Ami­ra Me­du­nja­nin

Ami­ra Me­du­nja­nin, in­te­re­sant­na pje­va­či­ca ko­ja spa­ja sevdah, kla­si­ku i jazz u in­ter­v­juu go­vo­ri o no­vom al­bu­mu Silk and Sto­ne, svom imi­džu i ra­zvo­ju ka­ri­je­re te ka­ko je Ca­veu rek­la: “Ti si me­ni Ti­to ap­so­lut­ni” Tekst Zo­ran Stajčić

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - ZO­RAN STAJČIĆ

In­ter­v­ju s pje­va­či­com ko­ja vje­što spa­ja jazz, sevdah i kla­si­ku Tekst

VJE­ŠTO I IN­TU­ITIV­no spa­ja sevdah, jazz i kla­si­ku, kad god ima kon­cert tra­ži se kar­ta vi­še, a čes­to se do­go­di da zbog to­ga odr­ži kon­cert i slje­de­ćeg da­na, ali upor­no od­bi­ja nas­tu­pa­ti u ve­li­kim dvo­ra­na­ma. Imi­džom i krat­kom fri­zu­rom pot­pu­no odu­da­ra od ste­re­oti­pa pje­va­či­ce fo­ku­si­ra­ne na glaz- bu iz na­ro­da. Ta­ko­đer je pot­pu­no ne­uobi­ča­je­nim pu­tem pr­vo bi­la pre­poz­na­ta i pri­hva­će­na u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji i Ni­zo­zem­skoj, a on­da i na ci­je­lom Bal­ka­nu. S objav­lje­na če­ti­ri al­bu­ma, uklju­ču­ju­ći i ak­tu­al­ni Silk and Sto­ne, sve vi­še priv­la­či ose­buj­nim mag­ne­tiz­mom i od­no­som pre­ma glaz­bi, a kon­cer­ti su joj po­put uzvi­še­nih si­je­la pu­ni emo­ci­ja. Rol­ling Sto­ne je po­ku­šao do­ku­či­ti tko je Ami­ra Me­du­nja­nin.

Zbog če­ga ste na­zva­li no­vi al­bum Silk And

Sto­ne?

Pr­vi put mi se do­go­di­lo da ne­mam na­ziv al­bu­ma pri­je ne­go što sam ga po­če­la sni­ma­ti. Zna­la sam sve pje­sme ko­je će bi­ti na nje­mu i sni­mi­li smo ih, a još uvi­jek ni­sam bi­la od­lu­či­la ka­ko će se zva­ti. I on­da mi je sa­mo proš­lo kroz gla­vu: ka­men i svi­la. Raz­miš­lja­la sam o ljudima ko­ji su pi­sa­li te pje­sme. Tko su us­tva­ri bi­li? I čes­to ka­žem da nas te pje­sme naj­bo­lje pred­stav­lja­ju. To je baš pra­vo li­ce i na­li­čje na­ro­da. I on­da shva­tim da je to to. Da smo i od ka­me­na i od svi­le sat­ka­ni. Od ka­me­na za­to što iz­dr­ži­mo ono što ne bi nit­ko na svi­je­tu iz­dr­žao, lju­di iz­la­ze s hu­mo­rom i u ovoj groz­noj si­tu­aci­ji s po­pla­va­ma. Stvar­no nam se ne­što na­va­lja­lo na le­đa, ne sa­mo po­s­ljed­njih 20 go­di­na, ne­go stoljećima una­zad, ot­kad smo tu. Ali taj duh os­ta­je i op­s­ta­je. Svi­la? To je sve ono što je li­je­po, me­ka­no… Lju­di ko­ji pra­ve tak­ve pje­sme mo­ra­ju bi­ti od svi­le sat­ka­ni da bi ih mo­gli na­pi­sa­ti. A dru­ga stvar ko­ja mi je bi­la su­per, simp­to­ma­tič­na za sve je mo­ment u ko­jem pje­sme na al­bu­mu že­nu pri­ka­zu­ju u ma­lo dru­ga­či­jem svje­tlu od onog ka­ko se ina­če pri­ka­zu­je, gdje ona vječ­no pa­ti za ne­kim. Na al­bu­mu ima ne­ko­li­ko pje­sa­ma ko­je su mi to­tal­ni hit, ako to uop­će mo­gu re­ći za te pje­sme, gdje je že­na ja­ka. “Ču­la je­sam da se dra­gi že­ni” mi je ta­ko do­bra po­ru­ka: “Ono, jel’ se že­niš? Su­per, do­ći ću ti u sva­to­ve i znaš ka­kav ću ti dar do­ni­je­ti?”, umjes­to da pla­če jad­na skr­še­na. Ta­ko da kad ma­lo čo­vjek oz­bilj­ni­je sta­ne sa stra­ne i po­gle­da po­lo­žaj že­ne, ni­je se baš ne­što pro­mi­je­ni­lo u od­no­su na sta­ra vre­me­na, ba­rem ne kod nas. Pri­mjet­no je u va­šem iz­ri­ča­ju da ima­te snaž­nu eman­ci­pa­cij­sku cr­tu, ali opet de­cent­no iz­ra­že­nu. Ne­što kao ti­ha bor­ba za žen­ska pra­va.

