2 To­ne Re­cor­ds

US­KR­S­NU­ĆE SKA PUNK BEN­DO­VA THE SPE­CI­ALS, THE SE­LEC­TER I MAD­NESS KO­JI SU SE KRA­JEM 70-IH POD ZAS­TA­VOM 2 TO­NE RE­COR­D­SA SUPROTSTAVILI RASTUĆEM RASIZMU, FAŠIZMU I KSENOFOBIJI BRI­TAN­SKOG DRUŠ­TVA

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - VE­DRAN HARČA

Us­kr­s­nu­će ska punk ben­do­va The Spe­ci­als, The Se­lec­ter i Mad­ness Tekst

TE­ŠKO SE SJE­TI­TI GLAZ­BE­NOG PO­KRE­TA, SCE­NE ILI ŽAN­RA KO­JI PO­S­LJED­NJIH GO­DI­NA NI­JE do­ži­vio svoj re­vi­val. U syn­th po­pu ta­ko in­s­pi­ra­ci­ju pro­na­la­ze su­per­star DJ-i, sas­ta­vi po­put Hurt­sa ili Kil­ler­sa, pa čak i Ri­han­na, Lady Ga­ga i os­ta­le vla­da­ri­ce top-lis­ta, a post punk po sve­mu su­de­ći ni­kad ne­će pres­ta­ti fas­ci­ni­ra­ti al­ter­na­tiv­ne glaz­be­ni­ke s obje stra­ne Atlan­ti­ka. Uz njih, već ne­ko vri­je­me tra­je i us­kr­s­nu­će jed­nog dru­gog glaz­be­nog po­kre­ta, za ko­ji se, ba­rem u ovom obli­ku, stvar­no či­ni­lo ka­ko se ni­ka­da ne­će do­go­di­ti. Na­ime, tre­nu­tač­no se na tur­ne­ja­ma na­la­ze The Spe­ci­als, Mad­ness i The Se­lec­ter, ben­do­vi ko­ji su se kra­jem se­dam­de­se­tih pod cr­no-bi­je­lom zas­ta­vom 2 To­nea suprotstavili rastućem rasizmu, fašizmu i ksenofobiji ta­daš­njeg bri­tan­skog druš­tva te svo­jim adre­na­lin­skim kok­te­lom pun­ka i tra­di­ci­onal­ne ska glaz­be po­nu­di­li kak­vu-tak­vu utje­hu svi­ma ko­ji ni­su mo­gli pod­ni­je­ti či­nje­ni­cu da re­vo­lu­ci­ja ko­ju su na Oto­ku po­kre­nu­li Sex Pis­tol­si ipak ni­je us­pje­la. Us­pr­kos neo­s­por­noj kva­li­te­ti i ni­zu al­bu­ma ko­ji pot­pu­no oprav­da­no uži­va­ju sta­tus kla­si­ka bri­tan­ske glaz­be, spo­me­nu­ti po­kret tih je go­di­na dje­lo­vao kao krat­ko­traj­na sen­za­ci­ja. Po­ru­ke ko­je su oda­ši­lja­li bi­le su ne­ra­ski­di­vo po­ve­za­ne s druš­tve­nim ano­ma­li­ja­ma vre­me­na, a ma­lo tko je mo­gao pret­pos­ta­vi­ti i da će nji­hov mul­ti­kul­tu­ral­ni mu­zič­ki hi­brid pri­vu­ći voj­sku obo­ža­va­te­lja us­po­re­di­vu čak i s onom ko­ja pra­ti he­avy

