“Glu­ma me je po­sve ogo­lje­la”

Glu­mi­ca Mi­re­la Vi­dek go­vo­ri o svo­joj pr­voj na­gra­di u ži­vo­tu

Rolling Stone (Croatia) - - Rock & Roll - LA­RA AN­TIĆ

ML ADA GLU­MI­CA Mi­re­la Vi­dek za­po­če­la je svoj glu­mač­ki put iz ma­log mjes­ta Be­de­kov­či­na. Lju­bav pre­ma fil­mu do­ve­la ju je do za­gre­bač­ke Aka­de­mi­je dram­skih umjet­nos­ti, a sad s ne­pu­nih dva­de­set i se­dam go­di­na na­gra­đe­na je za naj­bo­lju mla­du glu­mi­cu na 38. Da­ni­ma sa­ti­re, za ulo­gu u pred­sta­vi “This Cas­ting” Mi­ra­na Kur­s­pa­hi­ća. Ta skrom­na i ta­len­ti­ra­na glu­mi­ca ot­kri­la nam je ka­ko je iz­gle­dao njen glu­mač­ki put od Aka­de­mi­je do pr­vih pred­sta­va i ka­ko se još pri­vi­ka­va na ži­vot glu­mi­ce i na ča­ri ko­je taj po­ziv do­no­si.

Ka­kav je osje­ćaj do­bi­ti na­gra­du za naj­bo­lju mla­du glu­mi­cu na 38. da­ni­ma sa­ti­re za ulo­gu Mi­re­le u pred­sta­vi “This Cas­ting”.

E tu na­gra­du ni­sam uop­će oče­ki­va­la. Jed­nom mi je proš­la kroz gla­vu ta mo­guć­nost. I pri­je ne­go što sam uop­će po­mis­li­la na to do kra­ja, rek­la sam: ma ne! Proš­le go­di­ne sam bi­la na Da­ni­ma sa­ti­re s pred­sta­vom Te­atra Exit “Su­tra ni­je no­vi dan”, s ko­le­ga­ma Is­krom Jir­sak i Zo­ra­nom Pri­bi­če­vi­ćem. Ima­la sam ne­vje­ro­jat­no ve­li­ka oče­ki­va­nja i za­pra­vo još ve­ću že­lju i kad se to ni­je os­tva­ri­lo, bi­la sam vr­lo ra­zo­ča­ra­na. On­da ove go­di­ne ni­sam do­pus­ti­la to opet po­že­lje­ti ka­ko se ne bih ra­zo­ča­ra­la. Kad su mi ja­vi­li da sam do­bi­la na­gra­du, tu sre­ću te­ško mo­gu opisati. U tom tre­nut­ku kroz gla­vu vam pro­tr­či ti­su­ću sli­ka. Ta­ko sam se sje­ti­la i Zrin­ke Cvi­te­šić i nje­ne na­gra­de i rek­la: “U, to je to! To je taj osje­ćaj!”. Glu­po, znam, ali gdje te sve mo­zak do­ve­de! Bi­la sam vr­lo po­čaš­će­na da mi je stru­ka da­la na­gra­du, a to mi je pr­va na­gra­da. Ne sma­tram da će mi se sa­da ži­vot pre­okre­nu­ti, da ću do­bi­ti ne­ku su­per ulo­gu, da će me to neg­dje odves­ti, ali me je usre­ći­lo i de­fi­ni­tiv­no me tje­ra da­lje i vi­še. Ne že­lim da me na­gra­da ili hti­je­nje za na­gra­da­ma mo­ti­vi­ra- ju, to ni­ka­ko, ali mi je dra­go da im se svi­dje­lo.

Pred­sta­va “This Cas­ting” u re­ži­ji Mi­ra­na Kur­s­pa­hi­ća pri­ka­zu­je su­ro­vost glu­mač­kog svi­je­ta. Tri dje­voj­ke na sce­ni sprem­ne su uči­ni­ti sve ka­ko bi proš­le audi­ci­ju i do­bi­le ulo­gu. Ko­li­ko je bi­lo te­ško ra­di­ti na tak­voj pred­sta­vi i je li re­al­nost za­is­ta ta­ko su­ro­va?

