Grad čeka no­vog Val­te­ra

Noć­ni ži­vot Sa­ra­je­va pam­ti i bo­lje da­ne, ka­žu na­ši su­go­vor­ni­ci us­po­re­đu­ju­ći po­nu­du gra­da ne­kad i sad

Rolling Stone (Croatia) - - Rock & Roll - ANĐELO JURKAS

STO­JI HRA­BRI, NA­SMI­ja­ni bo­rac Lju­bi­ša Sa­mar­džić s dru­gom par­ti­za­nom na br­du po­vrh gra­da ko­ji im se pros­ti­re is­pod vi­di­kov­ca i pi­ta Ba­tu Ži­vo­ji­no­vi­ća da mu ot­kri­je taj­nu tko je taj fa­moz­ni Val­ter, a drug mu od­go­va­ra “On­da gle­daj laf­či­no, vi­diš ga” i spu­šta se put gra­da, dok ga ka­me­ra pra­ti s le­đa. Is­tu dvoj­bu će u slje­de­ćoj sce­ni odag­na­ti nje­mač­ki ofi­ci­ri na pi­ta­nje tko je mis­te­ri­oz­ni Val­ter s obro­na­ka Sa­ra­je­va, ka­da pro­tu­ma­če ka­ko je Val­ter grad, Sarajevo, sim­bol ot­po­ra. Od te me­ta­fo­re u par­ti­zan­skom kla­si­ku Val­ter bra­ni Sarajevo Haj­ru­di­na Kr­vav­ca iz 1972. pa do pre­kog­ni­cis­tič­kog re­fre­na Du­bi­oze Ko­lek­tiv iz pje­sme o Val­te­ru i spo­mi­nja­nje ma­te­re u vul­gar­nom kon­tek­s­tu, Sarajevo je od svih glav­nih gra­do­va biv­še Ju­gos­la­vi­je naj­češ­će in­ter­na­ci­ona­li­zi­ra­lo svoj sta­tus kao mjes­ta pop kul­tu­re. Do­du­še, čes­to pro­vo­ci­ra­no ne­za­hval­nim, rat­nim zbi­va­nji­ma.

Kad Sa­ra­je­vu Bo­no Vox sa svo­jim ir­skim pri­ja­te­lji­ma, u du­etu s Lu­ci­anom Pa­va­rot­ti­jem, po­sve­ti an­ti­rat­nu pje­smu “Miss Sarajevo”, to do­volj­no go­vo­ri o sim­bo­li­ci i sna­zi bren­da gra­da. Bi­lo je još res­pek­ta­bil­nih glaz­be­nih nak­lo­na gra­du baš­čar­šij­ske ra­je, po­put spo­me­na u pje­sma­ma EKV- a, Kultur Shoc­ka neg­daš­njeg Đi­na Ba­na­ne, pre­ko Ero­ge­nih Zo­na, Mje­se­ča­ra, Mi­li­ća Vu­ka­ši­no­vi­ća i Ner­voz­nog po­šta­ra pa do kraj­nos­ti es­trad­nja­ka a la Di­na Mer­li­na.