me­tal ili punk. Ide­ja o 2 To­neu rodila se u gla­vi Jer­ryja Dam­mer­sa, kre­zu­bog stu­den­ta umjet­nos­ti i ta­len­ti­ra­nog so­ul kla­vi­ja­tu­ris­ta iz Co­ven­tryja. Kao i bez­broj dru­gih kli­na­ca, Jer­ryja je punk opa­ko “puk­nuo”, ali je jed­nos­tav­no bio pre­do­bar glaz­be­nik da bi svoj ta­lent sveo na ona mit­ska tri akor­da. Stoga je nje­go­vu ne­ukro­ti­vu ener­gi­ju i stav od­lu­čio pri­dru­ži­ti onoj ne­odo­lji­vo ve­droj i rit­mič­noj glaz­bi ko­ja je do­la­zi­la s Jamajke. Am­bi­ci­je mu ni­je ne­dos­ta­ja­lo, uz Spe­ci­al­se že­lio je stvo­ri­ti en­gle­sku ska ina­či­cu Staxa ili Mo­towna, ame­rič­kih so­ul eti­ke­ta či­je ste iz­vo­đa­če mo­gli pre­poz­na­ti već na­kon dva-tri od­svi­ra­na to­na. Pr­vi­je­nac Spe­ci­al­sa “Gan­g­s­ters” objav­ljen je u pan­ker­skoj “do it yo­ur­self” ma­ni­ri, što ga ni­je spri­je­či­lo da pre­ko no­ći za­uz­me mjes­to u pr­vih 10 služ­be­ne ljes­tvi­ce sin­glo­va. Po­hod na ma­ins­tre­am ta­da je mo­gao po­če­ti – 2 To­ne iz­vo­đa­či ima­li su jasno osmiš­ljen imidž, sas­tav­ljen od cr­nih odijela i bi­je­lih ko­šu­lja te pre­uzet od ja­maj­kan­skih “ru­de boysa”, ta­moš­nje ina­či­ce ulič­nih šte­me­ra. Tu su “uni­for­mu” ubr­zo po­če­le pre­uzi­ma­ti i hor­de do­ju­če­raš­njih pan­ke­ra, za­si­će­nih čes­to kon­fuz­nim pos­t­pun­ker­skim eks­pe­ri­men­ti­ma i želj­nih do­bre za­ba­ve. Slje­de­ći za­da­tak bio je pro­na­ći ben­do­ve ko­ji će s nji­ma kre­nu­ti u obra­čun s Na­ci­onal­nim fron­tom i os­ta­lim stran­ka­ma či­je su neo­na­cis­tič­ke ide­je bi­le ne­vje­što za­ma­ski­ra­ne bri­gom za oču­va­njem iden­ti­te­ta sta­re En­gle­ske. Tih da­na, na­ime, Bri­ta­ni­ja je dos­lov­no pu­ca­la po ša­vo­vi­ma – ne­za­pos­le­nost je sva­kod­nev­no oba­ra­la re­kor­de, što su spo­me­nu­te po­li­tič­ke or­ga­ni­za­ci­je is­ko­ris­ti­le ka­ko bi po­ku­ša­le za­us­ta­vi­ti imi­gra­ci­ju i “očis­ti­ti” Bri­ta­ni­ju od svih dru­gih ra­sa i na­ci­onal­nos­ti. Svo­je bu­du­će re- gru­te hva­ta­li su na no­go­met­nim utak­mi­ca­ma, is­pred kon­cert­nih dvo­ra­na i klu­bo­va te ve­ći­nu pro­naš­li u re­do­vi­ma do­tad pri­lič­no apo­li­tič­nog po­kre­ta skin­he­ad. Da stvar bu­de go­ra, ta je sup­kul­tu­ra obo­ža­va­la ska, zbog če­ga su kon­cer­ti Spe­ci­al­sa bi­li pre­pu­ni onih pro­tiv ko­jih su po­ru­ke gru­pe bi­le us­mje­re­ne. Si­tu­aci­ja se do­dat­no po­gor­ša­la no­vom ak­vi­zi­ci­jom 2 To­nea, sku­pi­nom The Se­lec­ter, ta­ko­đer iz Co­ven­tryja, u či­joj je pos­ta­vi je­di­ni bi­je­lac bio gi­ta­rist Ne­ol Da­vi­es. Poz­dra­vi “Si­eg ha­il” i fi­zič­ki na­pa­di na tam­no­pu­te obo­ža­va­te­lje pos­ta­li su stal­ni de­kor svih bri­tan­skih nas­tu­pa ovih ben­do­va, a me­đu žr­tva­ma bez­um­nog na­si­lja usko­ro se na­šao i član Spe­ci­al­sa Ly­nval Gol­ding, ko­ji se kao ti­nej­džer s obi­te­lji do­se­lio iz Jamajke.

