Go­ran Bre­go­vić

Ži­vot­ni in­ter­v­ju po­vo­dom 40 go­di­na Bi­je­log dug­me­ta

Rolling Stone (Croatia) - - Naslovna Strana - Tekst: Hr­vo­je Horvat Fo­to­gra­fi­ja: Ma­te­ja Vrč­ko­vić

ČE­TR­DE­SET GO­DI­NA OD OS­NUT­KA BI­JE­log dug­me­ta? Čak i iz da­naš­nje per­s­pek­ti­ve ni­je te­ško shva­ti­ti ko­li­ko je do­la­zak Go­ra­na Bre­go­vi­ća i Bi­je­log dug­me­ta bio va­žan za uoz­bi­lja­va­nje do­ma­će rock sce­ne i nje­no pre­tva­ra­nje u is­pla­ti­vu, sa­mos­to­je­ću in­dus­tri­ju. Bi­lo je i pri­je njih rock glaz­be u Ju­gos­la­vi­ji, ali pos­li­je njih vi­še ni­je bi­la is­ta. Bi­je­lo dug­me, Bul­do­žer i no­vi val tri su ključ­ne re­fe­ren­ce ko­je su se­dam­de­se­tih do­ma­ćem roc­ku da­le ar­tis­tič­ki smi­sao, a u slu­ča­ju Dug­me­ta i ma­sov­nost. Po­pu­lar­na glaz­ba po de­fi­ni­ci­ji bi tre­ba­la bi­ti po­pu­lar­na, a pro­ble­me ko­je i da­nas ima­mo s (ne)utje­ca­jem pop kul­tu­re na ovim pros­to­ri­ma Bre­go­vić i Dug­me ri­je­ši­li su iz pr­ve. Pre­mo­ta­mo li film u da­naš­nje vri­je­me, vi­di­mo da je si­tu­aci­ja is­ta. Bre­go­vić je i da­nas po­pu­la­ran, a kao i ta­da i da­nas se ba­vi na­rod­nom, et­nič­kom glaz­bom, onim što je u me­đu­vre­me­nu pro­zva­no wor­ld mu­sic. Upra­vo či­nje­ni­ca da je i da­nas tvr­do­gla­vo na stra­ni ono­ga što je pro­pa­gi­rao od po­čet­ka stav­lja ga u ne­ugod­nu po­zi­ci­ju; za čo­vje­ka ko­ji ni­ka­da ni­je že­lio bi­ti do­s­lje­dan, os­tao je do­s­ljed­ni­ji od mno­gih.

Igrom sudbine, pak­le­nog pro­vi­đe­nja, slu­čaj­nos­ti ili mo­žda pre­kog­ni­cij­skih spo­sob­nos­ti, po­vi­jest je Bre­go­vi­ću da­la za pra­vo kao, re­ci­mo, i Ryu Co­ode­ru. I to ne na­ša, ne­go ši­ra po­vi­jest jer je Bre­go­vić zad­njih 25 go­di­na u svi­je­tu jed­na­ko ve­lik kao i “doma’’, a iz­me­đu Or­kes­tra za svad­be i spro­vo­de, ko­mor­ne kla­sič­ne glaz­be, film­skih sco­re­ova i su­rad­nji s broj­nim pje­va­či­ma od Tur­ske i Grč­ke do Polj­ske i ex-yu re­gi­je, stig­ne nas­tu­pa­ti iz­me­đu Ko­re­je, Ru­si­je i Mek­si­ka, pa i da­lje.

150 kon­ce­ra­ta go­diš­nje res­pek­ta­bil­na je broj­ka i oz­bi­ljan rad. Još bo­lje, “doma’’ je i tu i ta­mo, vi­še ne zna gdje mu je bo­lje, mno­gi bi rek­li ka­ko je ex-yu nje­go­va, a i ši­re. Naj­vi­še je pos­ti­gao s et­nič­kom, na­rod­nom, rom­skom glaz­bom, što ga opet stav­lja u ne­ugod­no do­s­ljed­nu po­zi­ci­ju. “Ja stal­no stiš­ćem is­ti gumb već 40 go­di­na’’, omi­lje­na mu je re­pli­ka kad objaš­nja­va či­nje­ni­cu da je pas­tir­ski rock Dug­me­ta s po­čet­ka ka­ri­je­re i rom­ska glaz­ba Or­kes­tra jed­na­ko ja­ka in­fek­ci­ja et­nom.

“Svi smo mi se­lja­ci u tre­ćem ko­lje­nu’’, po­ku­ša­vao je dav­no prak­tič­no objas­ni­ti za­što je lo­gič­ni­je slu­ži­ti se lo­ka­liz­mi­ma u glaz­bi, ne­go svjet­skim rock uvo­zom. Do­du­še, uvo­zio je i on, bio je rock zvi­jez­da po prin­ci­pi­ma “vanj­skog im­pe­ri­ja­lis­tič­kog ne­pri­ja­te­lja’’ i po mo­de­lu “da­ška za­pad­nog vje­tra’’, ali je uvi­jek u pri­ču­vi imao do­volj­no “do­ma­ćeg’’ da ga ne pro­gla­se “iz­daj­ni­kom’’. Iz­daj­ni­kom su ga pro­gla­ša­va­li ne­ta­len­ti­ra­ni i ma­nje us­pješ­ni rokeri, još od 1974., ali su sre­ćom os­ta­li ne­važ­ni kao što su bi­li i ta­da. Bre­go­vić je pr­vi kod nas mis­lio lo­kal­no, a ra­dio glo­bal­no. Na­pra­vio je i lo­ših stva­ri, es­tet­ski gle­da­ju­ći – po­mo­gao je pre­tvo­ri­ti do­ma­ći rock osam­de­se­tih u es­tra­du – ali je iz svo­jih kom­pro­mis­nih po­te­za iz zad­nje fa­ze ra­da s Dug­me­tom iz­vu­kao naj­bo­lje za od­lič­nih po­s­ljed­njih 25 go­di­na so­lo ka­ri­je­re.

I kad je imao kon­cep­cij­ski lo­ši­je al­bu­ma s Bi­je­lim dug­me­tom, imao je od­lič­ne pje­sme, a do­bru pje­smu uvi­jek mo­žeš pre­ure­di­ti na no­vi na­čin pa su mno­ge pra­vi smi­sao do­bi­le i bi­le “ot­kri­ve­ne’’ i os­vje­že­ne s Or­kes­trom za svad­be i spro­vo­de. Bre­go­vić je uvi­jek vo­lio ne­što spa­ja­ti, po onoj “svo­je ne da­mo, tu­đe ho­će­mo’’, i mo­ram priz­na­ti da zad­nja tri kon­cer­ta ko­ja sam vi­dio (“re­gu­lar­ni’’ u Va­ra­ždi­nu s Or­kes­trom, All Stars Sa so man­ge u Sa­ra­je­vu i ljub­ljan­ski nas­tup s Or­kes­trom i Ale­nom Is­la­mo­vi­ćem) po­ka­zu­ju tvr­do­gla­vo dr­ža­nje dav­nih

“Mis­lim da sam za­is­ta da­le­ko od ma­sov­nog uku­sa a da se gu­ram u ne­ku kul­tu­ru bi­la bi me sra­mo­ta.”

po­zi­ci­ja. Ne­ki­ma je taj­na ka­ko ta glaz­ba mo­že jed­na­ko do­bro funk­ci­oni­ra­ti na po­zor­ni­ca­ma po­put te tri gdje ga zna­ju još iz Bi­je­log dug­me­ta, i u bi­je­lom svi­je­tu gdje je sa­mo Bre­go­vic bez “ć’’? Gle­dao sam ga i u Pa­ri­zu 2005. u elit­nom te­atru na Eli­zej­skim po­lja­na­ma i vi­dio mo­žda naj­bo­lji Bre­go­vi­ćev pro­gram s Or­kes­trom, “Opros­ti­te, da li je ovo put za bu­duć­nost’’, s ko­jim ni­ka­da ni­je ni do­šao u zem­lje biv­še Ju­gos­la­vi­je.