Al’ baš ti­ha, ni­sam od onih da glas­no fu­ram sa­mo tom stra­nom. Že­na da­nas ra­di sve. Tre­ba bi­ti u kući uz mu­ža i dje­cu, a s dru­ge stra­ne se oče­ku­je da je na pos­lu i za­ra­đu­je ogrom­ni no­vac i iz­dr­ži sve. Ne­ka­ko nam je stvar­no zez­nu­to. Za­is­ta smo od ka­me­na i svi­le. Za mu­škar­ce je ne­ka­ko nor­mal­no da su od ka­me­na, ali že­ne su u da­naš­nje vri­je­me po­ka­za­le da mo­gu bi­ti sve. Kre­nu­li ste od sev­da­ha i sev­da­lin­ki, što se pro­ši­ri­lo na glaz­bu Ma­ke­do­ni­je, Sr­bi­je i Cr­ne Go­re. Što je vuk­lo če­mu?

U prin­ci­pu sam od­mah kre­nu­la od sve­ga, ne sa­mo od sev­da­lin­ki. Sev­da­ha, kao spe­ci­fič­nog sta­nja ko­je iz­a­zi­va­ju odre­đe­ne pje­sme i me­lo­di­je, ima svug­dje, ne sa­mo u Bos­ni. Cilj mi je bio po­ka­za­ti po­ve­za­nost svih tih mu­zič­kih tra­di­ci­ja. Dak­le, bez ob­zi­ra na ge­ograf­sku po­ve­za­nost jer zna se ko­je su pje­sme nas­ta­le u Ma­ke­do­ni­ji, Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji, ali esen­ci­ja je ap­so­lut­no iden­tič­na i to je bio cilj – po­ve­za­ti i na­pra­vi­ti pa­ra­le­lu iz­me­đu tih raz­li­či­tih, a u su­šti­ni is­tih mu­zič­kih tra­di­ci­ja. Ot­kad znam za se­be fas­ci­ni­ra­na sam tek­s­to­vi­ma, a on­da i gla­so­vi­ma ko­ji su do­la­zi­li s ra­dio pri­jem­ni­ka ko­ji su zvu­ča­li na na­čin da to mo­že

svat­ko, a u stva­ri su vr­lo te­ške di­oni­ce za pje­va­ti tak­vom la­ko­ćom i lje­po­tom. To mi je os­ta­lo za ci­je­li ži­vot. Za­li­je­pi­lo se za me­ne. Ni­sam to sama tra­ži­la. Ka­ko ste pos­ta­li glaz­be­ni­ca i ka­ko je kre­nuo no­vi spoj ko­ji je već do­bio i na­ziv fu­si­on folk?

