The Rol­ling Sto­nes

Za­što su Rol­ling Sto­ne­si još uvi­jek s pra­vom na vr­hu rock sce­ne: ra­port s kon­cer­ta ve­li­ka­na u Be­ču

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - ZO­RAN STAJČIĆ

Za­što su ovi glaz­be­ni ve­li­ka­ni još uvi­jek s pra­vom na vr­hu rock sce­ne: ra­port s kon­cer­ta u Be­ču Tekst

PO­LA STO­LJE­ĆA THE ROL­LING Sto­ne­sa – ne­što je što stvar­no zvu­či im­pre­siv­no za ka­ri­je­ru naj­ve­ćeg

rock and roll ben­da. Što je naj­važ­ni­je, Ka­me­nje se i da­lje ko­tr­lja na svjet­skoj tur­ne­ji ko­ju, ru­ku na sr­ce, mno­gi uzi­ma­ju za opro­štaj­nu. No na­kon sve­ga do­živ­lje­nog na beč­kom kon­cer­tu odr­ža­nom 16. lip­nja na sta­di­onu Er­nst Hap­pel na Pra­te­ru, s ve­li­kom ne­vje­ri­com bi se i da­lje mo­glo tvr­di­ti da je ri­ječ o opro­štaj­noj tur­ne­ji, ne­go vi­še o slav­lje­nič­koj ti­je­kom ko­je Sto­ne­si i da­lje po­t­vr­đu­ju da nji­hov tron ni­je ugro­žen. “Vri­je­diš ono­li­ko ko­li­ko ti vri­je­di po­s­ljed­nji nas­tup”, dav­no je us­t­vr­dio Ke­ith Ric­har­ds i to pra­vi­lo je bi­lo po­t­vr­đe­no u Be­ču, kao i vje­ro­jat­no na svim os­ta­lim des­ti­na­ci­ja­ma na ko­ji­ma je ovaj naj­ve­ći cir­kus roc­ka svi­rao u sklo­pu ovo­ljet­ne tur­ne­je “14 On Fi­re”.

Beč je tog ugod­nog, to­plog i ve­drog po­pod­ne­va bio u zna­ku Sto­ne­sa. Osje­ti­lo se to još dok smo kli­zi­li ši­ro­kom tan­gen­ci­ja­lom E23 pre­ma par­ku Par­ter u no­vom i udob­nom Se­at Le­onu ko­ji ni­je os­ta­vio bol u ra­me­ni­ma na­kon če­ti­ris­to pri­je­đe­nih ki­lo­me­ta­ra. A pr­va lo­kal­na ra­di­os­ta­ni­ca ko­ju smo uhva­ti­li za­vr­tje­la je “You Can’t Always Get What You

Naj­s­naž­ni­ji mo­ment do­go­dio se kad je na po­zor­ni­cu iz­a­šao Mick Taylor i “Mid­nig­ht Ram­bler” pre­tvo­rio u de­se­to­mi­nut­ni blu­es

