KOLUMNA Kud plo­vi ovaj brod

Rolling Stone (Croatia) - - Rock&roll - IVA­NA SI­MIĆ BO­DRO­ŽIĆ

‘KUD PLO­VI ovaj brod” za­pra­vo je nas­lov jed­ne pje­sme. Nje­zi­ni auto­ri su Esad Ar­na­uta­lić i Ar­sen De­dić, a pr­vi put je iz­ve­de­na 1970. go­di­ne u Spli­tu na fes­ti­va­lu, ot­pje­va­la ju je di­va Ra­doj­ka Šver­ko. Tro­jac je iz­veo ča­ro­li­ju ta­ko da je če­tr­de­set i če­ti­ri go­di­ne na­kon te iz­ved­be sa­mo na Yo­uTu­be ka­na­lu pos­lu­ša­na vi­še sto­ti­na ti­su­ća pu­ta. Ni­sam je du­go ču­la, ia­ko su dje­tinj­stva mo­je ge­ne­ra­ci­je bi­la pre­plav­lje­na nje­zi­nim re­fre­nom na svim te­ra­sa­ma ljet­nih od­ma­ra­li­šta na ko­ja smo od­la­zi­li s ro­di­te­lji­ma. Po­no­vo sam je ču­la u ki­nu, na pre­mi­je­ri fil­ma “Otok lju­ba­vi” Ja­smi­le Žba­nić. Ni­sam film­ska kri­ti­čar­ka pa se ne­ću ni­ti pra­vi­ti da je­sam, fil­mo­ve di­je­lim na one in­s­pi­ra­tiv­ne i one ko­ji to ni­su, a i po­red sve ter­mi­no­lo­gi­je film­ske te­ori­je stvar s do­pa­da­njem uglav­nom se svo­di na pi­ta­nje vje­re. Jes­te li po­vje­ro­va­li ili nis­te? Ja sva­ka­ko je­sam.

Er­min Bra­vo, to jest Gre­bo, le­ži me­đu no­ga­ma svo­je trud­ne su­pru­ge, Fran­cu­ski­nje Lil­li­ane i pje­va joj u tr­buh, ona ne ra­zu­mi­je ri­je­či pje­sme, ali je di­ra, sce­na se ra­zvi­ja ona­ko da na tren sve zas­ta­ne u spo­ju ne­iz­vjes­nos­ti, stra­ha, njež­nos­ti i ra­dos­ti, baš za­to što je sve ta­ko; ne­mo­gu­će pre­dvi­dje­ti, kon­tro­li­ra­ti, za­us­ta­vi­ti pro­mje­nu. Još ma­nje onu ener­gi­ju ko­ja se sva­kod­nev­no ra­zvi­ja me­đu lju­di­ma, ko­ja nam mi­je­nja ži­vo­te, onu zbog ko­je že­li­mo di­je­li­ti i bi­ti po­di­je­lje­ni s dru­gi­ma, ko­ja se kroz po­vi­jest raz­li­či­to in­ter­pre­ti­ra­la, a kod nas, u Hr­vat­skoj, sa­da i ov­dje, ako ni­je u ins­ti­tu­ci­onal­nim ok­vi­ri­ma, a po­go­to­vo ako ni­je u dvo­je, naj­češ­će kao gri­jeh. Ta pje­sma, na­pi­sa­na pri­je vi­še od 40 go­di­na, mo­žda naj­bo­lje u sti­ho­vi­ma ilus­tri­ra onu oz­bilj­nu di­men­zi­ju fil­ma, na pr­vi po­gled ko­mič­nog. Ujed­no go­vo­ri o uni­ver­zal­nos­ti umjet­nos­ti, u ovom slu­ča­ju pje­sme i Ja­smi­li­nog fil­ma, o uni­ver­zal­nos­ti lju­ba­vi, jed­nom kad pres­ta­ne bi­ti politič­ka ka­te­go­ri­ja, a po­ne­što, pos­tav­lja­ju­ći pi­ta­nje ku­da, go­vo­ri i o Za­gre­bu ko­ji je, ta­kav ka­kav je, suz­dr­žan, gos­pod­ski i iz­nad sve­ga i sva­ko­ga, do­če­kao film o po­mi­ca­nju gra­ni­ca na na­šem pros­to­ru kao ne­što što je sam dav­no na­di­šao. Ali o če­mu se za­pra­vo ra­di? Taj is­ti Za­greb, na zrač­noj uda­lje­nos­ti od sa­mo ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra na kro­vo­vi­ma svo­jih naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­jih zgra­da na ve­li­kim LED ekra­ni­ma (ia­ko su sve rek­la­me po za­ko­nu iz stro­gog cen­tra tre­ba­le bi­ti uk­lo­nje­ne) za­hva­lju­je Bo­gu na do­no­še­nju za­ko­na ko­ji ve­zu is­klju­či­vo iz­me­đu mu­škar­ca i že­ne u Us­ta­vu RH priz­na­je kao us­tav­nu ka­te­go­ri­ju. Od­ne­dav­no Za­greb rek­la­mi­ra i mo­li­tve­nu kam­pa­nju “40 da­na za ži­vot”, ko­joj je cilj že­na­ma za­bra­ni­ti ras­po­la­ga­nje vlas­ti­tim ti­je­lom i ži­vo­tom. Sve to, na­rav­no bes­plat­no, ogla­ša­va tvrt­ka Di­vi­nus Vic­to­ria ko­ja je proš­le go­di­ne za­vr­ši­la pos­lo­va­nje u mi­nu­su od 1,4 mi­li­ju­na ku­na. Udru­ga ko­ja se ci­nič­no na­zi­va mi­ro­lju­bi­vom, či­je čla­ni­ce da­nju i no­ću mo­le kru­ni­cu pod pro­zo­ri­ma gi­ne­ko­lo­ških odje­la gdje se nalaze pa­ci­jen­ti­ce ko­je su iz ovih ili onih, ali po­sve in­tim­nih raz­lo­ga, pri­si­lje­ne na pre­kid trud­no­će. Udru­ga po­dr­ža­na od li­ječ­ni­ka ko­ji su oba­vi­jes­ti­li javnost da jed­na od za­gre­bač­kih bol­ni­ca, Sve­ti Duh, vi­še ne obav­lja tak­ve ope­ra­tiv­ne za­hva­te zbog pri­go­vo­ra sa­vjes­ti či­ta­vog osob­lja, tje­ra­ju­ći ta­ko pa­ci­jen­ti­ce da ono što im dr­ža­va jam­či oba­ve u pod­zem­lju i ile­ga­li, ri­ski­ra­ju­ći ži­vot. Li­ječ­ni­ci pod­sje­ća­ju da je za­kon po ko­jem že­na ras­po­la­že svo­jim ti­je­lom do­ne­sen dav­ne 1978. pa je, pre­ma to­me valj­da, zas­ta­rio.

