De­nis Mu­ja­džić Denyken

“Ni­ti su mu­zi­ča­ri nor­mal­ni, nit’ sam ja nor­ma­lan. Da smo nor­mal­ni, ne bi­smo to ra­di­li”, ka­že poz­na­ti pro­du­cent ko­ji ove go­di­ne sla­vi pu­nih 25 go­di­na svog ra­da Tekst: Du­brav­ko Jagatić

Rolling Stone (Croatia) - - Rock & Roll -

‘OB­LJET­NI­CE SU ne­ka vr­sta re­zi­mea... Po­tre­ba da se zas­ta­ne, okre­ne i pod­sje­ti da kao umjet­nik os­tav­ljaš po­zi­ti­van trag, na­da­ju­ći se da kroz svoj rad ople­me­nju­ješ ži­vot ne­kom dru­gom kroz uni­ver­zal­ni je­zik glaz­be.” Ri­je­či su to De­ni­sa Mu­ja­dži­ća Denyke­na ko­ji ove go­di­ne sla­vi pu­nih 25 go­di­na pro­du­cent­skog ra­da. Ili mo­žda bo­lje i is­kre­ni­je, ka­ko on sam ka­že: “Ja sam 25 go­di­na odr­ža­vao i ser­vi­si­rao ego tri­po­ve. To mi je bio opis rad­nog mjes­ta.” Na­di­mak je do­bio za­hva­lju­ju­ći Du­brav­ku Iva­ni­šu ko­ji ga je pr­vi ta­ko pro­zvao ti­je­kom sni­ma­nja le­gen­dar­ne pje­sme “Di­na­mo ja vo­lim” a kao Denyken se služ­be­no pr­vi put pot­pi­sao kao pro­du­cent na de­bi al­bu­mu gru­pe Anes­t­he­sia Eye for an eye. Čo­vjek iza ko­jeg je rad s naj­važ­ni­jim do­ma­ćim rock ben­do­vi­ma na ne­kim od naj­z­na­čaj­ni­jih rock al­bu­ma u po­vi­jes­ti hr­vat­ske rock sce­ne, za Rol­ling Sto­ne je po­ku­šao re­zi­mi­ra­ti pr­vih 25 go­di­na i is­kre­no od­go­vo­ri­ti za­što uži­va u svom pos­lu pro­du­cen­ta. Ipak je iza nje­ga rad s ben­do­vi­ma či­ji se al­bu­mi go­to­vo uvi­jek na­đu na po­pi­su naj­važ­ni­jih do­ma­ćih rock al­bu­ma, to su: Hlad­no pi­vo ( Dži­nov­ski, Ša­mar i Knji­ga žal­be), Pip­sChips & Vi­de­oClips ( Shim­poo Pim­poo, Der­nja­va, Bog, Fred As­ta­ire), Maj­ke ( Raz­dor, Vri­je­me da se kre­ne, Put do sr­ca sun­ca), Jinx ( Se­cond Hand), Za­bra­nje­no pu­še­nje ( Fil­džan vi­ška, Ho­di da ti či­ko ne­što da), Va­tra ( Iz­me­đu nas, Pre­kid pro­gra­ma, Arit­mi­ja), Kawa­sa­ki 3p (mas­te­ring), Ko­jo­ti ( Ha­lu­ci­na­ci­ja, Sex, Dis­co & Kung Fu), Ra- mi­rez ( Ra­mi­rez, Copy Pas­te), Za­dru­ga ( Od bla­ta do ne­ba), Fla­re, La­ka, Stam­pe­do, Mar­kiz, Over­flow, Petar Lov­šin, Divlje ja­go­de, Anes­t­he­sia, Subway Dogs, Hard Ti­me, Ma­le­ho­okers, A zar je to važ­no, Ugly Le­aders…

“Gušt je što se stva­ri ma­te­ri­ja­li­zi­ra­ju is­pred te­be. Kad us­po­re­dim s gra­đe­vi­nom, ja sam uvi­jek bio me­to­di­čan i sis­te­ma­ti­čan jer sam shva­tio da ta sta­ti­ka mo­ra bi­ti čvr­sta i mo­ra­ju se po­što­va­ti ne­kak­va pra­vi­la. Uvi­jek sam tvr­dio da pro­duk­ci­ja ni­je ni­šta dru­go ne­go pro­ces do­no­še­nja pra­vil­nih od­lu­ka u pra­vil­no vri­je­me. Ako se stva­ri pro­lon­gi­ra­ju sve do mik­sa, on­da stvar­no vi­še ne znam što je pjes­nik htio re­ći.”

