Alan Ford: 45 go­di­na ka­ri­ka­tu­ral­ne dru­ži­ne

Ju­bi­lej naj­po­pu­lar­ni­jeg stri­pa u ne­ka­daš­njoj Ju­gos­la­vi­ji ko­ji i da­nas ima broj­ne no­ve pok­lo­ni­ke

Rolling Stone (Croatia) - - Rock & Roll - ANĐELO JURKAS

JED­NA OD VO­DE­ĆIH POP kul­tur­nih gra­na proš­log sto­lje­ća, uz fil­mo­ve i glaz­bu, bio je strip. Ita­li­ja kao su­sjed bi­la je jed­na od glav­nih iz­voz­ni­ka li­ko­va ko­ji su u biv­šoj Ju­gos­la­vi­ji na­smi­ja­va­li klin­ce, nu­de­ći su­per­ju­nač­ke avan­tu­re na na­čin ka­ko to da­nas či­ne Tran­sfor­mer­si ili adap­ti­ra­ni stri­pov­ski Mar­vel he­ro­ji ko­je oživ­lja­va­ju ho­li­vud­ski bloc­k­bus­te­ri. So­ci­ja­lis­tič­ki bun­ker, druš­tve­ni mi­lje, oko­li­na i di­sa­nje na­ro­da po­ka­zat će se vr­lo za­hval­nim te­re­nom za pla­si­ra­nje ono­ga što se ro­di­lo pod ide­jom stri­pa ime­no­va­nog Ala­nom For­dom. Pri­je 45 go­di­na, u svib­nju 1969., pod pse­udo­ni­mom Max Bun­ker, sce­na­rist stri­pa Lu­ci­ano Sec­c­hi (1939.) iz­ma­štao je ka­ri­ka­tu­ral­nu dru­ži­nu taj­nih age­na­ta okup­lje­nih pod na­zi­vom Gru­pa TNT. Mag­nus je bio pse­udo­ni­mom ilus­tra­to­ra Ro­ber­ta Ra­vi­ole (1939. – 1996.) ko­ji će pak iz­ma­šta­nim li­ko­vi­ma stvo­ri­ti fi­zi­ono­mi­ju.

