St.Vin­cent

Umjet­nost, ta­ma i ne­jas­ne kon­tu­re: u Špa­njol­skoj se dru­ži­mo s naj­pa­met­ni­jom in­die rock zvi­jez­dom nje­zi­ne ge­ne­ra­ci­je

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - JO­NAH WEINER

Naj­pa­met­ni­ja in­die rock zvi­jez­da no­vi­je ge­ne­ra­ci­je Tekst

UBARCELONI JE OLUJ­NO NE­VRI­JE­ME, PA JE An­nie Clark – djevojka umjet­nič­kog ime­na St. Vin­cent ko­ja “ja­ko, ja­ko, ja­ko” že­li oti­ći na pla­žu – pri­mo­ra­na pro­mi­je­ni­ti pla­no­ve. “Kad si na tur­ne­ji, po­sje­tiš mno­go mu­ze­ja i ak­va­ri­ja”, ka­že dok pre­la­zi ki­šom oku­pa­ni trg is­pred Mu­seu Blau, pri­ro­dos­lov­nog mu­ze­ja odak­le po­gled pu­ca na Sre­do­zem­no mo­re ko­je je tre­nut­no jed­na­ko su­mor­no si­vo kao i ne­bo. “Osim to­ga, na tur­ne­ji čes­to gle­dam se­ri­ju Seks i grad”, do­da­je. “Ne baš po­zor­no, ali ka­ko se emi­ti­ra na mre­ži TBS, je­be­no je stal­no gle­dam.” An­nie Clark je od vra­ta na­do­lje sva u cr­nom – glež­nja­če od bru­še­ne ko­že, uske tra­pe­ri­ce, ma­ji­ca sa ši­ro­kim, okru­glim iz­re­zom, mo­to­ris­tič­ka jak­na – a od vra­ta na­go­re sva u bo­ja­ma, s go­le­mim ze­le­nim oči­ma i raš­ču­pa­nim pe­pe­ljas­to-lju­bi­čas­tim ko­vr­ča­ma ko­je iz­vi­ru­ju is­pod še­ši­ra ko­bal­t­no pla­ve bo­je, sa ši­ro­kim obo­dom ko­ji joj li­ce šti­ti od ki­še. Mu­zej Blau iz­gle­da kao bes­kraj­na ka­me­na plo­ča ko­ju je net­ko obo­jio u pla­vo, u nju za­bio kr­ho­ti­ne slom­lje­nog te­ra­ri­ja i sve to pos­ta­vio na pos­to­lje. An­nie Clark je pred­lo­ži­la da do­đe­mo ova­mo, prem­da joj je mjes­to ne­poz­na­to. “Ka­kav je ovo mu­zej?”, pi­ta. “A, do­bro.” Ka­že da ni­ka­da ni­je ima­la pe­ri­od fas­ci­na­ci­je zna­noš­ću: “Kratko sam vri­je­me bi­la op­sjed­nu­ta mor­skim psi­ma, ali tko ni­je?”

31-go­diš­nja An­nie Clark usred je svjet­ske tur­ne­je za­po­če­te u ve­lja­či i pro­mo­vi­ra svoj fan­tas­tič­ni no­vi al­bum, St. Vin­cent. Pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci ne­ka­daš­nji su je čla­no­vi Nir­va­ne po­zva­li da im se u New Yor­ku, gdje i ži­vi, pri­dru­ži na po­zor­ni­ci, zbog nas­tu­pa pri­li­kom ce­re­mo­ni­je nji­ho­va ula­ska u Rock and Roll Dvo­ra­nu slav­nih; svi­ra­la je gi­ta­ru i pje­va­la pje­smu “Lit­hi­um”. A proš­li je tje­dan pred­sta­vi­la svo­ju pro­dor­nu vi­zi­ju vi­so­ko-kon­cep­tu­al­nog, na­bru­še­nog art roc­ka u po­s­ljed­njoj ovo­se­zon­skoj epi­zo­di Sa­tur­day Night Li­vea i dan pos­li­je ot­pu­to­va­la na kon­cer­te u Aus­tra­li­ju. Zbog sveg tog trans-he­mi­sfer­skog pu­to­va­nja pa­ti od ja­kog jet-la­ga. “Upra­vo sam sle­tje­la na­kon 30-sat­nog le­ta iz Syd­neya”, ka­že. “Mo­ram bi­ti is­kre­na: imam osje­ćaj kao da mi gla­va leb­di iz­nad ti­je­la, po­ve­za­na tek tan­kom ni­ti. Ne­ću se ni po­ku­ša­va­ti pre­tva­ra­ti kao da zas­taj­ku­jem i či­tam nat­pi­se na plo­či­ca­ma po­kraj ovih iz­lo­ža­ka jer ni­šta ne upi­jam. Ma­lo­pri­je sam slu­ša­la Pro­us­to­vu audio knji­gu i ni­šta ni­sam shva­ti­la. Ni­šta. Osim da se mo­žda ma­lo lju­ti na maj­ku.”