Want” kao pod­sjet­nik na do­ga­đaj za ko­ji je bi­lo ras­pro­da­no 60.000 ulaz­ni­ca. Po­zor­ni­ca na sta­di­onu ujed­no je bi­la jed­na od naj­im­pre­siv­ni­jih po ve­li­či­ni. U pot­pu­nos­ti je za­uzi­ma­la ci­je­lu ši­ri­nu te­re­na, a bi­la je sti­li­zi­ra­na po­put ve­li­ke sli­ke či­ji je ok­vir pod­sje­ćao na uzo­rak tri­bal te­to­va­že. Če­ti­ri vi­se­ća “stu­pa” raz­gla­sa na po­zor­ni­ci bi­li su po­deb­lja­ni još jed­nim kom­ple­tom zvuč­ni­ka na sre­di­ni te­re­na ka­ko i oni na naj­u­da­lje­ni­jim sje­de­ćim mjes­ti­ma tri­bi­na ne bi bi­li za­ki­nu­ti za grm­lja­vi­nu ko­ja je do­la­zi­la s po­zor­ni­ce, kao što je i pet di­vov­skih vi­de­ozi­do­va ga­ran­ti­ra­lo do­bru vid­lji­vost bez ob­zi­ra na to gdje se na­la­zi­li. Iz­la­zak Sto­ne­sa bio je naj­av­ljen za 20.30 sa­ti, ali je kas­nio pet­na­es­tak minuta. Sa­svim do­volj­no da Aus­tri­jan­ci, valj­da ne­na­vik­nu­ti na ne­po­što­va­nje sat­ni­ce, poč­nu skan­di­ra­ti, či­me se za­ku­ha­lo i pri­je ne­go­li se išta do­go­di­lo, a pr­va eks­plo­zi­ja adre­na­li­na us­li­je­di­la je s uvod­nim rif­fom pje­sme “Start Me Up”, ujed­no i naj­bo­lje pje­sme za otva­ra­nje kon­ce­ra­ta, ka­ko je to Ric­har­ds us­t­vr­dio u “Ži­vo­tu” (Life) – naj­pro­da­va­ni­joj bi­ogra­fi­ji jed­no­ga glaz­be­ni­ka svih vre­me­na. “Princ ta­me” “če­šao” je svog Te­le­cas­te­ra, oko gla­ve je imao po­vez ja­maj­kan­skih bo­ja, dok mu je osmi­jeh ot­kri­vao gušt još jed­nog svi­ra­nja pred ogrom­nim audi­to­ri­jem. Mick Jag­ger, ko­ji će usko­ro na­vr­ši­ti 71 go­di­nu i ko­ji je ne­dav­no pos­tao pra­djed, i da­lje je okret­ni “ska­ku­ta­vac” na po­zor­ni­ci ko­je­ga glas ni­je iz­dao ni u jed­nom tre­nut­ku ti­je­kom idu­ćih dva i pol sa­ta ko­li­ko je tra­jao kon­cert.

“Start Me Up” je uis­ti­nu bio tek po­če­tak jer su se dojm­lji­vi tre­nu­ci sa­mo ni­za­li u showu ko­ji ni­je poz­na­vao si­laz­nu pu­ta­nju. “You Got Me Roc­king” još ja­če je po­tje­ra­la ri­tam a “It’s Only Rock ‘n’ Roll (But I Li­ke It)” na­tje­ra­la je stadion u pje­va­nje re­fre­na – svi su vo­lje­li iako je to “sa­mo” rock and roll. “Tum­bling Di­ce” s Exi­le On Ma­in

Stre­et, jed­nog od naj­bo­ljih al­bu­ma Rol­ling Sto­ne­sa, dig­nuo je at­mo­sfe­ru za još je­dan stu­panj. Ko­li­ko je bi­la nes­tvar­na grup­na energija u tom tre­nut­ku, još nes­tvar­ni­ja se či­ni­la po­mi­sao da sve to iz­vo­de lju­di ko­ji bi tre­ba­li de­be­lo uži­va­ti u svo­joj mi­ro­vi­ni – ta pri­mi­sao je od tog tre­nut­ka is­hla­pje­la iz gla­ve kao da ni­kad ni­je ni pos­to­ja­la. Sli­je­di­la je “An­gie”, ko­ja je pri­mi­ri­la tempo, ali do­da­la dru­gu vr­stu ulja na va­tru okup­lje­noj ma­si. Re­cent­na “Do­om And Glo­om” trg­nu­la je sve iz nos­tal­gič­nog sa­nja­re­nja, a no­va do­za ma­sov­ne his­te­ri­je us­li­je­di­la je s “Get Off of My Clo­ud”, pje­sme iz­ve­de­ne na zah­tjev beč­ke pu­bli­ke, što je već odav­no prak­sa Sto­ne­sa da o jed­noj od pje­sa­ma na set lis­ti od­lu­ču­je pu­bli­ka. Pod­sje­ti­lo me to na po­s­ljed­nji nji­hov za­gre­bač­ki kon­cert na Hi­po­dro­mu 1998. go­di­ne. Tad su na zah­tjev do­ma­će pu­bli­ke iz­ve­li “Star Star”, što je i sam Jag­ger ta­da ko­men­ti­rao da se za tu pje­smu to do­go­di­lo pr­vi put. Po­sred­no za to su naj­vi­še bi­li “kri­vi” Psi­ho­mo­do pop i nji­ho­va obra­da “Star­fuc­ker” (što je bio i ori­gi­nal­ni na­ziv pje­sme, ali je Atlan­tic Re­cor­ds 1973. in­zis­ti­rao da se pro­mi­je­ni na­ziv pri­je objav­lji­va­nja al­bu­ma