Broj Je­dan je sta­ri pa­ra­ple­gi­čar, me­tu­za­lem ko­jem se ne zna go­di­na pos­tan­ka, ali sum­nja se da da­ti­ra u da­aale­ku da­aale­ku proš­lost, s ob­zi­rom na za­pi­se u nje­go­voj cr­noj knji­ži­ci i pri­če ko­je pre­pri­ča­va od sta­re Ate­ne i Ri­ma. On je gaz­da, šef, mo­zak i gla­va svih ope­ra­ci­ja, ope­ra­ti­vac, hi­gi­je­ni­čar, fi­nan­ci­jaš, ujed­no i taj­nik dru­ži­ne ko­ju dr­ži na oku­pu, do­go­va­ra mi­si­je s ame­rič­kom vla­dom i grad­skim oci­ma, za te aran­žma­ne pret­pos­tav­lja se skup­lja grd­ne pa­re, od ko­jih svo­joj druž­bi uvi­jek i re­do­vi­to po­di­je­li sit­niš. Na ra­me­nu mu čes­to sje­di pa­pa­gaj Klo­do­vik, nje­gov po­ma­gač, is­prav­ljač i “sa­vjest”. Lik po ko­jem je strip do­bio ime je na­oči­ti pla­vo­ko­si lje­po­tan, ne pre­tje­ra­no bis­tar, ina­či­ca mu­škog Ken/Bar­bie mo­de­la, ali u okru­že­nju dru­gih age­na­ta i pod kon­tro­lom Bro­ja Je­dan Alan pos­ta­je vr­lo funk­ci­onal­nim mam­cem za dje­voj­ke. Nje­gov svo­je­vr­s­ni si­de­kick i kom­pić s ko­jim čes­to obav­lja ak­ci­je u pa­ru je čan­gri­za­vac, sko­ro pa Li­li­pu­ta­nac, ni­zak ras­tom, ali ogro­man no­som i je­zi­či­nom, uvi­jek u ka­ri­ra­noj škot­skoj jak­ni, Bob Rock. Za­tim je tu od­mje­re­ni i pro­fi­nje­ni en­gle­ski la­ko­pr­sti džen­tl­men Sir Oli­ver či­ja je klep­to­ma­ni­ja po­vre­me­no pro­blem ka­da ga se ne za­uz­da, dok on s taj­no­vi­tim pos­lov­nim part­ne­rom Bin­gom ko­jem se ni­kad ne ot­kri­je ni­šta osim gla­sa, s jed­nim te­le­fon­skim po­zi­vom ri­je­ši tr­go­vi­nu. Ci­je­na? Pra­va sit­ni­ca. Par ge­ri­ja­tri­ka i lju­di iz sje­ne, “pro­da­va­ča“u cvje­ćar­ni­ci ko­ja je ujed­no sje­di­šte, back up i skro­vi­šte, krin­ka za pla­ni­ra­nje sva­ke tajne ope­ra­ci­je, su de­be­li Šef i Je­re­mi­ja. Šef bi tre­bao fi­gu­ri­ra­ti kao pr­vi po­ma­gač Bro­ju Je­dan i nje­go­va des­na ru­ka, ali češ­će je tek fi­kus i lik ko­ji ja­mra na ci­je­li svi­jet. Je­re­mi­ja je pak umi­rov­lje­nik s ar­tri­ti­som i ti­su­ću dru­gih bo­les­ti, hi­po­hon­dar, svo­je­vr­s­ni “ži­vi mr­tvac” ko­ji u te­ori­ji is­to po­ma­že dru­ži­ni, ali nit­ko još ni­je do­ku­čio toč­no ka­ko. Vi­še je u skr­bi ne­go od po­mo­ći. I na kra­ju, usko jez­gro gru­pe za­vr­ša­va s Grun­fom, na­tu­ra­li­zi­ra­nim Ni­jem­cem, svo­je­vr­s­nom ljud­skom re­lik­vi­jom Dru­gog svjet­skog ra­ta, me­ha­ni­ča­rom dru­ži­ne, biv­šim pi­lo­tom i iz­u­mi­te­ljem ne­za­bo­rav­nih pos­lo­vi­ca i ci­ta­ta ma­ji­ca s nat­pi­som, od ko­jih su mno­ga čes­to ula­zi­la u ko­lok­vi­jal­ni go­vor i slu­ži­la za ra­zu­mi­je­va­nje “ku­že­ra” stri­pa, ot­pri­li­ke ka­ko su i Del Boye­ve uz­re­či­ce iz Muć­ki pos­ta­le di­je­lom ša­tro­vač­kog i na­rod­nog go­vo­ra. Pa­le­ta mu­drih je ne­pre­gled­na, no ne­ki na­su­mič­ni the best of mo­rao bi sa­dr­ža­va- ti ne­što od ovo­ga: “Bo­lje ne­što od ne­če­ga, ne­go ni­šta od ni­če­ga”, “Ako že­li­te po­bi­je­di­ti u tr­ci, mo­ra­te pr­vi pro­ći kroz cilj”, “Ako ka­niš po­bi­je­di­ti ne smi­ješ iz­gu­bi­ti”, “Ne pre­daj se ni­kad, osim kad mo­raš”, “Ala­ne, bjež’mo, njih je dvo­ji­ca, a mi smo sa­mi”, “Tko spa­va, ni­je bu­dan”, “Bo­lji je ne­čas­tan bi­jeg, ne­go čas­tan po­raz”, “Bo­lje je bi­ti bogat, ne­go ne bi­ti”, “Bo­lje he­roj­ski us­tuk­nu­ti, ne­go ku­ka­vič­ki po­bi­je­di­ti”, “Bo­lje is­pas­ti bu­da­la, ne­go iz vla­ka”, “Bo­lje je ži­vje­ti sto go­di­na kao mi­li­ju­naš, ne­go se­dam da­na u bi­je­di”, “Tko iz­gu­bi do­bi­tak, do­bi­je gu­bi­tak”.