Ali ta­ko je to, kulturni lju­di u svi­je­tu vo­le ču­ti ne­što tu­đe, ne­ku dru­gu kul­tu­ru, ko­li­ko god bi­la ra­di­kal­na. Jer Or­kes­tar za svad­be za spro­vo­de jest ra­di­kal­na pri­ča i ni­je za sva­či­je uši, što Bre­go­vić “doma’’ amor­ti­zi­ra ime­nom i pre­zi­me­nom. Da net­ko dru­gi to ra­di, rek­li bi mu da ni­je nor­ma­lan.

Pop glaz­ba ima ne­sre­ću da je eli­tis­ti vo­le pro­gla­ša­va­ti ne­važ­nom, a Bre­go­vić ima spo­sob­nost da je od “na­rod­ne’’, “ma­nje vri­jed­ne’’, “an­ti­mo­der­ne” glaz­be na­pra­vio eli­tu. I to ra­di odu­vi­jek, od po­čet­ka s Bi­je­lim dug­me­tom – uvi­jek na ivi­ci, ni­kad u ma­ri­ci. Vo­li re­ći da je sreć­ko­vić, ali je li to sa­mo sre­ća, pro­ci­je­ni­te sa­mi. Tu su i pa­met­no oda­bra­ni su­rad­ni­ci, ali i kon­cep­ti i pro­jek­ti. Jer tre­ba­lo je hra­bros­ti s li­me­nim or­kes­trom u na­rod­nim noš­nja­ma iz­a­ći u svi­jet. To ni doma mno­gi ne bi na­pra­vi­li da ih ne pro­gla­se “se­lja­ci­ma’’, ali ta­ko je to kad je oko nas sve puno se­lja­či­na.

Stoga ni­je čud­no da je i Eric Clap­ton bio za­in­te­re­si­ran za nje­gov rad (do­bio je al­bum Bre­go­vi­će­ve film­ske glaz­be od Mar­ti­na Scor­se­sea) pa ih je za Clap­to­no­va nas­tu­pa u Be­ogra­du spo­jio pu­bli­sher obo­ji­ce To­mis­lav Šku­lić. I Kanye West ga na­zo­ve na te­le­fon, a Chris­ti­na Agu­ile­ra ku­pi­la je šest pje­sa­ma ko­je će vje­ro­jat­no i sni­mi­ti.

Raz­go­va­ra­li smo u Be­ogra­du u Bre­go­vi­će­vom do­mu, iz­vr­s­no ar­hi­tek­ton­ski ri­je­še­noj, ve­li­koj ukus­no ure­đe­noj kući na­prav­lje­noj od sta­rih ma­te­ri­ja­la jer, ka­ko ka­že, “ne mo­žeš se osje­ća­ti ugod­no u no­voj kući, mo­ra dje­lo­va­ti sta­ro’’. Mo­žda mu je ta­ko i s glaz­bom, bo­lja mu je ako dje­lu­je sta­ro, ar­hiv­ski?

Go­ra­ne, od kud energija za stal­ne tur­ne­je i pu­to­va­nja, ne znam ni­ko­ga odav­de tko nas­tu­pa vi­še od te­be?

Ja sam za­pra­vo neo­šte­ćen, u do­ba kad je Bi­je­lo dug­me ra­di­lo ci­je­la na­ša ka­ri­je­ra ni­je ima­la sto pje­sma. To­li­ko pro­fe­si­onal­ni kom­po­zi­tor na­pi­še go­diš­nje. Ta­ko da sam os­tao svjež za rad, či­ni mi se da kad bi se po­nov­no pra­vio svi­jet i ras­po­red za rad, bi­lo bi bo­lje ova­ko ka­ko sam ja ra­dio. Dak­le, naj­bo­lje go­di­ne ži­vo­ta se ze­zaš i poč­neš da ra­diš s 45, kad ti ne pre­os­ta­je ni­šta dru­go ne­go da ra­diš. Ali one naj­bo­lje go­di­ne ži­vo­ta pro­ves­ti u ra­du mo­žda i ni­je baš hu­ma­no. Ta­ko da sam za­pra­vo po­čeo ra­di­ti tek 1991. i ta­ko sam i da­nas os­tao svjež. Je­sam ma­tor, ali imam ma­lu ki­lo­me­tra­žu.

Gle­dao sam te zad­njih mje­se­ci na ne­ko­li­ko kon­ce­ra­ta, či­ni mi se da da­nas vi­še uži­vaš s

gi­ta­rom kad si s Or­kes­trom za svad­be i spro­vo­de?

Pa za­to što imam svi­ra­če iza se­be.

U Ljub­lja­ni si re­kao teh­ni­ča­ru da ne ga­si i pa­li re­flek­to­re, ne­ka svi­je­tle, to je bi­lo zna­ko­vi­to.

Uvi­jek moj teh­ni­čar za ra­s­vje­tu ka­že “upa­li i idi kući i vra­ti se kad on ode pa uga­si’’.

Je li to za­pra­vo do­ki­da­nje ne­kog be­smis­la scen­skog showa ka­kav svi ra­de?

Pa ja sam to imao i vi­še mi ni­šta ne zna­či. Pri­je sve­ga, moj kon­cert vi­še ne ovi­si o pu­bli­ci. Ni­je to kao u rock’n’rol­lu gdje stal­no mo­ra­mo ne­što da ko­pi­ra­mo, aj­mo sad kao ovaj, aj­mo sad kao onaj. Ov­dje si okru­žen auten­tič­nim fra­je­ri­ma, je­dan je iz Ma­ke­do­ni­je, dvo­ji­ca su s ru­munj­ske gra­ni­ce, dvi­je su iz Bu­gar­ske, to je auten­ti­čan ma­te­ri­jal. Što god nji­ma ba­ciš, ne mo­žeš tra­ži­ti da oni pra­ve ne­što dru­go od to­ga. To is­to sam do­ži­vio s Gip­sy Kin­g­si­ma. Od­svi­raš im pje­smu i odjed­nom gle­daš ka­ko pos­ta­je rum­ba ca­ta­la­na. Jer je uš­la na auten­tič­na vra­ta i iz­aš­la na auten­ti­čan pro­zor. E ta­ko sam ja okru­žen s mu­zi­ča­ri­ma gdje s vr­lo ma­lo zna­ko­va ne­ka­ko pri­rod­no ide. A objek­tiv­no na kon­cer­tu mo­žeš sve po­ja­ča­ti, i sli­ku ra­s­vje­tom i zvuk ozvu­če­njem, ali ono što je me­đu mu­zi­ča­ri­ma na po­zor­ni­ci, to ili je ili ni­je. Svi­ra­mo iz­me­đu 100 i 150 kon­ce­ra­ta zad­njih de­vet go­di­na, ali još uvi­jek imam va­tru iza se­be.

