“Vo­lim Split, me­di­cu i Be­lin­du Be­de­ko­vić”

Glaz­be­ni­ca ko­ja stva­ra iz svo­je spa­va­će so­be

Rolling Stone (Croatia) - - Rock&roll - BO­JA­NA KRI­ŽIĆ

‘TKO BI IKAD re­kao!?”, re­če­ni­ca je ko­ju ova glaz­be­ni­ca iz To­ron­ta iz­go­vo­ri sva­ki put ka­da ot­kri­je da u ne­koj zem­lji ima pu­no vi­še fa­no­va ne­go što je oče­ki­va­la, a u nje­nom slu­ča­ju to je vr­lo čes­to. Ia­ko je Ka­na­đan­ka, Chinawoman (Mic­hel­le Gu­re­vich) svoj neo­bi­čan glaz­be­ni iz­ri­čaj vu­če iz zem­lje po­ri­jek­la svo­jih ro­di­te­lja, Ru­si­je, što do­nek­le objaš­nja­va či­nje­ni­cu da se is­toč­na Eu­ro­pa pre­tvo­ri­la u nje­no igra­li­šte. Naj­ve­ća ba­za fa­no­va joj je u Tur­skoj, Ru­si­ji i Te­he­ra­nu, a u pr­vom po­sje­tu Za­gre­bu re­zer­vi­ra­la je dvo­ra­nu ko­ja pri­ma 200 lju­di, što se is­pos­ta­vi­lo kao tri­put ma­nja broj­ka od re­al­ne.

Tre­nut­no si na tur­ne­ji i u sklo­pu So­un­ded Bo­di­es Fes­ti­va­la nas­tu­pi­la si po­nov­no u za­gre­bač­koj Tvor­ni­ci. Ka­ko se svir­ke uži­vo raz­li­ku­ju od tvo­jih al­bu­ma?

Pu­tu­jem s tri od­lič­na glaz­be­ni­ka: Tim je na kla­vi­ja­tu­ra­ma, Ro­bin na bub­nje­vi­ma, a Di­ego na gi­ta­ri/ ba­su. Ja sam neg­dje iz­me­đu, ro­ti­ram gi­ta­ru i kla­vi­ja­tu­re, no u po­s­ljed­nje vri­je­me ra­dim vi­še pje­sa­ma u ko­ji­ma sa­mo pje­vam. Uži­vo zvu­či­mo kao pu­no di­na­mič­ni­ja in­ter­pre­ta­ci­ja in­tim­nog do­živ­lja­ja s al­bu­ma. Ono što je nas­ta­lo u sa­mot­nom okru­že­nju, pos­ta­je za­jed­nič­ko slav­lje­nje me­lan­ko­li­je. Na po­čet­ku se te­ško bi­lo na­vik­nu­ti na ve­li­ku po­zor­ni­cu, na show u ko­je­mu ne­ma ve­li­kog do­ti­ca­ja s pu­bli­kom, kao da si iz­dvo­jen u stak­le­nom ak­va­ri­ju. No na­vik­la sam se, ipak je ve­li­ka pu­bli­ka po­zi­tiv­na stvar.

Ko­li­ko ins­tru­me­na­ta svi­raš?

Pa, pu­no i ni­je­dan. Ko­ris­tim kla­sič­nu i elek­trič­nu gi­ta­ru, kla­vir, syn­th, bas i uda­ralj­ke, no ne mo­gu re­ći da do­bro svi­ram ije­dan od tih ins­tru­me­na­ta. Gle­da­la sam do­ku­men­ta­rac u ko­jem je Pat­ti Smith po­ka­za­la da ne zna akor­de na gi­ta­ri, no una­toč to­me mo­gla je ras­tu­ri­ti na po­zor­ni­ci pred ti­su­ću lju­di. Pre­ma mom is­kus­tvu, naj­bo­lje me­lo­di­je nas­ta­ju ka­da spa­jaš nes­po­ji­vo, što je lak­še ako ni­si uvjež­ba­vao odre­đe­ne slje­do­ve no­ta ci­je­li ži­vot. Za­to mis­lim da je bo­lje kom­po­ni­ra­ti na ins­tru­men­ti­ma o ko­ji­ma ni­šta ne znaš jer da­ju svje­ži­nu i ori­gi­nal­nost me­lo­di­ja­ma.

