RS Ar­hi­va

U OVOM BRO­JU U RS ARHIVI DO­NO­SI­MO IN­TER­V­JU IZ 1978. S TAD 34-GO­DIŠ­NJIM JUM­PIN’ JACK FLASHOM U KO­JEM GO­VO­RI O NAJDUŽOJ ROCK SAPUNICI

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - JO­NAT­HAN COTT

Pos­las­ti­ca za lju­bi­te­lje Sto­ne­sa - in­ter­v­ju s Mic­kom Jag­ge­rom iz 1978. go­di­ne Tekst

THE ROL­LING STO­NE­SI MI NE­DOS­TA­JU VEĆ GO­DI­NA­MA - za­pra­vo, od obja­ve al­bu­ma Exi­le on Ma­in Stre­et. Na­rav­no, vi­đao sam ih na po­vre­me­nim kon­cer­ti­ma, ko­ji sve vi­še pod­sje­ća­ju na cir­kus, i uži­vao u ne­kim stva­ri­ma iz sre­di­ne se­dam­de­se­tih: “Star Star”, “If You Re­al­ly Want to Be My Fri­end”, “Ti­me Wa­its for No One”, “Fo­ol to Cry”, “Me­mory Mo­tel”. Ali na­kon

Exi­lea Sto­ne­si kao da su pri­sut­ni­ji ti­je­lom ne­go du­hom. U svo­joj iz­vor­noj in­kar­na­ci­ji iz šez­de­se­tih go­di­na Rol­ling Sto­ne­si su pred­stav­lja­li je­zo­vit spoj opas­nih pok­va­re­nih pre­pre­de­nja­ka, den­di­jev­ske hlad­no­krv­nos­ti i ne­pre­dvi­di­vog ne­mo­ra­la i fri­vol­nos­ti grč­kih bo­go­va. I kao tak­vi, s odu­šev­lje­njem su pre­uze­li ulo­gu đa­vo­ljeg od­vjet­ni­ka ono­ga što se ta­da po­če­lo sma­tra­ti “Lo­ve Ge­ne­ra­ti­on”, is­mi­ja­va­ju­ći ma­ne i li­ce­mje­rje obi­te­lji i druš­tve­nog ži­vo­ta u pje­sma­ma po­put “19th Ner­vo­us Bre­ak­down” i “Mot­her’s Lit­tle Hel­per” (“Dok­to­re, mo­lim te/Još ma­lo to­ga,/Pred vra­ti­ma,/Uze­la je još če­ti­ri”). Ali Sto­ne­si ni­su sta­li na to­me. Kao oči­gled­no ne­pri­la­god­lji­vi gla­so­vi pot­pu­ne slo­bo­de, u pje­sma­ma kao što su “Sym­pat­hy for the De­vil” i “2000 Man” na­pa­li su po­rok sa­mog du­ha druš­tva. (“O, ta­ti­ce, na­vi­ru li ti ide­je/Kao kad si bio mlad?/Ili si se sur­vao/Vi­djev­ši sve što si uči­nio?/O, ve­li­ka je to ob­ma­na”).

Kao što go­vo­ri i pje­va nji­hov blis­ta­vi i nar­ci­so­id­ni vi­tez Mick Jag­ger, Rol­ling Sto­ne­si su se, kao što sam ov­dje već jed­nom pi­sao, pred­stav­lja­li kao bi­ća uzvi­še­ne rav­no­duš­nos­ti, ne­vi­ne zlo­će, bez­ob­zir­ne okrut­nos­ti. Tak­ve vi­šez­nač­ne mje­ša­vi­ne emo­ci­ja na­la­zi­mo u pje­sma­ma po­put “Play with Fi­re”, “Back Stre­et Girl” i “Star Star” - spo­ju ko­ji ot­kri­va po­tres­nu a opet fas­ci­nant­nu oso­bi­nu pre­ra­no odras­log dje­te­ta, kao što je šes­to­go­diš­njak ko­ji pu­ši ci­ga­re­tu. I upra­vo je to “di­je­te” opas­no is­ku­si­lo vječ­no pri­su­tan ali osu­đi­van svi­jet sek­sa i dro­ge u pje­sma­ma po­put “Un­der My Thumb”, “Sis­ter Morp­hi­ne” i “Mon­key Man”.

Pa opet, kad su naj­vi­še is­ko­ri­šta­va­li, Sto­ne­si kao da su i naj­vi­še os­lo­ba­đa­li, jer smo pos­ta­li svjes­ni pre­okre­ta u toj druš­tve­noj i psi­ho­lo­škoj pa­to­lo­gi­ji, ko­jim se po­tla­če­ni po­is­to­vje­ću­je sa svo­jim krv­ni­ci­ma - osje­ti­li smo da Sto­ne­si, iz svo­je po­zi­ci­je rav­no­duš­ne mo­ći, pje­va­ju gla­som sr­ca, vri­je­đa­ju, pri­tom ča­rob­no na­di­la­ze­ći sve po­ra­ža­va­ju­će pre­pre­ke (“Ali sad je sve u re­du/ Za­pra­vo, su­per je”).

I upra­vo mi je tak­va za­igra­na a opet moć­na vi­šez­nač­nost kod Sto­ne­sa ne­dos­ta­ja­la ti­je­kom pro­tek­lih par glaz­be­no ma­lo­duš­nih go­di­na. Ali sa­da je tu So­me Gir­ls - al­bum ko­ji po­pri­lič­no svje­že ocr­ta­va lju­bav Sto­ne­sa pre­ma blu

esu, Mo­town zvu­ku, co­un­try glaz­bi i Chuc­ku Ber­ryju, u ko­jem se ti ele­men­ti kom­bi­ni­ra­ju i pre­tva­ra­ju u naj­e­ner­gič­ni­ji, naj­fo­ku­si­ra­ni­ji, naj­ne­obuz­da­ni­ji i naj­o­ri­gi­nal­ni­ji al­bum sku­pi­ne još od al­bu­ma Betwe­en the But­tons, Beg­gar’s Banqu­et, Let It Ble­ed i Exi­le on Ma­in Stre­et. A ri­ječ je o al­bu­mu ko­ji te­mat­ski kris­ta­li­zi­ra vječ­nu op­sjed­nu­tost Sto­ne­sa “ne­kim cu­ra­ma” – bi­lo stvar­nim ili ima­gi­nar­nim.

Na­kon go­di­na u sje­ni, je­di­ni pre­ži­vje­li vra­ća­ju se na svo­je, “bez pu­to­ka­za kući”. A zvu­če kao - The Rol­ling Sto­nes. Ovaj in­ter­v­ju s Mic­kom Jag­ge­rom vo­dio se dvi­je ve­če­ri pot­kraj trav­nja

i po­čet­kom svib­nja u Rol­ling Sto­nes Re­cor­d­su u New Yor­ku. Već ste pet­na­es­tak go­di­na Rol­ling Sto­ne. Ka­kav je to osje­ćaj?

Fo­ra pi­ta­nje! Puno je to vre­me­na, mo­žda i pre­vi­še. Mo­žda je vri­je­me da se cik­lus po­nov­no po­kre­ne, da, da po­nov­no po­kre­ne­mo pe­to­go­diš­nji cik­lus. Uz The Who, The Rol­ling Sto­nes su po­s­ljed

nja en­gle­ska rock gru­pa šez­de­se­tih ko­ja je još na oku­pu.

Mis­lim da su obje gru­pe vr­lo krh­ke. Kru­že gla­si­ne da će se Rol­ling Sto­ne­si usko­ro ras­pas­ti.

To su glupos­ti. To su go­vo­ri­li i 1969. Stal­no to go­vo­re. Obje su gru­pe krh­ke za­to što ima­ju raz­no­raz­ne pro­ble­me. The Who ima svo­je, a mi svo­je. U na­šem slu­ča­ju, ako Ke­ith (Ric­har­ds) za­vr­ši u za­tvo­ru, to će ma­lo uz­dr­ma­ti bu­duć­nost na­šeg ben­da. Su­đe­nje mu je 21. lis­to­pa­da, a zna­te za što ga te­re­te? Za pre­pro­da­ju he­ro­ina, a za to se do­bi­va do­ži­vot­na. Mo­žda da poč­ne­mo sa stva­ri “Miss You”, ko­ju ste obja­vi­li u tri ver­zi­je: kao 45-icu, LP i 12-mi­nut­nu ver­zi­ju, na ko­joj je fan­tas­tič­ni so­lo na us­noj har­mo­ni­ci ti­pa po ime­nu Su­gar Blue, ko­ji svi­ra po­put Pa­na.

Da, ot­krio ga je San­dy Whi­te­law dok je svi­rao u pa­ri­škoj pod­zem­noj. On je blu­es har­mo­ni­kaš iz Ame­ri­ke, ali ne svi­ra sa­mo u pod­zem­noj, ne­go i u klu­bu La Vi­eil­le Gril­le. Vr­lo je ose­bu­jan i na­da­ren glaz­be­nik. Sti­ho­vi u ko­ji­ma vas pri­ja­te­lji usred no­ći zo­vu na za­ba­vu pod­sje­ća­ju me na “Get Off My Clo­ud”.