Go­ats He­ad So­up). Iako je “Get Off of My Clo­ud” bi­la iz­ve­de­na na zah­tjev pu­bli­ke, snaž­ni­ji efekt na­kon nje os­ta­vi­la je “Out Of Con­trol” s al­bu­ma Brid­ges To Babylon. U ru­ka­ma Sto­ne­sa ta hi­brid-pje­sma pro­izaš­la iz ever­gri­na The Temp­ta­ti­on­sa “Pa­pa Was A Rol­lin’ Sto­ne” bi­la je di­na­mič­ki rol­ler co­as­ter iz­mje­nom glas­nih i ti­hih di­je­lo­va, dok je Ron Wo­od iz­a­šao u pr­vi plan svo­jim so­li­ma. Na­kon Wo­oda, pred­nost je pre­uzeo kla­vi­rist i kla­vi­ja­tu­rist Chuck Le­avell za­ko­tr­ljav­ši “Hon­ky Tonk Wo­men”. Stadion Er­nst Hap­pel se još je­dan­put to­pio, po­se­bi­ce jer je pje­smu “po- deb­lja­la” i all stars pu­hač­ka sek­ci­ja Sto­ne­sa: sak­so­fo­nis­ti Bob­by Keys i Tim Ri­es. Po­to­nji je ugled­ni dže­zer ko­ji je čak i u svo­jim so­lo jazz pro­jek­ti­ma obra­đi­vao pje­sme Sto­ne­sa, a Bob­by Keys ži­vu­ća je le­gen­da ko­ja je 70-ih go­di­na proš­log sto­lje­ća bi­la u stal­noj pos­ta­vi. Ric­har­d­su je po­seb­no od­go­va­rao, ne sa­mo glaz­be­no ne­go i zbog ovis­nič­kog na­či­na ži­vo­ta, što je na­rav­no Jag­ge­ru s vre­me­nom sve vi­še sme­ta­lo, pa je u jed­nom tre­nut­ku doš­lo i do otvo­re­nog su­ko­ba iz­me­đu nje­ga i Keysa, na­kon če­ga je Ric­har­ds u

bi­ogra­fi­ji na­pi­sao ka­ko je Bob­by, ko­jeg je vo­lio kao bra­ta, tim či­nom i nje­mu iz­bio adu­te iz ru­ke da se za­lo­ži za nje­gov dalj­nji os­ta­nak. De­set­lje­ća su mo­ra­la proteći da bi i ta rat­na sje­ki­ra bi­la za­ko­pa­na. Stoga je stvar­no bi­lo iz­nim­no zna­čaj­no ču­ti uži­vo čo­vje­ka či­ji je sak­so­fon obi­lje­žio al­bu­me Let It Ble­ed, Stic­ky Fin­gers, Exi­le on Ma­in St. i Go­ats He­ad So­up.

Ke­ith Ric­har­ds za­uzeo je sre­diš­nji dio kon­cer­ta ot­pje­vav­ši u blo­ku “You Got The Silver” i “Can’t Be Se­en”. Za­nim­ljiv je iz­bor pje­sme “Can’t Be Se­en”. Ona je bi­la je­di­na s al­bu­ma Ste­el Whe­els iz­ve­de­na te ve­če­ri. Taj al­bum iz 1989. bio je pro­gla­ša­van ključ­nim u tre­nut­ku objav­lji­va­nja, ali mu je vri­je­me po­je­lo kre­dit. Nje­zi­nim uvr­šta­va­njem u set lis­tu Ke­ith kao da je dao do zna­nja da je je­di­no ta ko­ju je on ot­pje­vao ujed­no vri­jed­na sje­ća- nja. No naj­s­naž­ni­ji mo­ment kon­cer­ta tek je do­la­zio. Do­go­dio se na “Mid­nig­ht Ram­bler”, kad je na po­zor­ni­cu iz­a­šao Mick Taylor, gi­ta­rist iz, po mno­gi­ma, naj­kre­ativ­ni­je fa­ze Sto­ne­sa s kra­ja 60-ih i po­čet­ka 70-ih, čo­vjek ko­ji je na­pus­tio bend go­to­vo bez obraz­lo­že­nja i ti­me ta­da otvo­rio put Ron­ni­eju Wo­odu. “Mid­nig­ht Ram­bler” pre­tvo­rio se u de­se­to­mi­nut­ni blu­es pri­zi­va­nja de­mo­na. Sto­ne­si su im­pro­vi­zi­ra­li, Jag­ger se uvi­jao i pri­je­te­će re­žao, dok je “jam­ma­nje” Ric­har­d­sa, Wo­oda i Taylo­ra te ve­če­ri pos­ta­jao je­dan od onih vr­hu­na­ca

