Jack Whi­te je bog roc­ka

Ra­port s Whi­te­ovog nas­tu­pa u pa­ri­škoj Olym­pi­ji

Rolling Stone (Croatia) - - Rock & Roll - HR­VO­JE HORVAT

SVI JETLOPLAVI RE­flek­to­ri oba­sja­va­ju bi­je­lu za­vje­su, na­vu­če­nu tik do ru­ba po­zor­ni­ce u pa­ri­škoj dvo­ra­ni Olym­pia, is­pred nje su tri bi­je­la mo­ni­to­ra i mi­kro­fon na stal­ku. U tak­vim njež­nim bo­ja­ma do­če­ku­je vas dvo­ra­na pri­je kon­cer­ta Jac­ka Whi­tea. Dva fi­no di­zaj­ni­ra­na ro­adi­eja u sta­rin­skim cr­nim hla­ča­ma, pr­s­lu­ci­ma i bi­je­lim ko­šu­lja­ma (svi su ta­ko odje­ve­ni) pro­vje­ra­va­ju ču­ju li se do­bro gi­ta­ra i vo­kal iz mo­ni­to­ra. Ko­ju mi­nu­tu kas­ni­je za­vje­sa se raz­mi­če po sre­di­ni, iz­la­zi Whi­te­ov ro­ad me­na­džer s fran­cu­skim pre­vo­di­ocem i objaš­nja­va pu­bli­ci u dvo­ra­ni: Jack mo­li da se ne fo­to­gra­fi­ra mo­bi­te­li­ma, da za­bo­ra­ve na teh­no­lo­gi­ju i uži­va­ju u kon­cer­tu. Ci­je­la dvo­ra­na odo­bra­va, ur­la i plješ­će, te­ren je na­met­lji­vo pri­prem­ljen.

Ne­ko­li­ko minuta kas­ni­je ga­si se svje­tlo u Olym­pi­ji, erup­ci­ja pu­bli­ke po­či­nje i ne sta­je. Dva roa- di­eja ra­z­vla­če za­vje­su sa sva­ke stra­ne bi­ne, gdje os­ta­je do bi­se­va oku­pa­na re­flek­to­ri­ma. Kon­cert po­či­nje im­pul­ziv­nim, efek­t­nim tro­mi­nut­nim ins­tru­men­tal­nim uvo­dom Whi­te­ova pra­te­ćeg sas­ta­va, slič­no kao so­ul-re­vi­ja pri­je do­la­ska Ja­me­sa Browna na po­zor­ni­cu Apol­la u Har­le­mu 1963. Na­kon ne­ko­li­ko se­kun­di Whi­te ner­voz­no uli­je­će na po­zor­ni­cu s li­je­ve stra­ne, še­će amo-ta­mo, ali ne s gi­ta­rom ne­go s po­la­ro­id ka­me­rom u ru­ka­ma. Fo­to­gra­fi­ra čla­no­ve ben­da i pu­bli­ku, ba­ca po­la­ro­ide me­đu lju­de u po­div­lja­li par­ket i kre­će show (pr­vi od dva u Pa­ri­zu), ras­pro­dan za sa­mo ne­ko­li­ko minuta na­kon što su ulaz­ni­ce pu­šte­ne u pro­da­ju.

Ta­kav oda­ziv i nak­lo­nost pu­bli­ke na po­čet­ku kon­cer­ta mo­gao bi se us­po­re­di­ti s kon­cer­ti­ma Nic­ka Ca­vea i Bad Se­ed­sa u Li­sin­sko­me 1998., kad su pr­vi re­do­vi na­kon ne­ko­li­ko se­kun­di us­ta­li sa sje­da­li­ca i kre­nu­li pre­ma po­zor­ni­ci. U Olym­pi­ji ni­je bi­lo sto­la­ca, ali već od pr­ve “De­ad Le­aves and the Dir­ty Gro­und’’, pa “High Ball Step­per’’ i med­leya “La­za­ret­to’’, “Pi­pe­li­ne’’, “Mi­sir­lou’’, obra­de The Chan­taysa i Dic­ka Da­lea, re­ak­ci­ja pu­bli­ke po­ka­zu­je: Whi­te je Bog, a ne Eric Clap­ton. Ba­rem zad­njih de­set go­di­na. Naj­z­na­čaj­ni­ji rock glaz­be­nik da­naš­nji­ce, po­go­to­vo na­kon ras­pa­da Whi­te Stri­pe­sa, pri­re­đu­je kon­cer­te i sni­ma al­bu­me ko­ji mu ben­dov­skim zvu­kom i pris­tu­pom da­ju mo­guć­nost po­ka­za­ti, či­ni se, bes­kra­jan ta­lent.