Imam ogra­ni­če­nu ma­štu ( smi­jeh). I svi­đa mi se stih: “Ti si zvi­jez­da u svim mo­jim sno­vi­ma”.

Sno­vi su kao fil­mo­vi, na ne­ki na­čin. Ili su fil­mo­vi kao sno­vi.

Jed­nom njam.” ste pje­va­li: “U špi­ci sam sa­mo kad sa

na­dah­nu­će Ne spa­vam i za vi­še najs­krom­ni­jeg od dru­gih. Ali rock’n’roll sno­vi su pis­ca sjaj­no i za sa­njar. naj­ve­će Znao dram­ske je sjaj­no pis­ce. objas­ni­ti Cha­ucer sno­ve je bio i is­mi­ja­ti sja­jan nji­ho­va se po­pi­šao, as­tro­lo­ška ali ne­ke tu­ma­če­nja. je shva­ćao Na oz­bilj­no. ve­ći­nu I Sha- bi ih kes­pe­are vra­ča­nju i je re­li­gi­ji, znao mno­go a i Cha­ucer o ra­nom je bio en­gle­skom tu neg­dje. Da­nas Jes­te li nam po­sje­ti­li sno­ve ko­jeg? tu­ma­če psi­hi­ja­tri.

Ni­kad, ni­jed­nom. Dos­ta sam či­tao o Jun­gu i oti­šao bih k nje­mu jer je bio za­nim­ljiv, shva­ća­te što že­lim re­ći? No do­bro, sno­vi su vr­lo važ­ni i iz njih cr­pim do­bre ide­je. Ne za­pi­su­jem ih, sa­mo ih se sje­tim – sje­tim se osje­ća­ja – ta­ko su raz­li­či­ti od sva­kod­nev­nih is­kus­ta­va. Ali stih u “Roc­ks Off” je zbi­lja šala. A pre­di­van stih: “Skri­vam se, ses­tro i sa­njam” iz pje­sme “Mo­onlig­ht Mi­le”?

Da, to je sa­njar­ska pje­sma. Za­bav­no je ra­di­ti tak­ve pje­sme s po­ma­lo sa­njar­skim pri­zvu­kom, ali ne stal­no - li­je­po se vra­ti­ti u stvar­nost.

Na­kon obja­ve al­bu­ma The­ir Sa­ta­nic Ma­jes­ti­es

Requ­est - a to je bio pra­vi “sa­njar­ski” al­bum - do­bi­li ste žes­to­ke kri­ti­ke.

Lju­di to ni­su htje­li od na­šeg ben­da, htje­li su to od dru­gih… Pri­mje­ri­ce, od Tan­ge­ri­ne Dre­ama. Ali ni­sam že­lio da nam no­vi al­bum bu­de sav sa­njar­ski, iz­gub­ljen u iz­ma­gli­ci. A što je s dje­voj­kom da­le­kih oči­ju s va­šeg no­vog al­bu­ma (pje­sma “Far Away Eyes”)? Sti­ho­vi “I ako si ogor­čen do sr­ži i ži­vot ne vri­je­di ni trun/Na­đi si dje­voj­ku da­le­kih oči­ju” zvu­če kao da je ta baj­na djevojka s od­mo­ri­šta za ka­mi­on­dži­je iz Ba­ker­sfi­el­da u Ka­li­for­ni­ji zbi­lja stvar­na.

Jest, stvar­na je, to je stvar­na djevojka.

Poz­na­ješ li tu dje­voj­ku?

Da, u so­bi je… Ma­lo kr­me­lja­vih oči­ju. Pa ov­dje ne­ma ni­kog dru­gog osim ovog pla­ka­ta ja­pan­ske dje­voj­ke. Na nju mis­liš?

Ne, ona ni­je u od­mo­ri­štu za ka­mi­on­dži­je. Toč­no, ova sto­ji pod sun­co­bra­nom… Daj da po­pi­jem još ča­šu vi­na pa ću je on­da mo­žda i ja vi

dje­ti ( smi­jeh).

Znaš, kad nedjeljom uju­tro ili uve­čer vo­ziš kroz Ba­ker­sfi­eld – uči­nio sam to pri­je ne­kih

šest mje­se­ci - sve co­un­try ra­dio-pos­ta­je po­či­nju uži­vo iz L.A.-a pu­šta­ti mi­se s cr­nač­kim gos­pe­lom. I pje­sma se od­no­si na to. Ali za­pra­vo je to pje­sma o to­me ka­ko vo­ziš sam i slu­šaš ra­dio. U “Far Away Eyes” po­ma­lo osje­ćam Gra­ma

Par­son­sa - co­un­try pre­obli­ko­van u nje­go­vu sti­lu via Buck Owens.

Do­bro sam poz­na­vao Gra­ma i on je bio je­dan od ne­ko­li­ci­ne ko­ji su mi zbi­lja po­mo­gli u pje­va­nju co­un­tryja - do­tad smo ga Ke­ith i ja sa­mo ski­da­li s plo­ča. S Gra­mom bih svi­rao kla­vir, a na “Far Away Eyes” svi­ram kla­vir, iako Ke­ith za­pra­vo svi­ra glav­ni dio – do­da­li smo ga kas­ni­je. Ali ne bih re­kao da je ta pje­sma po­seb­no pod Gra­mo­vim utje­ca­jem. Ta ide­ja co­un­try glaz­be bla­ga je za­fr­kan­ci­ja - Gram ju je imao u “Drug-

“GLU­POST JE DA SE RASPADAMO, STAL­NO TO GO­VO­RE. DA, IMA­MO PRO­BLE­MA. AKO KE­ITH

ZA­VR­ŠI U ZA­TVO­RU, TO ĆE NAS MA­LO UZ­DR­MA­TI.”

sto­re Truck Dri­vin’ Man”, a i mi ima­mo tu sar­kas­tič­nu cr­tu. No­vi al­bum no­si nas­lov jed­ne od naj­s­naž­ni­jih i naj­ne­mo­ral­ni­jih pje­sa­ma - So­me Gir­ls - pa sam te htio pi­ta­ti o ne­kim cu­ra­ma iz va­ših pje­sa­ma. Evo par na­su­mič­no oda­bra­nih sti­ho­va s ne­ko­li­ko va­ših sta­ri­jih al­bu­ma: “Tko je ta že­na na tvom ra­me­nu, Sva skoc­ka­na da ti na­udi?” (“Let It Lo­ose”), “Že­ne mis­le da sam uku­san/ Ali uvi­jek me nas­to­je po­tro­ši­ti” (“Tum­bling Di­ce”), “Ali ne­što ne­ću ni­kad shva­ti­ti/Ne­ke bo­les­ne stva­ri ko­je cu­ra ra­di mu­škar­cu” (“Sit­tin’ on a Fen­ce”).

Ni­sam ja na­pi­sao sve te sti­ho­ve, znaš ( smi­jeh). Do­bro, ubla­žit će­mo op­tuž­bu. Ali oči­to je da ste se u svo­jim pje­sma­ma iz sre­di­ne šez­de­se­tih svim si­la­ma tru­di­li op­tu­ži­ti dje­voj­ke da su pre­vrt­lji­ve, pre­ljub­ni­ce, la­ko­me, uobra­že­ne, laž­ne i glu­pe. To je bio po­pis gri­je­ha. Bi­lo da ste pje­va­li o od­bi­ja­nju dje­voj­ke (“Out of Ti­me”, “Ple­ase Go Ho­me”) ili dje­voj­ci ko­ja od­bi­ja vas (“All Sold Out”, “Con­gra­tu­la­ti­ons”) ili o obo­je (“High and Dry,” “Un­der My Thumb”), u go­to­vo svim pje­sma­ma iz tog raz­dob­lja…

Ve­ći­na tih pje­sa­ma je zbi­lja be­das­ta, po­pri­lič­no su nez­re­le. Ali s ob­zi­rom na ono što že­li­te re­ći, re­kao bih… Sva­ka pa­met­na cu­ra shva­ća da

bi, da sam gay, is­te stva­ri go­vo­rio o ti­po­vi­ma. Ili bih, da sam djevojka, mo­gao is­te stva­ri go­vo­ri­ti o deč­ki­ma ili dru­gim cu­ra­ma. Ne mis­lim da je bi­lo ko­ja oso­bi­na ko­ju ste spo­me­nu­li svoj­stve­na

sa­mo cu­ra­ma. Ra­di se o ljudima. Ra­zo­ča­re­nju, ta­šti­ni… S dru­ge stra­ne, po­ne­kad imam i li­je­pe ri­je­či za cu­re ( smi­jeh). Ne­ke od tih dru­gih dje­vo­ja­ka - “Ruby Tu­esday”, “Child of the Mo­on” - ili dje­voj­ke iz pje­sa­ma po­put “She’s a Rainbow” i “Me­mory Mo­tel” - vr­lo su ne­dos­tiž­ne i ta­jans­tve­ne.

Pa, cu­ra iz “Me­mory Mo­te­la” za­pra­vo je stvar­na, neo­vis­na ame­rič­ka djevojka. Ali ve­ći­na ih je ima­gi­nar­na, ima­te pra­vo… Za­pra­vo, cu­ra iz “Me­mory Mo­te­la” spoj je jed­nog i dru­gog. Is­to kao i cu­ra iz “Far Away Eyes”. Go­to­vo su sve cu­re iz mo­jih pje­sa­ma tak­ve.

