Qu­een

Te­atral­ni, bri­ljant­ni, pre­tje­ra­ni i prok­le­ti – ni­kad ni­je bi­lo ben­da slič­nom Qu­eenu ili fron­t­me­na po­put Fred­di­eja Mer­curyja. Tekst Mikal Gilmore

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - MIKAL GILMORE

Te­atral­ni, bri­ljant­ni, pre­tje­ra­ni i prok­le­ti - ni­kad ni­je bi­lo ben­da slič­nom Qu­eenu i fron­t­me­na po­put Fred­di­eja Mer­curyja Tekst

BI­LO JE TO PO­SVE NEO­ČE­KI­VA­NO PO­NOV­NO RO­ĐE­NJE – OD tre­nut­ka kad su Fred­die Mer­cury i os­ta­li čla­no­vi gru­pe Qu­een (gi­ta­rist Brian May, bub­njar Ro­ger Taylor i ba­sist John De­acon) za­uze­li po­zor­ni­cu lon­don­skog sta­di­ona Wem­bley, 13. sr­p­nja 1985., ti­je­kom po­vi­jes­nog Li­ve Aid kon­cer­ta, bend je pos­tao glav­na te­ma da­na. Mer­cury je za­po­čeo nas­tup sje­de­ći za kla­vi­rom, svi­ra­ju­ći naj­po­pu­lar­ni­ju pje­smu Qu­eena, za­čud­nu i div­nu “Bo­he­mi­an Rhap­sody”, a bend mu se mu­nje­vi­to pri­dru­žio u ve­li­čans­tve­nom na­le­tu dok je pu­bli­ka sa­či­nje­na od 72.000 lju­di pje­va­la sti­ho­ve na­iz­gled du­bo­ko uko­ri­je­nje­nog sje­ća­nja, kao da su to če­ka­li ci­je­li dan. Od to­ga je sve po­če­lo. Mer­cury je zgra­bio svoj “ot­pi­lje­ni” mi­kro­fon­ski sta­lak i bend je upli­vao u bur­nu iz­ved­bu “Ra­dio Ga Ga”, a pu­bli­ka je od­go­vo­ri­la za­jed­nič­kom ges­tom – plješ­ću­ći ru­ka­ma iz­nad gla­va i ma­šu­ći stis­nu­tim pes­ni­ca­ma dok ih je pje­vač vo­dio svo­jom glas­nom ri­kom. Ne­ke je i upla­šio pri­zor spon­ta­ne, ma­sov­ne us­kla­đe­nos­ti ko­ja je iz­gle­da­la kao ne­ki ljud­ski plim­ni val: to­li­ka moć pro­bu­đe­na na po­ziv jed­nog ben­da i jed­nog gla­sa. Ovo dos­tig­nu­će Qu­eena go­to­vo ni­ko­ga ni­je za­ču­di­lo. Či­ni se da su is­pu­ni­li svo­ju mi­si­ju. Na­kon ep­skog al­bu­ma A Night at the Ope­ra iz

“Kad pos­lu­šaš ‘Bo­he­mi­an Rhap­sody’, s či­me je mo­žeš us­po­re­di­ti?”, pi­tao je Mer­cury. “Ni­šta mi ne pa­da na pa­met.”

1975., ni­za­li su hit za hi­tom, a svaki je stil­ski bio druk­či­ji od pret­hod­nog: od ba­rok­nog po­pa do hard roc­ka, dis­ca, roc­ka­bil­lyja i fun­ka. A on­da se sre­di­nom 80-ih ne­što pro­mi­je­ni­lo – dje­lo­mič­no zbog to­ga što je ve­ći­ni obo­ža­va­te­lja bi­lo te­ško pri­hva­ti­ti Mer­curyje­vu oči­tu ho­mo­sek­su­al­nost. Na­kon za­ču­đu­ju­će po­greš­ne pro­cje­ne 1984., kad su od­lu­či­li od­svi­ra­ti niz kon­ce­ra­ta u juž­noj Afri­ci u vri­je­me apar­t­he­ida, bend je i u svo­joj rod­noj En­gle­skoj pos­tao iz­op­će­ni­kom. Ali na­kon nas­tu­pa na Li­ve Ai­du – ko­ji je bio pri­mjer sve­ga iz­van­red­nog što su Qu­een pred­stav­lja­li, nji­ho­ve ši­ri­ne, vir­tu­oz­nos­ti i vla­da­nja po­zor­ni­com – svi su sa­mo že­lje­li još. Go­di­na­ma pos­li­je May je ko­men­ti­rao: “Sva zas­lu­ga ide Fred­di­eju. Mi os­ta­li od­svi­ra­li smo OK, ali on je stvar po­di­gao na vi­šu ra­zi­nu.” Da­nas, go­to­vo 23 go­di­ne na­kon što je Fred­die Mer­cury pre­mi­nuo od bron­hi­jal­ne pne­umo­ni­je uz­ro­ko­va­ne AIDS-om, nas­li­je­đe Qu­eena – jed­nog od naj­ve­ćih i naj­kon­tro­verz­ni­jih rock ben­do­va – i da­lje je po­ve­za­no po­naj­vi­še s njim, bez ob­zi­ra na is­hod tur­ne­je ko­ju će u idu­ćih ne­ko­li­ko mje­se­ci May i Taylor odr­ža­ti s Ada­mom Lam­ber­tom. Kad su Taylor i May go­vo­ri­li o go­di­na­ma pro­ve­de­nim s Mer­curyjem (De­acon o to­me uop­će ne že­li pri­ča­ti), kat­kad se či­ni da ih i da­lje za­ču­đu­je ka­ko je div­no i groz­no sve to bi­lo. “Bi­li smo vr­lo bli­ski”, iz­ja­vio je Taylor ne­ko­li­ko da­na na­kon Mer­curyje­ve smr­ti. “No ni mi ni­smo zna­li pre­vi­še to­ga o Fred­di­eju.” Go­di­na­ma pos­li­je May je re­kao: “Sje­ba­lo nas je to, kao što te mo­že sje­ba­ti sa­mo ne­ko ono­ze­malj­sko is­kus­tvo. Qu­een je bio naj­ve­ći na svi­je­tu... Lju­di te obo­ža­va­ju – okru­žen si ljudima ko­ji te vo­le, a ipak si ta­ko usam­ljen. Pre­tje­ri­va­nje se iz glaz­be pre­to­či­lo i u na­še ži­vo­te.”

QU­EEN PO­ČI­NJE I ZAVRŠA

va s Fred­di­ejem Mer­curyjem. Bio je utje­lov­lje­nje iden­ti­te­ta ben­da, nji­ho­vih po­bje­da i po­ra­za, bio je du­ša či­ji gu­bi­tak bend ni­je mo­gao pre­ži­vje­ti. Ali u po­čet­ku, ni­je pos­to­jao Fred­die Mer­cury. Pos­to­jao je Far­rokh Bul­sa­ra, ro­đen 9. ruj­na 1946. u bri­tan­skom pro­tek­to­ra­tu Zan­zi­ba­ru, na is­toč­noj oba­li Afri­ke, u obi­te­lji Par­sa ko­ja je prak­ti­ci­ra­la zo­ro­as­tri­zam, jed­nu od naj­sta­ri­jih mo­no­te­is­tič­kih re­li­gi­ja svi­je­ta. Far­rok­hov otac, Bo­mi, bio je služ­be­nik vi­so­kog su­da za bri­tan­sku vla­du što zna­či da je sa su­pru­gom Jer i Far­rok­hom – a pos­li­je i Far­rok­ho­vom ses­trom Ka­sh­mi­rom – ži­vio u kul­tu­ro­lo­ški pri­vi­le­gi­ra­nom okru­že­nju, za raz­li­ku od ve­ći­ne oto­ča­na. Kad je Far­rokh imao osam go­di­na, 1954., obi­telj ga je pos­la­la u ško­lu St. Peter’s Chur­ch of En­gland u Pan­c­h­ga­ni u In­di­ji. Smje­šte­na ne­kih 250 ki­lo­me­ta­ra od ta­daš­njeg Bom­ba­ja (da­naš­njeg Mum­ba­ija), ško­la St. Peter’s go­di­na­ma se sma­tra­la jed­nim od naj­bo­ljih in­ter­na­ta za dje­ča­ke u tom di­je­lu svi­je­ta. Far­rokh je po do­la­sku u ško­lu bio iz­nim­no stid­ljiv dje­čak, svjes­tan svo­jih is­tu­re­nih pred­njih zu­ba zbog ko­jih su ga od­mah pro­zva­li “Buc­kyjem” (op.prev. – “zu­ba­ti”). (Os­ta­tak ži­vo­ta bio je svjes­tan svo­jih zu­ba i svaki put kad bi se na­smi­je­šio, pre­kri­vao bi us­ta dla­nom. S dru­ge stra­ne, shva­tio je da je nje­gov iz­bo­če­ni za­griz, zbog če­ti­ri do­dat­na zu­ba u us­ti­ma, mo­žda bio i nje­gov naj­ve­ći bla­gos­lov jer mu je zbog to­ga glas imao spe­ci­fič­nu, re­zo­nant­nu am­ba­žu­ru.)

