­zi­va kas­ni­je ra­do­ve Blu­ra i He­ro­nov I’m New

He­re, a da­ni pro­ve­de­ni s Bob­byjem Wo­mac­kom či­ta­voj su pri­či udah­nu­li i da­šak pras­ta­rog so­ula. “You And Me” i “He­avy Se­as Of Lo­ve” svo­jim je ma­gič­nim šta­pi­ćem do­tak­nuo Brian Eno, či­me je Al­barn im­pre­siv­noj ko­lek­ci­ji slav­nih su­rad­ni­ka pri­do­dao još jed­no ve­li­ko ime.

PRO­MO­TIV­NE KON­CER­TE “ROBOTSA” ZA­MIS­LIO JE KAO PRE­SJEK KA­RI­JE­RE, OD BLU­RA, PRE­KO GO­RIL­LA­ZA DO DA­NAS, A U RE­PER­TO­AR JE VRA­TIO I “SONG 2”.

us­pješ­na i pri­tom sa­ču­va­la ve­lik dio svo­je in­ti­me, po­se­bi­ce na­kon što je pod svje­tla re­flek­to­ra “pos­lao” ani­mi­ra­nog dvoj­ni­ka. Al­bum je mje­se­ci­ma naj­av­lji­vao kao svo­je “najosobnije os­tva­re­nje” u ko­jem se vra­ćao u da­ne odras­ta­nja u idi­li ru­ral­nih di­je­lo­va Essexa, po­nov­no pro­živ­lja­vao brit­pop us­po­ne i pa­do­ve Blu­ra, auto­des­truk­ci­ju i bor­bu s po­ro­ci­ma, spo­jiv­ši osob­ne frus­tra­ci­je s uni­ver­zal­nim pre­is­pi­ti­va­njem po­zi­ci­je čo­vje­ka u teh­no­lo­gi­jom do­mi­ni­ra­nom svi­je­tu. Glaz­be­no, na nje­mu pro­na­la­zi­mo tra­go­ve go­to­vo svih ben­do­va i pro­je­ka­ta

Re­ak­ci­je kri­ti­ča­ra kre­ta­le su se od umje­re­nih do is­kre­nog odu­šev­lje­nja, pri če­mu je ve­ći­na po­sve­ti­la vi­še po­zor­nos­ti tra­ga­nju za skri­ve­nim zna­če­nji­ma sti­ho­va ne­go sa­moj glaz­bi.

Pos­li­je pr­vih pro­mo­tiv­nih kon­ce­ra­ta bi­lo je jasno da ih je Da­mon za­mis­lio kao pre­sjek či­ta­ve ka­ri­je­re u ko­jem se naš­lo mjes­ta za sve, od Blu­ra pa do da­naš­njih da­na. Za­nim­lji­vo, naj­ve­će hi­to­ve iz vre­me­na dok je bio idol brit­pop ge­ne­ra­ci­je iz­bje­ga­va go­to­vo u pot­pu­nos­ti te umjes­to njih iz­vo­di ne­što ma­nje poz­na­te stva- ri po­put “All Yo­ur Life”. Ipak, na po­s­ljed­njim je nas­tu­pi­ma u re­per­to­ar vra­tio “Song 2” zbog če­ga se mo­že­mo na­da­ti da i za No­vi Sad pri­pre­ma još po­ne­ki brit­pop vre­me­plov. Uz ak­tu­al­ni ma­te­ri­jal, set-lis­tom do­mi­ni­ra­ju stva­ri Go­ril­la­za ko­jih svi­ra naj­ma­nje pet ili šest, uklju­ču­ju­ći i ra­ne ubo­de “Clint Eas­two­od” i “To­mor­row Co­mes To­day”. Mo­že­mo pret­pos­ta­vi­ti da će­te ču­ti i “Kin­g­dom Of Do­om” te još po­ne­ku stvar The Go­od, the Bad & the Qu­een, a ni­je za­bo­ra­vio ni svo­ju dru­gu su­per­gru­pu, Roc­ket Ju­ice & the Mo­on, u ko­joj je, uz nje­ga i Al­le­na, svi­rao i Flea, ba­sist Red Hot Chi­li Pep­per­sa. Taj bend, na­ža­lost, stvar­no ni­je is­pu­nio oče­ki­va­nja pa ne tre­ba ču­di­ti što je na ak­tu­al­noj tur­ne­ji naj­češ­će pred­stav­ljen sa­mo pje­smom “Po­ison”. Do­bra vijest je i da pu­bli­ku na Exi­tu go­to­vo si­gur­no ne­će za­ma­ra­ti ari­ja­ma iz svo­je ope­re “Dr. Dee” ko­ja je, što se ti­če kva­li­te­te, uvjer­lji­vo naj­ni­ža toč­ka kom­plet­nog mu opu­sa. Pred­sta­va je bi­la po­sve­će­na ži­vo­tu Joh­na De­eja, li­ječ­ni­ka i sa­vjet­ni­ka kra­lji­ce Eli­za­be­te, ko­ji se zbog svo­je op­se­si­je nad­na­rav­nim i okul­t­nim re­dov­no po­jav­lji­vao u ro­ma­ni­ma i pje­sma­ma, pri­je sve­ga oni­ma ho­ror te­ma­ti­ke. Na “da­ska­ma ko­je ži­vot zna­če” te su sklad­be još i mo­gle funk­ci­oni­ra­ti, ali is­to­ime­ni je al­bum ne­ugod­no pod­sje­ćao na Stin­go­ve kre­te­na­ri­je s lut­njom i dru­gim ins­tru­men­ti­ma iz dav­ni­na.

Uz Da­mo­na Al­bar­na, Pe­tro­va­ra­din­ska tvr­đa­va idu­ćeg će mje­se­ca ugos­ti­ti i Su­ede, još jed­nu slav­nu sku­pi­nu de­ve­de­se­tih. An­der­so­nov se bend i na­kon 25 go­di­na na­la­zi toč­no na mjes­tu gdje se su­sre­ću Bowie i Mor­ri­ssey, a po­gle­daj­te što je sve u is­tom ro­ku na­pra­vio nji­hov su­bo­rac iz pr­vih brit­pop ra­to­va!

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.