Što je s onom iz “Till the Next Go­od-bye”?

Ne, ona je bi­la stvar­na ( smi­jeh), ona je bi­la stvar­na… Ako vas stvar­no za­ni­ma­ju cu­re s no­vog al­bu­ma, u So­me Gir­ls je sva­ka spoj jed­nog i dru­gog. “Be­ast of Bur­den” je spoj. “Miss You” je emo­ci­ja, za­pra­vo ne go­vo­ri o dje­voj­ci. Za me­ne je to pje­sma o žud­nji – ne vo­lim in­ter­pre­ti­ra­ti svo­je jebene pje­sme – ali to je to.

Či­ni mi se da ste na al­bu­mu So­me Gir­ls uze­li sve one “nez­re­le” osje­ća­je iz sre­di­ne šez­de­se­tih i fo­ku­si­ra­li ih i us­mje­ri­li u snaž­ne pje­sme po­put “Li­es”, “Res­pec­ta­ble” a po­seb­no “So­me Gir­ls”, ko­ja je ne­ka vr­sta eg­zor­ciz­ma svih onih dje­vo­ja­ka o ko­ji­ma ste pje­va­li.

Da, pa… Stvar­no ne znam za­što je ta­ko is

pa­lo ( smi­jeh). Bi­lo je to­li­ko dru­gih pje­sa­ma ko­je smo mak­nu­li… Ove smo valj­da oda­bra-

li jer si me­đu­sob­no od­go­va­ra­ju, i te­mat­ski i glaz­be­no. Sve su na­pi­sa­ne ne­dav­no i u ma­lo vre­me­na. Po­ku­šat ću se vra­ti­ti na to pi­ta­nje na dru­gi na­čin. Spo­me­nu­li ste Jun­ga, a či­ni mi se da su dje­voj­ke “va­ših sno­va” po­put li­ko­va iz ani­ma. Raz­miš­lja­te li ika­da na taj na­čin?

Mo­ja je ani­ma vr­lo ja­ka… Mis­lim da je vr­lo lju­baz­na... Ka­že­te da u mo­jim pje­sma­ma pos­to­je dva raz­li­či­ta ti­pa dje­vo­ja­ka – pre­li­je­pa sa­nji­va lje­po­ti­ca i zla ku­ja. Pos­to­je još dvi­je-tri, ali da, ima­te pra­vo - pos­to­je dvi­je vr­ste cu­ra… Sa­mo što ni­kad pri­je ni­sam o to­me raz­miš­ljao. U pje­sma­ma ne­ma­te pre­vi­še cu­ra ko­je ima­ju obje oso­bi­ne.

Ku­žim, ne obje­di­nju­jem ih ka­ko tre­ba. Mo­žda. Mo­žda ona u “Be­ast of Bur­den” i jest po­ma­lo obje­di­nje­na: ne že­lim maz­gu, ne že­lim že­nu ko­ja će za me­ne cr­n­či­ti. Pje­sma ka­že: ne tre­ba mi maz­ga, a ni ja ne­ću bi­ti tvo­ja maz­ga. Sva­ka že­na vi­di da že­lim re­ći ka­ko ne že­lim da že­na ra­di me­ne bu­de na ko­lje­ni­ma. Mis­lim, op

tu­žu­ju me da sam ja­ko an­ti­girl, je li ta­ko?

Ta­ko je.

Ali lju­di zbi­lja ne slu­ša­ju, sve kri­vo ra­zu­mi­ju. Ču­ju “Be­ast of Bur­den” i ka­žu: “Gr­rr!” Si­gur­no su ču­li “Un­der My Thumb” (“Pod mo­jom pa­li­com je raz­dra­ga­ni psić”).

To je po­vra­tak u mo­je ti­nej­džer­ske go­di­ne! To je ujed­no per­verz­na i sjaj­na pje­sma o mo­ći i sek­su.

U to vri­je­me ni­je bi­lo fe­mi­nis­tič­ke kri­ti­ke jer to ni­je pos­to­ja­lo, i svat­ko je pi­sao što je osje­ćao. Ali ni­je da se ti­me sa­da pre­vi­še op­te­re­ću­jem.

Jes­te li ču­li za ve­če­ru u čast Ah­me­ta Er­te­gu­na (pred­sjed­ni­ka Atlan­tic Re­cor­d­sa)? Ne­ke su fe­mi­nis­t­ki­nje di­je­li­le let­ke go­vo­re­ći o straš­nim stva­ri­ma ko­je je uči­nio ( smi­jeh), go­vo­re­ći da se na omo­tu no­vog al­bu­ma Ave­ra­ge Whi­te Ban­da na­la­zi go­la že­na u ba­ze­nu ko­ji se pu­ši, što bi mo­glo uz­ro­ko­va­ti “sil­nu bol i mo­gu­ću smrt” ( smi­jeh) - tak­ve stva­ri. Što je s pla­ka­tom sve­za­ne že­ne za vaš al­bum

Black and Blue? Mno­gi lju­di ima­ju du­bo­ku ma­zo­his­tič­ku cr­tu, ali taj pla­kat i ne­ke va­še pje­sme kao da se na­dah­nju­ju ti­me.

Da, ima­li smo dos­ta mu­ke oko tog pla­ka­ta. A što se ti­če pje­sa­ma, svat­ko uglav­nom go­vo­ri o svo­jem is­kus­tvu. A zna­te, puno pa­met­nih cu­ra sve to uzi­ma s re­zer­vom. Ali ima dos­ta že­na ko­je zbi­lja je­su sram­ne i ako si imao tu ne­sre­ću da za­bri­ješ s tak­vom… To je osob­na stvar.

A sli­ka “raz­dra­ga­nog psi­ća”?

Pa, to je bi­la šala. Ni­kad se ni­sam ta­ko osje­ćao pre­ma ne­koj oso­bi – ni­kad ne bih vo­lio uis­ti­nu ne­ko­ga po­vri­je­di­ti. Što je s gru­pi­ji­ma na ces­ti ko­je su sprem­ne na sve? Što je sa “Star Star”?

Upra­vo ta­ko! To je stvar­no i ako cu­re to mo­gu ra­di­ti, ja sva­ka­ko mo­gu o to­me pi­sa­ti jer to je ono što vi­dim. Ne ka­žem da su sve že­ne star

fuc­ke­ri­ce, ali vi­dim ih užas­no puno pa sam na­pi­sao pje­smu o to­me. Mis­lim, lju­di se po­ka­zu­ju svo­jim po­na­ša­njem, a sa­mo to što ih opi­su­ješ ne zna­či da si an­ti­fe­mi­nist.

Taj pla­kat sa sve­za­nom ženom bio je po­pri­lič­no na­pa­dan.

Pa, puno je tak­vih cu­ra, tra­že to, že­le bi­ti oko­va­ne – ali to vri­je­di za oba spo­la.

Ali za­što to is­ko­ri­šta­va­ti za pro­midž­bu plo­če?

Ne vi­dim za­što ne. To je va­lja­ni dio pro­midž­be­ne umjet­nos­ti, to je sa­mo sli­ka. Bis­te li pri­ka­zi­va­li se­be dok vas bi­ču­ju u lan­ci­ma?

Na­rav­no, ka­da bih mis­lio je to bo­lja rek­la­ma od pre­li­je­pe dje­voj­ke! Lju­di će vje­ro­jat­no ne­ke pje­sme s no­vog LP-a do­ži­vje­ti kao sli­ke va­šeg pri­vat­nog ži­vo­ta.

Pa, u pje­smi “Res­pec­ta­ble” spo­mi­njem “svo­ju že­nu”. “No­si se iz mog ži­vo­ta, uz­mi mo­ju že­nu - ne vra­ćaj se.” Ili: “Ti si mod­na mač­ka, ti si por­no kra­lji­ca/Ti si naj­lak­ši sno­šaj na trav­nja­ku Bi­je­le ku­će”.

Pa, mis­lio sam da je to za­bav­no. “Res­pec­ta­ble” je u mo­joj gla­vi po­če­la kao pje­sma o to­me ka­ko smo mi kao bend tre­ba­li pos­ta­ti “res­pek­ta­bil­ni”. “Mi smo” ta­ko res­pek­ta­bil­ni. Ka­ko sam nas­tav­ljao s pje­smom, sa­mo sam iz­mis­lio stva­ri i us­kla­dio ih. “Sad nas druš­tvo po­štu­je…” Stvar­no sam mis­lio na nas. Mo­ja že­na je vr­lo čes­ti­ta i ova pje­sma ni­je o njoj. Ali lju­di će vje­ro­jat­no po­mis­li­ti da ova pje­sma, kao i al­bum, go­vo­re o va­ma, kao što mis­le da Blo­od on the Trac­ks go­vo­ri o Dyla­nu ili pje­sma “I don’t be­li­eve in Be­atles” o Joh­nu Len­no­nu.

