“Ni­sam ko­rek­tan ni pre­ma se­bi”

Raz­go­vor s Du­brav­kom Ma­ta­ko­vi­ćem, har­d­co­re ilus­tra­to­rom iz Sla­vo­ni­je

Rolling Stone (Croatia) - - Rock & Roll - ANĐELO JURKAS

IME VINKOVČANINA DU­brav­ka Ma­ta­ko­vi­ća pos­tav­lje­no je na pi­je­des­tal ne­do­dir­lji­vos­ti svim lju­bi­te­lji­ma stri­pa u re­gi­ji. Na­kon Mir­ka Ili­ća i no­vo­val­nih kva­dra­to­va­ca, uz Tren­ca, Že­že­lja, Dev­li­ća, Kun­ca, Ma­ca­na, Ri­bi­ća, ge­ne­ra­ci­je lju­bi­te­lja stri­pa odras­le na Ala­nu For­du, voj­ske fa­no­va Mon­ty Pyt­ho­na, so­ut­h­par­kov­ci, Jac­kass tru­pe, svi po­li­tič­ki ne­ko­rek­t­ni i mo­ral­no ne­po­ćud­ni, naš­li su svoj dom u ilus­tra­ci­ja­ma har­d­co­re Sla­von­ca. Pre­poz­na­li do­ma­ću va­ri­jan­tu ne­pri­la­go­đe­nih, di­rek­t­nih, efek­t­nih bo­ra­ca kon­tra ma­ins­tre­ama u bi­lo ko­joj do­me­ni. Du­ho­vi­ti glas čo­vje­ka iz su­sjed­stva ko­ji se naj­ja­čim oruž­jem - hu­mo­rom - obra­ču­na­va s ov­daš­njom so­ci­ja­lom i nje­zi­nim ne­dos­tat­kom, ono je što nu­di Ma­ta­ko­vić.

Du­brav­ko Ma­ta­ko­vić pri­je Du­brav­ka Ma­ta­ko­vi­ća: kak­vi su bi­li po­če­ci strip-maj­sto­ra?

Kao i svi ko­ji se ba­ve li­kov­nom dje­lat­noš­ću, što zvu­či ofu­ca­no i ste­re­otip­no, cr­tam ot­kad sam uhva­tio olov­ku u ru­ke, imam ne­ko­li­ko cr­te­ža iz tre­će go­di­ne ži­vo­ta. Od tog vre­me­na sam i po­čeo za­bri­ja­va­ti na stri­po­ve, no ni­sam stal­no sje­dio nad pa­pi­rom. Uz sve os­ta­le dje­čje za­ni­ma­ci­je kao što su ka­me­no­va­nje, igra­nje gu­zi­ca, dok­to­ra, ma­me i ta­te, in­di­jan­ske va­tre i sl., znao sam se ba­vi­ti i bor­ba­ma ko­ko­ši, od­la­zi­ti na nji­vu ili le­ža­ti u gre­di­ca­ma s po­ri­lu­kom i pro­ma­tra­ti zvi­jez­de ču­de­ći se. Ja­ko me za­ni­ma­la as­tro­no­mi­ja, a po­ri­luk sam za­mr­zio. Što se ti­če obra­zo­va­nja, for­mal­no obra­zo­va­nje za cr­ta­ča stri­pa ne postoji, od­nos­no ni­je pos­to­ja­lo i svi cr­ta­či, od­nos­no strip-auto­ri su sa­mo­uki. Pos­li­je sam stu­di­rao na ALU u Za­gre­bu, što je bio lo­gi­čan sli- jed, što su či­ni­li i ne­ki dru­gi ko­le­ge. Me­đu­tim, zvi­jez­de su se pos­lo­ži­le ta­ko da sam od­mah, di­je­lom za­hva­lju­ju­ći i slu­ča­ju, po­čeo do­bi­va­ti an­ga­žma­ne u ti­sku. Kre­nu­lo je to vr­lo br­zo na­kon re­do­vi­tog objav­lji­va­nja u Stu­dent­skom lis­tu. Ti stri­po­vi bi­li su do­bro pri­hva­će­ni, ni­su ni ho­no­ra­ri bi­li lo­ši, ali ovo pr­vo me tje­ra­lo da nas­ta­vim. Po­ma­lo je sve ras­lo i kul­mi­ni­ra­lo ti­je­kom ra­ta s an­ga­ži­ra­nim stripovima u Ne­djelj­noj Dal­ma­ci­ji. Pri­je sve­ga, že­lio sam cr­ta­ti stri­po­ve kak­ve ne cr­ta­ju dru­gi. Br­zo su mi pri­ši­li epi­tet un­der­gro­un­da, iako ni­ka­da ni­sam ni vi­dio ne­ki underground strip, Crum­ba ili bi­lo što dru­go. Nas­to­jim da rad­nja ni­je na pr­vu, ne­go da se u po­za­di­ni prov­la­či ne­ka “oz­bilj­na” mi­sao, ne bih se usu­dio re­ći da pos­to­je ne­ke po­ru­ke, osim ako ne­ma ne­ka po­ru­ka. I na kra­ju, du­bo­ko sam u to­me i is­kre­no pris­tu­pam, što se valj­da osje­ti i či­ta­te­lji to pre­poz­na­ju. Na­rav­no, hr­pa je onih, po­go­to­vo žen­skih ži­te­lja, ko­ji­ma je to od­vrat­no. A kad mi net­ko ka­že da mu je od­vrat­no, ta­da znam da je is­pa­lo do­bro.

