Ži­vot u rit­mu bu­ke – 20 go­di­na Go­ne Bal­da

Od am­s­ter­dam­skih sk­vo­to­va do svir­ki sa zvi­jez­da­ma al­ter roc­ka

Rolling Stone (Croatia) - - Rock & Roll - VE­DRAN HARČA

ŽI­VOT PI­ŠE NAJ­ČUD­NI­JE PRI­ČE, A ri­jet­ko kad je bio ta­ko kre­ati­van kao u slu­ča­ju Ivi­ce Ko­ša­vi­ća Ice i no­ise rock sku­pi­ne Go­ne Bald. Icu smo uhva­ti­li na tur­ne­ji ko­jom obi­lje­ža­va dva de­set­lje­ća ra­da. U tih 20 go­di­na pro­šao je “bi­je­du i sjaj” am­s­ter­dam­skih sk­vo­to­va, bor­bu s ni­zo­zem­skim za­ko­ni­ma, pro­mje­ne pos­ta­ve, ali i svi­rao s naj­ve­ćim ime­ni­ma al­ter roc­ka. A sve je po­če­lo opro­štaj­nim se­ssi­onom tro­ji­ce čla­no­va za­gre­bač­kog Ac­h­tung Dic­h­tun­ga.

“S ben­dom Ac­h­tung Dic­h­tung tih da­na je do­bro kre­nu­lo, ra­di­li smo na al­bu­mu. Ja sam pje­vao, ali sam htio i svi­ra­ti gi­ta­ru, na što su oni na kra­ju i pris­ta­li. Me­đu­tim, od­mah na­kon sni­ma­nja al­bu­ma su nam Bo­jan i Nixa, s ko­ji­ma sam os­no­vao bend, rek­li da od­la­ze u Am­s­ter­dam. Po­zva­li su me da idem s nji­ma, ali se ni­sam mo­gao od­lu­či­ti. Bio sam pri­vr­žen ro­di­te­lji­ma, a imao sam i puno ben­do­va i pro­je­ka­ta (Ha Det Bra, Pr­sten). Bo­jan je pred­lo­žio opro­štaj­nu svir­ku u Co­ki­je­vu ( li­der Jinxa) stu­di­ju u Me­du­li­će­voj. Bi­lo nam je glu­po svi­rat’ svo­je pje­sme pa smo im­pro­vi­zi­ra­li, čak smo se i za­mi­je­ni­li za ins­tru­men­te. Na tom se se­ssi­onu ro­dio Go­ne Bald, to­tal­no lu­di­lo, im­pro­vi­za­ci­ja ko­ja je tra­ja­la sa­ti­ma. Ka­da smo za­vr­ši­li, u svo­joj so­bi sam ti­je­kom no­ći na­pi­sao ci­je­li al­bum. Bo­jan je na­zvao Co­ki­ja i u ne­ko­li­ko sa­ti smo sni­mi­li ma­te­ri­jal ko­ji je obja­vio Kor­nel Še­per. I tu po­či­nje ka­os; je­dan bend se ras­pao, dru­gi, ko­ji je bio sve o če­mu sam sa­njao, nas­tao je i sni­mio al­bum, ali se ras­pa­da i on. Rek­li su mi: ‘Znaš gdje ži­vim, kre­će­mo u šest uju­tro autos­to­pom.’ Ci­je­lu noć sam raz­bi­jao gla­vu i neg­dje u zo­ru sam od­lu­čio da idem. Da ni­je bi­lo tog se­ssi­ona, ni­kad ne bih oti­šao i pi­ta­nje je ka­ko bi mi ži­vot da­nas iz­gle­dao”, pri­ča Ko­ša­vić.

“Nizozemska je pri­hva­ća­la iz­bje­gli­ce iz Ju­ge, ali mi smo uhva­ti­li zad­nji vlak, ka­da su već po­če­li ‘za­tva­ra­ti vra­ta’. Ži­vje­li smo od sk­vo­ta do sk­vo­ta, po­ku­ša­va­li do­bi­ti papire, spa­va­li po klu­pa­ma i auti­ma, je­li os­tat­ke s tr­ž­ni­ca ili hra­nu ko­ju bi du­ća­ni ba­ci­li u kon­tej­ner.”

Na­kon ne­kog vre­me­na, uz po­moć pri­ja­te­lja, us­pi­je­va­ju po­gu­ra­ti i bend.

“Ka­da je iz­a­šao al­bum, o na­ma se u Za­gre­bu po­če­lo pi­sa­ti, eki­pa je ‘za­bri­ja­la’ na nas, a mi u Am­s­ter­da­mu glad­ni i žed­ni. Ka­da su nam ko­nač­no sti­gli ins­tru­men­ti, opet smo po­če­li ra­di­ti i pre­ko Pa­je (Dra­gan Pa­jić, op. a.) sre­di­li smo pr­vi kon­cert u jed­nom kul­t­nom sk­vo­tu. Ne­ka­ko su nas pro­naš­li An­te Či­ka­ra, ko­ji je sa­mo zbog nas po­kre­nuo iz­da­vač­ku ku­ću, i Zla­ja Ha­džić, u to vri­je­me pro­du­cent u jed­nom sjaj­nom stu­di­ju. Ta­da nam je oz­bilj­ni­je kre­nu­lo, svi­ra­li smo pri­je But­t­ho­le Sur­fer­sa u Pa­ra­di­su i Se­ba­do­ha u Ein­d­ho­ve­nu, gdje smo ra­zva­li­li; pu­bli­ka je bi­la odu­šev­lje­na, čak smo pot­pi­si­va­li i CD-e. No on­da su se Bo­jan i Nixa od­lu­či­li vra­ti­ti u Za­greb i to mi je bio low po­int Go­ne Bal­da. To­tal­no sam po­piz­dio - pre­ži­vi­mo sve, ne­što se na­po­kon po­kre­ne i odje­dan­put sve pro­pad­ne”, ka­že Ico ko­ji je nas­ta­vio s dru­gim ljudima, ali čes­te pro­mje­ne pos­ta­ve obi­lje­ži­le su ka­ri­je­ru gru­pe.

“U jed­nom tre­nut­ku mi je bi­lo dos­ta sve­ga, pla­ni­rao sam nas­tu­pa­ti so­lo, sa­mo gi­ta­ra i vo­kal. On­da je ule­tio Ra­do­van Lu­čić, poz­nat kao bub­njar Ko­rowa Ba­ra i Tro­be­co­vih kruš­nih pe­ći, i to je tre­nu­tač­no Go­ne Bald. Jed­no vri­je­me je s na­ma bio i Da­mir Pri­ca Ca­pri (ex Ha­us­tor, Cul De Sac) na sak­so­fo­nu i kla­vi­ja­tu­ra­ma, ali se s obi­te­lji vra­tio u Hr­vat­sku.”

Dva­put su svi­ra­li i s ben­dom The Je­sus Li­zard, nas­tu­pa­li di­ljem Eu­ro­pe, ali “naj­bo­lje kon­cer­te ipak ima­mo u Hr­vat­skoj. U Osi­je­ku, pri­mje­ri­ce, sku­žim ti­pa ko­ji je sa mnom pje­vao či­ta­vu stvar ko­ju sam na­pi­sao jebene 1994. go­di­ne! To­ga ne­ma nig­dje drug­dje”. Ivi­ca Ko­ša­vić Ico na tur­ne­ji sla­vi 20 go­di­na ben­da a ka­že ka­ko naj­bo­lje nas­tu­pe ima­ju u Hr­vat­skoj

TUR­NE­JA ZA GO­DIŠ­NJI­CU

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.