Ali to je pra­vi rock’n’roll. Ni­je kao “Sa­ra”. “Res­pec­ta­ble” je kad je zbi­lja ču­je­te ve­dra pje­sma. Za­to ne vo­lim raz­dva­ja­ti tekst i glaz­bu. Jer kad je za­pra­vo pos­lu­ša­te, ona ni­je tak­va, mi je sa­mo ta­ko iz­vo­di­mo. Pre­pus­tit ću eg­zis­ten­ci­ja­lis­ti­ma ras­pra­ve o toj iz­ja­vi, ali “Res­pec­ta­ble” sva­ka­ko dos­ta pod­sje­ća na “Miss Amanda Jo­nes”.

Da, ni­je ta­ko oz­bilj­na: “No­si se iz mog ži­vo­ta, uz­mi mo­ju že­nu - ne vra­ćaj se”. Ne bi je tre­ba­lo shva­ća­ti oz­bilj­no. Da je ri­ječ o ba­la­di, da sam to ot­pje­vao: “Mo­olim te, uuuz­mi mo­ju že­eenu”, ra­zu­mi­je­te? E pa to ni­je to, to je sa­mo rock’n’roll po­sko­či­ca. Čuo sam vas ka­ko pje­va­te “Stray Cat Blu­es” i te bla­go ma­li­ci­oz­ne, la­ko­mis­le­ne sti­ho­ve pre­tva­ra­te u mrač­nu ele­gi­ju – što je bi­lo zbi­lja uz­ne­mi­ru­ju­će i upra­vo su­prot­no od ovo­ga što go­vo­ri­te.

Što god tre­ba. “Res­pec­ta­ble” je ve­dra. Kao i “Li­es”. Ne pre­tje­ru­je­mo s emo­ci­ja­ma u na­či­nu na ko­ji ih pje­va­mo. Jed­nom je Ke­ith Ric­har­ds re­kao da je

rock’n’roll do­is­ta su­bver­zi­van jer ti rit­mo­vi mi­je­nja­ju tvo­je bi­će i do­živ­lja­je. Uz va­še ri­je­či i rit­mo­ve va­še bi stva­ri to mo­gle, i je­su uči­ni­le, sla­že­te li se?

Rit­mo­vi su vr­lo važ­ni. Ali za­što su­bver­ziv­ni? Pa, Ke­ith Ric­har­ds je htio re­ći da ri­je­či­ma mo­žeš iz­re­ći la­ži, ali da su Sto­ne­si jed­nos­tav-

no omo­gu­ći­li da jasno vi­di­mo stva­ri kak­vi­ma je­su. I da je to vi­đe­nje – ba­rem sam ja ta­ko za­klju­čio - ono što je su­bver­ziv­no.

Mo­žda je Ke­ith stvar­no ta­ko mis­lio. Glaz­ba je jed­na od stva­ri ko­je mi­je­nja­ju druš­tvo. Ona sta­ra za­mi­sao da se bi­je­loj dje­ci ne do­pu­šta slu­ša­nje cr­nač­ke glaz­be je is­ti­ni­ta jer ako že­liš da bi­je­la dje­ca os­ta­nu ono što je­su, ne smi­ju to slu­ša­ti.

Vi­di­te što se va­ma do­go­di­lo ( smi­jeh).

Upra­vo ta­ko! Poč­neš na stva­ri gle­da­ti druk­či­je… Čak “i na na­čin na ko­ji ho­daš”…

“I na­čin na ko­ji go­vo­riš.”

Ta­ko je, i na na­čin na ko­ji go­vo­riš. Sje­ti­te se

dva­de­se­tih, ka­da je jazz u Eu­ro­pi mno­go to­ga pro­mi­je­nio. Lju­di su pos­ta­li još lu­đi, cu­re su skra­ti­le suk­nje i ko­su. Lju­di su po­če­li ple­sa­ti na tu glaz­bu i to je do­ve­lo do ve­li­kih pro­mje­na u tom druš­tvu… Zvu­či užas­no oz­bilj­no! Da na­krat­ko nas­ta­vi­mo u po­lu­oz­bilj­nom to­nu, či­ni se da pje­sma “So­me Gir­ls” go­vo­ri o to­me što se do­go­di ka­da sto­ti­ne ide­ali­zi­ra­nih dje­vo­ja­ka iz dva­de­se­tih go­di­na - po­put one ko­je je Guy Pe­ela­ert na­cr­tao za vaš al­bum It’s Only

Rock ‘n’ Roll - od­lu­či oži­vje­ti i, po­put Me­na­da, po­ku­ša te po­jes­ti, uni­šti­ti te - uzi­ma­ju­ći ti no­vac i odje­ću, os­tav­lja­ju­ći ti dje­cu ko­ju ne že­liš.

Pa to bi mo­gao bi­ti ru­žan san, na ne­ki na­čin. Baš sam si­noć sa­njao ne­što slič­no, ali u snu su bi­li i psi i dje­voj­ke.

Mo­žda da idu­ći al­bum na­zo­ve­te So­me Dogs.

( Smi­jeh) Na­vu­kao bih si na vrat bor­ce za pse­ća pra­va. Za­ni­ma me što će dje­voj­ke i že­ne svih ra­sa u pu­bli­ci po­mis­li­ti kad ču­ju sti­ho­ve po­put: “Crn­ki­nje se po ci­je­lu noć že­le sa­mo je­ba­ti, a ja stvar­no ne­mam to­li­ka ja­ja!” ili “Ki­ne­ski­nje su ta­ko njež­ne - ta­ko te­ško da­ju”.

Mis­lim da su sve do­bro po­kri­ve­ne - sva­ka je

pri­sut­na ( smi­jeh). Ve­ći­na dje­vo­ja­ka ko­ji­ma sam

ot­pje­vao pje­sme kao “So­me Gir­ls” mis­li da je to za­bav­no; mo­je cr­ne cu­re sa­mo su se smi­ja­le. I mis­lim da je ovo kom­pli­ment Ki­ne­ski­nja­ma, mis­lim da su proš­le bo­lje od En­gle­ski­nja. Zbi­lja užas­no vo­lim cu­re i ni za ko­ju ne bih mo­gao re­ći ni­šta ruž­no.

Ho­će­te li se kan­di­di­ra­ti za pred­sjed­ni­ka?

( Smi­jeh) Pje­sma bi tre­ba­la bi­ti za­bav­na. Ne mo­gu se ote­ti doj­mu da je na­čin na ko­ji pje­va­te sti­ho­ve po­put “Ne­ke su cu­re ta­ko čis­te, a ne­ke ta­ko is­k­va­re­ne” sa­vr­še­na mi­mi­kri­ja gla­sov­nog sti­la i to­na Bo­ba Dyla­na u vri­je­me al­bu­ma Blon­de on Blon­de.

Ako vi ta­ko mis­li­te… Da. Dyla­na je ja­ko la­ko opo­na­ša­ti. Ne­kad iz sprd­nje opo­na­šam i Vana Mor­ri­so­na. Ta je pje­sma ta­ko­đer jed­na vr­sta ša­le, ali još je nis­te sku­ži­li pa vam je ne­ću ot­kri­ti. Re­fren pje­sme ide ova­ko: “Za­to mi daj sav svoj no­vac, daj mi sve svo­je zla­to,/ ku­pit ću ku­ću ta­mo na Zu­ma Be­ac­hu i da­ti ti po­la od ono­ga što du­gu­jem”. Zar Zu­ma Be­ach ni­je u Ma­li­buu, u bli­zi­ni Dyla­no­ve ku­će?

Zar je? “So­me Gir­ls” baš i ni­je pje­sma o me­ni. “Ne­ke mi cu­re uz­mu no­vac, ne­ke mi uz­mu odje­ću,/ Ne­ke mi cu­re uz­mu sve što imam i os­ta­ve mi smr­to­nos­nu do­zu.” Pi­tam se o ko­me go­vo­re ovi sti­ho­vi?

Ne­ma od­go­vo­ra ( smi­jeh). Ve­ći­nu sam iz­mis­lio iz pr­ve. Iz­miš­ljao sam ka­ko sam da­lje išao. Is­pr­va sam imao druk­či­ju ver­zi­ju pje­sma, ali kad je sve kre­nu­lo, ot­pje­vao sam pot­pu­no druk­či­ju ver­zi­ju ko­ja je tra­ja­la 11 minuta i ko­ju sam on­da ure­dio.

Sje­ćam se da je bi­lo vr­lo smi­ješ­no dok sam je pi­sao. Jer smo se smi­ja­li, zvo­nio je te­le­fon, a ja sam sa­mo sje­dio u ku­hi­nji, a ona je sa­mo iz me­ne iz­la­zi­la… Mis­lio sam da mo­gu ta­ko vječ­no! Kad sam je pr­vi put čuo, po­čeo sam smiš­lja­ti svoj tekst: “Ze­le­ne cu­re uno­se mi tje­sko­bu/ Pla­ve cu­re me ras­tu­žu­ju,/Sme­đe cu­re pre­tva­ra­ju u be­da­ka,/A cr­ve­ne raz­bješ­nju­ju”. Po­put dje­čje pje­smi­ce.

( Smi­jeh) Za­to sam i re­kao da to ni­je oz­bilj­no, to su na­pros­to stva­ri ko­je su mi pa­da­le na pa­met. Sje­ća­te li se stva­ri “Ca­li­for­nia Gir­ls” The Be­ach Boysa?

Da, vo­lim tu pje­smu. Či­ni mi se da su se sve ka­li­for­nij­ske cu­re iz tvo­jih pje­sa­ma pre­tvo­ri­le u ne­ke dru­ge cu­re, i to sva­ka­ko iz ne­ke dru­ge dr­ža­ve!