STR AVIČNO PRE­MLA­ĆI­VA­NJE ko­je je po­či­ni­la ne­ko­li­ci­na pri­pad­ni­ka Na­ci­onal­nog fron­ta pre­tvo­rio je u jed­nu od nji­ho­vih naj­bo­ljih pje­sa­ma, zas­tra­šu­ju­će fil­mič­nu “Why”. “Će­lav­ci u spit­ka­ma”, me­đu­tim, po­seb­no su za­vo­lje­li Mad­ness, ur­ne­bes­no za­bav­nu sed­mor­ku iz Lon­do­na, po­naj­pri­je zbog či­nje­ni­ce da su bi­li je­di­ni kom­plet­no bi­je­li 2 To­ne sas­tav. Iako ni­su ima­li ni­kak­vih kse­no­fob­nih sklo­nos­ti, fron­t­men Sug­gs i eki­pa iz još uvi­jek ne­ra­zjaš­nje­nih se raz­lo­ga du­go ni­su že­lje­li odre­ći tog di­je­la svo­je fa­nov­ske ba­ze, što je jasno naz­na­či­lo ka­ko se Dam­mer­so­vi sno­vi o ve­li­kom “cr­no-bi­je­lom” brat­stvu ipak ne­će os­tva­ri­ti. Do­dat­na po­t­vr­da sti­gla je ubr­zo po za­vr­šet­ku pr­ve za­jed­nič­ke tur­ne­je, ka­da su i Mad­ness i The Se­lec­ter na­kon us­pje­ha de­bi­tant­skih sin­glo­va na­pus­ti­li Jer­ryje­vu eti­ke­tu i pot­pi­sa­li za ma­ins­tre­am iz­da­va­če. Nji­hov pri­mjer sli­je­di­li su i The Be­at, po­s­ljed­nja iole zna­čaj­ni­ja 2 To­ne gru­pa, a kre­ativ­ne ne­su­gla­si­ce usko­ro su po­če­le ra­za­ra­ti i sa­me Spe­ci­al­se. Os­ta­li čla­no­vi sve su te­že pod­no­si­li do­mi­na­ci­ju svog li­de­ra, po­go­to­vo pje­vač Ter­ry Hall i gi­ta­rist Rod­dy Ra­di­ati­on ko­ji su, ka­da im se pru­ži­la pri­li­ka, skla­da­li is­tin­ski bri­ljant­ne pje­sme po­put “Con­cre­te Jun­gle” i “Fri­day Night Sa-

IMA­JU JOŠ PUNO TO­GA ZA RE­ĆI, PO­GO­TO­VO DA­NAS, KAD DI­LJEM EU­RO­PE PRA­TI­MO NO­VI UZ­LET DES­NI­CE I KSENOFOBIJE

tur­day Mor­ning”, po­sve­će­ne na­si­lju i bez­na­đu noć­nog ži­vo­ta bri­tan­ske mla­de­ži. Ko­li­ko je kraj bli­zu po­ka­zao je dru­gi al­bum Mo­re Spe­ci

als na ko­jem se Dam­mers go­to­vo u pot­pu­nos­ti odre­kao ska ko­ri­je­na i za­mi­je­nio ih pri­lič­no čud­nim eks­pe­ri­men­ti­ma ba­zi­ra­ni­ma na glaz­bi kak­vu ste tih da­na mo­gli ču­ti u lif­to­vi­ma ho­te­la ili ve­li­kih kom­pa­ni­ja, ta­ko­zva­noj ele­va