Kak­va bi to dru­ži­na bi­la bez lju­bi­ma­ca? Nji­hov zvje­ri­njak osim pa­pa­ga­ja či­ne pas No­so­nja, za­mo­rac Sk­vi­ki, po­vre­me­no zmi­ja Xe­rex ko­ju Broj Je­dan do­bi­je na po­sud­bu i ču­va­nje. Za­tim je tu mnoš­tvo pi­to­re­sk­nih spo­red­nih li­ko­va po­put Ala­no­ve pat­nje Bren­de, sta­rih fren­do­va Bro­ja Je­dan, Alo­ni­si­usa Alo­ni­si­usa i To­bi­je Qu­an­tril­la, dva po­šta­ra ko­ji im do­no­se po­štu... No ak­ci­ju u sva­koj epi­zo­di čes­to ru­ko­vo­de ne­ga­tiv­ci oko

či­je se di­ja­bo­li­ke i ka­rak­te­ra pre­pli­će rad­nja. Ta­ko su le­gen­dar­ni Su­per­hik, pi­ja­nac ko­ji kra­de si­ro­maš­ni­ma da bi dao bo­ga­ti­ma, Gu­mi­flex, čo­vjek s ti­su­ću li­ca i ka­me­le­on­ske tran­sfor­ma­ci­je u ko­ga god po­že­li, Tromb, de­be­lju­co ko­jem sme­ta pla­ne­ta Zem­lja, sek­su­al­ne Mar­got i Baby Ka­te, obje u “od­no­su“s Ala­nom, za­tim Kon­s­pi­ra­tor i nje­gov Trio Fan­tas­ti­kus, Ma­ha­ra­dža Blic, grad­ski oci ko­ji su svi­nja­ma na­lik, ba­run Vur­da­lak i ta­ko da­lje.

Ma­lo je uvoz­nih pop kul­tur­nih ar­te­fa­ka­ta ko­ji su pro­bi­ja­li kul­tur­ne če­lič­ne za­vje­se za vri­je­me so­ci­ja­liz­ma kao što je to či­ni­la ži­vo­pis­na mno­go­ljud­na de­tek­tiv­ska druž­ba. Po­pu­lar­nost stri­pa po­ku­šao je ra­ci­ona­li­zi­ra­ti knji­žev­nik i ured­nik Ne­nad Ri­zva­no­vić: “U jed­nom in­ter­pre­ta­cij­skom klju­ču mo­gli bi­smo us­t­vr­di­ti ka­ko su Sec­c­hi i Ra­vi­ola rad­nju Ala­na For­da smjes­ti­li za­pra­vo u Ju­gos­la­vi­ju, ko­ja je bi­la ame­rič­ki ko­mu­nis­tič­ki sa­vez­nik. Ni­ko­ga ne tre­ba pod­sje­ća­ti na to­tal­nu iden­ti­fi­ka­ci­ja s Ala­nom For

dom u 70-im i 80-im u Ju­gos­la­vi­ji - strip je bio po­pu­la­ran još sa­mo u Ita­li­ji – i či­ta­li su ga svi, dje­ca, rad­ni­ci i in­te­lek­tu­al­ci. Taj us­pjeh ni­ka­ko ni­je bio slu­ča­jan:

Alan Ford je kao druš­tve­na sa­ti­ra, mo­žda čak i druš­tve­na ale­go­ri­ja, is­mi­ja­la je­dan bi­zar­ni ko­mu­nis­tič­ko-ka­pi­ta­lis­tič­ki svi­jet u ko­jem ca­ru­ju glu­post, ko­rup­ci­ja i ne­rad. U tom smis­lu Alan Ford još je uvi­jek ite­ka­ko ak­tu­alan. Za­plet je u stri­pu ma­nje bi­tan, važ­niji su li­ko­vi u ko­ji­ma su či­ta­te­lji pre­poz­na­va­li li­ko­ve iz sva­kod­ne­vi­ce: pro­fe­si­onal­nog bo­les­ni­ka, de­be­log še­fa ne­rad­ni­ka, lo-

po­va, ge­ni­jal­nog maj­sto­ra-idi­ota itd. Smis­le­no i du­ho­vi­to, naj­pa­met­ni­ji lik u tak­vom svi­je­tu je glu­pa pti­ču­ri­na Klo­do­vik ko­ja go­vo­ri de­vet­na­est je­zi­ka. Naj­važ­ni­ji lik je ipak bio i os­tao Su­per­hik - u stvar­nos­ti sme­tlar - ko­ji oti­ma si­ro­maš­ni­ma da bi dao bo­ga­ti­ma. Fi­lo­zof Aleš Bun­ta je upo­zo­rio ka­ko Su­per­hik bo­ga­ti­ma da­je ono što si­ro­maš­ni je­di­no ima­ju, a to je bi­je­da, što je da­nas ključ­no po­li­tič­ko pi­ta­nje. La­ko se sje­ti­ti Su­per­hi­ka kad, pri­mje­ri­ce, ov­daš­nji li­ber­ta­ri­jan­ci po­dr­ža­va­ju

out­so­ur­cing“.