Noć­ni ži­vot gra­da Sa­ra­je­va se­že do pos­trat­nih vre­me­na i jed­na­ko ovis­no o nji­ma oživ­lja­va ili odu­mi­re. Si­tu­aci­ja je slič­na kao i u su­sjed­nim zem­lja­ma, gdje se glav­ni grad pos­tav­lja u opo­zi­ci­ju os­tat­ku dr­ža­ve, no eko­nom­ska si­tu­aci­ja ih či­ni slič­no ne­moć­ni­ma. Pri­ča­te li s glaz­be­nim Bo­san­ci­ma is­e­lje­ni­ci­ma, ve­ći­na će se slo­ži­ti s tvrd­njom ka­ko je sta­nje gad­no, ovis­no o me­te­oro­lo­škim ka­tas­tro­fa­ma ili do­ga­đa­nji­ma na­ro­da, eko­nom­skim i druš­tve­nim pre­vi­ra­nji­ma. Sva­ko ma­lo do­ga­đa se “pod­me­ta­nje no­gu” gra­du da za­ži­vi “kla­sič­nim” noć­nim ži­vo­tom. Da­naš­nji klup­ski ži­vot Sa­ra­je­va knji­žev­nik i no­vi­nar Fa­ruk Še­hić po­bro­ja­va po klu­bo­vi­ma kao što su Pu­ssy Ga­lo­re, Slo­ga, Mash, Marqu­ee, Underground i Babylon i u od­no- su na os­ta­tak zem­lje - Tuz­lu, Mos­tar, Bi­hać, Brč­ko, Do­boj, Ze­ni­cu, Pri­je­dor, Bo­san­ski Brod - Sarajevo iz­gle­da, jed­na­ko kao i dru­gi glav­ni gra­do­vi u re­gi­ji, kao iz­o­li­ra­na je­din­ka. Pro­mo­ter Alen Mi­ra­lem kao cen­tre klup­skog ži­vo­ta na­vo­di City Pub, Mo­nu­ment i Pro Rock ko­ji je ne­ka vr­sta nas­tav­ka pro­jek­ta ISV Ra­di­ja. Ka­da se go­vo­ri o kul­t­nim mjes­ti­ma gra­da, Mi­ra­lem ka­že: “Te­ško je re­ći ko­li­ko je do­seg­nut kult, ali se pam­ti da su Par­ti­brej­ker­si svo­jim nas­tu­pom 6. trav­nja 1992. prak­tič­ki za­tvo­ri­li, u vi­de­os­po­to­vi­ma ovje­ko­vje­če­ni, klub Ko­li­bu. Sta­tus­ni sim­bol ono­vre­me­ne ge­ne­ra­ci­je imao je Li­sac, pr­vi re­gis­tro­van kao caf­fe-bar jer su dru­gi bi­li bi­fei, a CDA je na­kon tri uzas­top­na nas­tu­pa Štu­li­će­ve Az­re do­bio auru kul­t­nog pros­to­ra. Mis­lim da je Na­va ima­la ne­ku mis­ti­ku, to je bi­la sce­na pri­je sce­ne, pra­va lo­ka­ci­ja za in­si­der in­fo o sve­mu što je druš­tve­na energija to­ga vre­me­na no­si­la sa so­bom. Ka­da je otvo­ren Da­vor, bio je ma­li mod­ni krik, avan­gard­ni pris­tup, en­te­ri­jer osmiš­ljen po ide­ji Dra­ga­na S. Ste­fa­no­vi­ća, di­zaj­ne­ra omo­ta Bi­je­log dug­me­ta. Pri­je ko­nač­ne po­dje­le sce­ne i pu­bli­ke na pan­ke­re i me­tal­ce u Kak­tu­su su sva­ke no­ći bi­li kon­cer­ti i sa­svim zas­luž­no je na­zvan hra­mom ta­daš­nje mu­zič­ke sce­ne. Es­tra­da je ima­la ulo­gu es­trad­nog par­la­men­ta, sva pr­vo­li­ga­ška autor­ska in­te­li­gen­ci­ja je tu tra­ži­la i svo­je šmin­ker­sko mjes­to pod sun­cem. Ste­leks je svo­jom or­ga­ni­za­ci­jom nas­tu­pa mo­žda bio i kla­sa iz­nad mo­gu­ćeg pro­vin­cij­skog kom­plek­sa, ba­rem u onom važ­nom pro­ce­su pro­me­ta se­le­bri­ti­ja tog do­ba. U ne­kom po­rat­nom raz­dob­lju s nos­tal­gi­jom se i da­nas pre­pri­ča­va sa­svim opu­šte­na, a is­to­vre­me­no za­gri­ja­na energija ko­ju je nu­dio Kuk. Mis­lim da je SOS, otvo­ren još 1980., i da­nas ak­ti­van”.