roc­ka ko­ji se ne za­bo­rav­lja­ju. Bio sam na kon­cer­ti­ma Sto­ne­sa pri­je to­ga, ali ovo je stvar­no bi­lo naj­bo­lje do sa­da. Ni­su to u tom tre­nut­ku bi­li “ne­ki kor­po­ra­tiv­ni Sto­ne­si” na po­zor­ni­ci. Ma­gi­ja je bi­la oči­ta.

“Miss You” s al­bu­ma So­me Gir­ls his­te­ri­ju je po­go­ni­la da­lje. Ina­če go­to­vo na kra­ju 70-ih taj al­bum pred­stav­ljao je no­vi uz­let Sto­ne­sa i raz­dob­lje ka­da su iz­gra­đe­ni te­me­lji ben­da kao sta­di­on­ske atrak­ci­je, što već de­set­lje­ći­ma tra­je. A što je Mic­ku Jag­ge­ru ta­da bi­lo na pa­me­ti mo­že­te pro­či­ta­ti u ovom bro­ju, u in­ter­v­juu ko­ji je ta­da dao eki­pi

Rol­ling Sto­nea ko­ja je s njim pro­vo­di­la vri­je­me. “Miss You” je ina­če oz­na­či­la i gran­de fi­na­le kon­cer­ta i niz “Gim­me Shel­ter” (s iz­vr­s­nom Li­som Fis­c­her u vo­kal­nom tan­de­mu s Jag­ge­rom), “Jum­pin’ Jack Flash”, “Sym­pat­hy For The De­vil” i “Brown Su­gar”, da bi fi­nal­ni glaz­be­ni tor­na­do još je­dan­put gru­nuo pu­nom sna­gom na bi­su s “You Can’t Always Get What You Want” i “(I Can’t Get No) Sa­ti­sfac­ti­on”. Te­ško je uop­će opisati kraj­nji is­hod iz­me­đu dvi­ju kraj­nos­ti ko­je se mo­gu na­zva­ti za­do­vo­lje­no ne­za­do­volj­stvo i ne­za­do­vo­lje­no za­do­volj­stvo. Kad je čo­vjek sret­no ra­zu­vje­ren ti­me da ni­je pri­sus­tvo­vao osred­njem pi­ru ne­ka­daš­njeg ve­li­kog rock cir­ku­sa, ne­go ga je taj cir­kus još je­dan­put is­pa­lio u or­bi­tu. Za­nim­ljiv de­talj ove tur­ne­je je sva­ka­ko taj da, za raz­li­ku od mno­gih pret­hod­nih, ni­je pos­to­jao na­gla­sak na do­dat­ne scen­sko-vi­zu­al­ne adu­te u obli­ku vid­lji­ve pre­zen­ta­ci­je teh­no­lo­ških dos­tig­nu­ća u pi­ro­teh­ni­ci i svje­tlos­nim efek­ti­ma, kao što ni­je bi­lo ni raz­nih “be­šti­ja” na na­pu­ha­va­nje. Ko­li­ko god sve iz­vr­s­no funk­ci­oni­ra­lo, ipak je bi­lo ne­ka­ko de­cent­no i po­dre­đe­no iz­vo­đe­nju glaz­be. U ne­ku ru­ku