Ko­ja je raz­li­ka ili slič­nost spram roc­ka?

Sje­ćam se kad sam bio u New Yor­ku, slu­čaj­no mi se de­si­lo da od­gle­dam tu ci­je­lu ge­ne­ra­ci­ju, od New York Dol­l­sa, Ra­mo­ne­sa, Blon­die, sve sam ih gle­dao u CBGB-ju u ori­gi­nal­noj pos­ta­vi. I tek sam dva­de­set go­di­na kas­ni­je skon­tao za­što mi se to do­pa­lo. Za­to što ni­je bi­la sa­mo mu­zi­ka, ne­go je bi­lo i ma­lo lu­di­la. A to ma­lo lu­di­la do­la­zi­lo je od ma­lo ama­te­riz­ma jer ni­šta ni­je bi­lo per­fek­t­no na­šti­ma­no. Bio je taj ma­li to­uch out of tu­ne, to je pra­vi­lo, ne sa­mo za mu­zi­ku, ne­go i za to lu­di­lo. E to ti tru­ba­či ima­ju po pri­ro­di stva­ri jer kad do­đeš na ne­ku svad­bu, imaš or­kes­tar ko­ji svi­ra “pra­vu’’ mu­zi­ku, ali ako ne uđu tru­ba­či s lu­di­lom, kao da ni­je ni bi­la svad­ba, je­bo svad­bu bez to­ga. Ta­ko da mi to sad ne­ka­ko pa­še. Pr­vu tur­ne­ju sam svi­rao s ho­rom i or­kes­trom RTS-a u Grč­koj, svi­rao sam u se­dam an­tič­kih am­fi­te­ata­ra. Pos­li­je to­ga sam di­rek­t­no išao u Šved­sku i svi­rao s es­ton­skim or­kes­trom i li­tvan­skim ho­rom. I sve vri­je­me sam se ner­vi­rao zbog tog per­fek­t­no na­šti­ma­nog or­kes­tra. Od­mah na­kon te tur­ne­je sam iz­ba­cio sve dr­ve­ne du­va­če, sve že­ne iz ho­ra, sve or­kes­tar­ske uda­ralj­ke i za­mi­je­nio sve du­va­če ta­ko da sam do­bio balans. I kad svi­ram u ve­li­kom for­ma­tu sa 45 ili 20 lju­di, uvi­jek imam taj ma­li to­uch ra­šti­ma­nog ko­ji pra­vi lu­di­lo. Čak i kad pi­šem or­kes­tar­ske ko­ma­de, ili svi­ram od­lom­ke iz vi­olin­skih kon­ce­ra­ta, a imao sam sva­kak­ve po­rudž­bi­ne, pa i za li­tur­gi­je, ako ne­ma taj ma­li to­uch ra­šti­ma­nog, ni­sam sre­tan. Ta­ko da mi se či­ni da ni­je bi­lo ra­ta i da ni­sam bio pri­nu­đen ra­di­ti va­ni, Bi­je­lo dug­me da­nas bi iz­gle­da­lo ka­kav sam ja bio u Ljub­lja­ni na po­zor­ni­ci, elek­trič­na gi­ta­ra i ovi ko­ji iza pra­ve lu­di­lo.

I po­če­tak Bi­je­log dug­me­ta s pas­tir­skim roc­kom i kraj sa Ći­ri­bi­ri­be­lom bio je tvoj po­ku­šaj uvo­đe­nja na­rod­nog, et­nič­kog u rock. Kas­ni­je se to na­zva­lo wor­ld mu­sic i pos­ta­lo je mo­der­no.

On­da sam bio mlad pa me in­te­re­so­va­lo bi­ti us­pje­šan, ali taj ma­sov­ni ukus bio je da­le­ko od me­ne pri­je ne­go što je kre­nu­lo Bi­je­lo dug­me. Pa je on­da Bi­je­lo dug­me na­pra­vi­lo da to bu­de ma­sov­ni ukus. E sad me vi­še ne in­te­re­su­je da ov­dje pre­vr­ćem ma­sov­ni ukus na ovo što je moj ukus. To me vi­še ne in­te­re­su­je i bi­lo bi za­is­ta sra­mo­ta da ti je ukus u 64. ma­so­van, to je stvar da se sra­mo­tiš pred dje­com.

Ali pu­niš dvo­ra­ne, ci­je­la sce­na ima pro­ble­ma, a ti baš i ne.

Da, ali objek­tiv­no sam ov­dje da­le­ko od ma­sov­nog uku­sa.

Bi­lo mi je za­nim­lji­vo gle­da­ti tvoj kon­cert 2005. u pre­mi­jer­nom pa­ri­škom te­atru na Eli­zej­skim po­lja­na­ma, s am­bi­ci­oz­nim pro­gra­mom Opros­ti­te, je li ovo put za bu­duć­nost ko­ji ni­si ni iz­veo u ovim kra­je­vi­ma. Stra­na pu­bli­ka sve je shva­ti­la iz pr­ve. I Kar­men sa sret­nim za­vr­šet­kom vi­še si iz­vo­dio va­ni ne­go tu, je li razlog eli­ti­zam, sku­po­ća ili či­nje­ni­ca da lju­de ov­dje mo­žda ne bi za­ni­ma­lo?

Ma ne, ali mis­lim da sam za­is­ta da­le­ko od ma­sov­nog uku­sa, a sad da se gu­ram u ne­ku kul­tu­ru, to bi me bi­la sra­mo­ta. Ni­sam ni­ka­da bio u ni­kak­voj kul­tu­ri, u ni­či­joj, pa sad da se gu­ram. Ako po­gle­daš, kul­tu­ra je ipak ne­ki sis­tem vri­jed­nos­ti na­prav­ljen od po­li­ti­ke. Vje­ro­jat­no je nas ko­ji do­la­zi­mo iz ko­mu­niz­ma sra­mo­ta da se pet­lja­mo s kul­tu­rom ( smi­jeh). Mis­lim da sam ov­dje igrao i Kar­men, jed­nom u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci na fes­ti­va­lu rom­skog po­zo­ri­šta, i jed­nom u Za­gre­bu i Ljub­lja­ni. A u svi­je­tu sam je igrao pre­ko 150 pu­ta, od Ko­re­je do Bra­zi­la. Ni­sam ni bio pre­tje­ra­no za­in­te­re­si­ran da je ra­dim tu, ali za­ni­ma­lo me u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci za Ro­me. Ma­da mi je bi­lo tuž­no da gle­dam, dok smo igra­li mla­di su se okup­lja­li oko sta­ri­jih da im pre­vo­de jer i Ro­mi već sla­bo go­vo­re rom­ski. Ta­ko da su sje­di­li oko sta­ri­jih, a ovi su im pre­vo­di­li.