Denyken je do­is­ta u mno­go­če­mu bio pr­vi pa je tih pr­vih 25 go­di­na do­is­ta i zas­lu­ži­lo da se ne­ke stva­ri ka­žu na glas ka­ko se ne bi za­bo­ra­vi­la is­ti­na, ko­ja zbog sve češ­će po­tre­be za uljep­ša­va­njem bo­lje proš­los­ti pos­ta­je za­bo­rav­lje­na u evo­ci­ra­nju is­kriv­lje­nih či­nje­ni­ca. Iako po pri­ro­di skroman i re­la­tiv­no po­vu­čen, De­nis ne kri­je da je do­is­ta bio pi­onir ka­da go­vo­ri­mo o pro­duk­ci­ji na ovim pros­to­ri­ma.

“Ja sam pro­du­cent ko­ji je pr­vi na ovim pros­to­ri­ma ina­ugu­ri­rao je­dan prin­cip ra­da a to je da sam uvi­jek imao pret­pro­duk­ci­ju s ben­dom. Dak­le, ni­ka­da se ni­je do­go­di­lo da sam stvar pr­vi put čuo u stu­di­ju. Na­kon ini­ci­jal­nog kon­tak­ta pres­lu­šao bih ma­te­ri­jal i na pro­ba­ma smo ra­di­li za­jed­no aran­žma­ne. Ja imam du­bok rez. Ni­ka­da ni­sam bio sa­mo ma­ke-up. Ako bih osje­tio da pje­sma mo­že bi­ti za ocje­nu bo­lja, uvi­jek bih in­zis­ti­rao

na to­me. Da bih to na­pra­vio, se­bi sam pos­ta­vio tak­vu si­tu­aci­ju da to ra­dim na pro­ba­ma. Ipak sam ja ben­dov­ski pro­du­cent i or­gan­ski pro­du­cent. To zna­či da ra­dim sa ži­vim ins­tru­men­ti­ma i ži­vim ljudima i su­per mi je ta in­te­rak­ci­ja. Dak­le, ja ne pro­gra­mi­ram pa mi tre­ba 45 minuta da bih na­po­kon čuo ide­ju, ne­go ako že­lim in­ter­ve­ni­ra­ti, ka­žem bub­nja­ru što da pro­mi­je­ni i is­ti tren mo­gu ču­ti re­zul­tat. To je taj ne­ki ruč­ni rad, sit­ni vez.”

Ne dvo­ji i bez za­dr­ške priz­na­je da je nje­go­va funk­ci­ja pro­du­cen­ta ite­ka­ko važ­na za ben­do­ve. “Ra­de­ći s ljudima ja sam ne­ka vr­sta trenera. Mo­ram ih do­ves­ti u pra­vom tre­nut­ku u naj­bo­lju for­mu ko­li­ko god je to mo­gu­će. To je kao kod do­brog ar­hi­tek­ta ko­ji zna kad je pos­ta­vio za­mi­sao i zna ka­ko će to iz­gle­da­ti ka­da se ide­ja ma­te­ri­ja­li­zi­ra. Je­dan od naj­ljep­ših tre­nu­ta­ka mi je ka­da ra­dim s Hlad­nim pi­vom i od­mah raz­miš­ljam ka­ko će re­agi­ra­ti 10.000 lju­di ka­da se ne­ka pje­sma iz­ve­de pred nji­ma. Ne u smis­lu ‘Aj­mo sad ru­ke go­re’, ne­go jed­nos­tav­no ta mi­kro­di­na­mi­ka i kons­truk­cij­ski gle­da­no gra­đa pje­sme. Ti ipak mo­raš po­što­va­ti ne­ke za­ko­ne, ali i uni­je­ti inven­ci­ju ko­li­ko god je to mo­gu­će. Post fes­tum, ka­da u ne­kom pros­to­ru vi­dim da mo­ja za­mi­sao funk­ci­oni­ra i da se pri­ma kod lju­di, on­da mi je to ja­ko dra­go.”