Znam što mis­li­te. Ni­kad ni­sam raz­miš­ljao na taj na­čin. Ni­kad ni­sam mis­lio da bi rock kri­ti­čar va­šeg zna­nja i bac­k­gro­un­da mo­gao po­mis­li­ti ta­ko ne­što ( smi­jeh).

Mis­li­te da je to pre­ten­ci­oz­no?

Ni­po­što. To je sjaj­na ana­lo­gi­ja. Ali kao i sve ana­lo­gi­je, laž­na ( smi­jeh).

Na al­bu­mu It’s Only Rock ‘n’ Roll obja­vi­li ste sjaj­nu obra­du “Ain’t Too Pro­ud to Beg” The Temp­ta­ti­on­sa, a sa­da ra­di­te obra­du pje­sme “Ima­gi­na­ti­on”.

To je nas­ta­vak, odu­vi­jek sam htio sni­mi­ti tu stvar - is­pr­va, vje­ro­va­li ili ne, kao du­et s Lin­dom Rons­tadt. Ali umjes­to to­ga, na­pra­vi­li smo svo­ju ver­zi­ju - kao en­gle­ski rock’n’roll bend ko­ji se ušti­ma­va za “Ima­gi­na­ti­on”, ko­ja ima sa­mo dva ili tri akor­da. Zbi­lja jed­nos­tav­no. Svi­đa­ju mi se sti­ho­vi: “Usko­ro će­mo bi­ti u bra­ku i po­di­za­ti obi­telj/Dva deč­ka te­bi, a što kažeš na dvi­je cu­re me­ni?” Opet te cu­re.

Da, to sam iz­mis­lio. U stvar­nos­ti me cu­ra iz pje­sme ne poz­na­je - to je san. I evo nas opet na po­čet­ku na­šeg raz­go­vo­ra. “Od svih cu­ra u New Yor­ku ona me stvar­no vo­li” je­dan je od sti­ho­va va­še ver­zi­je pje­sme. I za­pra­vo je ci­je­li al­bum pun nju­jor­ških mo­ti­va i ener­gi­je.

Da, uba­cio sam u pje­smu ma­lo New Yor­ka. I al­bum je sam po se­bi ta­kav jer sam dio proš­le go­di­ne bo­ra­vio u New Yor­ku. I kad sam sti­gao u Pa­riz i pi­sao ri­je­či, mis­lio sam na New York. Pje­sme sam pi­sao u Pa­ri­zu. To je pra­va nju­jor­ška plo­ča. Na­dam se da se svi­đa i oni­ma u juž­nom Jer­seyu ( smi­jeh). U pje­smi “When the Whip Co­mes Down” spo­mi­nje se gay sme­tlar iz 53. Uli­ce, u pje­smi “Miss You” Cen­tral Park, a u pje­smi “Shat­te­red” seks, sno­vi, tu­lu­mi i kr­pi­ce na 7. Ave­ni­ji. I na ne­kim di­je­lo­vi­ma pje­sme “Shat­te­red” u pje­va­nju osje­ća se taj jas­ni lo­ure­edov­sko-bri­tan­ski vo­dvilj­ski ton.

Svaki put kad svi­ram gi­ta­ru moj mi ton­ski in­že­njer Chris Kim­sey ka­že: “O, evo nam opet Lo­ua Re­eda.” Ali mis­lim da to ra­de mno­gi en­gle­ski pje­va­či - to je ne­ka vr­sta tra­di­ci­je, pri­rod­no je. U pje­smi “Shat­te­red” Ke­ith i Wo­ody (Ron Wo­od) sti­ša­li su riff i os­ta­la nam je sa­mo ri­ječ “shat­te­red”. Pa sam sa­mo iz­mis­lio os­ta­lo i po­mis­lio da bi zvu­ča­lo bo­lje ako se dje­lo­mič­no iz­re­ci­ti­ra.

Za­pi­sao sam par sti­ho­va pri­je do­la­ska u stu­dio, ali ne vo­lim stal­no pje­va­ti is­to pa sam ih pro­mi­je­nio. I pri­mi­je­tio sam da ima puno alu­zi­ja na New York pa sam os­ta­vio ta­ko. So­me Gir­ls ni­je “kon­cep­tu­al­ni” al­bum, bo­že­sa­ču­vaj, ali li­je­po je da su ne­ke pje­sme me­đu­sob­no po­ve­za­ne - one ne­ka­ko dr­že al­bum na oku­pu... Ali on­da se tu na­đe Ba­ker­sfi­eld ( smi­jeh). Me­ni je naj­dra­ža pje­sma na al­bu­mu “Be­ast of Bur­den”, u ko­joj me vaš glas i fi­li­gran­sko is­pre­ple­ta­nje gi­ta­ra pod­sje­ća­ju na Oti­sa Red­din­ga, Wil­so­na Pic­ket­ta, Smo­keya Ro­bin­so­na pa čak i na ra­na gi­ta­ris­tič­ka so­la Pe­te­ra To­sha.

To mi se svi­đa, ali ni­sam oče­ki­vao da će it­ko ići za tim, po­seb­no ne ova­ko kao vi. Za­nim­lji­vo. Ali za­ni­ma me što će o al­bu­mu re­ći dru­gi. U zad­nje nas vri­je­me dos­ta plju­ju - za­pra­vo ne znam što oče­ku­ju od nas.

Exi­le on Ma­in Stre­et je vje­ro­jat­no vaš po­s­ljed­nji na­ši­ro­ko hva­lje­ni al­bum.

Da, ali kad pro­či­ta­te recenzije, vi­djet će­te da su bi­le groz­ne! Ka­kav ste us­pjeh pos­ti­gli s par po­s­ljed­njih al­bu­ma?

Ovi­si ka­ko gle­da­te. U svi­je­tu pro­da­mo oko dva mi­li­ju­na al­bu­ma. To je ni­šta u us­po­red­bi s Fle­etwo­od Ma­com i da smo sa­mo ma­lo agre­siv­ni­ji, mo­žda bi­smo mo­gli pro­da­va­ti vi­še. Ali ži­vot ima us­po­ne i pa­do­ve. Ne­ki pro­da­ju 20.000, mi pro­da­je­mo dva mi­li­ju­na, pa to ni­je lo­še. Mis­lim da na na­šem zad­njem al­bu­mu ima par do­brih pje­sa­ma, ali vje­ro­jat­no su se ma­lo po­gu­bi­le.

Bend je puno po­ve­za­ni­ji na no­vom al­bu­mu, na svir­ka­ma su svi­ra­li zbi­lja do­bro - i ne sa­mo na ono­me što se ču­je, ne­go na sve­mu što smo ra­di­li. To­li­ko smo to­ga na­pra­vi­li da ni­smo zna­li

što će­mo s tim. Ima­li smo če­ti­ri up­tem­po pje­sme i u po­čet­ku sam mis­lio da sva­ka bu­de nas­ta­vak pret­hod­ne. Ian Stewart, ko­ji s na­ma svi­ra kla­vir, re­kao je: “Či­ni se da je sve iz A”. A ja sam re­kao: “Pa Be­et­ho­ven je pi­sao ci­je­le sim­fo­ni­je u jed­nom klju­ču, za­što je to je­be­no bit­no?” Ta­ko smo od­lu­či­li da će na al­bum ići pje­sme ko­je pr­ve za­vr­ši­mo!

Pri­mi­je­tio sam da se na al­bu­mu So­me Gir­ls do­is­ta ču­ju ri­je­či, dok su na dru­gim al­bu­mi­ma one uglav­nom za­ko­pa­ne.

Od­lu­ke ne­ka­ko do­no­sim za vri­je­me mik­sa­nja - ne baš svjes­no. Jed­nos­tav­no ta­ko sta­vim i ta­ko se obja­vi. Ovi­si o pje­smi. Ako je tekst do­bar, is­tak­ne­mo ga, ako je be­sko­ris­tan, on­da…

Ali na al­bu­mu Exi­le on Ma­in Stre­et tek­s­to­vi su sjaj­ni, a ipak ih je te­ško ču­ti - “Tum­bling Di­ce”, “Roc­ks Off”, “Rip This Jo­int”.

Da, to mi je rek­lo puno lju­di. Mo­žda bi os­tat­ku ben­da bi­lo draže da ni­sam pre­gla­san, no ja sam sve­jed­no od­li­čan ( smi­jeh). Ali zna­te, lju­di čes­to in­ter­pre­ti­ra­ju tek­s­to­ve ona­ko ka­ko ti ni­kad ni­je pa­lo na pa­met. Po­ne­kad sam, dok pi­šem tekst, svjes­tan da se ne­ki stih mo­že shva­ti­ti na dva na­či­na, i za­pra­vo ne že­lim za sve re­ći o če­mu se ra­di. Ljudima je puno ve­ća

“KAD PJE­VAM, GLU­MIM, SVI­RAM, BI­LO ŠTO - ČAK I KOD KU­ĆE - OSJE­ĆAM SE KAO MA­LO DI­JE­TE, KAO DA MI JE 11, 12 GO­DI­NA. JE LI TO DO­BRO ILI LO­ŠE?