Oda­tle naj­vje­ro­jat­ni­je od­go­net­ka za­što je Alan Ford slo­vio kao naj­po­pu­lar­ni­ji strip Ju­gos­la­vi­je, po­pu­lar­ni­ji i pro­da­van u nak­la­da­ma ve­ćim ne­go u do­mo­vi­ni. Ujed­no je to i odgovor za­što ni­kad ni­je pro­bi­jao ba­ri­je­ru en­gle­skog go­vor­nog po­dru­čja. Iako kom­plet­no autor­ski ame­ri­ka­ni­zi­ran, od smje­šta­nja mjes­ta rad­nje i sje­di­šta ba­ze u troš­nu cvje­ćar­ni­cu u New Yor­ku, Alan

Ford ni­ka­da ni­je pre­ve­den na en­gle­ski. Po­ku­ša­ji pro­bo­ja u Eu­ro­pi za­us­tav­lja­ni su na­kon ne­ko­li­ko bro­je­va i odo­li­je­va­li su ta­daš­nji SSSR, Fran­cu­ska, Dan­ska, Bra­zil i dru­ge dr­ža­ve u ko­je se po­ku­ša­va­lo pro­da­ti fran­ši­zu.

Re­da­telj Da­rio Har­ja­ček la­ni je u za­gre­bač­kom ZKM-u pos­ta­vio pred­sta­vu pre­ma tom po­pu­lar­nom stri­pu i za nje­ga je Alan

Ford an­tis­trip. “Po­ku­šao sam stvo­ri­ti an­ti­pred­sta­vu, ne­što što se opi­re svim za­ko­ni­tos­ti­ma do­bro skro­je­ne pred­sta­ve. Pri­ča o Ala­nu For­du pri­ča je o po­tre­bi za an­tis­pek­tak­lom, dak­le svi­me oni­me što pro­tu­rje­či da­naš­njem vre­me­nu. Za me­ne

Iako sa­svim ame­ri­ka­ni­zi­ran, strip ni­kad ni­je pre­ve­den na en­gle­ski je­zik

Alan Ford ni­je pi­ta­nje so­ci­jal­nih opre­ka, iako je iz­me­đu os­ta­log i to, ne­go je pr­vens­tve­no jed­na du­hom ovi­ta sli­ka svi­je­ta u ko­jem ne pos­to­je ni­kak­ve pra­ve ljud­ske vri­jed­nos­ti, svi­je­ta u ko­jem je je­di­ni prin­cip pre­živ­lja­va­nja ja­ča­nje lak­to­va. U toj si­tu­aci­ji za me­ne ne postoji raz­li­ka iz­me­đu bo­ga­tih i si­ro­maš­nih. I jed­ni i dru­gi po­djed­na­ko su smi­ješ­ni u svo­joj bi­je­di. Za tvor­ce Ala­na For­da ži­vot je jed­na smi­ješ­na utr­ka bez pra­vi­la na ci­lju ko­je je ne­ka hr­pi­ca ze­le­nih pa­pi­ra. Oli­če­nje sve­ga to­ga u pr­vom je re­du Su­per­hik. Nje­ga sam u svo­joj adap­ta­ci­ji že­lio sta­vi­ti u sre­di­šte. Sve što se okre­ta­lo oko te opre­ke Su­per­hik - Gru­pa TNT tre­ba­lo je bi­ti ne­ka vr­sta pu­to­va­nja kroz taj ima­gi­nar­ni svi­jet New Yor­ka iz Alan For­da, pro­me­na­da čim ve­ćeg bro­ja onih ne­za­bo­rav­nih, ži­vo­pis­nih li­ko­va ko­ji­ma se ni­smo mo­gli pres­ta­ti ču­di­ti ka­da smo či­ta­li strip. Auto­ri stri­pa po­sje­do­va­li su je­dan pri­zem­lje­ni, re­al­ni osje­ćaj za ži­vot ko­ji je ljudima bio vr­lo priv­la­čan i s ko­jim su se po­is­to­vje­ći­va­li. Ne za­bo­ra­vi­mo i to da je Ju­gos­la­vi­ja bi­la jed­na od ri­jet­kih ze­ma­lja na svi­je­tu ko­ja u blo­kov­skoj po­di­je­lje­nos­ti svi­je­ta ni­je pri­pa­da­la ni­ti jed­noj stra­ni. Na­ša kul­tu­ra po­sje­du­je je­dan vr­lo spe­ci­fi­čan smi­sao za hu­mor ko­jem je bi­je­da vr­lo čes­to me­ta i tak­vu vr­stu hu­mo­ra stoga la­ko pri­ma­mo u vlas­ti­tu ba­šti­nu. No ono što da­nas sma­tra­mo ne­kim op­ćim mjes­tom na­šeg smis­la za hu­mor do­brim je di­je­lom obli­ko­va­no pod utje­ca­jem Ala­na