Sto­ne­si su bi­li “ogo­lje­ni” i ti­me još vi­še do­bi­li na smis­lu jer oni su le­gen­de i ne­ma po­tre­be za ma­ski­ra­njem. Char­lie Wat­ts kao naj­sta­ri­ji član (73) po­go­nio je ri­tam na na­čin na ko­ji to ra­di već pe­de­set go­di­na, Mick Jag­ger pje­vao je svje­že i bez za­dr­ške, a Ke­ith Ric­har­ds je jed­nos­tav­no bog rock and roll gi­ta­re. Wo­ods je od­li­čan, ali tko zna bo­lje na­ću­li­ti uši ite­ka­ko ču­je ko­li­ko je Ric­har­ds uvi­jek na pra­vo­me mjes­to, bi­lo da je ri­ječ o so­li­ma ili rit­mu, a uvi­jek iz­gle­da kao net­ko tko se do­bro ze­za u svo­jim po­za­ma na bi­ni. Osim to­ga su bend s tak­vim re­per­to­arom i ko­li­či­nom hi­to­va da su ured­no mo­gli svi­ra­ti još dva i pol sa­ta a da svje­ti­na is­pred njih pje­va sve tek­s­to­ve. Proš­li su kroz puno zna­čaj­nih po­glav­lja, sad već mno­gih ge­ne­ra­ci­ja invol­vi­ra­nih u svje­to­na­zor­stvo

roc­ka. Sta­ri­ji­ma su po­t­vr­di­li da su naj­ve­ći, a oni­ma ko­ji su ih gle­da­li pr­vi put pot­pu­no pro­mi­je­ni­li per­s­pek­ti­vu, po­put jed­ne 24-go­diš­nje sret­ni­ce ko­ja je na na­grad­noj igri Dig­s­ter Adri­je i Rol­ling Sto­nea do­bi­la ulaz­ni­cu i pu­to­va­la s na­ma. Ta djevojka iz oko­li­ce Za­gre­ba odras­la na čvr­stom zvu­ku Ram­m­s­te­ina i inih ben­do­va iz­ja­vi­la je za­do­volj­no pos­li­je kon­cer­ta “da sad mo­že umri­je­ti”. Sta­ri­jem obo­ža­va­te­lju to je sa­svim do­vo­ljan mar­ker da ni­je po­ble­sa­vio sa su­per­la­ti­vi­ma na­kon što ga je vi­hor zvan Rol­ling Sto­nes “vi­jao” dva i pol sa­ta. Fi­lo­zo­fi­ja Sto­ne­sa uvi­jek je bi­la jas­na i jed­nos­tav­na, a to je da su osim sve pra­ši­ne ko­ja se di­za­la oko njih, oni kon­cert­ni bend. Sve je po­dre­đe­no to­me i ne­ma ne­ke “vanj­ske” stva­ri ko­ja to mo­že po­pra­vi­ti ako nes­ta­ne unu­traš­nje ke­mi­je. A ona je, po­ka­za­le su go­di­ne, to­li­ko mag­ne­tič­na da je ot­pu­ha­la i sve raz­mi­ri­ce iz­me­đu Jag­ge­ra i Ric­har­d­sa na­kon iz­no­še­nja na vi­dje­lo “pr­lja­vog rub­lja” u Ric­har­d­so­voj auto­bi­ogra­fi­ji. Što se njih dvo­ji­ce ti­če, The Rol­ling Sto­nes mo­žda je­su naj­ve­ći “brak iz in­te­re­sa” ko­ji je glaz­be­ni svi­jet ikad vi­dio, ali ono što je vid­lji­vo sa­da, “pe­de­set go­di­na pos­li­je”, jest to da su obo­ji­ca u tom bra­ku zbog glaz­be. Da je su­prot­no, si­gur­no je da ne­ma tog nov­ca zbog ko­jeg bi ži­vah­ni se­dam­de­se­to­go­diš­nja­ci i jed­ne se­kun­de di­je­li­li po­zor­ni­cu. Od svih “is­ti­na” iz­re­če­nih o ovom ben­du, ta se u ovom tre­nut­ku nji­ho­va “ko­tr­lja­nja svi­je­tom” či­ni “naj­is­ti­ni­ti­jom”.

I DA­LJE VATREN

Mick Jag­ger

PRE­UZEO

SHOW Ke­ith je za­uzeo sre­diš­nji dio

kon­cer­ta ot­pje­vav­ši u blo­ku “You Got The Silver” i “Can’t Be

Se­en”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.