Jed­na, ka­ko ne­ki ka­žu, opu­šta­ju­ća komedija nu­di sli­ku po­sve dru­ga­či­je obi­te­lji. I ov­dje go­vo­ri­mo o ča­rob­nom troj­cu; kao što su Esad, Ar­sen i Ra­doj­ka uje­di­ni­li umjet­nič­ku ener­gi­ju ko­ja de­set­lje­ći­ma os­tav­lja tra­go­ve, u “Oto­ku lju­ba­vi”, na plat­nu, to su na­pra­vi­li Er­min, Ari­ane i Ada na po­sve ne­na­met­ljiv, za­ba­van na­čin ko­ji tje­ra na raz­miš­lja­nje. Umi­je­će je tak­voj, pr­vens­tve­no po­li­tič­koj te­mi kao što je lju­bav iz­me­đu tro­je lju­di, pri­ći na na­čin ko­ji ne­će po­tak­nu­ti sje­ču gla­va, ali mo­že, kao kod nas, iz­a­zva­ti in­di­fe­rent­nost druš­tva ia­ko ga se te­ma naj­bli­že do­ti­če. Ovo ni­je film o pro­mi­ca­nju LGBT ide­olo­gi­je, ka­ko će ga ra­di­ka­li na­zva­ti, ni­je čak ni o ljet­noj avan­tu­ri, ka­ko će ga dis­tri­bu­te­ri pred­sta­vi­ti, ovo je film o na­šim ma­lim, ta­ko krat­kim ži­vo­ti­ma, naj­češ­će iz­mu­če­nim bes­kraj­nim i ne­pre­mos­ti­vim po­no­rom iz­me­đu ono­ga što je­smo i ono­ga što že­li­mo bi­ti. Od­ba­ci­va­nje i te mr­vi­ce sre­će na ko­ju pu­tem na­iđe­mo zbog za­tvo­re­nos­ti za sve dru­go osim za ono na što smo na­uče­ni ili od dje­tinj­stva iz­dre­si­ra­ni. Naj­vi­še od sve­ga, ovo je film o po­mi­ca­nju gra­ni­ca, a mi kao da ne vi­di­mo da one idu sa­mo pre­ma unu­tra, pre­ma na­ma, da pos­ta­je­mo sve sku­če­ni­ji, da se dav­ne se­dam­de­se­te či­ne kao pros­tor slo­bo­de ko­ji je nu­dio, obe­ća­vao, uje­di­nja­vao raz­li­či­tos­ti. Sa­da nam tre­ba Us­tav da bi­smo se vo­lje­li, tre­ba nam Gos­po­din Bog ko­ji će bez po­pus­ta na­lo­ži­ti da za kri­vi oda­bir pla­ća­mo u ovom i svim idu­ćim ži­vo­ti­ma, tre­ba nam politič­ka i kul­tur­na eli­ta da sni­ma­nje fil­ma, ko­ji će obo­ga­ti­ti na­še ži­vo­te, pro­zo­ve svo­jom mi­loš­ću, tre­ba nam me­tro­po­la ko­ja na kar­ti svi­je­ta iz­gle­da kao za­pu­šte­no se­lo sa ša­to­ri­ma na glav­nom tr­gu i ne­ukus­nim, si­ro­vim rek­la­ma­ma ko­je vri­je­đa­ju zdrav ra­zum jer je no­vac, una­toč ne­pla­će­nim po­re­zi­ma, u ru­ka­ma sred­njo­vje­kov­nih in­k­vi­zi­to­ra. Ne ostaje dru­go ne­go pi­ta­ti se za­is­ta, kud plo­vi ovaj brod jer ka­ko pje­sma ka­že, po­vrat­ka ne­ma... Na “Otok lju­ba­vi” si­gur­no ne, ali uči­ni­te do­bro za se­be, po­gle­daj­te film i os­ta­ni­te bar krat­ko na pu­či­ni sna.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.