U so­lo ka­ri­je­ri si još ra­di­kal­ni­je ko­ris­tio utje­ca­je et­no glaz­be. Je­si li i zbog tog ra­di­kal­nog zvu­ka us­pio na svjet­skoj sce­ni?

Vje­ro­jat­no, ali ne mo­žeš se ugu­ra­ti u an­glo­sak­son­ski ma­ins­tre­am ili u bi­lo ka­kav ma­ins­tre­am tih ve­li­kih kul­tu­ra, već je i ovo puno. Iako ni­sam u ni­kak­vom ma­ins­tre­amu, us­pio sam za­hva­lju­ju­ći to­me da je svi­jet zna­ti­že­ljan pa ot­kri­je kom­po­zi­to­ra. Ali ka­žem ti, ni­sam to­li­ko blen­tav, kao što ni­sam bio blen­tav ni pri­je ra­ta da se gu­ram da idem va­ni bez nu­žde. Ta­ko se ni sad ne gu­ram da idem na MTV, tu mi ni­je mjes­to. Ne­go znaš ka­ko, ako si na­ivan ti bi sad mis­lio da je sve na te­le­vi­zi­ji, me­đu­tim ni­je, svi­jet je zna­ti­že­ljan i na­đu ono što ih za­ni­ma, sva­kak­va ču­da. Osim to­ga, pr­vi put se do­ga­đa da ma­le kul­tu­re uti­ču na ve­li­ke, pr­vi put u is­to­ri­ji. U li­te­ra­tu­ri, u ku­hi­nji, u mu­zi­ci. Ma­le kul­tu­re pr­vi put u is­to­ri­ji uti­ču na ve­li­ke. Ta­ko da tu neg­dje, u toj ne­koj ru­pi sam ja, uglav­nom je mo­ja pu­bli­ka mla­da, ali pu­bli­ka ko­joj ne trebaju ins­truk­ci­je iz me­di­ja da zna­ju šta tre­ba da vo­le a šta ne.

Zna­či da je svi­jet bo­lje mjes­to una­zad 20 go­di­na, ba­rem što se ti­če kul­tu­re i mul­ti­kul­tu­re?

Bo­lji je si­gur­no, ka­ko bih ja ina­če us­pio.

Osam­de­se­tih su se svi odav­de mo­ra­li tru­di­ti da bi va­ni ne­ko­me po­ka­za­li ne­što.

Ali, tru­dio se ne tru­dio, ni­si imao šta po­ka­za­ti i ni­si imao ko­me da­ti da slu­ša. A sad je već to dru­ga­či­je. Sad sam do­šao iz Ko­re­je, iz Ma­ka­oa, pri­je to­ga sam svi­rao uda­lje­ne gra­do­ve u Ru­si­ji, Tomsk, Kras­no­jarsk. Ne svi­ram u Mek­si­ku sa­mo u Mexi­co Cityju, ne­go u još pet gra­do­va. I ipak je ne­vje­ro­jat­no ču­do što se de­si­lo me­ni. Tu mo­žeš ku­pi­ti naj­ve­ću, naj­deb­lju is­to­ri­ju mu­zi­ke i ne­ma ni­kog od nas ta­mo. Ta­ko da ovo što se me­ni do­ga­đa, da kom­po­zi­tor iz ta­ko ma­le kul­tu­re ima pu­bli­ku po svi­je­tu, za­pra­vo je ču­do.

Či­ni li ti se da ov­dje mo­raš ra­di­ti dru­ga­či­je ne­go va­ni, u Sr­bi­ji, Hr­vat­skoj, Bos­ni, s ma­lim kom­pro­mi­si­ma jer te svi zna­ju?

Pa za­to i ne ra­dim, baš za­to što bih tre­bao ra­di­ti dru­ga­či­je. Is­pred me­ne ide bi­ogra­fi­ja i šta sad da ra­dim s tom bi­ogra­fi­jom?

Za­pra­vo si imao sre­ću da se sve pok­lo­pi­lo, da si u svi­je­tu kre­nuo s glaz­bom ko­ja je ta­man pos­ta­la “in’’ za pu­bli­ku, što čud­ni­je to bo­lje, a po­go­to­vo ako je bo­lje kao tvo­ji pr­vi al­bu­mi film­ske glaz­be.

Pr­vi ugo­vo­ri mi­mo tih an­glo­sak­son­skih pot­pi­sa­ni su u Fran­cu­skoj, svi ve­li­ki arap­ski iz­vo­đa­či i os­ta­li. Is­tog ured­ni­ka imam od pr­vog da­na, sa­mo ja mo­gu bi­ti ta­kav sreć­ko­vić.

Sje­ćaš li se se­dam­de­se­tih? Mno­gi su odav­de htje­li us­pje­ti va­ni s roc­kom, čak i Joh­n­ny Štu­lić 1985., ali ni­je iš­lo.

Da me je it­ko od njih pi­tao, ja bih im re­kao da to ne­ma ni­kak­vog smis­la, ni­je ni­kad ni bi­lo.

A on­da si ti us­pio iz pr­ve?

Za­to što sam išao s ne­čim što je mo­je, ni­sam no­sio ni­šta odav­de što je ima­lo ne­ki in­di­go, ne­go sam no­sio ne­što što je pri­rod­no. Sa­mo ja mo­gu bi­ti to­li­ko sre­tan, ja sam ve­li­ki sreć­ko- vić. Moj umjet­nič­ki di­rek­tor iz Uni­ver­sa­la gle­dao je Dom za vje­ša­nje i on­da je oti­šao u pro­dav­ni­cu da ku­pi plo­ču. Pro­da­vač mu je re­kao da je puno lju­di tra­ži, ali da on ne zna tko je to iz­dao. Shva­tio je da je ni­je nit­ko obja­vio, oti­šao je u am­ba­sa­du i saz­nao mo­ju adre­su, na­zvao me te­le­fo­nom i re­kao da bi iz Uni­ver­sa­la doš­li advo­kat i on da pot­pi­še­mo ugo­vor. I doš­li su ta­man kad smo za­ka­za­li der­nek ko­ji je tra­jao od de­set uve­čer do de­set uju­tro, s ko­jeg su di­rek­t­no otiš­li na avi­on. Oni su doš­li u Be­ograd da to pot­pi­šu, stvar­no ne­ma ni­kak­ve mo­je zas­lu­ge, i od ta­da imam uvi­jek is­tog umjet­nič­kog di­rek­to­ra. Kad on bu­de išao iz Uni­ver­sa­la, ja ću ići s njim.

Je li ti bi­lo olak­ša­nje ri­je­ši­ti se pje­va­ča s ko­ji­ma si ra­dio, je li bi­lo lak­še što vi­še ni­si mo­rao ovi­si­ti o tu­đim hi­ro­vi­ma?

Odu­vi­jek sam znao da pje­va­nje ni­je pro­blem, osim to­ga imao sam sre­ću da sam uvi­jek ra­dio s do­brim pje­va­či­ma. Ra­dio sam s njih

“Svi­ra­ju mi se pje­sme Dug­me­ta. 40 go­di­na ben­da je zgo­dan ali­bi da od­svi­ram Dug­me na bi­ni.”