So­ci­olog Alan Hajduk ta­ko­đer je bio je­dan od vo­di­ča Rol­ling Sto­neu kroz neg­daš­nju i tre­nut­nu si­tu­aci­ju u “Val­te­ru” i os­tat­ku zem­lje. “Ka­da se ka­že ‘noć­ni ži­vot’ u kon­tek­s­tu ‘tam­nog vi­la­je­ta’ - taj na­ziv se pri­ka­čio zem­lji ko­ja je bi­la os­no­va An­dri­će­vih knji­žev­nih dje­la, gdje ju je on upra­vo ta­ko i opi­sao vi­še pu­ta - ne­upu­će­ni bi po­mis­li­li da je Bos­na stje­ci­šte got­ske iko­no­gra­fi­je otje­lov­lje­ne u me­tal sce­ni, po­put ne­kih skan­di­nav­skih

Ve­ći­na glaz­be­nih bo­san­skih is­e­lje­ni­ka slo­žit će se da je sta­nje gad­no

ze­ma­lja. Ali ni­je. Ne­kad na­zi­va­no i še­her Sarajevo - taj tur­ski pre­fiks oz­na­ča­va ime­ni­cu za grad - pre­ma lo­kal­nim pri­po­vje­da­či­ma ma­hal­skih le­gen­di ima­lo je noć­ni ži­vot još od 70-ih, ako je vje­ro­va­ti re­ži­se­ru Emiru Kus­tu­ri­ci i nje­go­vom fil­mu “Sje­ćaš li se Do­li Bel”. U nje­mu se mo­že vi­dje­ti ka­ko glav­ni pro­ta­go­nis­ti, čla­no­vi omla­din­skog ben­da, uvjež­ba­va­ju pje­smu ta­daš­njeg po­pu­lar­nog pje­va­ča Adri­ana Ce­len­ta­na “24000 Ba­ci” za svir­ku ko­ja se or­ga­ni­zu­je u pros­to­ri­ja­ma pri­grad­skog kul­tur­no­umjet­nič­kog druš­tva. I upra­vo su tak­va mjes­ta ši­rom biv­še Ju­gos­la­vi­je pa ta­ko i Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne bi­la stje­ci­šte pr­vih li­ša­jev­skih po­če­ta­ka noć­nog ži­vo­ta. No Sarajevo kao glav­ni grad BiH ipak ni­je ima­lo ka­pa­ci­tet, po­put Be­ogra­da ili Za­gre­ba, da upot­pu­ni sa­dr­žaj u obi­mu ka­kav je bio u tim mjes­ti­ma.

Me­đu­tim, po­čet­kom 70-ih ta­daš­nji sis­tem je pre­poz­nao ja­či­nu

rock‘ n’rol­la i ma­lo po­ma­lo sve vi­še je pru­žao mo­guć­nos­ti mla­di­ma da se mu­zič­ki iz­ra­ža­va­ju. Igran­ke, od­nos­no svir­ke pos­ta­ju pr­va okup­lja­li­šta i po­če­tak noć­nog ži­vo­ta Sa­ra­je­va. Ta­da nas­ta­ju pr­va mjes­ta za iz­la­zak. To su ka­fić pa klub Fis, KUD Đu­ro Đa­ko­vić, kas­ni­je poz­na­ti­ji kao Slo­ga, i Dom Mla­dih Sken­de­ri­ja. Fis je imao funk­ci­ju poz­na­tog ka­fi­ća za iz­la­zak gdje su se po­vre­me­no odr­ža­va­le igran­ke. Naj­poz­na­ti­ji je po to­me da su se u nje­mu pr­vi put po­če­li okup­lja­ti ne­ka­daš­nji čla­no­vi In­dexa. KUD Đu­ro Đa­ko­vić je pos­tao glav­no mjes­to za kon­cer­te i pos­tao je poz­nat po to­me, osim što su tu svo­je pr­ve nas­tu­pe ima­li In­dexi, što je u nje­mu svi­rao i ta­da ma­lo poz­na­ti bend Ju­tro, kas­ni­je pre­ime­no­van u Bi­je­lo dug­me. Dom Mla­dih Sken­de­ri­ja je ta­ko­đer pos­tao mjes­to za igran­ke, ali vi­še je bio pros­tor za pro­be budućih poz­na­tih ili ne­poz­na­tih ben­do­va. Slo­ga je bi­la mo­žda naj­važ­ni­je mjes­to i vje­ro­vat­no je ima­la naj­vi­še uti­ca­ja na ra­zvoj noć­nog ži­vo­ta Sa­ra­je­va. Da­nas se zo­ve Ci­ne­mas, gdje su svi­ra­li poz­na­ti­ji svjet­ski ben­do­vi po­put bra­zil­skog

me­tal ben­da Se­pul­tu­ra ili ame­rič­ke har­d­co­re sku­pi­ne Bi­oha­zard”, go­vo­ri Hajduk o po­če­ci­ma sa­ra­jev­ske glaz­be­ne sce­ne.