Mno­gi se pri­sje­ća­ju da se Far­rokh u ško­li či­nio usam­lje­nim. “Na­učio sam se bri­nu­ti sam o se­bi”, priz­nao je mno­go go­di­na pos­li­je, “i br­zo sam odras­tao.” Kad su ga ne­ki uči­te­lji iz mi­lja po­če­li na­zi­va­ti Fred­die, br­zo je pri­hva­tio no­vo ime. Ta­ko­đer, ra­zvio je vlas­ti­te uku­se. Fred­di­eja je obi­telj uba­ci­la u ope­ru, no on je ta­ko­đer na­gi­njao za­pad­njač­kom pop zvu­ku – po­go­to­vo hva­li­sa­vom, kla­vir­skom rock & rol­lu Lit­tle Ric­har­da i vir­tu­oz­nom R&B-ju Fat­sa Do­mi­na. Na­kon što je uj­na She­roo pri­mi­je­ti­la da Fred­die na­kon što ču­je me­lo­di­ju, sje­da za kla­vir i od­mah je svi­ra, ro­di­te­lji su mu pla­ti­li pri­vat­nu po­du­ku iz glaz­be­nog. S ko­le­ga­ma iz ško­le je 1958. os­no­vao bend The Hec­tics. U knji­zi Fred­die Mer­cu

ry: The De­fi­ni­ti­ve Bi­ograp­hy, biv­ša uče­ni­ca iz obliž­nje ško­le za dje­voj­ke, Gi­ta Chok­si, rek­la je da na po­zor­ni­ci Fred­die ni­je bio onaj sra­me­ž­lji­vi dje­čak: “Bio je va­tre­ni iz­vo­đač”, tvr­di, “i na po­zor­ni­ci je u pot­pu­nos­ti bio u svom ele­men­tu.”

Ne­ki su uče­ni­ci sma­tra­li da je Far­rokh bio za­ljub­ljen u Gi­tu, no ona je rek­la da to­ga ni­je bi­la svjes­na. Dru­gi su pak sma­tra­li da je već ta­da bi­lo oči­to da je Far­rokh gay, prem­da ne pos­to­je do­ka­zi da je bio sek­su­al­no ak­ti­van. Ja­net Smith, ko­ja sa­da po­du­ča­va u žen­skoj ško­li, sje­ća se da je bio “iz­nim­no mr­šav, upe­čat­ljiv mo­mak ko­ji je sve obi­ča­vao os­lov­lja­va­ti s ‘du­šo’ što se mo­glo uči­ni­ti po­ma­lo in­di­ka­tiv­no. U ono vri­je­me, mom­ci se ni­su ta­ko po­na­ša­li... No u ško­li su svi pri­hva­ća­li či­nje­ni­cu da je Fred­die ho­mo­sek­su­alac. Ina­če bi ko­men­ti­ra­li: ‘O, Bo­že, pa to je groz­no’, no u Fred­di­eje­vom slu­ča­ju ni­je bi­lo ta­ko. Jed­nos­tav­no, to je bi­lo OK.” Fred­die se 1963. vra­tio obi­te­lji u Zan­zi­bar. Is­te je go­di­ne za­vr­ši­la i bri­tan­ska ko­lo­ni­jal­na vla­da­vi­na. A on­da je 1964. na oto­ku iz­bi­la re­vo­lu- ci­ja, do­go­di­li su se mno­gi po­ko­lji i obi­telj Bul­sa­ra po­bje­gla je u Fel­t­ham u Midd­le­sexu, bli­zu Lon­do­na. Vri­je­me je bi­lo lo­ši­je, obi­telj­ski su se pri­ho­di sma­nji­li, a Fred­die se po­čeo mi­je­nja­ti na nji­ma ne­poz­na­te na­či­ne. “Bio sam po­pri­lič­no bun­to­van i to se mo­jim ro­di­te­lji­ma ni­je svi­đa­lo”, iz­ja­vio je 1981. za Rol­ling Sto­ne. “Vr­lo sam br­zo pre­ras­tao obi­telj­ski ži­vot. Ali že­lio sam naj­bo­lje. Že­lio sam bi­ti sam svoj šef.” Ži­vot ko­ji je os­ta­vio u Zan­zi­ba­ru i Bom­ba­ju Fred­die Bul­sa­ra vi­še ni­je htio na­zi­va­ti svo­jim ni­ti o nje­mu de­ba­ti­ra­ti. U En­gle­sku se pre­se­lio u do­ba zlat­nih 60-ih i Swin­ging Lon­do­na, Be­atle­sa i Rol­ling Sto­ne­sa. Ži­vot mu je tek za­po­čeo i ka­nio je uži­va­ti u sva­kom mo­men­tu vlas­ti­te bu­duć­nos­ti.

IDRUGA DVO­JI­CA UTEME

lji­te­lja Qu­eena, Brian May i Ro­ger Taylor, kra­jem 60-ih po­ha­đa­la su lon­don­ske fa­kul­te­te. May je bio vi­sok i mr­šav mo­mak, njež­nog gla­sa, eru­dit na naj­bo­ljem pu­tu da pos­ta­ne gi­ta­ris­tič­ki vi­zi­onar. Kas­ni­je je priz­nao da je na nje­gov sen­zi­bi­li­tet naj­vi­še utje­ca­la glaz­ba pro­že­ta har­mo­ni­ja­ma ko­ju je slu­šao od 50-ih: vo­kal­ne kom­bi­na­ci­je Bud­dyja Hol­lyja i Cric­ket­sa, vi­šes­loj­ne gu­dač­ke di­oni­ce po­pu­lar­nog ta­li­jan­skog di­ri­gen­ta Man­to­va­ni­ja, a ti­je­kom 60-ih i ino­va­tiv­ne me­to­de Be­atle­sa. Kra­jem 1963., May je s ocem iz­ra­dio elek­trič­nu gi­ta­ru od ma­ha­go­ni­ja ko­ji su ski­nu­li s ka­mi­na. (Poz­na­ta pod na­zi­vom Red Spe­ci­al, to je gi­ta­ra ko­ju May i da­nas svi­ra.) May je s pri­ja­te­ljem ba­sis­tom, Ti­mom Staf­fel­lom, svi­rao obra­de u ben­du zva­nom 1984, kad su obo­ji­ca sre­di­nom 60-ih kre­nu­la na fa­kul­te­te. May je po­ha­đao Im­pe­ri­al Col­le­ge i stu­di­rao ma­te­ma­ti­ku, fi­zi­ku i as­tro­no­mi­ju. Sa Staf­fel­lom je 1968. os­no­vao no­vi bend Smi­le ko­ji je zvu­kom bio bli­ži snaž­noj im­pro­vi­za­ci­ji ne­go on­daš­njem po­pu­lar­nom sti­lu bri­tan­skog

roc­ka ko­ji su zas­tu­pa­li Cre­am i os­ta­li. Obja­vi­li su oglas na oglas­noj plo­či fa­kul­te­ta u ko­jem su tra­ži­li bub­nja­ra ko­ji zna svi­ra­ti po­put Gin­ge­ra Ba­ke­ra i Mit­c­ha Mit­c­hel­la. Na oglas se ja­vio Taylor, mo­mak ko­ji se pri­pre­mao za sto­ma­to­lo­šku ka­ri­je­ru, ali is­to­vre­me­no pre­zi­rao uče­nje. Bio je lje­pu­škast mo­mak, ali i ga­lam­dži­ja i svi­rao je na na­čin ko­ji je od­go­va­rao Smi­leu, iako je svo­jim op­sež­nim sti­lom bio bli­ži Ke­it­hu Mo­onu iz The Whoa. I upra­vo po­put Mo­ona imao je do­bar ins­tin­kt za to­nal­nost. “Sje­ćam se, kad je Ro­ger na­mjes­tio svoj bu­banj na fak­su, os­tao sam za­pa­njen”, May je 1999. iz­ja­vio za ča­so­pis

Mo­jo. “Slu­ša­ju­ći ga dok po­de­ša­va zvuk bub­nja, zvu­čao je bo­lje od iko­ga ko­ga sam pri­je čuo.” Sve ulo­ge u tri­ju Smi­le bi­le su do­di­je­lje­ne.

Staf­fell je glaz­be­ne in­te­re­se di­je­lio i s Fred­di­ejem Bul­sa­rom ko­ji je u ono vri­je­me ta­ko­đer po­ha­đao Ea­ling Col­le­ge of Art. Bul­sa­ra vi­še ni­je bio to­li­ko re­zer­vi­ran kao pri­je. Imao je du­gu ko­su, kre­tao se gra­ci­oz­no i kra­si­la ga je eg­zo­tič­na ljepota – iz­gle­dao je čak i po­ma­lo opas­no. Staf­fell je Bul­sa­ru upoz­nao s Taylo­rom i Mayom

po­čet­kom 1969. Uči­nio im se po­ma­lo čudan – imao je cr­ne, la­ki­ra­ne nok­te i bio je fe­mi­ni­zi­ran – no bio je drag. Po­ne­kad i ma­lo za­po­vjed­nič­ki nas­tro­jen. “U tom pe­ri­odu”, re­kao je May, “bio je vr­lo en­tu­zi­jas­ti­čan. Go­vo­rio bi: ‘Ovo je ja­ko do­bro – sjaj­no je jer... Svjes­no di­že­te ten­zi­ju pa je spu­šta­te. Ali nis­te do­bro odje­ve­ni i ne obra­ća­te se pu­bli­ci na pra­vi na­čin. Uvi­jek postoji pri­li­ka da se po­ve­že­te s nji­ma.’”

