“Ja sam dizajner. Mo­je je da uka­žem na pro­blem”

Mir­ko Ilić o stri­pu, su­rad­nji s Ra­ge Aga­inst the Mac­hi­ne i važ­nos­ti to­le­ran­ci­je

Rolling Stone (Croatia) - - ROCK & ROLL -

POZ­NA­TI STRIP autor i ilus­tra­tor Mir­ko Ilić na ne­dav­nom de­ve­tom Fes­ti­va­lu to­le­ran­ci­je u Za­gre­bu odr­žao je mul­time­di­jal­no pre­da­va­nje “Sim­bo­li mržnje”, o neo­fa­šis­tič­koj iko­no­gra­fi­ji u jav­nim pros­to­ri­ma u dr­ža­va­ma biv­še Ju­gos­la­vi­je, ko­ja je u po­s­ljed­nje vri­je­me sve češ­ća i o ko­joj se šu­ti u jav­nos­ti. U raz­go­vo­ru za Rol­ling Sto­ne Ilić go­vo­ri za­što je važ­no go­vo­ri­ti o sim­bo­li­ma fa­šiz­ma, pri­ča o su­rad­nji s ben­dom Ra­ge Aga­inst The Mac­hi­ne, po­če­ci­ma u strip sku­pi­ni No­vi kva­drat i lju­ba­vi pre­ma cr­ta­nju s olov­kom u 21. sto­lje­ću.

Ko­li­ko su sim­bo­li mržnje sa­mo me­ta­fo­ra, a ko­li­ko stvar­na pri­jet­nja?

Kad mi net­ko pre­ko Fa­ce­bo­oka ša­lje po­ru­ke da će me ubi­ti ako se po­no­vo po­ja­vim zbog pre­da­va­nja, on­da mi to baš ni­je me­ta­fo­ra. Ako mog pri­ja­te­lja pre­tu­če tak­vih de­se­tak, po­lo­me mu vi­li­cu i raz­bi­ju mu lu­ba­nju, ni­je baš me­ta­fo­ra.

Je li to mo­del po­na­ša­nja druš­tva ili su u pi­ta­nju po­je­din­ci?

Pet­na­est lju­di iz po­je­di­ne tu­če ni­su po­je­din­ci, to je gru­pa. Vr­lo su or­ga­ni­zi­ra­ni, što je vid­lji­vo po re­ak­ci­ja­ma na sta­di­oni­ma. U Ame­ri­ci ima vi­še skin­he­ada ne­go ov­dje, ali oni ne mo­gu jav­no nas­tu­pa­ti i nji­ho­vi gra­fi­ti se od­mah bri­šu. Ako pro­še­ta­mo do ho­te­la u ko­jem sam od­sjeo, mo­gu vam po­ka­za­ti ba­rem pet sim­bo­la skin­he­ada ko­ji se ne bri­šu, vje­ro­jat­no ni ne zna­ju što zna­če.

Je li to sto­ga što vlast u Za­gre­bu ne sma­tra da je to opas­no ili se sa­mo po­na­ša kao da ne pos­to­ji?

Ni­je ih bri­ga, ima­ju dru­ge stva­ri ko­je će ra­di­ti. Ru­čak, ve­če­ra, pos­lov­na pu­to­va­nja, to je pu­no za­nim­lji­vi­je. Ig­no­ri­ra­ju taj pro­blem, ako ne­ma­ju od to­ga ko­ris­ti, ne že­le se s tim igra­ti.

Sme­ta li vas to?

Na­rav­no da me sme­ta, ali vas oči­to ne. Zar ni­je smi­ješ­no da ja dr­žim pre­da­va­nje a ne net­ko tko to vi­di sva­ki dan?

S ob­zi­rom na ni­sku kva­li­te­tu no­go­me­ta i na ma­lo gle­da­te­lja na utak­mi­ca­ma, či­ni se da je taj pro­blem sve ma­nji.

To vam se sa­mo či­ni. Za­što na utak­mi­ca­ma ima­te ma­lo gle­da­te­lja?