15-ak i to su sve ve­li­ki pje­va­či. I ovi s ko­ji­ma sam ra­dio va­ni i ovi ov­dje, imao sam sre­će da ne ra­dim s lo­šim pje­va­či­ma. Ta­ko da to ni­kad ni­sam uzi­mao kao ve­li­ki pro­blem, da li je pje­vač ovaj ili onaj, uvi­jek sam znao da će net­ko do­ći pa će bi­ti još bo­lji. Kod nas, iz­u­zev mo­žda Ša­ba­na (Baj­ra­mo­vi­ća, op.a.), pje­va­či ne­ma­ju sa­mo­po­uz­da­nje, nit­ko iz­u­zev Ša­ba­na ni­je auten­ti­čan. Ako se sje­ćaš onog fil­ma gdje Ke­ith Ric­har­ds pro­du­ci­ra Chuc­ka Ber­ryja, kad mu ka­že Ric­har­ds, “Slu­šaj Chuck, ovo po­ja­ča­lo ne­ka­ko ni­je baš naj­bo­lje, a ti kad umreš ovo će os­ta­ti za­bi­lje­že­no’’. A on­da mu ovaj ka­že, “Slu­šaj, ovo je po­ja­ča­lo Chuc­ka Ber­ryja, a ja ni­kad ne­ću umri­je­ti’’. E ta vr­sta sa­mo­po­uz­da­nja je kod nas ri­jet­ka, od na­ših pje­va­ča to sam sreo sa­mo kod Ša­ba­na. Oni su ne­si­gur­ni, sto pu­ta tra­že i pje­va­ju jed­no te is­to. Sni­ma­nje s Ce­sa­ri­om Evo­rom tra­je ot­pri­li­ke ko­li­ko i pje­sma, s Ig­gyjem Po­pom tra­je ko­li­ko i pje­sma, plus-mi­nus mi­nu­tu i pol. Jer šta? To je Ce­sa­ria Evo­ra, to je Ig­gy Pop, to je Ša­ban Baj­ra­mo­vić. Šta sad, da ga tra­žiš da ne bu­de falš? Ne­ka­ko sam imao sre­ću da ra­dim s dos­ta tak­vih ko­ji sa­mo sta­nu pred mi­kro­fon i to je to.

Gle­dao sam dos­ta pu­ta i Ša­ba­na i Ce­sa­ri­ju, ali ka­ko si ti do­šao do tog kon­cep­ta svir­ke ko­ji je dos­ta ra­di­ka­lan, po­go­to­vo za ne­na­vik­nu­tu stra­nu pu­bli­ku?

Već sam imao jed­nu ka­ri­je­ru i ne pra­vim is­te gre­ške kao pri­je, ne do­vo­dim se u si­tu­aci­ju da se od me­ne oče­ku­ju ne­ke stva­ri. Uni­ver­sal od me­ne ne oče­ku­je ni­šta. U ne­kim zem­lja­ma se pro­da­jem kao wor­ld mu­sic, u ne­ki­ma kao cla­ssic ijazz, ne­ma ni­ka­kav tar­get na ko­ji pu­cam. On­da, bit­na je i pu­bli­ka, Kar­men sa sret­nim za­vr­šet­kom sam igrao valj­da 150 pu­ta pri­je ne­go što sam sni­mio plo­ču. Lju­di idu da ku­pe kar­tu i vi­de ne­što što ne zna­ju ni šta je. Pri­je dvi­je go­di­ne sam imao jed­nu po­rudž­bi­nu ko­ja se zo­ve Dnev­nik ne­sret­ne kra­lji­ce, is­to sam igrao pe­de­set pu­ta u raz­nim zem­lja­ma na raz­nim je­zi­ci­ma, ni­kad to ni­sam sni­mio. Lju­di do­đu da vi­de šta ra­dim. Ne­ma ve­ze šta ra­dim, ima ne­ki svi­jet ko­ji je zna­ti­že­ljan da to vi­di. Ne­ka­ko mi je zgod­na ta po­zi­ci­ja, umjes­to one gdje te di­sko­graf­ska ku­ća ušu­ška­va i bla­go te gu­ra u jed­nom prav­cu i oče­ku­je od te­be us­pjeh. Znaš, s ove dis­tan­ce gle­da­ju­ći, puno vre­me­na u Bi­je­lom dug­me­tu sam iz­gu­bio pra­ve­ći us­pjeh. Na dos­ta mjes­ta ne znam da li sam pra­vio mu­zi­ku ili sam pra­vio us­pjeh. Jer me sve ne­ka­ko gu­ra­lo pre­ma to­me. Sad se vi­še uop­šte ne do­vo­dim u tak­vu si­tu­aci­ju. Is­pri­čao sam mom ured­ni­ku šta bih ra­dio slje­de­će, on je re­kao “Ja sam spreman da će se to pro­mi­je­ni­ti de­set pu­ta u na­red­nih go­di­nu da­na’’, ali ni­kad mi ni­je re­kao “Mo­žda to ni­je baš ko­mer­ci­jal­no’’, “Mo­žda bi­smo mo­gli da to pri­la­go­di­mo jer ova cilj­na gru­pa…’’. Ja ne­mam to­ga uop­šte, ne­mam ni­ka­kav pri­ti­sak.

Je­si li pla­ni­rao obja­vi­ti DVD, imaš li snim­ke Opros­ti­te, je li ovo put za bu­duć­nost, postoji li Kar­men na vi­deu?

Ne, znaš šta, to­li­ko mi je dos­ta tih sni­ma­ka kon­ce­ra­ta, mi­li­on lju­di na jed­nom mjes­tu, pa ne mo­ra­mo od sve­ga pra­vi­ti ma­sov­no. Pa ni­je ni Pi­ca­sso štan­cao Gu­er­ni­cu. Ima jed­na Gu­er­ni­ca, iz­vo­li mo­mak i idi vi­di ako ti se baš gle­da. Mo­že­mo s te stra­ne po­sma­tra­ti i mu­zi­ku. Ako že­liš odi i gle­daj, što sad mo­ra sve bi­ti na vi­deu, ne mo­ra sve bi­ti od­štan­ca­no u mi­li­on pri­mje­ra­ka.

Gle­dao sam te u Ljub­lja­ni kad si svi­rao s Or­kes­trom i Ale­nom Is­la­mo­vi­ćem. Kre­nu­le su i pri­če o po­vrat­ku Bi­je­log dug­me­ta. To s Or­kes­trom i pje­sma­ma Dug­me­ta je či­ni mi se bi­lo vi­še po tvo­joj vo­lji.

Ovo je do­bra pri­li­ka, tih 40 go­di­na Dug­me­ta, jer se sje­ćam da kad smo se pri­je 5- 6 go­di­na sas­ta­li, da sam se fi­no osje­ćao.

Pri­je de­vet go­di­na.

Već de­vet go­di­na? U je­bo­te, ima ne­što u toj te­ori­ji re­la­ti­vi­te­ta da što si sta­ri­ji, to ti br­že pro­la­zi vri­je­me. Ni­je su­bjek­tiv­no, ima ne­što u to­me ( smi­jeh). I bi­lo mi je ne­ka­ko li­je­po, maj­ku mu, na­kon du­go vre­me­na svi­ra­ti te pje­sme. I sad mi se to svi­ra, 40 go­di­na Dug­me­ta je ona­ko zgo­dan ali­bi da svi­ram Dug­me na bi­ni.