A on­da sli­je­di nas­ta­vak strip-pa­ro­di­ra­nja kroz glaz­be­ni pro­du­že­tak u for­mi Sep­ti­ce. Prek­la­pa­nja li­ko­va iz stri­po­va i pje­sa­ma mo­ra­ju bi­ti ne­iz­bjež­na, zar ne? So­ci­ja­la, po­li­ti­ka, zdra­va cr­no­hu­mor­na za­fr­kan­ci­ja, su­sjed­stvo...

Na­kon me­ta­la, ra­pa i hard roc­ka, sa­da ima­mo i co­un­tryja, so­ut­hern roc­ka, na­zo­vi­et­no pje­sa­ma ko­je su na tra­gu tam­bu­ra­ških, a ko­je se tam­bu­ra­ši ni­ka­da ne bi usu­di­li od­svi­ra­ti jer ni­su pra­vo­vjer­ne. Odu­vi­jek sam bio so­ci­jal­no osjet­ljiv pa su i mno­ge pje­sme tak­ve, a on­da je odje­dan­put so­ci­ja­la pos­ta­la in i zga­di­la mi se. Sa­da smo okre­nu­ti sit­nim ljud­skim osje­ća­ji­ma, ne­pri­la­go­đe­nim in­di­vi­du­al­ci­ma ko­ji do­živ­lja­va­ju sre­ću ili ne­sre­ću zbog ne­vje­ro­jat­nih si­tu­aci­ja u ko­ji­ma se za­tek­nu, pro­ble­mi­ma u pro­me­tu, ile­gal­noj des­ti­le­ri­ji, pje­sma­ma za is­pra­ćaj mla­de­na­ca i uko­pe. Ne­ki mis­le da že­lim pi­sa­ti smi­ješ­ne pje­sme, valj­da za­to što smi­ješ­no cr­tam, no one su tak­ve, bi­le ne­ko­me smi­ješ­ne ili ne, jer mi je ta­kav men­tal­ni sklop, jed­nos­tav­no ne­mam mi­ra, vo­lim ču­dit’ na­rod. Naj­go­re su mi pje­sme ko­je ne go­vo­re ni o če­mu, tzv. aso­ci­ja­tiv­na pro­za ti­pa: “U mra­ku so­be, vi­dim tvo­je oči u ku­tu za­bo­ra­va, že­lim po­bje­ći iz ovog gra­da, dok di­žem ru­ke pre­ma ne­bu i osje­tim mi­ris ko­se tvo­je, ovaj gra­aad ša­pu­će ime tvo­je i dah sje­ne dje­te­ta u te­bi dok že­lja že­li pro­ooć… no­oooć… daj mi ru­ku sad aaaaaaa daj mi ru­ku sa­aaad da s nje ski­nem sa­aaaaat! A ki­ša mo­či mo­je sno­ve…” Ri­jet­ko tko spo­mi­nje pa­ra­li­zu, psi­ho­ana­li­zu, po­vr­ši­nu igra­li­šta za po­lo s ov­ca­ma, mu­mi­je i pi­ra­mi­de, obli­ke gla­go­la tr­p­nog ili ot­mi­ce iz­van­ze­ma­lja­ca.

Za div­no ču­do ka­ko ste iz­ra­zi­ti vi­zu­alac, a nis­te baš lu­di za vi­de­os­po­to­vi­ma.

Pro­blem je u zah­tjev­noj pro­duk­ci­ji, na­šoj pre­za­uze­tos­ti vlas­ti­tim pos­lo­vi­ma i ži­vo­ti­ma i na du­lji rok re­zer­vi­ra­nim ter­mi­ni­ma u po­go­ni­ma Ja­dran fil­ma u ko­jem bi­smo mo­gli sni­mi­ti pri­mje­re­ni spot, ne­ka­kav sa strip­ti­ze­ta­ma, za­pa­lje­nim kra­va­ma u stam­pe­du, ju­re­ćim ka­mi­oni­ma i na­šim ve­li­kim uzo­rom Mir­kom Fi­li­po­vi­ćem ko­ji nas sve na kra­ju pre­bi­je na mor­skom ža­lu s pal­ma­ma, dok sun­ce la­ga­no to­ne u mo­re na ho­ri­zon­tu, a pre­kras­na mi­si­ca iz­vi­ru­je iza ba­čve i sne­no gle­da ko­zu. Ta­da iz mo­ra iz­ro­ni di­vov­ski po­lip ko­ji je­de sve, i po­je­de sve.

Je­su li po­pla­ve an­ga­ži­ra­le u va­ma autor­ski strip- dio ili u va­šim va­ri­jan­ta­ma hu­mo­ra ipak ima za­gra­da i bra­na da se ne od­la­zi uvi­jek u cr­no? Vi­di­te su­sje­de Boš­nja­ke, kad je naj­te­že, na­la­ze iz­go­vor za še­gu...

Jest, vo­lim cr­ni hu­mor, ali ovo što se do­go­di­lo je pres­traš­no, osob­no me ja­ko ras­tu­ži­lo. Ne bih se mo­gao ze­za­ti u ve­zi s ti­me ni­ti bi to bi­lo u re­du, prem­da vo­lim bi­ti ne­ko­rek­tan pre­ma sva­če­mu, na kra­ju kra­je­va, ni­sam ko­rek­tan ni pre­ma se­bi. Ti­je­kom ra­ta sam i sam bio u sve­mu to­me, pa sam si ta­ko dao pra­vo ze­za­ti se u ve­zi sa svim do­ga­đa­ji­ma i si­tu­aci­ja­ma, kao što se sa­da Bo­san­ci še­ga­če na svoj ra­čun, ali mi ne­ma­mo na to pra­vo.

TO­TAL­NO DRUK­ČI­JI OD

DRU­GIH

“Pri­je sve­ga sam že­lio cr­ta­ti stri­po­ve kak­ve dru­gi ne

cr­ta­ju”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.