Za­nim­lji­vo je da su, una­toč či­nje­ni­ci da je Denyken pro­du­ci­rao ne­ke od naj­z­na­čaj­ni­jih i vi­še ne­go ključ­nih rock al­bu­ma hr­vat­skih ben­do­va ko­ji su ite­ka­ko utje­ca­li na njihovu ka­ri­je­ru, ti is­ti ben­do­vi ubr­zo pro­mi­je­ni­li pro­du­cen­ta.

“Mo­žda to ipak ni­je pra­vo pi­ta­nje za me­ne. Kod mno­gih sam ben­do­va po­ten­ci­rao da u ne­kom tre­nut­ku pro­mi­je­ne pro­du­cent­ski ru­ko­pis ko­ji će im da­ti no­vo ru­ho. Prin­ci­pi­jel­no ni­sam bio pro­tiv to­ga, ali sam bio pro­tiv to­ga da to saz­nam iz me­di­ja. To je onaj fi­ling kad ti net­ko ka­že: Što ste pre­ki­nu­li ti i cu­ra? A ti kažeš: Ne, za­što? Pa ti on od­go­vo­ri da ju je vi­dio s dru­gim. Prin­ci­pi­jel­no ni­sam pro­tiv to­ga. Pri­rod­no je da do­đe do za­mo­ra ma­te­ri­ja­la, su­rad­nje… Me­đu­tim, Pep­per­si­ma to ni­je sme­ta­lo, kao ni Be­atle­si­ma. Postoji za­mor u umjet­nič­kom i za­mor u ka­rak­ter­nom smis­lu. Pri­rod­no je da se za vri­je­me ra­da na al­bu­mu lju­di in­ten­ziv­no dru­že. Kao ka­da si u voj­s­ci ili u bi­lo kak­vom in­tim­nom za­tvo­re­nom pros­to­ru. Osu­đe­ni ste jed­no na dru­go i lju­di se br­zo za­si­te jed­ni dru­gih pa je si­gur­no i to je­dan od fak­to­ra. S dru­ge pak stra­ne, ni­ti su mu­zi­ča­ri nor­mal­ni, nit’ sam ja nor­ma­lan. Da smo nor­mal­ni, ne bi­smo to ra­di­li.”

Upra­vo je pro­du­cent na al­bu­mu osim zvu­ka čes­to zas­lu­žan i za aran­žma­ne i s pra­vom se čes­to na­zi­va pri­dru­že­nim čla­nom ben­da i po­dig­ne bend, što je Denyken ne­ri­jet­ko i sam ra­dio. “Uvi­jek sam se tru­dio da­ti up­gra­de ben­du. S ne­ki­ma vi­še s ne­ki­ma ma­nje us­pješ­no, ali to mi je bio ne­ki im­pe­ra­tiv. Svaki bend u ne­kom tre­nut­ku, za­ne­sen sla­vom ili či­me god, mis­li da taj im­put pro­du­cen­ta i ni­je to­li­ko va­žan ka­ko se čes­to pred­stav­lja. Čes­to mi je to smi­ješ­no objaš­nja­va­ti ljudima s ko­ji­ma sam ra­dio jer su to i sa­mi do­ži­vje­li. Či­ni se da s vre­me­nom lju­di za­bo­ra­ve ne­ke stva­ri. Ta ge­ne­ral­na am­ne­zi­ja čes­to je pri­sut­na.”

Pri­je 25 go­di­na, De­nis je sa svo­jom dje­voj­kom Ire­nom (ne­ri­jet­ko pri­sut­nom svo­jim gla­som kao pra­te­ći vo­kal na mno­gim al­bu­mi­ma) svi­rao na za­gre­bač­kim uli­ca­ma i tr­go­vi­ma. Os­no­vao je i gru­pu Lo­ra­ine, ali ni­je sti­gao da­le­ko s njom. 25 go­di­na pos­li­je, Mu­ja­džić ima no­vi bend/pro­jekt pod ime­nom Bo­la­ji Ba­de­jo. “Ne bih to na­zvao ben­dom, ne­go pro­jek­tom. Bit­na je raz­li­ka jer se vra­ćam na po­če­tak. Zvu­či kao fra­za, ali je is­ti­na. Za­pra­vo se vra­ćam se­bi jer sam po­čeo kao au­tor. Osim to­ga ti si pr­vi čo­vjek (obra­ća se pot­pis­ni­ku ovih re­da­ka) ko­ji je pus­tio mo­ju gru­pu Lo­ra­ine na ra­di­ju, što je ujed­no bi­la jed­na od naj­važ­ni­jih stva­ri u mom ži­vo­tu. Bes­kraj­no ti hva­la na to­me.”