Po­tom se na­zi­ru druš­tve­ne pro­mje­ne, for­mi­ra­ju se Na­dre­alis­ti kao je­dan od pe­ča­ta i iz­voz­ni­ka ono­ga što bi se mo­glo zva­ti sa­ra­jev­skim rock club­bin­gom. Oni su kroz ra­dio-emi­si­ju “Pri­mus” i TV­show “Top lis­ta na­dre­alis­ta” pod utje­ca­jem Mon­ty Pyt­ho­na stvo­ri­li ba­zu po­kre­ta New Pri­mi­ti­ves, pod či­jim su se utje­ca­jem for­mi­ra­li Za­bra­nje­no pu­še­nje, Bom­baj štam­pa i El­vis J. Kur­to­vić te Me­te­ori, gdje su po­je­di­ni čla­no­vi ben­da bi­li i ak­tiv­ni čla­no­vi po­kre­ta. Tre­ba­li su im pros­to­ri za svir­ku, no rat­ne 90-e obez­gla­vi­le su i de­vas­ti­ra­le grad.

“To­kom če­tve­ro­go­diš­nje op­sa­de gra­da nes­ta­lo je sve što je 70-ih i 80-ih bi­la sub­kul­tur­na sce­na. Lju­di su se bo­ri­li da pre­ži­ve. Sve se svo­di­lo na pri­mar­ne obli­ke po­na­ša­nja. Ali i u tak­vim us­lo­vi­ma ne­ki ni­su htje­li da se pre­da­ju bez­na­đu i svim si­la­ma su se tru­di­li da ko­li­ko to­li­ko or­ga­ni­zu­ju pred­sta­ve, svir­ke, izložbe i pro­jek­ci­je. Ne­ka mjes­ta zbog rat­nih dej­stvo­va­nja ni­su vi­še bi­la si­gur­na za iz­la­zak. Dom Mla­dih Sken­de­ri­ja je bio pod stal­nom va­trom. Oba­la je ta­ko­đe bi­la na opas­nom mjes­tu, ali zbog ina­ta gra­đa­na Sa­ra­je­va lju­di su i da­lje, iako je bi­lo opas­no po ži­vot, ta­mo nas­ta­vi­li iz­la­zi­ti. Postoji i le­gen­da ko­ju su pre­pri­ča­va­li li­ko­vi sa sa­ra­jev­ske mu­zič­ke sce­ne, da su jed­nom pri­li­kom to­kom op­sa­de u toj ka­fa­ni sje­di­li čla­no­vi gru­pe Fa­ith No Mo­re. Ka­ko se pri­ča, iz ne­kog svog fo­la htje­li su sjes­ti na ka­fu u rat­nom po­dru­čju, sa­mo da vi­de ka­ko to iz­gle­da. Ne­ki pro­laz­nik ko­ji je no­sio ka­nis­tre za vo­du pre­poz­nao je Bil­lyja Go­ul­da i obra­tio mu se na en­gle­skom: ‘Je­si ti onaj iz Fa­ith No Mo­rea?’. Ka­da mu je ba­sist po­t­vrd­no od­go­vo­rio, taj lik mu je re­kao: ‘Daj mi, mo­lim te pri­ja­te­lju ako imaš, re­zerv­nih ži­ca za gi­ta­ru, na mo­joj sve po­pu­ca­le, a ne­mam odak­le na­ba­vi­ti no­ve’. Valj­da mu je Go­uld iz­va­dio ži­ce iz dže­pa, a ovaj je sa­mo re­ko ‘E, hva­la’ i oti­šao”, pri­ča Hajduk o ži­vo­tu Sa­raj­li­ja za vri­je­me ra­ta.