Bul­sa­ra je ti­je­kom tog raz­dob­lja su­ra­đi­vao s ne­ko­li­ko ben­do­va i svaki bi nas­to­jao pro­mi- je­ni­ti. Vo­lio je pje­va­ti blu­es – ve­ći­na ben­do­va upra­vo je to zah­ti­je­va­la – no nje­go­vi su utje­ca­ji bi­li mno­go ši­ri: kom­po­zi­ci­je bri­tan­skog skla­da­te­lja i pje­va­ča No­ela Cowar­da; ins­tru­men­tal­ne har­mo­ni­za­ci­je Cho­pi­na i Mo­zar­ta; pje­va­nje Dic­ka Powel­la, Ruby Ke­eler, Ro­ber­ta Plan­ta i Aret­he Fran­k­lin; te­atral­ni nas­tu­pi nje­go­vih omi­lje­nih zvi­jez­da, Ji­mi­ja Hen­drixa i Li­ze Min­nel­li. Na­kon što se upoz­nao s ra­dom ben­da Smi­le, po­že­lio je bi­ti nji­hov glav­ni pje­vač. Kat­kad bi ti­je­kom nji­ho­vih kon­ce­ra­ta vi­kao iz pu­bli­ke: “Da sam vam ja pje­vač, po­ka­zao bih vam ka­ko se to ra­di.” Po­čet­kom 1970., na­kon pre­vi- še lažnih na­da, Staf­fell je obja­vio da na­pu­šta Smi­le. May, Taylor i Bul­sa­ra u to su vri­je­me di­je­li­li stan. Bi­li su svjes­ni da je Bul­sa­ra spre­tan i ško­lo­van pi­ja­nist i da sva­kim da­nom pos­ta­je sve bo­lji pje­vač. Za­to su u trav­nju 1970. os­no­va­li no­vi, za­jed­nič­ki bend. Pro­mi­je­ni­li su ne­ko­li­ci­nu ba­sis­ta – ba­rem jed­nom od njih ni­je se svi­dio Bul­sa­rin pre­tje­ra­ni stil – a on­da su po­čet­kom 1971. upoz­na­li Joh­na De­aco­na. I ovaj je bio uzor­ni stu­dent (s dok­to­ra­tom u akus­ti­ci i vi­bra­cij­skoj teh­no­lo­gi­ji), no svi su ga sma­tra­li oso­bi­to re­zer­vi­ra­nim. (“Go­to­vo da uop­će ni­smo raz­go­va­ra­li”, pri­sje­ća se May pr­vog su­sre­ta.) No De­acon je br­zo učio pa se ti­je­kom audi­ci­je “uklju­čio i svi­rao je­be­no nas­lo­njen na ri­tam”, ka­ko tvr­de glaz­be­ni­ci ko­ji su tog da­na svje­do­či­li svir­ci. Od­mah su ga an­ga­ži­ra­li. Bul­sa­ra je od­mah po­čeo iz­ra­ža­va­ti svoj utje­caj i uvje­ra­va­ti dru­ge da bi se tre­ba­li odi­je­va­ti dra­ma­tič­ni­je i ele­gant­ni­je. Ta­ko­đer je tvr­dio da je smis­lio sa­vr­še­no ime za bend. May i Taylor pred­la­ga­li su ime­na Rich Kids i Grand Dan­ce, ali Mer­cury je us­tra­jao pri ime­nu Qu­een. “Zvu­či ta­ko kra­ljev­ski”, re­kao je. “Bi­lo je to snaž­no ime, uni­ver­zal­no i ne­po­sred­no”, do­dao je ne­ko­li­ko go­di­na pos­li­je. “Ima­lo je jak vi­zu­al­ni po­ten­ci­jal i bi­lo je otvo­re­no za sva­ko­ja­ke in­ter­pre­ta­ci­je, no to je bio tek je­dan as­pekt.”

I što je naj­važ­ni­je, glav­ni pje­vač Qu­eena vi­še ni­je bio Fred­die Bul­sa­ra. Pos­tao je Fred­die Mer­cury – no­vim je ime­nom alu­di­rao na rim­skog glas­ni­ka bo­go­va. “Mis­lim da je pro­mje­nom ime­na na­vu­kao no­vu ko­žu”, iz­ja­vio je May u do­ku­men­tar­cu 2000. go­di­ne. “To mu je po­mo­glo da pos­ta­ne oso­ba ko­ja je že­lio bi­ti. Bul­sa­ra je i da­lje bio pri­su­tan, ali sad se že­lio pu­bli­ci pred­sta­vi­ti kao druk­či­ji lik, kao taj bog.”

U ra­nim da­ni­ma Qu­eena ras­pre­da­la se le­gen­da da je bend pro­veo go­di­nu ili dvi­je smiš­lja­ju­ći stra­te­gi­ju us­pje­ha pri­je ne­go što su iko­me do­pus­ti­li da ču­je njihovu glaz­bu. (De­acon se jed­nom hva­lio pri­ja­te­lji­ma da bend ima “10-go­diš­nji plan”.) Glaz­be­ni su me­di­ji sma­tra­li da tak­va am­bi­ci­oz­nost za­pra­vo ne oz­na­ča­va is­tin­sku strast ne­go vje­štu pre­va­ru, u smis­lu nje­zi­na zna­ča­ja ili druš­tve­nog po­ten­ci­ja­la. Bio je to imidž od ko­jeg Qu­een ve­ći­nu ka­ri­je­re ni­je mo­gao po­bje­ći. A za­pra­vo su us­pon Qu­eena obi­lje­ži­li upit­ni pos­lov­ni po­te­zi i oz­bilj­ni zdrav­s­tve­ni pro­ble­mi (May za­ma­lo da ni­je iz­gu­bio ru­ku zbog gan­gre­ne, a pos­li­je je i hos­pi­ta­li­zi­ran zbog he­pa­ti­ti­sa i či­ra). Ali za Mer­curyja ni­je bi­lo mjes­ta uz­ma­ku. May, Taylor i De­acon mo­gli su se os­lo­ni­ti na svo­je ka­ri­je­re za ko­je su se ško­lo­va­li: May je u ra­nim da­ni­ma ben­da i da­lje ra­dio na dok­to­ra­tu as­tro­fi­zi­ke, a De­acon je pos­li­je priz­nao da do tre­ćeg al­bu­ma Qu­eena ni­je vje­ro­vao u odr­ži­vost ben­da. Mer­cury ih je na kra­ju uvje­rio da je bend vri­je­dan odus­ta­ja­nja od svih dru­gih ka­ri­je­ra. “Kad smo od­lu­či­li odus­ta­ti od svih kva­li­fi­ka­ci­ja ko­je smo u me­đu­vre­me­nu stek­li i

za­gris­ti za rock”, priz­nao je pos­li­je May, “ni­smo htje­li bi­ti ni­šta dru­go ne­go naj­bo­lji.”

Kad su obja­vi­li de­bi al­bum Qu­een u sr­p­nju 1973., čla­no­vi­ma ben­da pje­sme su se već či­ni­le zas­ta­rje­le. Mer­cury ni­je imao strp­lje­nja za jam­ma­nje ili ma­šta­nja. Vje­ro­vao je da su pa­ž­lji­vo osmiš­lje­ni aran­žma­ni s čvr­stim, usre­do­to­če­nim me­lo­di­ja­ma bi­li do­volj­no ra­di­kal­ni; ako že­liš da lju­di ču­ju tvoj ma­te­ri­jal, mo­raš te­ži­ti ka upe­čat­lji­vim nas­tu­pi­ma. Na­po­kon je os­ta­le čla­no­ve uvje­rio u svo­ju vi­zi­ju imi­dža ben­da – ka­ko se odi­je­va­ti, ka­ko se glav­ni pje­vač mo­ra kre­ta­ti i ka­ko vla­da­ti po­zor­ni­com – sve je to bi­lo jed­na­ko važ­no. S cr­no la­ki­ra­nim nok­ti­ma, u tri­ko­ima u ko­ji­ma je iz­gle­dao po­put har­le­ki­na, ob­gr­ljen pla­šte­vi­ma s an­đe­oskim kri­li­ma ko­ji su na­gla­ša­va­li nje­gov atlet­ski, ali i ele­gant­ni ples i scen­ski po­kret, Mer­cury je uži­vao u an­dro­gi­nom sja­ju – do­du­še, obo­ja­nom ne­kom zlos­lut­nom ni­jan­som. Tak­va se energija pri­pi­si­va­la sti­lu ko­ji su u ono vri­je­me nje­go­va­li David Bowie i ben­do­vi po­put T.Rexa, Roxy Mu­si­ca i Mott the Ho­oplea, što je iz­a­zi­va­lo za­bri­nu­tost. “Bi­li smo