Pri­je pro­du­cent­ske ka­ri­je­re Denyken je ne­ko vri­je­me pro­veo i na Ra­di­ju 101 ra­de­ći upra­vo u emi­si­ji po­sve­će­noj mla­dim de­mo ben­do­vi­ma.

“To je ne­ka dro­ga ko­ju sam pri­mio, iako je to jed­no vri­je­me ima­lo ro­man­ti­ku ko­ju da­naš­nje vri­je­me vi­še ne­ma. S jed­ne je stra­ne sve to da­nas de­mis­ti­fi­ci­ra­no, ali je s dru­ge stra­ne iz­gu­bi­lo tu draž i ro­man­ti­ku. Ja sam u to vri­je­me kao au­tor htio, ali ni­sam imao bi­li­ve­re oko se­be i ta je eki­pa ima­la ne­ke dru­ge pri­ori- te­te. Jed­no ju­tro sam se pro­bu­dio, po­gle­dao u ogle­da­lo i shva­tio da to ni­je za me­ne, ali da mo­ram ži­vje­ti od glaz­be. Ni­sam mo­gao u tom autor­skom smis­lu ići da­lje pa sam buk­val­no iz­mis­lio svo­je rad­no mjes­to pro­du­cen­ta. Na ne­ku čud­nu fo­ru mi je to us­pje­lo. Ma­lo mi je i žao tih pr­vih ben­do­va jer su mi bi­li za­mor­ci.”

No­vi pro­jekt Bo­la­ji Bo­deo nas­tao je su­rad­njom s Ivan­kom Ma­zur­ki­je­vić, čla­no­vi­ma Pic­k­si­eb­ne­ra, Za­bra­nje­nog pu­še­nja i Di­nom Osma­na­gi­ćem ko­ji su po­mo­gli da se Denyken po­nov­no osje­ti kao au­tor te pred­sta­vi pje­smu “Sve do mo­ra”. Denyken je na sa­mom po­čet­ku svo­je pro­du­cent­ske ka­ri­je­re ra­dio u stu­di­ju kod Bran­ka Star­ca, gdje su nas­ta­le ne­ke pje­sme i al­bu­mi ko­ji se da­nas čes­to slu­ša­ju.

“Ta­da sam ja bio še­grt Hla­pić, gdje sam na­sre­ću ra­dio u stu­di­ju ko­ji je bio ja­ko pro­me­tan. Kao ton­ski sni­ma­telj ra­dio sam vr­lo raz­no­li­ke žan­ro­ve. Pri­je ne­go što sam pot­pi­sao Eye

for an eye Anes­t­he­si­je os­tva­rio sam ne­vje­ro­ja­tan re­kord. Sa Zden­kom Fra­nji­ćem sam u ro­ku od 17 mje­se­ci sni­mio ba­rem 170 ben­do­va. To je bi­lo kao na te­ku­ćoj vrp­ci. On je svaki dan zvao i re­kao da ima ne­ko­li­ko novih ben­do­va. Ra­dio sam u tri smje­ne. Ka­da sam ovih da­na ra­dio sum­ma sum­ma­rum, shva­tio sam da sam ra­dio vi­še od 300 pro­je­ka­ta od ko­jih je vi­še od po­la bi­lo Zden­ko­vih. Os­ta­li su bi­li za go­to­vo sve di­sko­graf­ske ku­će. U toj ne­koj svo­joj de­mo fa­zi sam ra­dio i Ha­li Ga­li Ha­lid. Si­de

pro­ject Go­ra­na Ba­re­ta ili na pri­mjer de­mo ka­se­tu ko­ja će se pos­li­je pre­tvo­ri­ti u Dži­nov­ski Hlad­nog pi­va. Ta de­mo fa­za tra­ja­la je do pr­vi­jen­ca Anes­t­he­si­je, a ono što je is­tin­ski po­če­tak mog pro­du­cent­skog ra­da jest po­če­tak su­rad­nje sa Sa­le­tom Dra­ga­šem i To­mis­la­vom Šu­nji­ćem na tri­lo­gi­ji Trip Re­cor­d­sa, od­nos­no al­bu­mi­ma Raz­dor Maj­ki, Dži­nov

ski Hlad­nog pi­va i Do­rot­hy gru­pe Over­flow.”