Od pr­vog su­sre­ta nas tri dje­voj­ke na sce­ni, Mia Bi­on­dić, Is­kra Jir­sak i ja, po­ku­ša­va­mo is­tak­nu­ti svo­je po­zi­tiv­ne stra­ne, ka­ko to obič­no i bi­va na kas­tin­zi­ma. No, s vre­me­nom ka­ko se te ba­ri­je­re po­mi­ču pos­ta­je­mo tri dje­voj­ke ko­je se tr­ga­ju ša­ka­ma, no­ga­ma i gla­va­ma ka­ko bi do­bi­le taj po­sao. To nam je bio naj­ve­ći iz­a­zov, na­pra­vi­ti da se lju­di za­is­ta zgro­ze i da po­vje­ru­ju. Jer kad su stva­ri pred nji­ma ne mo­gu pro­mi­je­ni­ti pro­gram, mo­ra­ju re­agi­ra­ti. Rad na pred­sta­vi bio je ugo­dan i mi smo ima­le odri­je­še­ne ru­ke. Mi­ran nas je pu­štao i po­ti­cao da ra­di­mo za­jed­no i da is­tra­žu­je­mo. Pos­to­jao je skript Lut­za Hüb­ne­ra iz ko­jeg smo uze­li

sa­mo os­nov­ne cr­te za li­ko­ve. Ja sam glu­mi­la dje­voj­ku ko­ja do­la­zi iz pro­vin­ci­je, Is­kra dje­voj­ku iz vi­so­kog druš­tva i Mi­ja al­ter­na­tiv­ku. Od­lu­či­le smo is­tra­ži­ti što je to za hr­vat­ske stan­dar­de i gdje je tu vi­so­ki stan­dard.

Kak­ve su re­ak­ci­je pu­bli­ke na gos­to­va­nji­ma?

Re­ak­ci­je na gos­to­va­nji­ma su vr­lo do­bre. Za­nim­lji­vo je pro­ma­tra­ti ka­ko se lju­di po­is­to­vje­te sa sud­bi­na­ma glu­mi­ca te poč­nu su­dje­lo­va­ti i do­ba­ci­va­ti: “Ne­moj­te dje­voj­ke to ra­di­ti, što vam to tre­ba? Pus­ti­te ih! Oti­đi­te doma!”. Vi­di­te da im je sta­lo i pr­vi put na­kon svih tih re­ality showo­va ima­li su osje­ćaj i po­tre­bu utje­ca­ti i sa­vje­to­va­ti. Ta­ko pred­sta­va pos­ta­je in­te­rak­tiv­na, što nam je i bio cilj.

Do­ga­đa­ju li se tak­ve stva­ri na kas­tin­zi­ma u Hr­vat­skoj?

Da. I to još u go­roj mje­ri. Postoji puno pri­ča, a ne­ke stva­ri sam sama vi­dje­la, ali čud­no je ko­li­ko da­le­ko lju­di mo­gu ići. A on­da se pr­vo pi­taš: za­što? Zbog če­ga? Ko­ja je tvo­ja pri­ča? Ne znam, mo­žda je to po­sao, mo­žda že­lja da se os­tva­riš.

Kao mla­da glu­mi­ca ko­ja tre­nut­no ne­ma svo­je ma­tič­no ka­za­li­šte, što bis­te iz­dvo­ji­li kao pro­blem svo­je ge­ne­ra­ci­je, od­nos­no stru­ke?

Pr­vi i os­nov­ni pro­blem je što ima­mo pre­vi­še glu­mač­kih aka­de­mi­ja, a pre­ma­lo mjes­ta u ka­za­li­šti­ma. Ne­hu­ma­no je i ne­umjet­nič­ki da to­li­ko lju­di za­vr­ša­va aka­de­mi­je ili bi­lo ko­je dru­ge ško­le. Za­vr­ša­va­ju s do­brim us­pje­hom, odva­ja­ju vri­je­me, tru­de se i on­da ih stru­ka ne pri­hva­ti. To je ruž­no. I on­da to sve ide da­lje i nit­ko od nas ne­ma pos­la, o stal­nom pos­lu da ne pri­čam. Sve to do­vo­di do ve­li­kog ja­la me­đu glum­ci­ma. Net­ko ima dvi­je pred­sta­ve, net­ko ni­ti jed­nu. A da­nas ne mo­žeš ži­vje­ti od dvi­je pred­sta­ve. Ka­ko to ri­je­ši­ti? Ne znam. U vre­me­nu u ko­jem ži­vi­mo kva­li­te­ta se ne tra­ži ni­ti ci­je­ni i zbog to­ga nam je te­že. Da­nas svat­ko mo­že bi­ti glu­mac, pje­vač, dra­ma­turg, re­da­telj i pro­du­cent. Svat­ko ima pri­li­ku bi­ti ono što že­li i to je li­je­po, ali i otva­ra puno pro­ble­ma.