glam rock i pri­je Swe­eta i Bowi­eja”, go­vo­rio je May u ono vri­je­me, “a sad nas je strah da smo se po­ja­vi­li pre­kas­no.” S idu­ća dva al­bu­ma, Qu­een II i She­er He­art At­tach (oba objav­lje­na 1974.), bend je us­pješ­no uhva­tio ko­rak sa sa­mim so­bom. Ra­sko­šan zvuk s Qu­een II i tvr­đi i pro­dor­ni­ji stil sa She­er He­art At­tack pos­ta­vi­li su te­me­lje za ek­s­tra­va­gant­ni i slo­že­ni zvuk ko­ji je obi­lje­žio pr­vi po­bjed­nič­ki pe­ri­od Qu­eena. Ipak, na po­zor­ni­ci je upra­vo Mer­cury bio u sre­di­štu po­zor­nos­ti. Ve­ći­na bri­tan­skih me­di­ja pre­zi­ra­la je, pre­ma nji­ho­vom su­du, nje­go­vo ba­nal­no i te­atral­no afek­ti­ra­nje. No po­la­ko je gra­dio snaž­nu i ne­sva­ki­daš­nju po­ve­za­nost ben­da i pu­bli­ke i čes­to obo­ža­va­te­lje tje­rao da mu se pri­dru­že u pje­smi. “Mo­raš shva­ti­ti”, jed­nom je priz­nao ko­le­gi pje­va­ču, “moj se glas os­la­nja na sna­gu pu­bli­ke. Što su oni bo­lji, bo­lji sam i ja.” Ti­je­kom sni­ma­nja če­t­vr­tog al­bu­ma, A Night at the Ope­ra, objav­lje­nog 1975., bend je osje­tio da je doš­lo nji­ho­vo vri­je­me. May se pri­sje­ća svo­jih mis­li: “Ovo je na­še plat­no, os­li­kat će­mo ga ka­ko na­ma od­go­va­ra.” Mer­cury je imao ne­ke ide­je za ur­ne­bes­nu, ep­sku pje­smu. Pro­du­cent Roy Tho­mas Ba­ker ko­ji je do ta­da su­ra­đi­vao s ben­dom pri­sje­ća se pr­vog pu­ta ka­da je čuo pje­smu “Bo­he­mi­an Rhap­sody”: “Fred­die je sje­dio u svom sta­nu i re­kao: ‘Imam ide­ju za pje­smu.’ Po­čeo ju je svi­ra­ti na kla­vi­ru... A on­da je iz­ne­na­da stao i re­kao: ‘A sad, du­ši­ce mo­je, po­či­nje oper­ni dio.’” Na­kon što poč­ne kao ba­la­da, pje­sma se su­no­vra­ti u ope­ret­nu for­mu, za­tim u div­ljač­ki rock & roll i on­da se opet vra­ti u ba­lad­nu for­mu. May ka­že: “Bi­lo je to Fred­di­eje­vo dje­teš­ce.” Qu­een i Ba­ker tjed­ni­ma su ra­di­li na pje­smi. Bend je sni­mio oko 180 ka­na­la s vo­ka­li­ma i stvo­rio svoj poz­na­ti zvuk cr­k­ve­nih ko­ra­la. U jed­nom je mo­men­tu bi­lo to­li­ko ka­na­la da se tra­ka po­sve iz­li­za­la i pos­ta­la pro­zir­na. Da su nas­ta­vi­li sni­ma­ti, po­sve bi is­hla­pi­la. Do­vr­šiv­ši “Bo­he­mi­an Rhap­sody” bend je že­lio da upra- vo ona bu­de pr­vi singl al­bu­ma A Night at the Ope­ra. Ta­daš­nji me­na­džer John Re­id – ta­ko­đer i me­na­džer El­to­na Joh­na – od­bio ih je re­kav­ši da pje­smu od go­to­vo šest minuta tre­ba skra­ti­ti. De­acon se slo­žio, ali Taylor i May di­je­li­li su Mer­curyje­vu odlučnost. Sve su sum­nje ras­pr­še­ne na­kon što su Mer­cury i Taylor zgo­tov­lje­nu pje­smu pus­ti­li DJ-u Ken­nyju Eve­ret­tu s BBCja. “Mo­gla bi tra­ja­ti i po­la sa­ta”, re­kao im je Eve­rett, “stoljećima će bi­ti na bro­ju je­dan.” Ka­ko se is­pos­ta­vi­lo, “Bo­he­mi­an Rhap­sody” pos­ta­la je pr­vi singl Qu­eena na bri­tan­skom bro­ju je­dan, a u SAD-u je uvr­šte­na u Top 10. Do da­nas re­do­vi­to pre­dvo­di top ljes­tvi­ce naj­bo­ljih i naj­go­rih sin­glo­va u Bri­ta­ni­ji. No to Mer­curyja ni­ka­da ni­je po­ko­le­ba­lo. “Mno­gi plju­ju ‘Bo­he­mi­an Rhap­sody’”, re­kao je, “ali s ko­jom bis­te je pje­smom mo­gli us­po­re­di­ti?”

Mer­cury ni­je imao strp­lje­nja kad bi ga pi­ta­li da objas­ni zna­če­nje pje­sme. “Je­beš ih, du­šo”, re­kao bi. “Ne­ću re­ći ni­šta vi­še od bi­lo ko­jeg dru­gog po­šte­nog pjes­ni­ka ko­jeg bis­te se usu­di­li za­mo­li­ti da ana­li­zi­ra svoj rad: ‘Ako pro­na­đeš zna­če­nje, on­da ono i postoji.’” Mo­gu­će je da je pje­sma ima­la zna­če­nja ko­ja Mer­cury ni­je bio spreman ot­kri­ti. “Fred­di­eje­ve su pje­sme bi­le du­bo­ko za­ka­mu­fli­ra­ne”, May je pos­li­je iz­ja­vio. “No mo­gao si shva­ti­ti, uz ma­lo pro­nic­lji­vos­ti, da kri­ju nje­go­ve in­tim­ne mis­li.” I do­is­ta, u “Rhap­sody” mo­žda se krio ključ Mer­curyje­va ta­daš­njeg taj­nog ži­vo­ta. Kri­ti­čar An­t­hony DeCur­tis tvr­di: “Pje­sma go­vo­ri o taj­nom pri­jes­tu­pu – ‘kaž­njen sam’ – no is­to­dob­no u njoj postoji i že­lja za slo­bo­dom.” Mer­cury je pa­ž­lji­vo ču­vao svo­ju in­ti­mu jer je osje­ćao da ta­ko mo­ra bi­ti. Ne­ki su sma­tra­li da je nje­go­vo fe­mi­ni­zi­ra­no po­na­ša­nje u ve­ći­ni si­tu­aci­ja tek afek­ta­ci­ja. Fo­to­graf Mick Rock sje­ća se da je Mer­cury “mu­tio” sa že­na­ma (“Mo­gao bih se pri­sje­ti­ti jed­nog ili dva ime­na!”, tvr­di Rock.) Ta­ko­đer, Mer­cury je odr­ža­vao stras­tve­nu ve­zu s du­go­go­diš­njom part­ne­ri­com Mary Aus­tin, gla­mu­roz­nom mla­dom ženom ko­ju je upoz­nao u lon­don­skoj mod­noj kući Bi­ba.

‘MIS­LIO JE DA MU SE SVI

đa­ju že­ne”, Mer­curyjev ko­le­ga s umjet­nič­ke aka­de­mi­je priz­nao je bi­ograf­ki­nji Les­ley Ann Jo­nes. “Du­go mu je tre­ba­lo da shva­ti da je gay... Mis­lim da se ni­je mo­gao su­oči­ti s osje­ća­ji­ma ko­je je to bu­di­lo u nje­mu.” U vri­je­me kad su 1976. Qu­een obja­vi­li al­bum A Day at the Ra­ces, Mer­cury se pred Mary Aus­tin po­čeo čud­no ponašati. “Vi­dje­la sam da ga ne­što gri­ze”, iz­ja­vi­la je u do­ku­men­tar­cu Fred­die Mer­cury: The Un­told Story. Na­po­kon joj je Mer­cury priz­nao sve o no­voj per­cep­ci­ji sa­mog se­be. “Lak­nu­lo mi je kad se na­po­kon is­po­vje­dio”, rek­la je. Mer­cury i Aus­tin os­ta­li su bli­ski do kra­ja nje­go­va ži­vo­ta. An­ga­ži­rao ju je kao osob­nu taj­ni­cu i sa­vjet­ni­cu i una­toč broj­nim ve­za­ma ko­je su us­li­je­di­le, zvao ju je svo­jom ne­vjen­ča­nom su­pru­gom. Od tog tre­nut­ka, tvr­di Mary Aus­tin, Mer­cury vi­še ni­je osje­ćao obve­zu da iko­me tu­ma­či svo­ju sek­su­al­nost.

I vi­še ni­je to­le­ri­rao jef­ti­ne kle­ve­te. U knji­zi Qu­een: The Ear­ly Ye­ars, za­pi­sa­na je is­po­vi­jest oso­be ko­ja je s Qu­eenom su­ra­đi­va­la ti­je­kom kon­cer­ta u Man­c­hes­te­ru: “Bend je iz­a­šao na po­zor­ni­cu, a je­dan je tip po­vi­kao Fred­di­eju: ‘Je­be­ni pe­der­či­ću’... Fred­die je tra­žio da teh­nič­ka eki­pa oba­sja pu­bli­ku re­flek­to­rom ka­ko

“Ga­do­vi”, re­kao im je El­ton John iza po­zor­ni­ce, na kon­cer­tu Li­ve Aida 1985. “Pre­ote­li ste show!”

bi pro­na­šao kriv­ca. On­da mu je re­kao: ‘Po­no­vi to, du­šo’ i tip ni­je znao što bi sa so­bom... Vi­dio sam ka­ko je fra­jer od 180 cm pos­tao ma­nji od ma­ko­vog zr­na.”

Ako je Mer­curyje­va ho­mo­sek­su­al­nost čla­no­vi­ma Qu­eena pred­stav­lja­la pro­blem, to u jav­nos­ti ni­su ni­ka­da po­ka­za­li. Pos­to­ja­lo je i pre­vi­še dru­gih pro­ble­ma ko­ji su ih po­če­li mo­ri­ti. Neg­dje 1976., kad se po­ja­vio A Day at the Ra­ces, punk po­kret po­čeo je di­je­li­ti rock sce­nu i oš­tro kri­ti­zi­ra­ti glaz­bu ben­do­va kao što je Qu­een. “Rock kon­cert vi­še ni­je mjes­to na ko­jem obo­ža­va­te­lji ce­re­mo­ni­jal­no ido­li­zi­ra­ju zvi­jez­de”, obja­vio je New Mu­sic Express. “Ci­je­la ta ilu­zi­ja ko­ju Qu­een i da­lje ovje­ko­vje­ču­je ubr­za­no se ras­pa­da.” (Kad su se Qu­eenov­ci za­tek­li u stu­di­ju po­kraj onog u ko­jem su sni­ma­li Sex Pis­tol­si, Sid Vi­ci­ous na­vod­no je pi­tao Mer­curyja: “Dak­le, ti si taj Fred­die Pla­ti­num ko­ji bi ši­ro­ke ma­se tre­bao upoz­na­ti s ba­le­tom?” Mer­cury je od­go­vo­rio: “O, gos­po­din Div­ljak? Tru­di­mo se svim si­la­ma, du­šo.”) Iz tko zna ko­jih raz­lo­ga, zvuk Qu­eena dras­tič­no se pro­mi­je­nio al­bu­mom iz 1977.,

News of the Wor­ld. Glaz­ba je zvu­ča­la uko­če­ni­je, a raskošne or­kes­tra­ci­je i har­mo­ni­je za­mi­je­ni­le su čud­ne i no­ve for­me. May je iz­ja­vio: “I pri­je po­ja­ve Sex Pis­tol­sa shva­ti­li smo da smo se za­ku­ku­lji­li u vi­še­ka­nal­nu pro­duk­ci­ju pa smo se na al­bu­mu News of the Wor­ld na­mjer­no vra­ti­li os­no­va­ma i pro­naš­li svo­ju vi­tal­nost.”