Uš­la sam u pri­ču ne s ci­ljem da pra­vim ka­ri­je­ru. Naj­is­kre­ni­je. Ra­di­la sam nor­ma­lan po­sao od 8 do 5, pot­pu­no ne­ve­zan za mu­zi­ku. Ni­je mi ni­kad pa­da­lo na pa­met da ću bi­ti “pro­fe­si­onal­na pje­va­či­ca”. To mi je uvi­jek bi­lo ne­što in­tim­no. Ni­sam ima­la plan, ali saz­ri­je­va­njem i raz­miš­lja­njem ka­ko i na ko­ji na­čin pre­zen­ti­ra­ti tu mu­zi­ku iz­van na­ših granica doš­la sam do ovog pu­ta ko­jim ho­dam sad. Važ­no mi je za svaki pro­jekt i al­bum da je dru­ga­či­ji od dru­gog. Že­lje­la sam pri­ka­za­ti mo­je vi­đe­nje tih pje­sa­ma u da­naš­njem vre­me­nu, ka­ko ži­ve da­nas i ka­ko mo­gu funk­ci­oni­ra­ti. Je­dan od ci­lje­va bio je da se pri­bli­že i ne­koj dru­goj pu­bli­ci. Da ni­su sa­mo re­zer­vi­ra­ne, ka­ko je bi­lo ne­ka­da, za sta-

ri­je ge­ne­ra­ci­je i da su to pje­sme ko­je se va­de iz naf­ta­li­na sa­mo za Baj­ram, praz­ni­ke i slič­no, ne­go da bu­du ži­ve pje­sme ko­je i da­nas mo­gu bi­ti ak­tu­al­ne i edu­ka­tiv­ne jer su mi kroz odras­ta­nje puno po­mo­gle i obli­ko­va­le me da pos­ta­nem to što je­sam. Vo­lje­la bih da i no­ve ge­ne­ra­ci­je na taj na­čin po­sma­tra­ju tu tra­di­ci­ju. Ne sa­mo da su to pu­ke pje­sme ko­je net­ko pje­va, ne­go da su za­is­ta fi­ne ži­vot­ne lek­ci­je ko­je se mo­gu, ako se ma­lo pa­met­ni­je pro­či­ta tekst, još uvi­jek pri­mi­je­ni­ti bez ob­zi­ra što su stoljećima sta­re. Za­nim­lji­vo je da ste pje­va­li i u mje­šo­vi­toj kla­pi. Ka­ko je doš­lo do to­ga?

Je­sam, igrom slu­ča­ja i to u Spli­tu, gdje sam doš­la 1995. Ci­je­lo vri­je­me ra­ta sam bi­la u Sa­ra­je­vu i u ne­ko do­ba sam shva­ti­la da mi ni­je do­bro, ali sam bi­la do­volj­no do­bro da znam da mi ni­je do­bro pa da znam ka­ko mo­ram oti­ći. Ni­sam još bi­la skroz “puk­la”. Po­ku­pi­la sam se i otiš­la u Split. To je bio moj pr­vi su­sret s nor­mal­nim svi­je­tom, taj Split. I to mo­re, na­kon če­ti­ri go­di­na be­la­ja kući. I po­če­la sam ra­di­ti. Do­bi­la sam po­sao u Sje­ver­noj lu­ci, u bes­ca­rin­skoj zo­ni za IFOR, toč­ni­je za Royal Bri­tish En­ge­ne­ers (Kra­ljev­sku bri­tan­sku in­že­nje­ri­ju). Oni su bi­li za­du­že­ni za uvoz pon­ton­skih mos­to­va ko­ji su do­la­zi­li iz Ve­li­ke Bri­ta­ni­je za Bos­nu jer su u Bos­ni mos­to­vi uglav­nom bi­li po­ru­še­ni i ošte­će­ni. Moj za­da­tak u tom ogrom­nom skla­di­štu bio je da bro­jim ša­raf­či­će i di­je­lo­ve tih mos­to­va ko­ji su do­la­zi­li. Su­per sam to ra­di­la. Ogro­man han­gar, ve­li­ka lu­ka, hr­pa bro­do­va i mi­ris stroj­nog ulja, bi­la sam odje­ve­na u ku­tu, u rad­nič­ko odi­je­lo. Je­dan dan baš je bi­la doš­la ve­li­ka po­šilj­ka, u tom han­ga­ru za­pri­mam pa­ke­te i sve to i bro­jim. Do­sad­no, pre­do­sa­dan po­sao. Sve sam to is­kon­tro­li­sa­la i pre­gle­da­la i ka­ko je bio ve­li­ki pros­tor i su­per akus­ti­ka, poč­nem pje­va­ti, a La­da Lu­šić ko­ja je ra­di­la kao ad­mi­nis­tra­tor u is­tom ure­du me ču­je i iz­i­đe iz kan­ce­la­ri­je: “Aj­me, jel’ to ti pje­vaš?” Ja ka­žem da. “Aaa, što je to li­po! Bil’ ti pje­va­la s na­ma u kla­pi?” Re­koh: “Ka­ko to mis­liš? Ne znam ti ja ni jed­nu pje­smu. Ne znam ni­šta.” “Ne­ma ve­ze, ja ću te na­uči­ti.” “‘Aj­de”, re­koh, “mo­že.” I ta­man ka­že da im tre­ba pr­vi so­pran. Otiš­la sam s njom na “audi­ci­ju” i od­mah su me pri­mi­li. I ta­ko sam oko go­di­nu da­na pje­va­la. Kon­tam, što ću ra­di­ti, do­đem doma pos­li­je pos­la, do­sad­no je, sama sam, ne­maš baš puno onih ko­je znaš pa haj­de da se dru­žim. Ta­ko sam upoz­na­la ne­ko­li­ko fi­nih lju­di s ko­ji­ma sam i dan da­nas u kon­tak­tu. S La­dom po­go­to­vo. Se­dam Ka­šte­la se zo­ve kla­pa. Bi­la sam čak i so­lis­ti­ca. Sje­ćam se jed­ne aneg­do­te. Pje­va­li smo pje­smu “Zdra­vo Dje­vo kra­lji­ce Hr­va­ta”, jel’ bi­la Po­noć­ka ili ta­ko ne­što, ne mo­gu se sje­ti­ti… Uglav­nom ima­li smo nas­tup, a bi­la je jed­na Ma­re, li­je­pa k’o sli­ka, ona­ko baš pra­va Spli­ćan­ka, du­ge cr­ne ko­se, ali go­vo­ri k’o mu­ško, sva ro­bus­na, a ja ma­la i si­ćuš­na spram nje. I kre­nem pje­va­ti, a uvi­jek su me ze­za­li za