A i Alen je još uvi­jek u do­broj for­mi, to je zgod­no. On je kao i mo­je pje­va­či­ce Bu­gar­ke, u dva­de­set go­di­na ni­kad ni­su pro­muk­le, one su kao atle­ti­ča­ri, ži­ve di­si­pli­no­va­no, zna­ju da je te­ško bi­ti so­pran, a i Alen je dis­ci­pli­no­van.

Je li to kon­cept ko­ji ćeš pro­ves­ti za ob­ljet­ni­cu 40 go­di­na Dug­me­ta?

Imam dru­gih sto kon­ce­ra­ta pot­pi­sa­nih po svi­je­tu, ali ću si­gur­no od­svi­ra­ti tih kon­ce­ra­ta Bi­je­log dug­me­ta ba­rem 40. I to ću od­svi­ra­ti na mjes­ti­ma na ko­ji­ma ni­kad ni­sam svi­rao u inos­trans­tvu. U Evro­pi i Ame­ri­ci u de­cem­bru. U Ame­ri­ci sam svi­rao sve naj­bo­lje dvo­ra­ne, Car­ne­gie Hall, Walt Dis­ney Con­cert Hall. Svi­rao sam u tim mjes­ti­ma u ko­ja na­ši, ne znam za­što, ali ne idu.

Valj­da ih ne pus­te unu­tra.

Jed­nom sam, mis­lim neg­dje u Mün­c­he­nu, svi­rao u mjes­tu gdje su na­ši lju­di i bi­lo mi je su­per. Ta­ko da idem na ta mjes­ta gdje na­ši svi­ra­ju. Do­bar kon­takt s na­ši­ma ni­sam imao dva­de­set-tri­de­set go­di­na, od ra­ta. Kad je Bi­je­lo dug­me ima­lo zad­nju tur­ne­ju?

To je bi­lo 1989.

Dak­le od 1989. ni­sam svi­rao na­šim ljudima. I sad mi se to zbi­lja ra­di. Ho­ću da svi­ram baš ta mjes­ta gdje svi­ra, ne znam Ce­ca, Thom­p­son, Se­ve­ri­na. Ta mjes­ta ću ići da svi­ram, to mi se zbi­lja ra­di.

Ho­će li bi­ti je­dan pje­vač ili pla­ni­raš po­zva­ti još ne­ko­ga?

Ne znam, mo­gu­će je čak da zov­nem još ne­ko­ga jer svi mi ka­žu ka­ko mno­gi vo­le to da pje­va­ju na kon­cer­ti­ma, ve­ći­na na­ših pje­va­ča ima u re­per­to­aru po­ne­ku pje­smu Bi­je­log dug­me­ta. Ta­ko da mo­žda zov­nem još ne­ko­ga na kon­cer­te, ne­ke ko­je vo­lim kao pje­va­če i ko­ji vo­le da pje­va­ju pje­sme Bi­je­log dug­me­ta.

To bi ra­dio s Or­kes­trom za svad­be i spro­vo­de?

Da, kao u Ljub­lja­ni.

Ne bi išao na elek­tri­fi­ci­ra­nu va­ri­jan­tu Bi­je­log dug­me­ta?

Ma ne, to sam ra­dio pri­je de­vet go­di­na i ne­ma raz­lo­ga da se vra­ćam na to. Ovo mi je ga­la, osim to­ga da­je mi ali­bi da ma­lo pro­mi­je­nim aran­žma­ne, da te pje­sme ma­lo pre­ure­dim. Kad sta­viš u tu ma­ši­ne­ri­ju tru­be, odjed­nom kre­ne u dru­ga­či­jem prav­cu. Ni­je mi sad da po­nav­ljam ne­što sam ra­dio pri­je sto go­di­na, mo­ra bi­ti avantura.

Za­pra­vo je is­ti­na da je uz­bud­lji­vi­ja glaz­ba s Or­kes­trom, ne­go što bi bi­lo Bi­je­lo dug­me na bi­ni.

Pa me­ni je uz­bud­lji­va, vi­dio si u Ljub­lja­ni.

Ka­ko ti se svi­đa da si vi­še ne­go služ­be­na kul­tu­ra svo­jim pje­sma­ma odre­dio ge­ne­ra­ci­je, bez ob­zi­ra gdje ži­ve ili odak­le do­la­ze? Te pje­sme su im ne­što kao za­jed­nič­ki emo­tiv­ni na­ziv­nik.

Ne znam, ali sje­ćam se kad smo svi­ra­li tri kon­cer­ta da sam po­mis­lio kao da su svi po­že­lje­li da bu­du za­jed­no. Kad sam pu­to­vao na pr­vi kon­cert u Sarajevo, on­da sam na aero­dro­mi­ma - tre­ba pro­mi­je­ni­ti 3- 4 dok do­đeš do Sa­ra­je­va - sre­tao lju­de ko­ji su pu­to­va­li s raz­nih stra­na svi­je­ta na te kon­cer­te. Ne­ka­ko mi je bi­lo dra­go da na­kon ne­ko­li­ko groz­nih go­di­na ra­ta još uvi­jek ima­mo pje­sme ko­je pje­va­mo za­jed­no. Znaš, na­kon to­ga sve­ga da ima­mo još pje­sa­ma. Čak sam ne­ke pje­sme i ja na­pi­sao ( smi­jeh).

Lju­de za­ni­ma če­ga će sve bi­ti za 40 go­di­na Dug­me­ta? Cro­atia Re­cor­ds pla­ni­ra obja­vi­ti box set.

Da. Na­po­kon su pris­ta­li da obje­di­ni­mo ka­ta­log jer sam ja vlas­nik tri zad­nja LP-ja, a oni onih pri­je. I uvi­jek je bio pro­blem da obje­di­ni­mo taj ka­ta­log, da ja nji­ma dam svo­je a oni me­ni svo­je pa da iz­a­đe kao je­dins­tven ka­ta­log. A i 30 go­di­na ta je glaz­ba ne­mi­lo­srd­no pi­ra­ti­zi­ra­na. E sad će pr­vi put ka­ta­log iz­i­ći na jed­nom mjes­tu, Dra­gan Ste­fa­no­vić je ura­dio omot i fi­no mi je zna­ti da će to na­po­kon bi­ti sa­kup­lje­no.

Slič­no kao što su Rol­ling Sto­ne­si 2002. obje­di­ni­li ka­ta­log ABCKO–a i Rol­ling Sto­nes Re­cor­d­sa.

I oni su ima­li tak­vo iz­da­nje? Pa da, ra­zum­ni su pa to na­pra­ve kad tre­ba, a mi smo ne­ra­zum­ni i to ra­di­mo u tre­nut­ku kad CD-i vi­še ne pos­to­je, a pri­je ni­smo us­pje­li da se do­go­vo­ri­mo.

“Kanye West je bio na jed­nom mom kon­cer­tu u New Yor­ku i pos­li­je smo se vi­dje­li i ču­li sto pu­ta.”