Una­toč ka­ri­je­ri rock pro­du­cen­ta, Denyken je ti­je­kom ovih 25 go­di­na ra­dio i s ne­kim es­trad­nim zvi­jez­da­ma po­put Se­ve­ri­ne ili Ni­ne Ba­rić s ko­jom je sni­mio nje­zin po­s­ljed­nji stu­dij­ski al­bum

Ne­bo.

“Ni­na je hra­bra. Uvi­jek sam se tru­dio sa svim iz­vo­đa­či­ma ko­ji su me an­ga­ži­ra­li do­ves­ti u si­tu­aci­ju da i njih i se­be iz­ba­cim iz zo­ne kom­fo­ra. Uvi­jek sam tra­žio push

to the li­mit. Ona je du­go u pos­lu i sama je pro­du­cent. Bio sam svjes­tan da je ne mo­gu di­zaj­ni­ra­ti, ali je mo­gu re­di­zaj­ni­ra­ti. Me­ta­fo­rič­ki obu­ći u ne­ku ha­lji­nu ko­ju ni­je oče­ki­va­la, ali joj do­bro sto­ji i ona je zna no­si­ti. To mi je bio ne­ki im­pe­ra­tiv. Te su stva­ri me­ni bi­le iz­a­zov jer ipak ona do­la­zi iz ne­ke dru­ge pri­če. Iz ne­ke pop pri­če, a ja imam ne­ki tvr­đi ru­ko­pis. Taj je spoj me­ni ja­ko do­bar jer je to sis­tem po­ku­ša­ja i po­gre­ške. Imao sam sli­čan slu­čaj sa Se­ve­ri­nom za ko­ju sam ra­dio cha

rity pro­jekt za ak­ci­ju ‘Ko­rak u ži­vot’ ‘ 18 ti je go­di­na tek’. Ja sam joj u jed­nom tre­nut­ku pao na pa­met i da­la mi je po­vje­re­nje da na­pra­vim za nju ne­što što je ona zna­la no­si­ti kao i Ni­na ovo svo­je. Svaki put je taj moj is­ko­rak ula­ska u es­tra­du bio iz­a­zov, ali mi ni­je uvi­jek bi­lo ugod­no. Ne za­to što sam imao lo­ša is­kus­tva s ljudima, ne­go za­to što na ne­ki na­čin imaš cen­zu­ru i auto­cen­zu­ru. Ka­da ra­diš s tak­vim oso­ba­ma, mo­raš se ne re­du­ci­ra­ti, ali se mo­raš kon­tro­li­ra­ti. Naj­go­re je kad kri­vo in­di­ci­raš stvar.”

De­nis Mu­ja­džić Denyken, uz svoj pro­du­cent­ski po­sao, gra­di i audi­oure­đa­je u svom idi­lič­nom stu­di­ju smje­šte­nom u Str­m­cu kod Sve­te Ne­de­lje. Pr­vih 25 go­di­na je iza nje­ga, kao i sta­tus vr­hun­skog pro­du­cen­ta i poz­na­va­te­lja i ak­te­ra ne­vje­ro­jat­nih pri­ča ka­ko su nas­ta­le ne­ke od naj­po­pu­lar­ni­jih ali i naj­važ­ni­jih rock pje­sa­ma i al­bu­ma u po­vi­jes­ti hr­vat­ske rock sce­ne. S ob­zi­rom na sve te “ego­tri­po­ve ko­je je ser­vi­si­rao” i pre­ži­vio, svi­je­tla bu­duć­nost je pred njim. Kao i mno­gim rock ben­do­vi­ma ko­ji će ga tek upoz­na­ti.

Ra­de­ći s ben­do­vi­ma ja sam ne­ka vr­sta trenera. Mo­ram ih do­ves­ti u naj­bo­lju for­mu ko­li­ko god je to mo­gu­će.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.