Njež­ne bo­je prev­la­da­va­ju i da­lje, us­pr­kos pak­le­noj svir­ci ko­ja ne sta­je do pr­vog smi­re­nja s co­un

try fol­kom “Tem­po­rary Gro­und’’. U ka­rak­te­ris­tič­nim bi­je­lim ci­pe­la­ma, svi­je­tlo­pla­voj ko­šu­lji, is­pod svi­je­tlo­pla­vih re­flek­to­ra – do­pu­šte­na je još sa­mo bi­je­la bo­ja na kon­cer­tu – is­pred sta­ro­mod­nog ma­log te­le­vi­zo­ra s tri pla­ve cr­te na ekra­nu, sa svi­je­tlo­pla­vim Te­le­cas­te­rom u ru­ka­ma, Whi­te je ne­što po­put po­vi­jes­ti roc­ka ko­ja se vr­ti pred va­šim uši­ma i oči­ma. Whi­te je sa sva­kom pos­ta­vom do­ka­zao da mo­že sve, ka­ko to mo­gu pri­mje­ri­ce Josh Hom­me, Jon Spen­cer ili Da­ve Grohl. Gle­dao sam ga s Whi­te Stri­pe­si­ma, s De­ad We­at­he­rom u lon­don­skom Ro­un­d­ho­useu i s mu­škim ben­dom na­kon proš­log al­bu­ma Blun­der­bu

ss u Olym­pi­ji pred dvi­je go­di­ne i svaki put je odu­še­vio. Whi­te valj­da vo­li Olym­pi­ju, zna ko­je su dvo­ra­ne le­gen­dar­ne. S De­ad We­at­he­rom u Lon­do­nu se za­hva­lji­vao što su ga pus­ti­li da svi­ra u Ro­un­d­ho­useu “gdje su pri­je me­ne šez­de­se­tih svi­ra­li Ji­mi, The Who’’. U Pa­riz je sti­gao s Glas­ton­buryja gdje je nas­tu­pio ve­čer pri­je, a ve­čer pri­je to­ga na pr­vom kon­cer­tu tur­ne­je u Du­bli­nu.

Mah­ni­to za­le­ta­va­nje s gi­ta­rom na po­dij bub­nja­ra – glav­ne zvi­jez­de u ben­du – omi­lje­na je ko- mu­ni­ka­ci­ja Whi­tea s glaz­be­ni­ci­ma. In­te­rak­ci­ja ben­da i lu­do do­bra svir­ka mo­gla se dos­lov­no “na­pi­pa­ti’’ u zra­ku. S fu­ri­oz­nim bub­nja­rom, maj­sto­rom ras­cjep­ka­nog gro­ovea i me­tro­nom­skih “rav­nja­ka’’, iz­vr­s­nim ba­sis­tom, kla­vi­ja­tu­ris­tom i pe­dal ste­elom te zgod­nom vi­oli­nis­ti­com ko­ja po­ne­kad pje­va u dvo­gla­su, Whi­te svi­ra ne­što po­put free ja­zza, ali u

roc­ku. To­li­ka je slo­bo­da ima­gi­na­ci­je i eks­pre­siv­nost ko­ju pos­ti­že i kon­kret­ne pje­sme na kon­cer­ti­ma do­bi­va­ju bo­ga­te, do­dat­ne slo­je­ve.

Kad Whi­te sjed­ne za kla­vir le­đi­ma nas­lo­njen na kla­vi­ja­tu­ris­ta i le­đi­ma okre­nut ben­du, jasno je da se ne mo­ra­ju ni­ti vi­dje­ti, a sve zvu­či ka­ko tre­ba. Kad svi­ra akus­tič­nu gi­ta­ru u “Hypo­cri­ti­cal Kiss’’, ču­je se nje­go­va njež­ni­ja ro­ots rock stra­na. S iz­vr­s­nim, ši­rim pra­te­ćim ben­dom Whi­te na po­zor­ni­ci i u pje­sma­ma Whi­te Stri­pe­sa “Ho­tel Yor­ba’’ ili “We­ep Them­sel­ves to Sle­ep’’ dje­lu­je po­put re­vi­zi­je zvu­ka Lit­tle Fe­ata, De­rek and the Do­mi­no­sa, The Whoa ili Rol­ling Sto­ne­sa iz Marqu­ee Clu­ba 1971., a od­svi­rao je i “Baby Blue’’ Ge­nea Vin­cen­ta.

Iako bi mo­gao, Whi­te ne že­li nas­tu­pa­ti u ve­ćim pros­to­ri­ma. Že­li bi­ti bli­zak s pu­bli­kom, a fe­no­me­nal­na akus­ti­ka i re­la­tiv­no ma­le dvo­ra­ne du­šu su da­li za “klinč’’ ko­ji u 23 pje­sme os­tav­lja do­jam da vas je net­ko čvr­sto stis­nuo i ne pušta, a vi se ne ža­li­te. To­li­ko do­brih pje­sa­ma nas­lo­nje­nih na tra­di­ci­ju roc­ka sa­bi­je­ne u 95 minuta im­pre­siv­nog, ne­ra­zvu­če­nog kon­cer­ta ko­je­mu se ni­šta ne mo­že do­da­ti ili oduzeli tre­nut­no se ne mo­že vi­dje­ti nig­dje ne­go kod Whi­tea. Do bi­sa je tre­ba­lo če­ka­ti pet minuta, za­vje­se su po­no­vo na­vu­če­ne, a kad se vra­tio u jed­nos­tav­noj cr­noj ma­ji­ci, na kra­ju je svi­rao “Se­ven Na­ti­on Ar­my’’ s akus­tič­nom gi­ta­rom. Al­bu­mi mu mo­gu bi­ti od­lič­ni, kao La­za­ret­to ko­ji pro­mo­vi­ra, ali uži­vo se vi­di tko je me­đu pr­va­ci­ma svi­je­ta u da­naš­njem roc­ku.

TUR­NE­JA

Whi­te je tre­nut­no na tur­ne­ji ko­jom

pro­mo­vi­ra al­bum La­za­ret­to

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.