Ho­će li bi­ti i Dug­me­ta, te­be sa svom tro­ji­com pje­va­ča? Iz­gle­da­ju mi kao uvri­je­đe­ne prin­ce­ze. Kao ne­što se lju­te, ne­će re­ći ni­šta ni za ni pro­tiv, ali i kad se Be­bek, Alen i Ti­fa me­đu­sob­no po­sva­đa­ju, u sta­nju su oti­ći na za­jed­nič­ku tur­ne­ju s tvo­jim pje­sma­ma, a pri­je to­ga ba­ci­ti ma­lo drv­lja i ka­me­nja po te­bi. Zgod­na si­tu­aci­ja, zar ne?

Na es­tra­di smo du­go pa ne­ma vi­še ni­kak­vih iz­ne­na­đe­nja, ali je­di­no što mi je čud­no je kad mi ne­ko pre­pri­ča što mo­ji pje­va­či pri­ča­ju o me­ni. Imam osje­ćaj da pri­ča­ju kao da ni­kad sa mnom ni­su bi­li, kao da go­vo­re o ne­koj ne­poz­na­toj oso­bi o ko­joj slu­ša­ju gla­si­ne. Oni o me­ni go­vo­re kao ne­ki lju­di ko­ji me ne poz­na­ju. Ne­ke aneg­do­te ko­je ne pos­to­je, ni­kad ne pri­ča­ju aneg­do­te ko­je pos­to­je. To mi je uvi­jek bi­lo čud­no, ne znam ka­ko sam us­pio do te mje­re da se otu­đim, ili ja od njih ili oni od me­ne? Jer po­sve su za­bo­ra­vi­li da smo mi to­li­ko vre­me­na bi­li za­jed­no. Ta­ko da uvi­jek imam osje­ćaj da pri­ča­ju kao da me ne zna­ju. Ne znam šta je, za­što je to ta­ko.

Zna­či postoji šan­sa da se do­go­vo­ri­te?

Da­pa­če, ra­do, ne­mam ni­ka­kav pro­blem ni s jed­nim od njih, mis­lim da smo se ras­ta­li pri­je de­vet go­di­na u do­brom ras­po­lo­že­nju. Kad smo se vi­dje­li bi­lo mi je dra­go da smo se sre­li, ne mis­lim da it­ko ima lo­ša sje­ća­nja. Oni su pos­li­je svi­ra­li ne znam ko­li­ko kon­ce­ra­ta za­jed­no, ni­ti sam to bra­nio, ni­ti sam tra­žio da mi pla­ća­ju autor­ska pra­va, nit­ko ni­je pla­tio ni­šta, ni­ko­ga ni­je ni­šta ko­šta­lo. Do­bri smo si, Alen je u tre­nin­gu, on s la­ko­ćom iz­ne­se taj re­per­to­ar i uži­va u nje­mu, a i me­ni je bi­lo li­je­po s njim na bi­ni. Vje­ro­jat­no ću zva­ti još ne­ko­ga.

Vje­ro­jat­no ni­je la­ko čo­vje­ku ni sa­mog se­be pra­ti­ti 15 i vi­še go­di­na u si­tu­aci­ji Bi­je­log dug­me­ta, a ka­mo­li dru­gi­ma, lju­di se mi­je­nja­ju.

Kad smo svi­ra­li ta tri kon­cer­ta, imao sam osje­ćaj da nam je li­je­po, da je svi­ma li­je­po što smo za­jed­no, što su ti lju­di doš­li da pje­va­mo ne­ke sta­re pje­sme s me­ra­kom. Ima da­na ko­je ho­ćeš da za­bo­ra­viš, imaš onih ko­je ho­ćeš da ti os­ta­nu u ži­vo­tu kao li­je­pe us­po­me­ne. Mis­lim da su ta tri da­na bi­la li­je­pa svi­ma na­ma ko­ji smo još ži­vi iz Bi­je­log dug­me­ta. Ove go­di­ne si­gur­no ne, ali mo­gu­će idu­će go­di­ne. Pri­je de­vet go­di­na ne­ka­ko su se sklo­pi­le stva­ri. Uvi­jek su svi htje­li da Bi­je­lo dug­me svi­ra za­jed­no, ali je to bi­lo te­ško iz­ves­ti. Objek­tiv­no, da bi­smo se sku­pi­li mo­ra bi­ti ne­što is­pod to­ga. Imao sam kon­cert u Tr­stu, doš­li su lju­di iz Co­ca-Co­le na moj kon­cert, po­zva­li me na ve­če­ru i ja sam pot­pi­sao na jed­nu sal­ve­tu da ho­ću. Dak­le, ne­što tak­vo bi se tre­ba­lo de­si­ti, a to da ne­ki me­na­dže­ri idu oko­lo i li­je­pe pla­ka­te za Bi­je­lo dug­me, ni­sam si­gu­ran da bi to mo­glo da bu­de kao što su bi­la ta tri kon­cer­ta. Ali ne­mam ni­šta pro­tiv. A ovih kon­ce­ra­ta s or­kes­trom ću od­svi­ra­ti si­gur­no 40.

Is­kre­no, pri­je dva­de­set go­di­na či­ni­lo mi se da se ni­kad ne­ćeš vra­ti­ti Bi­je­lom dug­me­tu, da je no­va forma s Or­kes­trom za svad­be i spro­vo­de to­li­ko do­bra da si se ri­je­šio du­ho­va proš­los­ti. Gle­dao sam te ne­ko­li­ko pu­ta zad­njih mje­se­ci i či­ni­lo mi se es­tet­ski fi­no ri­je­še­no. Lju­di uži­va­ju u no­vim, sta­rim i “sred­njim’’ pje­sma­ma. Kao u Va­ra­ždi­nu, čak i kad ni­su fa­mi­li­jar­ni s re­per­to­arom ču­ju da se do­ga­đa ne­što uz­bud­lji­vo na bi­ni.

Bio sam šo­ki­ran da u Va­ra­ždi­nu imam pu­bli­ku, mis­lio sam da vi­še nit­ko ne po­ka­zu­je in­te­res. Ni­sam tu bio tri­de­set go­di­na i odjed­nom na­đem pu­bli­ku u Va­ra­ždi­nu. Znaš šta, u ovim go­di­na­ma te još dr­ži sa­mo to da oče­ku­ješ da se ne­ko ču­do de­si. Šta bi me ina­če mo­glo dr­ža­ti iz­u­zev da oče­ku­jem da se svaki dan de­si ču­do? Kao to s Clap­to­nom, to mi je su­per, te ne­ke elip­se ko­je kre­nu pri­je 40 go­di­na pa se ova­ko za­vr­še.

Imao si kon­takt s ne­kim poz­na­tim ame­rič­kim pop zvi­jez­da­ma, mo­žeš li re­ći ne­što o to­me?