Dvi­je pje­sme s tog al­bu­ma, “We Will Rock You” i “We Are the Cham­pi­ons” naj­poz­na­ti­je su pje­sme Qu­eena, ali i naj­s­por­ni­je. “Rock You” na­pi­sao je May, a po­či­nje gro­mo­glas­nim udar­ci­ma i sti­ho­vi­ma ko­ji kao da upo­zo­ra­va­ju sum­nji­čav­ce da se mak­nu s pu­ta – “So­me­body bet­ter

put you back in­to yo­ur pla­ce” – i ne­ki ih sma­tra­ju od­go­vo­rom na punk. “We Are the Cham­pi­ons” na­pi­sao je Mer­cury, a pje­sma je iz­a­zi­va­la kon­tro­ver­zu čak i unu­tar ben­da. May se pla­šio da će je ne­ki shva­ti­ti kao iz­nim­no aro­gant­nu i re­kao je Mer­curyju: “Ne mo­žeš to uči­ni­ti.” Mer­cury mu je od­go­vo­rio: “Mi to mo­že­mo.” Is­pos­ta­vi­lo se da su obje pje­sme pos­ti­gle ve­li­ku po­pu­lar­nost – no ne­ke je ra­zo­ča­ra­lo što je upra­vo zbog njih kri­ti­čar Rol­ling Sto­nea Qu­een pro­gla

sio “pr­vim is­tin­ski fa­šis­to­id­nim rock ben­dom”. Obje su pje­sme, tvr­di May, za­miš­lje­ne kao sta­di­on­ske him­ne, “ima­ju­ći na umu su­dje­lo­va­nje pu­bli­ke”. U obje­ma se, ka­že Taylor, go­vo­ri o “ko­lek­tiv­nom ‘mi’ – mis­li se na nas, na pu­bli­ku, na sva­ko­ga tko slu­ša pje­smu. Ni­smo htje­li re­ći: ‘Mi smo je­be­no naj­bo­lja gru­pa, je­bi­te se’ – ne­go je ri­ječ o op­će­ni­tom iz­ra­ža­va­nju pri­ja­telj­skog sta­va.” Ne­ki su sma­tra­li da pje­smom “Cham­pi­ons” Mer­cury pre­pre­de­no i su­bver­ziv­no hva­li

gay po­pu­la­ci­ju i oda­je im po­čast zbog nji­ho­ve suz­dr­ža­nos­ti. Ipak, sve su in­ter­pre­ta­ci­je pok­lek­nu­le pred či­nje­ni­com da pje­smu naj­češ­će gro­mo­glas­no pje­va­ju “na­bru­še­ni” po­bjed­ni­ci na sport­skim do­ga­đa­ji­ma.

News je mo­žda bio i naj­bo­lji al­bum ko­ji su Qu­een ika­da sni­mi­li. Ve­ći­na os­ta­lih al­bu­ma

– uklju­ču­ju­ći Jazz (1978.), The Ga­me (1980.),

The Wor­ks (1984.) i A Kind of Ma­gic (1986.) – ni­su bi­li stil­ski ujed­na­če­ni no ipak su iz­nje­dri­li niz hi­to­va (iz­me­đu os­ta­lih “Un­der Pre­ssu­re” s Da­vi­dom Bowi­ejem; Taylo­rov “Ra­dio Ga Ga”, Mer­curyjev “Crazy Lit­tle Thing Cal­led Lo­ve”; i De­aco­nov “Anot­her One Bi­tes the Dust”) ko­ji su Qu­eenu po­mo­gli pri­vu­ći sve broj­ni­ju kon­cert­nu pu­bli­ku. Ipak, dio te pu­bli­ke mo­žda je do­bio i vi­še ne­go što je oče­ki­vao. Po­čet­kom 80-ih Mer­cury se za­si­tio svog ki­će­nog imi­dža iz 70-ih. Skra­tio je ko­su, za­li­zao je una­zad, odi­je­vao je kož­ne ili uske, sport­ske kom­bi­na­ci­je i pus­tio gus­te br­ko­ve. Sli­čio je ono­me što se ti­je­kom kas­nih 70-ih sma­tra­lo pro­to­ti­pom gay lo­oka – iz­gle­dom na ko­ji rock svi­jet ni­je bio ni­ma­lo na­vi­kao. Pre­zen­ti­ra­ju­ći ta­kav iz­gled na po­zor­ni­ci – po­go­to­vo ti­je­kom iz­ved­be “Anot­her One Bi­tes the Dust” kad bi se še­pu­rio po­zor­ni­com u uskim hla­či­ca­ma i is­pa­lji­vao fra­ze po­put “pu­ši ga” i “pu­ši ga do­bro, du­šo” – iz­gle­da­lo je kao da Mer­cury go­to­vo jav­no priz­na­je svo­ju sek­su­al­nost. Na ne­kim kon­cer­ti­ma ame­rič­ke tur­ne­je 1980. obo­ža­va­te­lji su na po­zor­ni­cu ba­ca­li jed­no­krat­ne bri­tvi­ce: ni­je im se svi­đao no­vi Mer­curyjev iden­ti­tet – imidž ho­mo­sek­su­al­nog rock &

roll ju­na­ka – i že­lje­li su da ga od­mah pro­mi­je­ni. Qu­een se na­kon 1982. vi­še ni­su vra­ća­li u SAD. Ko­la­le su gla­si­ne da su ne­ki čla­no­vi ben­da za­mje­ra­li Mer­curyju što ih je zbog nje­go­vog imi­dža dio pu­bli­ke od­ba­cio. “Ne­ki­ma od nas to ne od­go­va­ra”, iz­ja­vio je De­acon 1981., u in­ter­v­juu za Rol­ling Sto­ne. “Ali to je on i ne mo­žeš ga za­us­ta­vi­ti.” S dru­ge stra­ne, May ka­že da se bend ni­je bri­nuo zbog ame­rič­ke pu­bli­ke: “Uvi­jek je pos­to­ja­lo ne­ko mjes­to gdje su nas obo­ža­va­li, ka­mo bi­smo mo­gli oti­ći, bi­ti svo­ji i ne za­bri­nja­va­ti se.”

Kad je ri­ječ o tur­ne­ja­ma, Qu­een je i da­lje bi­la ne­umo­lji­va si­la ko­ja je ru­ši­la sve pred so­bom. Ve­ći dio 80-ih pu­ni­li su sta­di­one i are­ne di­ljem svi­je­ta. Tur­ne­je su bi­le op­sež­ne, a nas­tu­pi spektakularni pa je sve to pos­tao još je­dan ne­ga­tiv­ni as­pekt ko­ji je pra­tio bend: ne­kim se pro­ma­tra­či­ma či­ni­lo da Qu­een pred­stav­lja in­dus­tri­ju, a ne umjet­nost. Da stvar bu­de go­ra, su­de­ći pre­ma ne­kim lo­šim pos­lov­nim od­lu­ka­ma, či­ni­lo se da Qu­een pred­stav­lja ono bez­o­sje­ćaj- no li­ce glaz­be­ne in­dus­tri­je. Po­čet­kom 1981. otis­nu­li su se na pr­vu tur­ne­ju Juž­nom Ame­ri­kom. Či­ni­lo se to is­prav­nom od­lu­kom – ni je­dan ve­li­ki rock bend juž­no­ame­rič­ku pu­bli­ku ni­je shva­tio oz­bilj­no ni­ti je u tur­ne­ju ulo­žio ve­li­ki trud. Pr­vi je kon­cert odr­žan u Bu­enos Ai­re­su – kon­cert se i da­nas sma­tra naj­ve­ćim glaz­be­nim do­ga­đa­jem u Ar­gen­ti­ni. U ono je vri­je­me na vlas­ti bi­la voj­na dik­ta­tu­ra ko­ja je pro­tiv lje­vi­ce i obič­nih gra­đa­na vo­di­la pr­lja­vi rat – ti­je­kom dik­ta­tu­re ubi­je­no je čak 30.000 lju­di. Bend je po­ku­ša­vao ra­ci­onal­no oprav­da­ti po­sjet. “Svi­ra­li smo za lju­de”, re­kao je Taylor. “Ni­smo otiš­li ona­mo ne­s­vjes­ni si­tu­aci­je.” Ipak, ugled im je bio na­ru­šen. Stva­ri su pos­ta­le još go­re na­kon što su pris­ta­li odra­di­ti 12 kon­ce­ra­ta u jed­nom od ban­tus­ta­na (Bop­hut­hat­swa­ni) u juž­noj Afri­ci, u are­ni Sun City Su­per Bowl, u lis­to­pa­du 1984. Juž­na Afri­ka i da­lje je bi­la pod snaž­nim utje­ca­jem apar

the­ida, a Uje­di­nje­ni na­ro­di mo­li­li su glaz­be­ni­ke da boj­ko­ti­ra­ju ci­je­lu zem­lju. Da stvar bu­de oz­bilj­ni­ja, bri­tan­ska je Glaz­be­na uni­ja za­bra­ni­la svo­jim čla­no­vi­ma nas­tu­pe u Sun Cityju. Qu­een su ipak nas­tu­pi­li, una­toč stras­tve­nom pro­tiv­lje­nju u En­gle­skoj, ali su u ko­nač­ni­ci ipak mo­ra­li ot­ka­za­ti ne­ko­li­ko nas­tu­pa jer je Mer­curyja na­kon pr­vog kon­cer­ta iz­dao glas.