Jer se igra loš no­go­met.

Ni­je sa­mo zbog to­ga, ne­go za­to što vas mo­gu i is­tu­ći.

Je­su li na­vi­jač­ke sku­pi­ne mar­gi­na­li­zi­ra­ne sku­pi­ne u druš­tvu zbog to­ga što ih je ma­lo?

Pa ne baš. Ne­ko­li­ko ti­su­ća na­pa­lo je ne­ko­li­ko sto­ti­na su- di­oni­ka po­vor­ke Gay Pri­de u Be­ogra­du, šest ti­su­ća ih u cen­tru gra­da ba­ca Mo­lo­tov­lje­ve kok­te­le, tu­ku se s po­li­ci­jom, ru­še auto­mo­bi­le, a to ni­je mar­gi­nal­no. Oni se vr­lo la­ko or­ga­ni­zi­ra­ju.

Pu­šte­no im je da se or­ga­ni­zi­ra­ju.

To je ne­što dru­go. Ali de­fi­ni­tiv­no ni­je mar­gi­nal­no ako im se to do­zvo­lja­va. Vje­ro­jat­no su mis­li­li o sme­đim ko­šu­lja­ma u Nje­mač­koj da su mar­gi­nal­na sku­pi­na lju­di, pa je ona na­ras­la. To je re­al­na pri­jet­nja. Vje­ru­jem da u Sr­bi­ji pos­to­ji od 10 do 15 ti­su­ća or­ga­ni­zi­ra­nih skin­he­ada.

Je­su li ovak­vi fes­ti­va­li i nas­tu­pi po­put va­šeg do­vo­ljan apel da stva­ri tre­ba mi­je­nja­ti? Ima­te li efi­kas­ni­ji pri­jed­log ili mo­del ko­ji bi spri­je­čio to na­si­lje, kad dr­ža­va ne dje­lu­je?

Ja sam dizajner. Za­što bih ja imao ika­kav druš­tve­ni mo­del? Mo­je je da uka­žem na pro­blem, a va­še da vi­di­te ka­ko će­te ga ri­je­ši­ti. Sva­ka sre­di­na se s ti­me no­si na svoj na­čin. Na to ne mo­že utje­ca­ti net­ko iz­va­na. To je pi­ta­nje mo­ra­la va­šeg druš­tva.

Čes­to ste pri­hva­ća­li su­rad­nje ko­je su bli­ske va­šim sta­vo­vi­ma, pri­mje­ri­ce s ben­dom Ra­ge Aga­inst The Mac­hi­ne.

Mo­ja fir­ma oko 40 pos­to pos­lo­va ra­di bes­plat­no. Wi­ma Wan­der­sa su jed­nom pi­ta­li o sre­ći u nje­go­voj ka­ri­je­ri, a on je od­go­vo­rio u sti­lu da je čud­na stvar sa sre­ćom ka­ko se uvi­jek do­ga­đa ta­len­ti­ra­ni­ma. Us­pio sam za­hva­lju­ju­ći is­klju­či­vo sto­ti­na­ma lju­di ko­ji su mi po­mo­gli. Kad god sam ra­dio stri­po­ve, ili bi­lo ko­je dru­ge stva­ri, ni­kad ni­sam pi­tao ko­li­ko će pla­ti­ti, uvi­jek sam ra­dio zbog se­be. Uvi­jek sam htio ne­što re­ći ako mi je to važ­no. Upra­vo sam za­vr­šio jed­nu knji­gu na ko­joj smo ra­di­li go­di­nu da­na, a od ko­je ne­će bi­ti ni­kak­vog fi­nan­cij­skog fe­ed­bac­ka, ali me sil­no za­ni­ma­la, ne­što sam htio s njo­me re­ći.

Re­ci­mo, pla­kat za film “Cr­ve­ni i cr­ni” ni­sam ra­dio za ci­je­nu ko­ju Ja­dran film pla­ća

AKTIVIST

Mir­ko Ilić

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.