Kanye West je upao ni­ot­ku­da, ali ci­je­li sam ži­vot sma­trao Clap­to­na za mo­žda naj­važ­ni­ju

oso­bu svog ži­vo­ta. Kad smo bi­li u Ita­li­ji kra­jem šez­de­se­tih, svi­ra­li smo u ba­ru. Pos­li­je kad sam raz­miš­ljao o to­me, da ni­je bi­lo Cre­ama, da ni­je bi­lo Clap­to­na… Pr­vi put sam čuo slo­bod­nu mu­zi­ku, a da ni­je jazz, da ima slo­bo­du. Vje­ro­jat­no bih os­tao ci­je­li ži­vot da svi­ram u ba­ru. Udob­no je, ima lju­di ko­ji pro­ve­du ži­vot u strip­tiz ba­ru, že­ne su li­je­pe, ga­ža je do­bra, mo­gao sam ta­ko ci­je­li ži­vot pro­ves­ti da ni­je bi­lo tog Cre­ama. Me­đu­tim, kad nas je to opa­li­lo ima­lo je ep­ske po­s­lje­di­ce po moj mo­zak. Već su­tra­dan smo po­če­li da svi­ra­mo slo­bod­no, ja i Mi­ćo i Zo­ran, Želj­ko se već bio vra­tio u Sarajevo. I na­rav­no da smo do­bi­li ot­kaz. Uvi­jek sam Clap­to­na sma­trao naj­važ­ni­jom oso­bom, mo­gu­će je da nje­ga ni­je bi­lo ka­ko bih i da­nas svi­rao u strip­tiz ba­ru. I on­da se de­si­lo da su mi pos­la­li po­ru­ku da me tra­ži net­ko na saj­tu, da se pred­stav­lja kao Clap­ton, re­kao sam zo­vi­te ga, šta nas ko­šta? On­da je Šku­lić sve do­go­vo­rio. Kad je do­la­zio u Be­ograd na kon­cert, ta­man sam imao slo­bo­dan dan. Od sve­ga sam se na­vi­še bo­jao da ne svi­ra kao one sta­re bu­da­le, znaš kad ma­tor­ci ho­će da se do­dvo­re pu­bli­ci pa svi­ra­ju piz­da­ri­je. Sa­mo je na po­čet­ku re­kao “Ja sam EC, svi­rat ću vam ve­če­ras blu­es“. Ta­ko mi je sr­ce bi­lo na mjes­tu, be­skom­pro­mis­no, Clap­ton je svi­rao blu­es i svi su to s po­što­va­njem od­s­lu­ša­li. Bio sam po­no­san na nje­ga, mo­žda i na se­be što naj­ve­ći fra­jer mog ži­vo­ta ni­je ne­ka piz­da ko­ja će sad da se ufu­ra i na­uči de­set ri­je­či srp- sko­ga, da se do­dvo­ra­va s “do­ubo­ar dan’’, ne­go je sje­dio i svi­rao blu­es.

Ma­lo je sta­ri­ji od me­ne, ali sve­jed­no, mi smo ta ge­ne­ra­ci­ja inva­li­da rock ‘ n’ rol­la pa smo sva­šta pri­ča­li, on me­ni o svo­jim, a ja nje­mu o svo­jim stva­ri­ma. Re­kao mi je da mu je Mar­tin Scor­se­se da­ro­vao mo­ju pr­vu plo­ču Dom za vje­ša­nje, a da je pos­li­je ku­po­vao no­ve plo­če. Su­tra­dan je pi­tao mo­že li do­ći na ka­fu pri­je aero­dro­ma i do­šao je kod me­ne. U ovim go­di­na­ma vje­ro­jat­no svat­ko ima te elip­se ko­je kre­nu, za­vr­te se i vra­te se, ali ih ne­ma puno.

Po­go­to­vo va­ni či­ni se da se svat­ko že­li na­pi­ti s no­vog, fri­škog iz­vo­ra, ubos­ti ma­lo svje­že kr­vi i ide­ja?

Ni­je on čo­vjek ko­ji bi se ka­čio na bi­lo što, on je fi­ni čo­vjek, skroman, ali mo­gu da za­mis­lim da mu se do­pad­ne lu­di­lo ko­je pro­izvo­di bal­kan­ska mu­zi­ka s tru­ba­či­ma. To mo­gu po­sve da ra­zu­mi­jem. Kanye West je bio na mom kon­cer­tu u New Yor­ku i pos­li­je smo se vi­dje­li i ču­li sto pu­ta. Mis­lim da mu je žao što je od me­ne ne­kih pet ili šest ko­ma­da ku­pi­la ona pla­va, ka­ko se zo­ve, Chris­ti­na Agu­ile­ra. Ni­šta s tim još ni­je ura­di­la. Ne znam ko­je su pje­sme, ali mi je Uni­ver­sal ja­vio da je uze­la šest ko­ma­da. Mis­lim da im je žao jer je sad na svim top lis­ta­ma “Talk Dir­ty’’ ko­ji je od Bal­kan Be­at Boxa uzeo ko­mad pje­sme. To je pr­vi put da je stvar­no ne­što uš­lo u ma­ins­tre­am, ona­ko na­ve­li­ko.

Lju­di vje­ro­jat­no pre­poz­na­ju za­nim­lji­ve stva­ri da­nas vi­še ne­go ikad, i glaz­be­ni­ci i pu­bli­ka. Či­ni mi se da pu­bli­ka is­to reagira u Pa­ri­zu, Mek­si­ku ili Ri­mu, da osje­ća­ju glaz­bu ko­ju iz­vo­diš s Or­kes­trom?

Ma­lo je kre­ten­ski pri­ča­ti na­uč­na objaš­nje­nja za novine, ali naš­li su ne­ku fru­lu u Nje­mač­koj sta­ru 20 hi­lja­da go­di­na. To zbi­lja do­ka­zu­je da je čo­vjek pra­vio mu­zi­ku pri­je re­li­gi­je, pri­je go­vo­ra, pri­je bi­lo če­ga. Ta­ko da je mu­zi­ka, na­uč­no, pr­vi ljud­ski go­vor. Ni­je ču­do da mu­zi­ka ta­ko la­ko spo­ra­zu­mi­je­va lju­de, ni­šta ta­ko la­ko ne spa­ja lju­de, ni po­li­ti­ka, ni re­li­gi­ja, ni je­zik. Ta­ko da ako do­bro go­vo­riš je­zik ko­ji se zo­ve mu­zi­ka, u Si­bi­ru, Is­lan­du ili Či­leu, iako su na raz­nim mjes­ti­ma lju­di raz­li­či­to na­uče­ni da pri­ma­ju mu­zi­ku, na kra­ju ipak osje­tiš da idu kući s uti­skom da im se de­si­lo da sret­nu mu­zi­ku iz kul­tu­re ko­ju ma­nje zna­ju. Idu kući bo­ga­ti­ji. A on­da, u mo­jim go­di­na­ma znaš da je ži­vot kra­tak. I po­mis­liš, je­bi ga, par hi­lja­da lju­di ti je da­lo dva sa­ta svog ži­vo­ta, pa je­bo ma­ter Bre­go­vi­ću, bu­di do­bar ako su ti već ta dva sa­ta da­li, bu­di do­bar ( smi­jeh)!

O PJE­VA­ČI­MA DUG­ME­TA:

“Ne­mam pro­blem ni s jed­nim od njih, mis­lim da smo se ras­ta­li pri­je de­vet go­di­na u do­brom ras­po­lo­že­nju. Vje­ro­jat­no ću ih zva­ti opet.”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.