MIS­LIM, MO­GU SE PONAŠATI I KAO 34-GO­DIŠ­NJAK, VJEŽ­BAO SAM TO.”

fo­ra da si sa­mi in­ter­pre­ti­ra­ju ri­je­či na svoj na­čin.

U pje­smi kao što je “Shat­te­red” ipak sam mis­lio da se ri­je­či mo­ra­ju ma­lo bo­lje ču­ti… Ni­je ri­ječ sa­mo o glas­no­ći, ne­go čis­to­ći dik­ci­je - o to­me iz­go­va­ram li is­prav­no. A ako ni­je ta­ko, mo­ra­te po­ja­ča­ti pje­smu, pa čak ni ta­da lju­di ne ra­zu­mi­ju što go­vo­ri­te. Neg­dje sam pro­či­tao da ste si kao kli­nac od­griz­li pred­nji dio je­zi­ka u znak ne­kak­vog ini­ci­ja­cij­skog ri­tu­ala.

( Smi­jeh) Glu­post. Jed­nos­tav­no sam si od­gri­zao ko­mad je­zi­ka. Ovo mi zvu­či kao da je pla­si­ra­no u ča­so­pi­su kao što je Cre­em. Mo­žda će­te me sad na­pas­ti, ali po­ne­kad se či­ni da je na­čin na ko­ji vas cu­re pu­še – kao što ka­žu ne­ke va­še pje­sme – za­pra­vo na­čin na ko­ji vi sa­mi pu­ši­te svo­je ri­je­či.

Mo­žda je sa­mo stvar u mo­jem lo­šem iz­go

vo­ru ( smi­jeh) ko­ji me pra­ti. I za­to što vo­lim zvuk ri­je­či, na­čin na ko­ji iz­la­zi bu­ka. U pje­smi “Shat­te­red” htio sam da se onaj sha- do

oby ču­je jer je to jed­na­ko dio pje­sme kao i ri­je­či. Van Mor­ri­son i Dylan ra­de tak­ve stva­ri. Za­pra­vo, svi to ra­de. A u “Be­ast of Bur­den” pje­va­te: “Ti si zgod­na zgod­na zgod­na zgod­na zgod­na zgod­na cu­ra”, što mi zvu­či kao vi­še sek­si, vi­še iro­nič­na va­ri­jan­ta “Zgod­ne zgod­ne zgod­ne zgod­ne Peg­gy Sue” Bud­dyja Hol­lyja.

Da, is­ti­na je, ni­kad ni­sam raz­miš­ljao o to­me. Fo­ra. Ali za me­ne je to sa­mo zvuk - mo­glo bi bi­ti i “zgod­na zgod­na sret­na sret­na”… Ili ka­ko god. Uop­će se ni­sam sje­tio Bud­dyja Hol­lyja, to je pot­pu­no ne­s­vjes­na stvar. Čuo sam da ste raz­miš­lja­li o to­me da u fil­mu glu­mi­te An­to­ni­na Ar­ta­uda.

Ni­sam još od­lu­čio, ali di­vim se Ar­ta­udu. Jed­nom je u Mek­si­ku pro­bao pe­jotl i to is­kus­tvo opi­sao kao tri naj­ljep­ša da­na u ži­vo­tu. Evo što je re­kao o tom vre­me­nu: “Nes­ta­lo je do­sa­de, pres­tao sam tra­ži­ti razlog za ži­vot i vi­še ni­sam mo­rao no­si­ti svo­je ti­je­lo. Shva­tio sam da iz­miš­ljam svoj ži­vot, da je to mo­ja ulo­ga i moj

ra­ison d’être, i da se do­sa­đu­jem kad os­ta­nem bez ma­šte.” Me­ne taj ci­tat po­pri­lič­no pod­sje­ća na vas i va­šu osob­nost u jav­nos­ti.

Čud­no, zar ne? A-ha. Mis­lim da to vri­je­di go­to­vo za sva­ko­ga, sto pos­to. Ali kao što je re­kao Ar­ta­ud, pro­veo je sa­mo tri sret­na da­na u ži­vo­tu. Bio je ne­sret­na oso­ba, a ja ni­sam. Ja sam se ro­dio sre­tan, a on ni­je. Ali da mi je sa­mo naj­ma­nji dje­lić Ar­ta­udo­va ta­len­ta, bio bih još sret­ni­ji. Sma­tram ga vr­lo za­nim­lji­vim pjes­ni­kom, po­seb­no s ob­zi­rom na nje­go­vo za­ni­ma­nje za ka­za­li­šte i film. Ali i za­nim­lji­vim po­je­din­cem,

jer je bio ta­ko iz­mu­čen. Ali ne po­is­to­vje­ću­jem se s nji­me.

Ne pre­is­pi­tu­jem ne­pres­ta­no razlog svo­jeg ži­vo­ta - to je jed­nos­tav­no sta­nje pos­to­ja­nja. Jed­nos­tav­no sam ov­dje. Pra­vo je pi­ta­nje što ra­di­te sa svo­jim ži­vo­tom i što že­li­te ra­di­ti s tim ži­vo­tom. Što vi mis­li­te da ra­di­te sa svo­jim ži­vo­tom u ’70-ima?

Gu­bim vri­je­me. Pa ipak ste za to vri­je­me na­pi­sa­li i “Ti­me Wa­its for No One”, zbi­lja moć­nu, zlos­lut­nu, pro­ro­čan­sku pje­smu ko­ju nit­ko ni­je pre­vi­še ko­men­ti­rao - kao da je ne­ki škart se­dam­de­se­tih.

Me­ni se ja­ko svi­dje­la. Ali ne gle­dam na stva­ri kroz go­di­ne - šez­de­se­te, sedamdesete - to je sa­mo no­vi­nar­ski ter­min.

Kao i punk rock. Ne že­lim ula­zi­ti u op­tuž­be da su se Rol­ling Sto­ne­si pre­da­li ili odus­ta­li ili što već. To je na ne­ki ma­glo­vit na­čin toč­no, ali ni­je stvar­no toč­no. Za me­ne se rock’n’roll jed­nos­tav­no vra­ća os­nov­nim stva­ri­ma. Ne postoji za­to što ga dru­gi ne di­ra­ju, postoji za­to što se klin­ci že­le di­ći i svi­ra­ti vr­lo jed­nos­tav­no. Punk

rock je pos­tav­ljao stva­ri ko­je su se do­bro pro­da­va­le. To je bio sa­mo iz­go­vor da se ka­že ka­ko Rod Stewart ži­vi u Hol­lywo­odu i tro­ši mi­li­ju­ne do­la­ra. To je bi­la sa­mo do­bra pri­ča. Ni­je to bio pra­vi razlog pos­to­ja­nja punk roc­ka. Ko­ja pje­sma, ili vi­še njih, vas se uis­ti­nu doj­mi­la po­s­ljed­njih go­di­na?

Zbi­lja doj­mi­la? Ma­lo ko­ja. Da­nas ne slu­šam oz­bilj­no rock’n’roll. Ni­kad za­pra­vo ni­sam slu­šao bje­lač­ke en­gle­ske ben­do­ve. Vo­lim la­ti­no glaz­bu, raz­ne vr­ste ka­rip­ske glaz­be – draže mi je to od bje­lač­kih rock ben­do­va. Ne­dav­no sam vi­dio Tuff Darts i The Jam. Tuff Darts su dos­ta do­bri, ali glaz­ba baš ni­je ples­na. Bje­lač­ka mu­zi­ka, shva­ća­te me? Vo­lio sam di­sko glaz­bu kad je bi­la vr­lo la­ti­no – pri­je dvi­je-tri go­di­ne - sve su to bi­li la­ti­no ko­ra­ci.

Sad je aus­tral­ska.

Ta­ko je, aus­tral­ska. Svi­dio mi se John Tra­vol­ta.

Ka­kav je ple­sač u od­no­su na vas?

Baš i ni­je te­ško bi­ti bo­lji ple­sač od me­ne. Mis­lim da sam gro­zan ple­sač i vo­lio bih da sam išao u ples­nu ško­lu i na­učio ple­sa­ti ka­ko tre­ba, ali ne­mam ni vre­me­na a ni­sam ni dis­ci­pli­ni­ran. Jed­nom sam na te­le­vi­zi­ji čuo ka­ko Nu­re­jev go­vo­ri da ste sja­jan ple­sač.

To je vr­lo lju­baz­no od nje­ga, jer on je sja­jan ple­sač. Ja ne znam ple­sa­ti val­cer ili qu­ic­k­s­tep. Ne znam ples­ne ko­ra­ke. Ja se sa­mo ba­cam, a po­ne­kad je i to vr­lo nes­pret­no. Te­ško je ple­sa­ti dok pje­vaš.

Na po­zor­ni­ci ste i di­na­mi­čan pje­vač/glu­mac.

Pa, re­ci­mo, Bob Mar­ley je do­bar pri­mjer ne­ko­ga tko zbi­lja iz­ra­zi pje­smu, ple­še i svi­ra gi­ta­ru - to su pje­va­či odu­vi­jek ra­di­li. Et­ta Ja­mes je zbi­lja fantastična. Ali mis­lim da to ra­de ma­nje-vi­še svi.