ZBOG OVAK­VIH SE KONCE

ra­ta či­ni­lo da Qu­een sto­ji na stra­ni mo­ći. “Ne vo­lim pi­sa­ti pje­sme s po­ru­kom”, u ono je vri­je­me iz­ja­vio Mer­cury. Tvr­dio je da su Qu­eenov­ci za­bav­lja­či – apo­li­ti­čan bend ko­ji ni­je sank­ci­oni­rao vla­du ne­ke zem­lje nas­tu­piv­ši za nje­zi­ne gra­đa­ne. No po­s­lje­di­ce su bi­le snaž­ne. Kra­jem 1984., na­kon što nit­ko iz Qu­eena ni­je po­zvan da su­dje­lu­je u hu­ma­ni­tar­nom Band Ai­du i sni­mi “Do They Know It’s Chris­t­mas?” – u or­ga­ni­za­ci­ji Bo­ba Gel­do­fa i Mid­gea Urea ko­ji su pri­kup­lja­li no­vac za glad­ne u Eti­opi­ji – Mer­cury je bio is­tin­ski po­vri­je­đen. Ci­je­li je bend bio po­pri­lič­no po­ti­šten pa se čak go­vor­ka­lo o ras­pa­du ili ba­rem du­žem pre­da­hu. Mer­cury je pos­li­je iz­ja­vio: “Vi­še ne znam što Qu­een pred­stav­lja.” Ipak, ne­ko­li­ko mje­se­ci pos­li­je, Gel­dof je po­zvao bend da nas­tu­pi na Li­ve Aid kon­cer­tu u Lon­do­nu, za­ka­za­nom za sr­panj 1985. (Kon­cert u SAD-u odr­žao se u is­to vri­je­me u Phi­la­delp­hi­ji). Qu­eenov­ci su is­pr­va ok­li­je­va­li. Tre­ba­li bi nas­tu­pi­ti ti­je­kom da­na, što ni­su vo­lje­li, a i za­bri­nja­va­la ih je kva­li­te­ta zvu­ka. Ta­ko­đer, na lon­don­skom kon­cer­tu ima­li bi žes­to­ku kon­ku­ren­ci­ju – Pa­ula McCart­neyja, U2, El­to­na Joh­na, Bowi­eja, The Who i Stin­ga s Phi­lom Col­lin­som. Zna­li su da bi ih sma­tra­li ne­prik­lad­nim oda­bi­rom, zbog političkih kik­se­va ko­je su na­či­ni­li pret­hod­nih go­di­na. No Gel­dof ih je uvje­rio i 22 mi­nu­te na­kon što su Qu­een iz­aš­li na po­zor­ni­cu, s nje su siš­li kao ne­oče­ki­va­ni ju­na­ci. El­ton John ih je za­te­kao iza po­zor­ni­ce u pri­ko­li­ci za iz­vo­đa­če. “Ga­do­vi, pre­ote­li ste show!”, re­kao im je. “Bio nam je to naj­bo­lji dan u ži­vo­tu”, tvr­dio je May.

Nas­tup je od­mah oži­vio bend. U ruj­nu su u Mün­c­he­nu po­če­li s ra­dom na A Kind of Ma­gic, ali i s pri­pre­ma­ma za ljet­nu tur­ne­ju 1986. “Mis­lim da smo tre­nut­no naj­bo­lji li­ve bend na svi­je­tu”, re­kao je Taylor, “a to će­mo i do­ka­za­ti... Na­kon na­šeg kon­cer­ta, Ben Hur će se či­ni­ti kao

Mup­pet show.” Či­ni­lo se da je nas­tup oprav­dao obe­ća­nja: Qu­een je bio u ze­ni­tu, u sva­kom po­gle­du. Ipak, Mer­cury je stal­no dra­ma­ti­zi­rao i na­glo mi­je­njao ras­po­lo­že­nja. Ti­je­kom pre­pir­ke u Špa­njol­skoj re­kao je De­aco­nu: “Ne­ću se ovi­me ba­vi­ti do­vi­je­ka. Ovo mi je vje­ro­jat­no po­s­ljed­nji put.” May tvr­di da je to po­go­di­lo bend.

Pret­kraj tur­ne­je po­ma­ma za ulaz­ni­ca­ma bi­la je go­le­ma pa su do­da­li no­vi da­tum za kon­cert u par­ku Knebwor­th, 9. ko­lo­vo­za 1986., gdje su nas­tu­pi­li pred 200.000 lju­di. I to je bi­lo to. Po za­vr­šet­ku, Mer­cury je žur­no na­pus­tio mjes­to kon­cer­ta. Bi­lo je jasno da ga ne­što mu­či. Vi­še ni­je htio iz­a­ći pred pu­bli­ku ko­ja ga je vo­lje­la. Gru­pa Qu­een od­svi­ra­la je svoj po­s­ljed­nji kon­cert.

PO­ČET­KOM 80 - IH AIDS je u SAD-u po­la­ko po­čeo uzi­ma­ti svo­je žr­tve – pr­vot­no naj­vi­še u New Yor­ku gdje je za­bi­lje­žen naj­ve­ći dio za­ra­že­nih. Ne­ki su smr­to­nos­nu bo­lest na­zi­va­li “gay ku­gom” no ubr­zo je pos­ta­lo jasno da AIDS ne dis­kri­mi­ni­ra: uz­ro­ku­je je vi­rus HIV-a ko­ji os­lab­lju­je imu­no­lo­ški sus­tav i pre­no­si se tje­les­nim te­ku­ći­na­ma, uklju­ču­ju­ći sper­mu i krv. Bo­lest je bi­la naj­ra­ši­re­ni­ja me­đu ovis­ni­ci­ma ko­ji su di­je­li­li igle i ljudima ko­ji su se upu­šta­li u sek­su­al­ne od­no­se bez za­šti­te, oso­bi­to one s vi­šes­tru­kim part­ne­ri­ma. Fred­die Mer­cury spa­dao je u po­to­nju sku­pi­nu. “Ja sam sta­ri gad ko­ji se uju­tro pro­bu­di, po­če­še gla­vu i za­pi­ta se ko­ga će da­nas po­še­vi­ti”, jed­nom je iz­ja­vio.

Kra­jem 70-ih i ti­je­kom ve­ćeg di­je­la 80-ih Qu­eenov­ci su Mün­c­hen sma­tra­li svo­jim dru­gim do­mom, što su pos­li­je i po­ža­li­li. Is­pos­ta­vi­lo se da je taj sa svo­jom raz­no­vr­s­nom sek­su­al­nom kul­tu­rom za Mer­curyja bio i raj i pa­kao. May je pos­li­je priz­nao da je pje­vač po­ne­kad je­dva če­kao da po­bjeg­ne iz stu­di­ja – “Htio je sni­mi­ti svoj dio i iz­a­ći”. Umjes­to u stu­di­ju, ve­če­ri bi pro­vo­dio u min­hen­skim di­sko­te­ka­ma i klu­bo­vi­ma. Jed­ne je ve­če­ri upoz­nao glu­mi­cu Bar­ba­ru Va­len­tin ko­ja je glu­mi­la u ne­kim fil­mo­vi­ma Ra­ine­ra Fa­s­sbin­de­ra. Mer­cury se s njom upus­tio u stras­tve­nu ve­zu dok je is­to­vre­me­no odr­ža­vao in­ten­ziv­ne, po­ne­kad i bur­ne ve­ze s raz­nim lju­bav­ni­ci­ma (čak se šu­ška­lo da je u ve­zi s ba­let­nom zvi­jez­dom Ru­dol­fom Nu­reye­vom). U is­tom se raz­dob­lju čes­to dro­gi­rao i na­pi­jao, ne­ko­li­ko je pu­ta čak i iz­gu­bio svi­jest pa se ne bi mo­gao sje­ti­ti što je pret­hod­nu noć ra­dio. Bar­ba­ra Va­len­tin je Les­ley-Ann Jo­nes ot­kri­la da je jed­nom Mer­curyja za­tek­la go­log na bal­ko­nu – pje­vao je “We Are the Cham­pi­ons” ne­kim rad­ni­ci­ma ko­ji su se za­tek­li is­pod, a on­da je i po­vi­kao: “Ko­ji od vas ima naj­ve­ću ki­tu, ne­ka do­đe go­re!”

Pos­to­je raz­ne pri­če to­me ka­ko se Mer­cury no­sio s ri­zi­ci­ma mo­gu­će za­ra­ze HIV- om. Ne­ki su sma­tra­li da upra­vo zbog to­ga ni­je htio da Qu­een opet kre­ne na ame­rič­ku tur­ne­ju. No DJ Pa­ul Gam­bac­ci­ni s BBC-ja pri­sje­ća se da je jed­ne no­ći 1984. na­ba­sao na Mer­curyja u lon­don­skom klu­bu He­aven. Gam­bac­ci­ni ga je pi­tao je li AIDS pro­mi­je­nio nje­gov stav o pro­mi­sku­ite­tu. Mer­cury je od­go­vo­rio: “Dra­gi, moj je stav ‘je­beš to’. Ra­dim sva­šta, sa svi­ma.”

Gam­bac­ci­ni je re­kao: “Dos­lov­no sam osje­ćao kao da to­nem. Vi­dio sam dos­ta to­ga u New Yor­ku i znao sam da će Fred­die umri­je­ti.” Mer­cury je jed­nom priz­nao no­vi­na­ru Ric­ku Skyju: “Po pri­ro­di sam vr­lo ne­umje­ren i na­pet... Oso­ba sam ko­ja ide u ek­s­tre­me i čes­to sam des­truk­ti­van pre­ma se­bi i dru­gi­ma.” No či­ni se da se u jed­nom tre­nut­ku ipak trg­nuo. Kra­jem 1985. oti­šao je na tes­ti­ra­nje na HIV – re­zul­tat je bio ne­ga­ti­van. Na­pus­tio je min­hen­sku klup­sku sce­nu, pre­ki­nuo ve­zu s Bar­ba­rom Va­len­tin i pre­se­lio se u ku­ću u Ken­sin­g­to­nu; biv­ša djevojka Mary Aus­tin, ko­ja mu je ta­da bi­la i asis­ten­ti­ca, po­mo­gla mu je ku­pi­ti ku­ću još 1980. “Ži­vim za seks”, pos­li­je je iz­ja­vio. “Bio sam iz­nim­no pro­mi­sku­ite­tan, ali AIDS mi je pro­mi­je­nio ži­vot.”