For­da. Mis­lim ka­ko je za nje­gov us­pjeh pr­vens­tve­no zas­luž­na nje­go­va fil­mič­nos­ti, ci­tat­nos­ti pre­uze­te iz ho­li­vud­skih fil­mo­va od tri­de­se­tih do se­dam­de­se­tih go­di­na”, re­kao je Har­ja­ček.

Go­di­ne 1972. do­volj­no tan­ko­ćut­ni so­ci­ja­lis­tič­ki po­du­zet­ni­ci iz ta­daš­njeg Vjes­ni­ka, uz po­moć vr­hun­skog pre­vo­di­te­lja Ne­na­da Brixyja ko­ji je pri­la­go­dio iz­vor­ni lek­sik Ala­na For­da ov­daš­njem du­hu na­ro­da, ser­vi­ra­li su stri­pov­sku za­bav­nu su­bver­zi­ju i “ubo­li”. “Ne­nad Brixy je shva­tio druš­tve­ni kon­tekst - ap­sur­dis­tič­ki spek­takl glupos­ti - i mo­žda bi­smo mu opros­ti­li da je čak i di­ja­lo­ge iz­mis­lio.

Alan Ford je de­fi­ni­tiv­no Brixyjev ži­vot­ni autor­ski pro­jekt ko­jim bi se tre­ba­li ba­vi­ti kul­tu­ral­ni stu­di­ji: va­lja­lo bi pro­uči­ti ve­ze sa sub­kul­tu­rom, punk sce­nom, fan­zi­ni­ma, Top lis­tom na­dre­alis­ta, Fe­ra­lom, Du­brav­kom Ma­ta­ko­vi­ćem”, is­tak­nuo je Ri­zva­no­vić ve­li­ku ulo­gu pre­vo­di­te­lja i utje­caj stri­pa.

Na­rav­no, ov­daš­nja iz­da­nja ni­su pro­la­zi­la bez in­ter­ven­ci­ja ču­va­ra so­ci­ja­lis­tič­kog ću­do­re­đa i mo­ra­la ta­daš­nje mla­de­ži. Iz­ba­ci­va­le su se stra­ni­ce, in­ter­ve­ni­ra­lo u Brixyjev pri­je­vod, ko­ri­gi­ra­li su se po­je­di­ni ka­dro­vi. Pos­to­ja­la je i epi­zoda s dru­gom Ti­tom ko­ja ni­je ugle­da­la da­na na do­ma­ćem tr­ži­štu.

“Da su ko­mu­nis­ti bi­li mu­dri­ji, cen­zu­ri­ra­li bi i za­bra­ni­li baš

Ala­na For­da ko­ji je bio za­is­ta pro­vo­ka­ti­van, utje­ca­jan i su­bver­zi­van, no na­ši ko­mu­nis­ti, kao uzor­ni le­nji­nis­ti, bi­li su oma­đi­ja­ni film­ski mo­ći­ma pa su te­ro­ri­zi­ra­li Ma­ka­ve­je­va, Žil­ni­ka i Sa­šu Pe­tro­vi­ća. Ni­su na vri­je­me shva­ti­li ka­ko su im strip i mu­zi­ka puno go­ri ne­pri­ja­te­lji pa su Ju­gos­la­vi­ju na­po­s­ljet­ku sru­ši­li Alan Ford i Bo­ra Čor­ba“, sma­tra Ri­zva­no­vić. U Ju­gos­la­vi­ji je duh Ala­na

For­da za­ži­vio i pre­ži­vio, a u zem­lja­ma sljed­ni­ca­ma re­gi­je i dan da­nas je ite­ka­ko pri­su­tan… Sa­mo iz­a­đi­te na uli­cu i po­tra­ži­te ne­ke od nje­go­vih li­ko­va.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.