“Pre­ži­vje­la sam raz­ne gol­go­te, ni­ko­me duž­na ni­sam os­ta­la, da me sad zvek­ne tra­mvaj idem go­re čis­ta obra­za i sr­ca. E to že­lim za­dr­ža­ti.”

ri­je­či i sleng, kao što ni da­nas ne znam što su lan­cu­ni, pe­šku­ni… Uglav­nom su me ze­za­li na tu fo­ru. I sad kre­će pje­sma i ja pje­vam “Zdra­vo Dje­vo kra­lji­ce Hr­va­ta, na­ša maj­ko…” i kad iz­go­va­ram “na­ša maj­ko”, me­ne Ma­re pod­bo­de u le­đa i svo­jim ro­bus­nim gla­som ka­že: “Ni­je ona tvo­ja maj­ka”. I na­rav­no ja se u pol’ pje­sme poč­nem smi­ja­ti! Ni­kad joj to ne­ću opros­ti­ti ( smi­jeh). Pro­va­li­la sam se pred ra­jom! Ali mi je bi­lo su­per u kla­pi. To mi je baš po­mo­glo. La­di sam za­hval­na vječ­no. Pro­be smo ima­le go­to­vo svaki dan, ta­ko da te pje­sme znam i dan da­nas. Vaš imidž se ta­ko­đer raz­li­ku­je od pje­va­či­ca ko­je pje­va­ju sevdah i na­rod­nu glaz­bu. Uglav­nom ste u cr­nom, za­što?

Ška­klji­vo pi­ta­nje ( smi­jeh). Uop­će ni­sam raz­miš­lja­la ka­ko bih tre­ba­la iz­gle­da­ti. To je još je­dan razlog za­što ni­sam htje­la ni pri­je bi­ti u

mu­zi­ci jer je pos­to­ja­la ne­kak­va ša­blo­na ko­je su se mo­ra­li pri­dr­ža­va­ti lju­di ko­ji pje­va­ju. Is­pa­lo je da sam ono što je­sam. Ni­sam že­lje­la ni ki­će­ne ha­lji­ne, ni na­rod­ne noš­nje jer to ni­sam ja. Važ­no mi je da sam pris­toj­no odje­ve­na iz res­pek­ta pre­ma toj mu­zi­ci i ljudima ko­ji do­đu na kon­cert. Do­đe mi zlo kad me net­ko pi­ta: “Tko

ti ra­di styling?” Ne ka­žem da je ne­va­žan jer se ne mo­žeš sva­ka­kav po­pe­ti na bi­nu, a opet ne mo­gu glu­mi­ti i bi­ti ne­što što ni­sam. Vo­lim cr­no, ja sam Nick Ca­ve fan i to je kraj. Osje­ti se da pra­ti­te i glaz­bu iz­van sev­da­ha, ka­ko to spa­ja­te?