Go­di­ne 1987. Mer­cury se po­nov­no pod­vrg­nuo tes­ti­ra­nju na AIDS, ali on­da ni­je do­šao po re­zul­ta­te. Na­kon što su ne­ko­li­ko pu­ta bez­us­pješ­no po­ku­ša­va­li do­ći do nje­ga, liječ­nič­ki je ured kon­tak­ti­rao Mary Aus­tin i oba­vi­jes­tio je o hit­nos­ti slu­ča­ja: Mer­cury je ovaj put bio HIV po­zi­ti­van. “Pa­la sam u očaj”, pos­li­je je iz­ja­vi­la Aus­tin. Ipak, Mer­cury ben­du ni­je pri­op­ćio vijest. “Zna­li smo da se ne­što do­ga­đa”, May je pos­li­je re­kao, “ali nit­ko ni­je ni­šta go­vo­rio.” U is­tom je raz­dob­lju Pa­ul Pren­ter, Mer­curyjev biv­ši osob­ni me­na­džer, bri­tan­skim no­vi­na­ma ot­krio de­ta­lje o Fred­di­eje­vom pr­vom tes­ti­ra­nju i me­di­ji su po­če­li pri­ti­ska­ti bend u po­tra­zi za od­go­vo­ri­ma. No Mer­cury je tvr­dio da su gla­si­ne ne­toč­ne. Ne­ki su pri­ja­te­lji na­ga­đa­li da je zbog pre­tje­ra­nog na­pi­ja­nja imao pro­ble­ma s je­tri­ma, a Bar­ba­ra Va­len­tin je 1987. pri­mi­je­ti­la da na li­cu i ru­ka­ma ima ožilj­ke – bi­li su to mo­gu­ći zna­ko­vi Kar­po­si­je­vog sar­ko­ma.

Kad je bend po­čet­kom 1989. do­vr­šio svoj 13. al­bum, The Mi­ra­cle, pje­vač je od­mah že­lio za­po­če­ti s ra­dom na idu­ćem. Na­dao se da će sni­mi­ti što vi­še ma­te­ri­ja­la i shva­tio da će ko­le­ga­ma iz ben­da mo­ra­ti po­jas­ni­ti raz­lo­ge. “Sve nas je od­lu­čio po­zva­ti k se­bi na sas­ta­nak”, re­kao je Taylor. Mer­cury im je sve is­pri­čao. “Vje­ro­jat­no ste shva­ti­li s či­me se bo­rim. Ta­ko je-ka­ko je i ne že­lim da to utje­če ni na što. Ne že­lim da se saz­na. Ne že­lim raz­go­va­ra­ti o to­me. Sa­mo že­lim nas­ta­vi­ti da­lje i ra­di­ti dok je­be­no ne crk­nem. Vo­lio bih kad bis­te me po­dr­ža­li.” May je pos­li­je iz­ja­vio da su on, Taylor i De­acon bi­li shrvani: “Otiš­li smo od nje­ga i svat­ko je neg­dje po­ti­ho tu­go­vao. Bio je to je­di­ni iz­ra­van raz­go­vor o toj te­mi.” Na­rav­no, saz­na­nje je utje­ca­lo na ton no­vog al­bu­ma In­nu­en­do. “Zbog to­ga smo se zbli­ži­li”, re­kao je Taylor, “zbi­li smo re­do­ve.” May je re­kao da su se kao tek­s­to­pis­ci su­oči­li s ul­ti­ma­tiv­nom te­mom, no do­ta­daš­nji obi­ča­ji ben­da ote­ža­li su ko­mu­ni­ka­ci­ju. “Ni­smo me­đu­sob­no raz­go­va­ra­li o sti­ho­vi­ma”, priz­nao je May 2004. u in­ter­v­juu za ča­so­pis Mo­jo. “Bi­lo nam je pre­vi­še ne­ugod­no raz­go­va­ra­ti o to­me.” Ipak, na In­nu­en­du se o ne­mi­nov­noj smr­ti go­vo­ri na upe­čat­ljiv i ra­fi­ni­ran na­čin, ko­li­ko je god bi­lo mo­gu­će, i to bez tre­nut­ka sa­mo­sa­ža­lje­nja. “Već pred kraj, bi­li smo ite­ka­ko sve­ga svjes­ni”, re­kao je May. “Fred­die po­ne­kad ni­je mo­gao ver­ba­li­zi­ra­ti što je htio re­ći, pa smo mi – ovo će zvu­ča­ti ja­ko čud­no, ali mis­lim da smo Ro­ger i ja ver­ba­li­zi­ra­li stva­ri umjes­to nje­ga, pi­šu­ći ne­ke od tek­s­to­va. On je već pre­šao gra­ni­cu i ni­je se mo­gao iz­ra­zi­ti. Za­to su pje­sme ‘ The Show Must Go On’ ko­ju sam na­pi­sao ja ili ‘Days of Our Li­ves’ ko­ju je na­pi­sao Ro­ger bi­le za­jed­nič­ki na­čin na ko­ji smo po­ma­ga­li Fred­di­eju. Ni­je to bi­lo ne­što o če­mu smo na­glas go­vo­ri­li. Po­ku­ša­va­li smo nas­lu­ti­ti kraj pri­je ne­go što se on do­is­ta do­go­dio.” Taylor je na­do­dao: “Od­lu­či­li smo os­ta­ti bli­ski do kra­ja.”

“Za­ču­đu­ju­će, ali bi­lo je ve­se­lo”, ka­že May. “Fred­di­eja je bo­lje­lo... Ali u stu­di­ju kao da smo bi­li za­šti­će­ni. On­dje je mo­gao bi­ti sre­tan i uži­va­ti u ono­me što je naj­bo­lje ra­dio... Kat­kad bi ra­di­li tek dva sa­ta na dan jer bi se br­zo umo­rio. No ti­je­kom ta dva sa­ta zbi­lja bi dao sve od se­be. Kad vi­še ne bi mo­gao sta­ja­ti, pod­bo­čio bi se na stol i stru­sio vot­ku: ‘Pje­vat ću dok je­be­no ne pro­kr­va­rim.’”

Na­kon In­nu­en­da Mer­cury je opet htio nas­ta­vi­ti sa sni­ma­njem – i ako je bi­lo mo­gu­će, do­vr­ši­ti još je­dan al­bum. May se pri­sje­ća: “Fred­die je re­kao: ‘Na­pi­ši­te mi pje­sme... Daj­te mi sti­ho­ve. Pje­vat ću.’” (Is­hod tih sni­ma­nja objav­ljen je 1995. na al­bu­mu Ma­de in He­aven.) “Nas­ta­vio je s ra­dom za­to što je u to­me uži­vao”, rek­la je Mary Aus­tin. “Rad mu je po­mo­gao da pri­ku­pi hra­brost i su­oči se s bo­leš­ću.” S tim se slo­žio

i Jim Hut­ton, Mer­curyjev du­go­go­diš­nji lju­bav­nik ko­ji je s njim os­tao do kra­ja: “Da ni­je bi­lo glaz­be, ne bi to­li­ko iz­dr­žao.”

Do ruj­na 1991. Fred­die Mer­cury je sni­mio go­le­mu ko­li­či­nu ma­te­ri­ja­la i po­vu­kao se u svoj dom u Ken­sin­g­to­nu. “Pre­ma svo­jim je ro­di­te­lji­ma bio obaz­riv’’, pi­še Peter Fre­es­to­ne u Fred­dy

Mer­cury: An In­ti­ma­te Me­mo­ir, “jer ih je htio za­šti­ti­ti od stva­ri ko­ji ne bi ra­zu­mje­li ili pri­hva­ti­li.” Go­di­na­ma pos­li­je, nje­go­va je maj­ka Jer rek­la: “Ni­je nas htio po­vri­je­di­ti, ali mi smo sve zna­li.”

Mer­cury je od­bi­jao ve­ći­nu po­sje­ti­te­lja; ni­je htio da vi­de ko­li­ko je fi­zič­ki pro­pao. Pres­tao je uzi­ma­ti li­je­ko­ve i po­vre­me­no gu­bio vid. Ipak, ni­je htio priz­na­ti da bo­lu­je od AIDS-a sve do ve­če­ri 23. stu­de­nog 1991., kad je obja­vio pri­op­će­nje za me­di­je i sve priz­nao: “Zbog broj­nih na­ga­đa­nja u me­di­ji­ma, že­lim po­t­vr­di­ti da sam HIV po­zi­ti­van i da bo­lu­jem od AIDS-a. Že­lio sam tu in­for­ma­ci­ju za­dr­ža­ti za se­be i za­šti­ti­ti pri­vat­nost mo­jih bliž­njih. Ipak, vri­je­me je da mo­ji pri­ja­te­lji i obo­ža­va­te­lji di­ljem svi­je­ta saz­na­ju is­ti­nu. Na­dam se da će se svi pri­dru­ži­ti mom li­ječ­nič­kom ti­mu, ali i svim dru­gim obo­lje­li­ma, u bor­bi pro­tiv ove groz­ne bo­les­ti.” Lju­di ko­ji su se bri­nu­li o nje­mu po­t­vr­di­li su da se na­kon obja­ve či­nio mir­ni­jim. Idu­ći dan, u ra­nu ve­čer, Fre­es­to­ne i Hut­ton htje­li su pro­mi­je­ni­ti pos­te­lji­nu na pje­va­če­vu kre­ve­tu kad je Hut­ton opa­zio da Fred­die ne diše. “Pre­mi­nuo je”, re­kao je Fre­es­to­neu. Fred­die Mer­cury imao je 45 go­di­na. Fre­es­to­ne je na­zvao Taylo­ra ko­ji je upra­vo do­la­zio u po­sjet i re­kao mu: “Ne­moj se ni tru­di­ti.”