Uglav­nom, htio sam da no­vi al­bum bu­de ples­na plo­ča s ve­ći­nom br­zih stva­ri. Bi­lo je još pje­sa­ma ko­je smo ski­nu­li, a za ko­je bih vi­še vo­lio da su na al­bu­mu. Ja sam htio mak­nu­ti “Be­ast of Bur­den” - to bi vas ras­tu­ži­lo - ali shva­ća­te što mis­lim? Na po­s­ljed­njim al­bu­mi­ma ima dos­ta ples­nih stva­ri, ali či­ni se da se ljudima ni­su sve to­li­ko svi­dje­le.

Za­pra­vo i ne pre­vi­še. Ali ovaj je “živ­lji” - oso­bi­to pje­sme “Shat­te­red” i “Miss You”. Vi i Ke­ith se, ka­da pro­du­ci­ra­te, na­zi­va­te “The Glim­mer Twins”. Net­ko vas je jed­nom us­po­re­dio s Ro­mu­lom i Re­mom.

( Smi­jeh) Vr­lo smo bli­ski i tak­vi smo odu­vi­jek. On mi je brat, sa­mo je gre­škom ro­đen kod dru­gih ro­di­te­lja… Či­ni mi se da je ta­ko. Da vas pi­tam ne­što: ka­ko vam se svi­dje­la Ke­it­ho­va pje­sma “Be­fo­re They Ma­ke Me Run” s ovog al­bu­ma? Zvu­či kao opro­štaj­na pje­sma sa sti­ho­vi­ma: “Pro­na­ći ću svoj put u Raj jer sam svoj Pa­kao pro­šao” - go­to­vo kao da je pje­va­ju Cla­ren­ce Whi­te i The Byr­ds.

Ke­ith ima snaž­nu op­ti­mis­tič­nu cr­tu. Nje­go­va po­s­ljed­nja do­vr­še­na pje­sma bi­la je “Hap­py”. I na­pi­sao je ci­je­lu ovu stvar, osim jed­nog ili dva “Oh, ye­ahs” u sre­di­ni. To je de­fi­ni­tiv­no nje­go­va pje­sma.

Lju­di ne zna­ju tko što ra­di. I me­ni se vr­lo te­ško sje­ti­ti tko je na­pi­sao odre­đe­ni stih ili pje­smu. Rock kri­ti­ča­ri ka­žu: “To je ti­pič­na pje­sma Ke­it­ha Ric­har­d­sa.” Ali ne zna­ju. Čes­to kri­vo shva­te, a me­ne to na­smi­ja­va.

Ko­li­ko du­go poz­na­je­te Ke­it­ha?

Dva­de­set de­vet go­di­na.

Ko­li­ko vi ima­te go­di­na?

Tri­de­set če­ti­ri. Upoz­na­li smo se kad sam imao šest. Kru­ži pri­ča da ste ga pr­vi put vi­dje­li u vla­ku kad ste obo­ji­ca bi­li odras­li stu­den­ti.

Ne ne­ko smo vri­je­me kao klin­ci ži­vje­li u is­toj če­t­vr­ti. Još je­dan tip iz če­t­vr­ti bio je sli­kar Peter Bla­ke. Ipak, bi­la je to pri­lič­no gad­na če­t­vrt ( smi­jeh). Ke­ith i ja smo ne­ko vri­je­me iš­li u is­tu ško­lu i za­jed­no smo se vra­ća­li kući. Zvu­či kao “Hey lit­tle girl in the high sc­ho­ol swe­ater”.

( Smi­jeh) On­da sam ga kas­ni­je opet sreo i sje­ti­li smo se je­dan dru­go­ga.

Kad vas slu­šam na plo­ča­ma, po­ne­kad imam osje­ćaj da ču­jem klin­ca od de­set-če­tr­na­est go­di­na, kao da ste iz­nu­tra još mla­di deč­ko. Ko­je su vam go­di­ne naj­bli­že?

Je­da­na­es­ta-dva­na­es­ta. Vri­je­me pri­je pu­ber­te­ta. Znam da zvu­či nez­re­lo ( smi­jeh), ali jed­nog da­na, kad bu­dem ve­li­ki deč­ko, odra­dit ću to ka­ko tre­ba. Jed­nom ste iz­ja­vi­li da ne že­li­te pje­va­ti “Sa­ti­sfac­ti­on” i sa 42 go­di­ne.

Ne, si­gur­no ne­ću. Čes­to os­tav­lja­te do­jam mla­de­nač­ke ne­us­tra­ši­vos­ti i ra­zuz­da­nos­ti i či­ni se da taj do­jam lju­de is­to­dob­no oča­ra­va i sme­ta.

Sme­ta im za­to što i sa­mi ne mo­gu bi­ti tak­vi. Sma­tram se vr­lo sret­nim, a je­dan od raz­lo­ga za to je i što se, kad pje­vam, glu­mim, svi­ram ili bi­lo što – čak i kod ku­će – osje­ćam kao ma­lo di­je­te – kao da mi je de­set, je­da­na­est, dva­na­est go­di­na. Je li to mo­ja ma­šta, je li to do­bro ili lo­še? Znam da je to ne­što što dru­gi lju­di ne mo­gu. Mis­lim, mo­gu se ponašati i kao 34-go­diš­njak – vjež­bao sam tak­vo po­na­ša­nje ( smi­jeh), ali kad svi­ram, mo­gu vra­ti­ti vri­je­me. Mis­lim da to vri­je­di za mno­ge glaz­be­ni­ke, glum­ce i ple­sa­če i lju­di na to­me za­vi­de. Pla­ni­ra­te li se na tur­ne­ji vra­ti­ti ko­ri­je­ni­ma? Kad sam vas po­s­ljed­nji put gle­dao u New Yor­ku 1975., vi i bend ima­li ste ra­sko­šan scen­ski spek­takl i glu­pi­ra­li ste se.

Mo­žda je ta­ko iz­gle­da­lo, ali ja ni­sam ta­ko osje­ćao. Što zna­či da ni­sam glu­mio. Mo­žda mla­đi klin­ci ko­ji vas ni­kad pri­je ni­su gle­da­li mis­le druk­či­je.

Upra­vo ta­ko, la­ko je re­ći: “Pa, ni­su ta­ko do­bri kao pri­je”. Mo­žda ste pri­je vi umor­ni i ci­nič­ni, a ne mi. Gle­dao sam vas 1965. i to su bi­le po­pri­lič­ne os­no­ve. Je­di­ni ko­ji smo pri­je ra­di­li tak­ve stva­ri bi­li smo mi, ne­što ma­lo The Who i MC5. Svi os­ta­li sa­mo su sta­ja­li kao hr­pa šu­pa­ka - bi­li su užas­ni u tim svo­jim odi­je­li­ma i kra­va­ta­ma. The Jam pod­sje­ća­ju na en­gle­sku rock gru­pu iz 1965., ali ni­su ta­ko do­bri. Na ve­li­kim svir­ka­ma ne mo­že­te se vra­ti­ti os­no­va­ma.

I što pla­ni­ra­te?

Iz­gle­dat će druk­či­je. Vo­lio bih svi­ra­ti puno gi­ta­re. I vo­lio bih svi­ra­ti no­vi­je pje­sme, ali to ne mo­že­te u ve­li­kim pros­to­ri­ma za­to što to nit­ko ne že­li. Vo­lio bih svi­ra­ti u ma­njim dvo­ra­na­ma, ali mo­ra­mo svi­ra­ti i ne­ke ve­će na otvo­re­nom, da pla­ti­mo ro­adi­eje. To će bi­ti raz­no­vr­s­na tur­ne­ja – s ma­njim i ve­ćim svir­ka­ma. Raz­miš­ljao sam o sti­ho­vi­ma pje­sme “As Te­ars Go By”: “Ve­čer je,/Sje­dim i gle­dam dje­cu ka­ko se igra­ju,/Ra­de stva­ri ko­je sam ja ne­kad ra­dio/A oni mis­le da su no­ve.” Si­gur­no vam je ču­des­no vi­dje­ti klin­ce ko­ji su 1964. i 1965. bi­li tro­go­diš­nja­ci, a da­nas vas vi­de pr­vi put.

Na­rav­no. Ja sam se u Los An­ge­le­su već vo­zio u svo­jem ru­ži­čas­tom Ca­dil­la­cu, a nji­ma je bi­lo tek tri go­di­ne. A sa­da izlazim s nji­ma ( smi­jeh). Do­bar je to osje­ćaj.

Vo­li­te li sta­ri­je že­ne?

Ne. Ni la­ž­lji­ve, uobra­že­ne, iz­vje­šta­če­ne že­ne sklo­ne va­ra­nju.

Me­ni je la­ko pi­sa­ti tak­ve pje­sme jer je moj ta­lent, či­ni se, os­no­van na to­me. I sa­mo po­vre­me­no mo­gu smis­li­ti zbi­lja do­bru lju­bav­nu pje­smu – lak­še je pi­sa­ti o su­prot­noj stra­ni. Pa sa­mo bi­ram ono u če­mu sam naj­bo­lji. Sje­ćam se va­še sta­re pje­sme “Off the Ho­ok”: dje­voj­čin je te­le­fon stal­no za­uzet, ti se pi­taš što ona ra­di, i ko­nač­no po­di­žeš i ti svo­ju slu­ša­li­cu. Za­uze­to je kod nje, ali i kod te­be.