Ču­jem sevdah i kod Nic­ka Ca­vea. “Lo­ve Letter” mi je nje­go­va naj­ljep­ša sev­da­lin­ka, kad pro­či­taš i shva­tiš o če­mu pje­va i na­čin na ko­ji je iz­vo­di. Me­ni je to čis­ti sevdah. Ne pra­vim uop­će raz­li­ku iz­me­đu sti­lo­va. Dos­ta me lju­di pi­ta: “Maj­ke ti, ka­ko mo­žeš slu­šat Ca­vea? To je pra­vi crnjak”. Vr­lo mi je važ­no o če­mu pje­sme go­vo­re, is­to kao i u sev­da­hu. To je stvar­no vr­hun­ska po­ezi­ja i to je ono što me fas­ci­ni­ra. Pje­sme ko­je su nas­ta­ja­le kroz mo­je odras­ta­nje i ko­je su me pri­vuk­le pr­vens­tve­no su me pri­vuk­le tek­s­to­vi­ma. Tu je ta po­vez­ni­ca, a pri­vat­no slu­šam sve što mi je do­bro u ne­kom odre­đe­nom tre­nut­ku, ali Nic­ka obo­ža­vam. Svu tu bol i ta nje­go­va cr­na odijela. Upoz­na­li smo se proš­le go­di­ne.

Ka­ko je pro­tek­lo upoz­na­va­nje?

Po­la Lon­do­na sam okre­nu­la na­gla­vač­ke da ga upoz­nam ( smi­jeh). Bi­lo je to na Exi­tu proš­le go­di­ne. Moj pri­ja­telj David King, Ame­ri­ka­nac ko­ji ži­vi u Sa­ra­je­vu, us­pio nas je spo­ji­ti. Po­če­lo je da sam rek­la Da­vi­du ka­ko idem gle­da­ti Ca­vea u No­vi Sad, a on je po­nu­dio da mi sre­di VIP kar­te. Re­koh: “Ne­moj ti me­ni ta­mo ne­ki VIP odvo­je­ni dio, ho­ću ja me­đu ra­ju. Taj VIP uvi­jek bu­de sa stra­ne i ne­mam taj osje­ćaj, po- go­to­vo kad je ve­li­ki kon­cert”. On ka­že: “Ma VIP kar­te da ga mo­žeš upoz­na­ti”. Ja od­mah rek­la: “Mo­že! Dvi­je VIP kar­te da ga dva­put upoz­nam ( smi­jeh)”! David i He­idi, nje­go­va su­pru­ga a mo­ja pri­ja­te­lji­ca, kon­tak­ti­ra­li su Ca­ve­ov me­nadž­ment u Lon­do­nu, sve pre­ko ne­kih poz­nans­ta­va. Ca­ve ni­je htio ni s kim pri­ča­ti, ni s me­di­ji­ma, bi­lo je pla­ni­ra­no da do­đe, ot­pje­va i ode. A David je pos­lao e-ma­il s lin­ko­vi­ma ne­kih mo­jih in­ter­v­jua jer ga stal­no spo­mi­njem ka­ko me svi pi­ta­ju što slu­šam, čak i je­dan link na bri­tan­ski ma­ga­zin Son­gli­nes gdje sam u in­ter­v­ju na pi­ta­nje ka­ko bi iz­gle­dao li­ne-up mog fes­ti­va­la iz sno­va da ga mo­gu or­ga­ni­zi­ra­ti od­go­vo­ri­la: “Pr­vo Nick Ca­ve, po­tom PJ Har­vey, pa opet Ca­ve, on­da Tom Wa­its i za kraj Ca­ve”. No­vi­nar je umro od smi­je­ha i to obja­vio. Ta­ko je nje­gov me­na­džer re­kao Da­vi­du da će sve po- sla­ti Nic­ku pa nek’ on od­lu­či. Ja u me­đu­vre­me­nu ve­nem... I on pris­ta­ne. Naš­li smo se 15 minuta pri­je kon­cer­ta. Do­go­vor je bio da ga sa­če­kam na aero­dro­mu, ali ni­sam mo­gla pa upi­tah mo­že li pet minuta pri­je kon­cer­ta. Oni su rek­li 15 minuta pri­je kon­cer­ta. I pro­ve­du me ta­ko bodygu­ar­di. Kad sam ga vi­dje­la, po­mis­li­la sam da ću “za­ve­za­ti” i da ne­ću ni jed­ne ri­je­či pro­go­vo­ri­ti, ali čim je re­kao “Hello, de­ar”, kao da smo ju­čer bi­li na ka­fi, sve je bi­lo ka­ko tre­ba. To je bi­lo to. Bi­lo me is­pr­va strah na kak­vog čo­vje­ka ću na­ići i ka­ko će pro­ći su­sret. Zna se pre­čes­to de­si­ti da ne­ko­ga ide­ali­zi­raš i on­da shva­tiš da je lo­ša oso­ba. Sto pi­ta­nja: “Što ako se ra­zo­ča­ram? Užas, pro­pa­de mi sve, pro­pa­de mi ci­je­li ži­vot, što sam se­bi ura­di­la?” Me­đu­tim, on je is­pao još ve­ći kralj ne­go što sam mis­li­la. Čo­vjek ko­jem ka­žem da obo­ža­vam ka­ko se odi­je­va i da znam da ra­di odijela kod ne­kog kro­ja­ča u Lon­do­nu te ne mo­gu “pro­va­li­ti” kod ko­ga. I pi­tam ga kod ko­ga ši­je, da i ja odem jer i ja ho­ću tak­vo odi­je­lo. I ka­že mi adre­su u Lon­do­nu. Ne­ki naj­o­bič­ni­ji kro­jač, ni­šta ra­zvi­ka­no, ni­kak­va mar­ka. Pi­tam ga je li skup, a on ka­že: “Ma ne, pri­lič­no