tor mu­sic. Pri­je ras­pa­da, me­đu­tim, us­li­je­di­lo je nji­ho­vo naj­ve­će os­tva­re­nje, singl “Ghost Town” ko­ji je pos­tao broj 1 toč­no u tre­nut­ku ka­da je nje­go­va mrač­na vi­zi­ja pos­ta­la stvar­na. Sti­ho­vi o tuč­nja­va­ma i uboj­stvi­ma, ko­ji su kon­cer­te i klu­bo­ve pre­tvo­ri­li u pra­vu “bo­jiš­ni­cu”, te o pro­pas­ti rad­nič­ke kla­se ta­ko su pos­ta­li so­un­d­track ulič­nih ne­re­da i žes­to­kih su­ko­ba tam­no­pu­te mla­de­ži i po­li­ci­je ko­ji su 1981. go­di­ne iz­bi­li di­ljem En­gle­ske. Ni­ka­da u po­vi­jes­ti jed­na pje­sma ni­je to­li­ko sa­vr­še­no pra­ti­la stva­ran ži­vot, no i pri­je ne­go što su se kri­ti­čar­ski hva­los­pje­vi uti­ša­li, Spe­ci­al­sa vi­še ni­je bi­lo. Na zad­njoj tur­ne­ji go­to­vo svaki je kon­cert za­vr­ša­vao u “kr­vi do ko­lje­na”, a čla­no­ve ben­da to je “ubi­ja­lo” do te mje­re da su na jed­nom nas­tu­pu siš­li s po­zor­ni­ce i fi­zič­ki se obra­ču­na­li s neo­na­cis­ti­ma. Hall, Gol­ding i dru­gi vo­kal Ne­vil­le Sta­ples oku­pi­li su pop trio Fun Boy Three i sni­mi­li ne­ko­li­ko hi­to­va, a Jer­ry je nas­ta­vio s no­vom pos­ta­vom pod ime­nom Spe­ci­al AKA. Nji­hov je­di­ni al­bum In The Stu­dio ta­ko­đer je imao su­vis­lih tre­nu­ta­ka (sjaj­na “War Cri­mes”, iz­nim­no us­pješ­na “Free Nel­son Mandela”), no u ko­nač­ni­ci je bio tek tu­žan pod­sjet­nik na sve što je ovaj bri­ljant­ni bend još mo­gao da­ti. The Se­lec­ter, pak, ni­su pre­ži­vje­li od­la­zak pje­va­či­ce Pa­uli­ne Black i pres­ta­li su s ra­dom 1982. go­di­ne, a Mad­ness su se pre­tvo­ri­li u ot­k­va­če­ni pop bend, sklon vo­dvilj­skom hu­mo­ru i mon­ti­paj­to­nov­skom se­ci­ra­nju ži­vo­ta na Oto­ku.

U os­tat­ku te de­ka­de 2 To­ne je, ba­rem u svo­joj rod­noj gru­di, po­la­ko to­nuo u za­bo­rav, a nje­go­vi obo­ža­va­te­lji cr­no-bi­je­la odijela za­mi­je­ni­li su blje­šta­vim kreacijama kak­ve su no­si­li Si­mon Le Bon ili Ge­or­ge Mic­ha­el. Ka­ko to i ina­če bi­va, Ame­ri­kan­ci su glav­ne ju­na­ke ove pri­če ot­kri­li s pri­lič­nim za­kaš­nje­njem te se po­ja­vio či­tav niz ben­do­va (The Tos­ters, The Mig­h­ty Mig­h­ty Bo­ss­to­nes...) ko­ji su kao uzo­re na­vo­di­li upra­vo Spe­ci­als i Se­lec­ter. To je, sa­svim oče­ki­va­no, iz­nje­dri­lo i ne­ko­li­ko gro­zo­mor­nih re­uni­ona me­đu ko­ji­ma su naj­ni­že pa­li Spe­ci­al­be­at, gru­pa sas­tav­lje­na od čla­no­va Spe­ci­al­sa i Be­ata, či­je su tur­ne­je po Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma bi­le znat­no

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.