U me­di­ji­ma te pra­ti re­če­ni­ca “stva­ra glaz­bu iz spa­va­će so­be”. Je­li to sa­mo fra­za ili uis­ti­nu ni tre­nu­tak ne pro­ve­deš u stu­di­ju?

Za­pra­vo to je is­ti­na. Snim­ke zvu­če pr­lja­vi­je, ali ne bih mi­je­nja­la flek­si­bil­nost ra­da kod ku­će za čis­ti­ji zvuk. Ako ni­sam za­do­volj­na snim­lje­nim vo­ka­lom u ne­dje­lju, mo­gu po­no­vi­ti u uto­rak ka­da mi se glas opo­ra­vi. Ako na­kon utor­ka ni­sam za­do­volj­na s gi­tar­skim so­lom, mo­gu ga po­no­vi­ti. I pre­do­miš­lja­nje se ne ra­ču­na u sto­ti­na­ma eura ko­li­ko ko­šta vri­je­me u stu­di­ju.

Vi­še od de­set go­di­na ra­di­la si u film­skoj in­dus­tri­ji. Što te gur­nu­lo u svi­jet glaz­be?

Po­če­la sam iz­la­zi­ti s mu­zi­ča­rem, upoz­na­la dos­ta nje­go­vih ko­le­ga i pos­ta­la znatiželjna. On­da sam s naj­bo­ljim pri­ja­te­ljem ko­pa­la po MySpa­ceu i on mi je pred­lo­žio da na­pra­vim pro­fil. “Ali ne­mam ni jed­nu pje­smu”, rek­la sam mu, na što je on re­kao da će me otva­ra­nje pro­fi­la na­tje­ra- ti da je na­pi­šem. I bio je u pra­vu - na­kon tje­dan da­na “I Kiss The Hand of My Des­troyer” je bi­la go­to­va.

Što je pr­vo iz­aš­lo, ri­je­či ili me­lo­di­ja?

Sti­ho­vi su bi­li zad­nji. Na­kon što sam sve sni­mi­la, os­ta­lo je pi­ta­nje oda­bi­ra te­me ko­ja će “le­ći” na note. Po­seb­nu su mi pat­nju za­da­va­li re­fre­ni jer to su ri­je­či po ko­ji­ma će lju­di pam­ti­ti tu pje­smu. Mis­lim da ni­šta u pje­smi ni­je važ­ni­je od do­bre me­lo­di­je, čak ia­ko su sti­ho­vi osred­nji jer je me­lo­di­ja ono što će za­dr­ža­ti slu­ša­te­lja. Ne ka­žem da uvi­jek us­pi­je­vam u to­me, ali to je ono če­mu te­žim.

Već si ne­ko­li­ko pu­ta po­sje­ti­la Hr­vat­sku. Kak­vi su doj­mo­vi?

Oto­ci su pre­kras­ni, a vje­tro­vi­te praz­ne uli­ce sta­ro­ga gra­da u Spli­tu su me odu­še­vi­le. I do­jam da su mno­gi sta­nov­ni­ci ko­ji su odras­li u okol­nim se­li­ma ne­ka­ko ek­s­trem­ni koz­mo­po­li­ti. Svi­đa mi se i me­di­ca i Be­lin­da Be­de­ko­vić. Ako mo­ram iz­dvo­ji­ti i lo­še stra­ne, to je neo­bič­no glas­na pu­bli­ka na po­s­ljed­njem kon­cer­tu u Spli­tu. No znam da me vo­le, valj­da je to nji­hov na­čin po­ka­zi­va­nja lju­ba­vi.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.