AN­NIE CLARK U raz­go­vo­ru os­tav­lja do­jam jed­nak onom ko­ji os­tav­lja nje­zi­na glaz­ba: iro­nič­no je hu­mo­ris­tič­na, obra­zo­va­na i ra­bi lo­gič­ne po­vez­ni­ce. U pe­ri­odu stva­ra­nja svo­ja če­ti­ri sa­mos­tal­na al­bu­ma i LP-ja ko­ji je 2012. sni­mi­la u su­rad­nji s Da­vi­dom Byr­ne­om, pre­obra­zi­la se od ne­vje­ro­jat­no ta­len­ti­ra­ne, kat­kad i pre­vi­še hva­lje­ne žon­gle­ri­ce kroz žan­ro­ve u uvjer­lji­vu pop vi­zi­onar­ku. Us­put se us­to­li­či­la kao pre­ka­lje­na gi­ta­ris­tič­ka božica ko­ja je ka­dra iz svog ins­tru­men­ta is­to­vre­me­no iz­vu­ći vir­tu­oz­ne

jazz fra­ze i svje­ži ato­nal­ni me­tež. Ka­že da je al­bum St. Vin­cent, ko­ji je u pr­vom tjed­nu pro­dan u go­to­vo 30.000 pri­mje­ra­ka, pr­vi na ko­jem is­tin­ski “zvu­či svo­ja”. Go­vo­re­ći o nje­zi­nim pje­sma­ma, Byr­ne ko­ris­ti ri­je­či ko­ji­ma lju­di ina­če opi­su­ju pje­sme Tal­king He­ad­sa: “Zvu­če pristupačno, no ako ih dub­lje pro­mo­triš, shva­tiš da su po­pri­lič­no čud­ne. Postoji ne­ka po­vu­ci-po­teg­ni spre­ga, ne­ka ener­gič­na na­pe­tost. Za tak­vu je rav­no­te­žu po­treb­na vještina.”

U mu­ze­ju sa stal­nim pos­ta­vom, raz­miš­lja­ju­ći po­kraj fo­si­la tri­lo­bi­ta, An­nie Clark ka­že: “Su­lu­do je kad po­mis­liš da smo tek ma­li ko­ma­dić vre­me­na pro­ve­li na ovom pla­ne­tu.” A on­da na­do­pu­ni iz­ja­vu: “Kao ne­ka ma­la po­šast.” Kre­će­mo u ga­le­ri­ju na­zva­nu Evo­lu­ción, gdje kos­tur pri­ma­ta sto­ji uz kos­tur pra­čo­vje­ka. “Po­sje­ti­la sam Mu­zej kre­aci­oniz­ma u Ken­tuc­kyju”, ka­že An­nie Clark. Dek­la­ri­ra se kao “re­for­mi­ra­na” ka­tol­ki­nja i mu­zej je po­sje­ti­la iz fo­re: “Mis­li­la sam da će to bi­ti za­bav­na avantura, ali me is­kus­tvo raz­lju­ti­lo. On­dje tvr­de da su di­no­sa­uri iz­gi­nu­li u po­pla­vi.”

Jed­na od te­ma ko­jom se An­nie Clark pre­oku­pi­ra na St. Vin­cen­tu jest moć uvje­ra­va­nja, spe­ci­fič­na za vo­đe kul­to­va, i nje­zi­na pri­sut­nost kod pop iz­vo­đa­ča. “To je na­li­čje is­tog nov­či­ća”, tvr­di. Gu­ra­njem svog zvu­ka vi­še u ples­ni smjer ka­že da že­li po­ku­ša­ti “de­mo­kra­ti­zi­ra­ti” kon­cer­te: da se lju­di ne gi­ba­ju, nje­zi­ni bi nas­tu­pi bi­li ne­pot­pu­ni. Za po­tre­be tur­ne- je unaj­mi­la je ko­re­ograf­ki­nju An­nie-B Par­son ko­ja je osmis­li­la niz me­ha­nič­kih po­kre­ta ko­je An­nie Clark i bend iz­vo­de na znak i na taj na­čin kao da priz­na­ju uvjež­ba­nost pri­sut­nu u na­iz­gled spon­ta­nim nas­tu­pi­ma. (Ovo je, na­rav­no, kra­san pri­mjer scen­ske umješ­nos­ti.) An­nie Clark ho­da da­lje ka­ko bi pro­mo­tri­la mor­skog ra­ka pa­uka u stak­le­noj po­su­di. “A naj­ve­će ra­zo­ča­ra­nje u Mu­ze­ju kre­aci­oniz­ma bi­la je sku­pa ulaz­ni­ca”, ka­že. “Sto­je ne­kih 25 do­la­ra, a ipak sti­za­li su bu­so­vi sa svih stra­na, pre­pu­ni lju­di ko­ji baš i ni­su iz­gle­da­li kao da ima­ju 25 do­la­ra vi­ška. Sve mi se to či­ni­lo ne­ka­ko gra­be­ž­lji­vo.” Mr­šti se. “Za­što bis­te htje­li na ta­kav na­čin kon­tro­li­ra­ti lju­de? Bis­te li to

za­is­ta htje­li? Mno­go sam o to­me raz­miš­lja­la – ja ne bih. Že­liš da lju­di ži­ve u čud­nom, ma­lom umjet­nom svi­je­tu ko­ji si stvo­rio? Do­bro. Ali na­tje­ra­ti ih da vje­ru­ju u glupos­ti i oko njih iz­gra­de svo­je ži­vo­te? A-a.”

Re­li­gi­ja vi­si nad sti­ho­vi­ma St. Vin­cent u ko­ji­ma opo­ni­ra spa­se­nje i žud­nju, bo­žan­ski žar i ovo­ze­malj­sku lju­bav. Ulo­ga re­li­gi­je u nje­zi­nom ži­vo­tu na sli­čan je na­čin spek­tral­na. Ba­ka ju je kr­sti­la u ku­hinj­skom su­do­pe­ru “s ci­ga­re­tom u jed­noj ru­ci, a mar­ti­ni­jem u dru­goj”, ka­že An­nie Clark, do­da­ju­ći da nje­zi­ni ro­di­te­lji ni­su bi­li ni pri­bliž­no to­li­ko po­bož­ni, ali “uvi­djev­ši ko­li­ko to ba­ki zna­či, mis­li­li su da

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.