No­vi­nar Fa­ruk Še­hić ka­že da se u Bos­ni sve di­je­li na vri­je­me pri­je i pos­li­je ra­ta. Naj­za­nim­lji­vi­ja je bi­la rock sce­na u op­ko­lje­nom Sa­ra­je­vu, kad je bi­lo mno­go ben­do­va pod po­kre­tom Rock Un­der Si­ege. “Ta energija bi­la je ne­vje­ro­vat­na u op­ko­lje­nom gra­du, gra­du pod op­sa­dom, u de­cem­bru 1995. U rat­nom Sa­ra­je­vu pos­to­ja­la je iz­vr­s­na ra­dij­ska sce­na jer je ra­dio me­dij ko­ji je ide­alan za ne­što što se zo­ve ‘pod­zem­ni ži­vot’. Ne­ki ben­do­vi iz tog do­ba su pre­ži­vje­li, kao što su Skroz, Pro­test ili Ve­la­hav­le”, ka­že Še­hić i na­po­mi­nje da je u to vri­je­me ra­dio klu­bu Kuk ko­ji se na­la­zio u pri­zem­lju Me­di­cin­skog fa­kul­te­ta.

Hajduk ka­že da se pres­tan­kom ra­ta do­go­di­lo ne­što čud­no i umjes­to da se sce­na nas­ta­vi­la ra­zvi­ja­ti, ona je po­če­la nes­ta­ja­ti. “Čak ni kon­cert gru­pe U2 na sta­di­onu Ko­še­vo 1997. ni­je bi­lo do­vo­ljan da po­pra­vi si­tu­aci­ju. Mo­glo se vi­dje­ti da ve­ći­na lju­di na kon­cer­tu ne­ma poj­ma tko su oni, ali su ču­li da je u pi­ta­nju ve­li­ki vi­zu­el­ni spek­takl, što ih je po­nu­ka­lo da do­đu. Na­kon to­ga, ko­mer­ci­ja­li­za­ci­ja i upli­va­va­nje div­ljeg ka­pi­ta­la ste­če­nog rat­nim pro­fi­ter­stvom, pri­liv nov­ca iz evrop­skih bu­dže­ta, stva­ra­nje no­ve kla­se ‘ političkih taj­ku­na’ i for­mi­ra­nje po­tro­šač­kog druš­tva uz­ro­ko­va­li su po­ja­vu no­ve, elek­tron­ske sce­ne ko­ja je pre­uze­la ci­je­lo tr­ži­šte u Bos­ni”, re­kao je Hajduk.

Na­kon de­bak­la s elek­tro fes­ti­va­lom i gos­to­va­njem DJ-a Gre­ena Vel­ve­ta iz Chi­ca­ga i Ric­hi­eja Hawti­na, su­rad­ni­ka Rob­bi­eja Wil­li­am­sa i Ma­don­ne, ka­da su pre­va­re­ni i ne­is­pla­će­ni, elek­tro­ni­ka je za­mr­la. “Ta­da je kre­nu­la navala tur­bo

fol­ka. Za sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci gru­pa­ci­ja s Ibar­ske ma­gis­tra­le za­uze­la je sve objek­te ko­ji su pr­vens­tve­no bi­li pod pa­tro­na­tom elek­tron­ske sce­ne. Od naj­ma­njeg ka­fi­ća do ogrom­nih di­sko­te­ka. Čak je i kul­tu­ra kon­zu­mi­ra­nja opi­ja­ta pre­uze­ta i asi­mi­li­ra­na u

tur­bo folk mi­lje. Da­nas se za bi­lo ko­je mjes­to, a ko­je ne pot­pa­da pod tur­bo folk, te­ško mo­že re­ći da je kul­t­no. Ve­ći­ni ni­je do­bro. Pri­je se to pre­šu­ći­va­lo. Sa­da vi­še ne, po­go­to­vo na­kon po­pla­va. Pro­mje­ne su neo­p­hod­ne i po­treb­ne”, re­kao je Hajduk o sa­ra­jev­skoj stvar­nos­ti.

“PRO­MJE­NE SU NEO­P­HOD­NE” So­ci­olog Alan Hajduk ka­že da je tur­bo folk mi­lje pre­uzeo sve i da se to tre­ba mi­je­nja­ti

GDJE IZ­A­ĆI? Ti­je­kom ra­ta nes­ta­la je sub­kul­tu­ral­na sce­na, elek­tro sce­na je do­ži­vje­la de­bakl, tur­bo folk je zav­la­dao no ima i ur­ba­nih mjes­ta po­put City Pu­ba ili Ma­sha

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.