che­apish”. Re­koh: “Ma, bez ob­zi­ra, ne­ma ve­ze, ali su­per ti sto­ji”. I ka­ko sam mu to rek­la, čo­vjek se za­cr­ve­ni, gle­dam ga i ne znam jel’ mi se pri­či­nja­va. Kad sam vi­dje­la da se za­is­ta cr­ve­ni, re­koh: “Ti si me­ni Ti­to ap­so­lut­ni!”. Pot­pu­no obo­ža­va­nje. David nas je htio sli­ka­ti, ali re­koh: “Ma ne tre­baš!” Sre­ćom, ni­je me pos­lu­šao i na­pra­vio je jed­nu fo­to­gra­fi­ju. I ka­žem Nic­ku da ga sa­mo že­lim za­gr­li­ti. I za­gr­li me čo­vjek i ne­ko­li­ko pu­ta ka­že: “God bless you”. Bog me ubio ako ni­je proš­lo pet minuta u tom za­gr­lja­ju. I na­kon to­ga mi re­če: “Vi­di­mo se u Ljub­lja­ni na slje­de­ćem kon­cer­tu pa po­pi­je­mo pi­vo”. Ni­kad to ne­ću za­bo­ra­vi­ti. To je Ca­ve – lju­di­na.

Pje­va­te tra­di­ci­onal­ne pje­sme, no vi­di­te li se u autor­skom iz­ri­ča­ju u bu­duć­nos­ti?

Priv­la­či me to. Ne­ko vri­je­me sam i pi­sa­la tek­s­to­ve, iako ni­je ni bli­zu zre­lo da iz­a­đe me­đu na­rod. Ali bi­lo bi li­je­po, za­što da ne? Me­ri­ma Klju­čo je na­pi­sa­la jed­nu pre­li­je­pu sev­da­lin­ku, a na­ža­lost nas dvi­je ni­kad ni­smo uš­le u stu­dio i sni­mi­le je. Ura­di­le smo je za do­ku­men­tar­ni film Ro­ber­ta Gol­de­na Pri­če o sev­da­lin­ka­ma:

Bal­kan­ski blu­es, gdje se po­jav­lju­je i Ra­de Šer­be­dži­ja i u ko­jem on i ja pje­va­mo. Me­ri­ma je li­je­po uglaz­bi­la pje­smu, tekst je na­pi­sao Go­ran Simić. Ima onaj štih kad su To­ma Zdrav­ko­vić i Sil­va­na Ar­me­nu­lić pje­va­li po ka­fa­na­ma, ali ne ona ruž­na ka­fa­na “ča­še lo­mim ru­ke mi kr­va­ve”, ne­go ona li­je­pa sta­ro­grad­ska gdje su gos­po­đe i gos­po­da iz­la­zi­li pos­lu­ša­ti li­je­pu mu­zi­ku uži­vo. Mo­gu­će je na­pi­sa­ti ne­što što se nas­la­nja

na tra­di­ci­ju i to ne bi bi­lo lo­še ura­di­ti, ali tre­ba bi­ti vr­lo pa­ž­ljiv jer je tan­ka li­ni­ja iz­me­đu onog gdje ne tre­ba i onog gdje tre­ba. Kad smo kod tan­ke li­ni­je, u Hr­vat­skoj su kla­pe mu­ti­ra­le u ins­tru­men­tal­ne sas­ta­ve ko­ji nas­tu­pa­ju po are­na­ma i sta­di­oni­ma. Što ako va­ša pri­ča pos­ta­ne po­pu­lar­na i do­đe do ve­li­kih dvo­ra­na pa čak i sta­di­ona?

Ne­će. Su­per je da pos­ta­ne po­pu­lar­na, ali ra­di­je bih da os­ta­ne­mo u ma­lim dvo­ra­na­ma. De­fi­ni­tiv­no! Do­bro je da što vi­še lju­di obra­ti paž­nju na tu pri­ču, ali postoji pra­vi­lo ko­jeg se dr­žim i ni­ka­ko dru­ga­či­je. Du­go mi je tre­ba­lo da od­lu­čim ući u ovaj svi­jet ko­ji je to­tal­no dru­ga­či­ji od onog iz ko­jeg sam doš­la. Vr­lo je od­go­vo­ran i vr­lo zah­tje­van. Čo­vjek mo­ra sve vri­je­me bi­ti pa­ž­ljiv na ko­ji na­čin pred­stav­lja pje­sme. Ni­su to mo­je pje­sme, to su pje­sme na­ro­da. Pre­ži­vje­la sam raz­ne gol­go­te, ni­ko­me duž­na ni­sam os­ta­la, da me zvek­ne tra­mvaj idem go­re čis­ta obra­za i sr­ca. E to že­lim za­dr­ža­ti. Na­ve­čer kad leg­nem ho­ću spa­va­ti nor­mal­no, a ne da me pro­ga­nja­ju du­ho­vi svih tih lju­di ko­ji su ži­vje­li ti­je­kom tih 500 go­di­na i pi­sa­li sve te pje­sme. Ra­di­je bih mir­ne du­še, po­la­ko. Imam put ko­ji sam iz­a­bra­la i ko­ji je pra­vi put. Na taj na­čin že­lim tre­ti­ra­ti i tu mu­zi­ku, da je ona uvi­jek is­pred me­ne, is­pred sve­ga, i nov­ca i sta­di­on­ske pu­bli­ke. Dak­le, pr­vo mu­zi­ka i ono što ona za­v­rje­đu­je, a os­ta­lo je sve iza nje. U mo­men­tu ka­da ne­što dru­go, ne­daj­bo­že, kre­ne is­pred, to je kraj. Odoh od­mah ra­di­ti u ban­ci, na šal­te­ru. Za dvi­je stva­ri sam rek­la da bih se pen­zi­oni­sa­la: ako ikad do­bi­jem šan­su da s Nic­kom Ca­ve­om sni­mim du­et ili ne­što slič­no, na­kon to­ga odoh u pen­zi­ju od­mah. Ne­ma pos­li­je to­ga ni­šta vi­še. Ili da se do­go­di ta bu­da­la­šti­na i odem po­greš­nim prav­cem.

SLU­ČAJ­NO PJE­VA­ČI­CA

“Ra­di­la sam nor­ma­lan po­sao od 8 do 5, pot­pu­no ne­ve­zan za mu­zi­ku. Ni­je mi ni­kad pa­lo na pa­met da ću bi­ti pro­fe­si­onal­na pje­va­či­ca”, ka­že Ami­ra.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.