Mer­curyjev po­greb odr­žao se ne­ko­li­ko da­na pos­li­je, a po­ko­pan je pre­ma zo­ro­as­trij­skim obi­ča­ji­ma. Pje­va­la je Aret­ha Fran­k­lin, a so­pra­nis­ti­ca Mont­ser­rat Ca­bal­lé iz­ve­la je Ver­di­je­vu ari­ju. (Mer­cury je s njom su­ra­đi­vao na po­lu­oper­nom al­bu­mu Bar­ce­lo­na.) Ti­je­lo je kre­mi­ra­no, a Mary Aus­tin, je­di­na oso­ba ko­joj je Mer­cury do­is­ta vje­ro­vao i ko­joj je os­ta­vio svo­ju ku­ću – po­hra­ni­la je nje­gov pe­peo na taj­no mjes­to.

Slje­de­ćeg trav­nja pre­os­ta­li čla­no­vi Qu­eena na sta­di­onu Wem­bley od­svi­ra­li su kon­cert u čast po­koj­nog pje­va­ča i is­ko­ris­ti­li pri­li­ku za po­kre­ta­nje zak­la­de Mer­cury Pho­enix ko­jom pri­kup­lja­ju no­vac za raz­ne or­ga­ni­za­ci­je ko­je se bo­re pro­tiv AIDS-a. Na­kon kon­cer­ta bend se ra­zi­šao, a po­nov­no su se oku­pi­li tek 13 go­di­na pos­li­je. De­acon se u pot­pu­nos­ti pres­tao ba­vi­ti glaz­bom, ali je ipak 1995. do­vr­šio sni­ma­nje al­bu­ma Ma­de in

He­aven. Na tom po­s­ljed­njem al­bu­mu poz­na­te če­tvor­ke naš­le su se pje­sme ko­je je Mer­cury sni­mio ti­je­kom po­s­ljed­nje go­di­ne ži­vo­ta. U svi­ma se sla­vi ljepota lju­ba­vi i smrt­nos­ti.

“Ni­kad ni­sam pre­bo­lio nje­go­vu smrt”, iz­ja­vio je Taylor pos­li­je sve­ga. “Nit­ko od nas ni­je. Svi smo mis­li­li da će­mo se br­zo po­mi­ri­ti s ti­me, no pod­ci­je­ni­li smo utje­caj nje­go­ve smr­ti na na­še ži­vo­te. I da­nas mi je te­ško o to­me go­vo­ri­ti. Na­ma ko­ji smo još ži­vi, raz­dob­lje s Qu­eenom či­ni se kao ne­ki po­sve dru­gi ži­vot.”

Ljudima je sme­tao na­čin na ko­ji je Mer­cury ži­vio i umro. Ne­ki su ho­mo­fo­bi sma­tra­li da je nje­go­va pro­past bi­la kaz­na zbog sek­su­al­nos­ti i

pro­mi­sku­ite­ta. Dru­gi, uklju­če­ni u bor­bu pro­tiv AIDS-a, kri­vi­li su ga go­vo­re­ći da je jav­nos­ti pre­kas­no ot­krio pri­ro­du svo­je bo­les­ti. Ove će osu­de Mer­curyja uvi­jek pra­ti­ti, ali ako je u nje­go­voj glaz­bi ključ, jasno je da je svaki nje­gov propust bi­la svo­je­vr­s­na mo­li­tva. Iz pje­sme u pje­smu pje­vao je o smrt­nos­ti, osam­lje­nos­ti, iz­o­li­ra­nos­ti i na­di, ali is­to­dob­no tra­žio ne­dos­tiž­no uto­či­šte – naj­o­či­ti­je pri­mjer je “Sa­ve me” s al­bu­ma The

Ga­me: “I ha­ve no he­art, I’m cold in­si­de/ I ha­ve no re­al in­tent. . . ./ Sa­ve me/ I can’t fa­ce this life alo­ne”. Mer­cury je čes­to osje­ćao da mo­ra os­ta­ti sam, kao što je bio slu­čaj u dje­tinj­stvu. “Usam­lje­nič­ki je to ži­vot”, re­kao je, “ali sam ga sam oda­brao.” (Po­čet­kom 70-ih, kad je Mary Aus­tin pred­lo­ži­la da na­pra­ve di­je­te, Mer­cury je na­vod­no re­kao: “Ra­di­je bih imao mač­ku.”) Umjes­to uto­či­šta ko­je nu­di obi­telj­ski ži­vot, Mer­cury je ve­ći dio ži­vo­ta pro­veo u ek­s­ta­zi i ne­mi­ru – taj je oda­bir imao svo­ju ci­je­nu. Jed­na od nje­go­vih naj­bo­ljih pje­sa­ma, “Don’t Stop Me Now”, opi­su­je nje­gov etos, iz­rav­no ali i ve­se­lo: “I’m a roc­ket ship on my way to Mars/ On a col­li­si­on co­ur­se/ I’m a sa­tel­li­te out of con­trol/ I’m a sex mac­hi­ne re­ady to re­lo­ad.”

U zbir­ci The Mar­ri­age of He­aven and Hell, pjes­nik William Bla­ke slav­no je za­klju­čio, “Put pre­obi­lja vo­di do pa­la­če mu­dros­ti.” Ta se mak­si­ma čes­to sma­tra po­t­vr­dom da ne­umje­ren ži­vot – u za­do­vo­lja­va­nju stras­ti bez samokon­trole – oso­bu do­vo­di do spoz­na­je o ne­bit­nos­ti uži­ta­ka na­kon če­ga se ona oda­je smis­le­ni­jem ži­vo­tu. No mo­gla bi zna­či­ti i da bez ri­ski­ra­nja, čo­vjek ni­ka­da ne­će saz­na­ti što mo­že i što ga će ga naj­vi­še pro­svi­je­tli­ti. Na al­bu­mu The Mi­ra­cle Mer­cury se su­očio sa svo­jim pre­tje­ri­va­nji­ma bez po­šte­de i ot­krio odgovor: “Was it all wor­th it all the­se ye­ars?/ It didn’t mat­ter if we won – if we lost/ Li­ving, bre­at­hing rock & roll/ Was it all wor­th it?/ Yes, it was a wor­t­hwhi­le expe­ri­en

ce/ It was wor­th it.” Pje­va­ju­ći ove sti­ho­ve, znao je da mu je os­ta­lo ma­lo vre­me­na. Ni­je bi­lo pros­to­ra za laž­na svje­do­čans­tva. “Za svo­je po­gre­ške”, jed­nom je iz­ja­vio, “kriv sam sam.”

Naj­bo­lju pje­smu ot­pje­vao je pred kraj ži­vo­ta. “The­se Are the Days of Our Li­ves” na­pi­sao je s Taylo­rom. U njoj se go­vo­ri o pot­pu­nom pri­hva­ća­nju vlas­ti­tog ži­vo­ta i opro­šta­ju od is­tog, na ne­po­ko­leb­ljiv i li­jep na­čin. Vi­de­os­pot bi­lje­ži Mer­curyje­ve po­s­ljed­nje mo­men­te pred ka­me­rom. Jasno je da je na­po­la mr­tav – ja­ko je one­mo­ćao, a eki­pa ko­ja je na­zo­či­la sni­ma­nju tvr­di­la je da mu je i sam do­dir odje­će uz ko­žu bio bo­lan. Ipak, u tim je tre­nu­ci­ma bio pot­pu­no pri­su­tan i kao da je blis­tao. Gle­da u ne­bo, ra­ši­re­nih ru­ku, a on­da po­gle­da u ka­me­ru i iz­go­va­ra sve što mu je os­ta­lo za re­ći: “Tho­se we­re the days of our li­ves – ye­ah/The bad thin­gs in life we­re so few/ Tho­se days are all go­ne now, but one thing’s still true/ When I lo­ok and I find/I still lo­ve you. . . . I still lo­ve you.”

I u tim tre­nu­ci­ma ima pra­vo, to se ni­ka­da ne­će pro­mi­je­ni­ti: na­šao je svo­ju te­ško na­uče­nu mu­drost, mo­žda na je­di­ni mo­gu­ći na­čin. Spa­si­la ga je smrt Fred­di­eja Mer­curyja.

“DON’T STOP ME NOW”

(1) Qu­een 1970. (odoz­go, s li­je­va: John De­acon, Fred­die Mer­cury, Brian May i Ro­ger Taylor). (2) S El­to­nom Joh­nom 1980. go­di­ne. (3) Mla­di Far­rokh Bul­sa­ra u ško­li St. Peter’s, u Pan­c­h­ga­ni­ju u In­di­ji. (4) Fred­die i Mont­ser­rat Ca­bal­lé. (5) Mer­cury s dje­voj­kom i oso­bom od po­vje­re­nja Mary Aus­tin na pros­la­vi svog 38. ro­đen­da­na u Lon­do­nu.

UBOJITI QU­EEN

Mer­cury na sta­di­onu Wem­bley, 1986. “Mis­lim

da smo tre­nut­no naj­bo­lji li­ve bend na svi­je­tu”, re­kao je te go­di­ne Ro­ger Taylor.

“A to će­mo i do­ka­za­ti.”

PO­S­LJED­NJI POZ­DRAV

Fred­di­eje­vo po­s­ljed­nje po­jav­lji­va­nje u jav­nos­ti bi­lo je u ve­lja­či 1990. go­di­ne u

Lon­do­nu, na do­dje­li Brit Awar­d­sa.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.