Svi smo za­uze­ti. Lju­de fas­ci­ni­ra to je li vaš te­le­fon slo­bo­dan ili za­uzet – dru­gim ri­je­či­ma, fas­ci­ni­ra ih vaš privat­ni ži­vot. Što mis­li­te za­što?

Ču­des­no mi je to ka­ko lju­de za­ni­ma mo­ja sa­pu­ni­ca. Ne sa­mo mo­ja, na­rav­no, ali za rock pje­va­ča mo­ja sa­pu­ni­ca dos­ta du­go tra­je. Mis­lim, lju­de baš ne za­ni­ma sa­pu­ni­ca Ro­ge­ra Dal­treya. Ne že­lim oma­lo­va­ža­va­ti lju­de, ali vo­lio bih da ni­sam pro­ži­vio sa­pu­ni­cu. Sa­da ih za­ni­ma Bob Dylan sa­mo za­to što se ras­ta­je. Pri­je ni­je – ni­su bi­li za­in­te­re­si­ra­ni. Bio je ože­njen, imao je puno dje­ce i ni­su pi­sa­li o to­me ka­da je iz­a­šao ili če­mu već. Ni­ko­ga ni­je to­li­ko za­ni­ma­la ni­jed­na sa­pu­ni­ca Be­atle­sa – ne u onoj mje­ri u ko­joj ja to pro­la­zim. Na­rav­no da su John i Yo­ko pli­je­ni­li paž­nju kas­nih šez­de­se­tih po­ka­zu­ju­ći se u kre­ve­tu i slič­no. Ali ja po­ku­ša­vam iz­bje­ga­va­ti pu­bli­ci­tet, bje­žim.

Ne objav­lju­jem lu­de fo­to­gra­fi­je se­be i onih s ko­ji­ma se dru­žim. Nas­to­jim iz­bje­ći od­la­ske na ve­li­ka do­ga­đa­nja ko­li­ko god mo­gu. I pri­je bra­ka, ve­ći­na pri­ča o dje­voj­ka­ma s ko­ji­ma sam iz­la­zio ili ži­vio bi­la je pot­pu­no ne­is­ti­ni­ta, a uza­lud­no je ljudima objaš­nja­va­ti da to ni­je is­ti­na. Obja­vit će bi­lo što što kažeš, bi­lo što. A dok do­đe do Hong Kon­ga pos­ta­ne be­smis­le­no. I dok ti za to ne­maš poj­ma, saz­naš da si iz­a­šao s gđom Tru­de­au, što je čis­ta glu­post. U Tur­skoj me zna­ju sa­mo po to­me što sam na­vod­no “bri­jao s gđom Tru­de­au”.

Stvar­no ne vo­lim bi­ti u sapunici. Vje­ro­jat­no je ri­ječ o ne­če­mu sek­su­al­nom. Lju­di ko­ji ima­ju ne­ku vr­stu sek­su­al­ne priv­lač­nos­ti – a na­dam se da ni­sam nes­kro­man što to ka­žem – ali kad sam bio kli­nac, bio sam ta­kav, ni­sam imao ni­kak­vih pro­ble­ma s na­la­že­njem cu­ra. Ipak, je­sam dok ni­sam po­čeo pje­va­ti – ne sra­mim se to re­ći. Ni­su mi da­le. Mo­žda sam jed­nos­tav­no bio sra­me­ž­ljiv. Či­ni se da taj an­dro­gin imidž priv­la­či i dje­voj­ke i mom­ke.

Da, mis­lim da pri­je ni­je bi­lo ta­ko, ali mo­žda je uvi­jek bi­lo mjes­ta za an­dro­gi­ne ti­po­ve. Ka­ko god, svi deč­ki ima­ju svo­ju žen­sku stra­nu. Ali ve­ći­na dje­vo­ja­ka ne pa­da na pot­pu­no gay ti­pa, iako vo­le da mu­škar­ci po­ka­žu tu svo­ju žen­sku cr­tu. A is­to je i s mu­škar­ci­ma. I oni vo­le že­ne ko­je u se­bi ima­ju i jed­no i dru­go. Ne že­le ni ne­ku mu­ško­ba­njas­tu, ali ni to­tal­no bes­po­moć­nu. Ali, kao što smo već rek­li, u va­šim pje­sma­ma ni­je uvi­jek sve ta­ko us­kla­đe­no - mo­žda im baš to da­je sna­gu.

Ima jed­na čis­ta gay pje­sma, “When the Whip Co­mes Down”, ali ne­mam poj­ma za­što sam je na­pi­sao. Čud­no, Rol­ling Sto­ne­si su uvi­jek priv­la­či­li dos­ta mu­ška­ra­ca ( smi­jeh). Zvu­či smi­ješ­no, ali ni­su svi oni gay. I, na­rav­no, ja imam mno­go gay pri­ja­te­lja, pret­pos­tav­ljam kao i svi u New Yor­ku, i kak­ve to ima ve­ze? Sva­ka­ko se na­dam da će se “When the Whip Co­mes Down” pu­šta­ti na ra­di­ju. Va­še se ri­je­či te­ško ra­za­bi­ru. Ču­je se sa­mo re­ci­ta­tor­ski re­fren. Jes­te li to za­mis­li­li kao Zbor Ži­do­va?

( Smi­jeh) Pa, da. Znam na što mis­li­te. Ne znam za­što sam to na­pi­sao. Mo­žda sam se jav­no

ra­zot­krio ( smi­jeh). Go­vo­ri o za­miš­lje­noj oso­bi ko­ja iz L.A.-a do­la­zi u New York i pos­ta­je sme­tlar… No sve­jed­no, uop­će mi se ne svi­đa to da­naš­nje tra­čer­sko za­ni­ma­nje za me­ne. Uz­ne­mi­ra­va mno­go lju­di i stva­ra mno­ge obra­te u mom ži­vo­tu. U Ame­ri­ci to mo­gu ig­no­ri­ra­ti, ov­dje ni­je ta­ko straš­no, ali u Aus­tra­li­ji i En­gle­skoj ima ta­ko puno na­tje­ca­telj­skih tra­čer­skih čla­na­ka. Op­će­ni­to, ne vje­ru­jem no­vi­na­ri­ma jer ne pi­šu is­ti­nu.

So­me Gir­ls je, či­ni mi se, na­kon vi­še go­di­na pr­vi al­bum Rol­ling Sto­ne­sa ko­ji no­si ne­ke dram­ske oso­bi­ne - kao da je sva­ka pje­sma dio pred­sta­ve, a is­to­dob­no za­dr­ža­va rock’n’roll ener­gi­ju iz Betwe­en the But­tons.

Mis­lim da je So­me Gir­ls naš naj­bo­lji al­bum na­kon Let It Ble­ed. Ne­ra­do to ka­žem jer obič­no ka­žem da vo­lim sve al­bu­me, ili mr­zim sve al­bu­me, ili da mi ni­je­dan od njih ni­šta ne zna­či, da me ne gnja­vi­te ti­me itd. Ali stvar­no mis­lim da je to do­bar al­bum i ne­ću bi­ti pre­vi­še skroman oko to­ga. Mis­lim da za­dr­ža­va kon­ti­nu­itet – ne­ma ru­pa, ma­lo je bo­lji od os­ta­lih. Ve­ći­na al­bu­ma ko­je ku­pim ima če­ti­ri od de­set do­brih pje­sa­ma. A ovaj ih, ja mis­lim, ima vi­še. Kao šez­de­se­tih go­di­na, ka­da se oče­ki­va­lo da sva­ka pje­sma bu­de do­bra.

Da, sva­ka bi pje­sma tre­ba­la bi­ti do­bra. A mo­žda je razlog za­što ovaj al­bum jest do­bar taj što smo na­pra­vi­li 42 pje­sme ( smi­jeh). Pa smo mo­gli mak­nu­ti one be­sko­ris­ne, ali bi­lo je puno do­brog ma­te­ri­ja­la. Po­ma­že li vam to što sa­mi pro­du­ci­ra­te svo­je al­bu­me?

Ne, tra­je pre­du­go. Vo­lio bih da ih pro­du­ci­ra net­ko dru­gi, ali ne mo­gu ni­ko­ga na­ći… Čak nam se nit­ko i ne nu­di! Sre­ćom, ima­mo Chri­sa Kim­seya ko­ji je naš ton­ski in­že­njer pa on olak­ša­va stvar. Ni­smo mo­ra­li puno vre­me­na tro­ši­ti u kon­trol­noj so­bi. Znao sam da će pos­ti­ći do­bar

drum zvuk pa ni­sam mo­rao stal­no utr­ča­va­ti unu­tra i bri­nu­ti. Bio je sja­jan. Što god da ste ra­di­li, na ovom ste al­bu­mu sva­ka­ko sve do­bro pos­lo­ži­li.

Pa, jed­nos­tav­no sam shva­tio da mo­ra­mo. Lju­di od nas oče­ku­ju mno­go vi­še ne­go od bi­lo kog dru­gog.

DOUBLE TROUBLE

S Ke­it­hom Ric­har­d­som ko­jeg je upoz­nao kao šes­to­go­diš­njak

2

1

3

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.