Što je on­da glu­ma za vas?

Ne znam da li znam odgovor na to pi­ta­nje. Ne­mam ne­ku pa­met­nu re­če­ni­cu s ko­jom bih opi­sa­la taj osje­ćaj, ali de­fi­ni­tiv­no ne­što li­je­po, ne­što što po­mi­če gra­ni­ce i sva­ka­ko usre­ću­je. Čo­vjek ko­ji že­li bi­ti glu­mac tre­ba bi­ti strp­ljiv, po­žr­tvo­van i vr­lo us­tra­jan, a pri­je sve­ga tre­ba bi­ti is­kren pre­ma se­bi, ko­li­ko god to bi­lo te­ško i zbog to­ga mu je po­treb­na i hra­brost jer to ne mo­že svat­ko.

Ka­ko ste do­ži­vje­li glu­mu kad ste­upi­sa­li Aka­de­mi­ju u Za­gre­bu?

Bio mi je to ne­ki dru­gi svi­jet i iako je tih pet go­di­na proš­lo vr­lo br­zo, sve bih opet po­no­vi­la. Ja na­ža­lost, ni­sam ima­la pri­li­ke ići u ka­za­li­šta ta­ko čes­to, ni­ti se dru­ži­ti s glum­ci­ma. Ni­sam poz­na­va­la pri­vat­no ne­ke glum­ce, ni­ti sam ima­la pri­li­ku dru­ži­ti se i upoz­na­va­ti ih na dru­že­nji­ma na­kon pred­sta­va. To je sve za me­ne bi­lo po­sve no­vo i tre­ba­lo mi je dos­ta vre­me­na da se pri­vik­nem na sve. Mo­gla bih čak re­ći da se još ni­sam pri­vik­la. Ali bi­lo mi je li­je­po jer je bi­lo ne­što no­vo. S dru­ge stra­ne bi­lo je i vr­lo te­ško jer je taj svi­jet po­pri­lič­no raz­li­čit od me­ne i mog ka­rak­te­ra i onog što ja sma­tram is­kre­nim pri­ja­telj­stvom i is­kre­nim druš­tvom, ali sve u sve­mu je bi­lo ja­ko za­nim­lji­vo raz­dob­lje u mom ži­vo­tu. Na­uči­la sam to­li­ko to­ga o se­bi da vi­še ne znam tko sam. Doš­la sam kao rokerica s na­uš­ni­ca­ma, te­to­va­žom, a s vre­me­nom su sa­mo po­če­li ski­da­ti sve te slo­je­ve s me­ne. Na kra­ju os­ta­neš ogo­ljen i za­is­ta se pi­taš: “Je­sam li ono bi­la ja, je­sam li ovo ja? Što je to sad? Kud da­lje?”. I poč­neš za­pra­vo ži­vje­ti u tom pre­is­pi­ti­va­nju i tra­žiš se.

Tko ste vi sa­da?

E za to sam si pi­ta­nje sama kri­va! Sad sam za­ljub­lje­na djevojka ko­ja se tru­di glu­mi­ti, a osim to­ga sam do­bra ses­tra, do­bra pri­ja­te­lji­ca, do­bra kći, do­bra vlas­ni­ca psa... Ni­šta ve­li­ko.

Ko­ga bis­te s na­še sce­ne is­tak­nu­li kao vaš glu­mač­ki uzor?

Di­vim se Ol­gi Pa­ka­lo­vić. Svi­đa mi se što je na­kon to­li­ko go­di­na do­bre glu­me us­pje­la za­dr­ža­ti se­be i svoj pri­va­tan ži­vot. Ni­je po­mod­na, ne ide niz dlaku... Mo­žda ju je to i ko­šta­lo ne­kih ve­ćih ulo­ga i pos­lov­nih pri­li­ka. Ne znam, ali kad god igra do­bra je i kao oso­ba je uvi­jek po­zi­tiv­na i op­ti­mis­tič­na.

Ko­ji ci­lje­vi vas po­ti­ču u glu­mač­kom ra­du?

Že­lim ra­di­ti i bi­ti za­do­volj­na.

SA­MO NAJ­VAŽ­NI­JE “Ja sam za­ljub­lje­na djevojka ko­ja se

tru­di glu­mi­ti”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.