Po­nov­no stva­ra­nje My Mor­ning Jac­ke­ta

Jim Ja­mes pro­dr­mao je stva­ri i al­bu­mom The Wa­ter­fall uro­nio u mrač­ne kut­ke.

Rolling Stone (Croatia) - - ROCK & ROLL -

BI­LO JE PRE­DO­BRO da bi tra­ja­lo: u lis­to­pa­du 2013., My Mor­ning Jac­ket oku­pi­li su se ka­ko bi sni­mi­li sed­mi al­bum. Bi­lo je to u vi­li na vr­hu br­da u Stin­son Be­ac­hu, mjes­taš­cu i pla­ži u sje­ver­noj Ka­li­for­ni­ji, gdje je go­di­na­ma ži­vio Jer­ry Gar­cia. Ti­je­kom da­na bend bi sni­mao, a on­da bi ku­ha­li ve­če­ru i še­ta­li pla­žom, po­ne­kad uvu­kav­ši ko­ji dim po­seb­ne elek­tron­ske ci­ga­re­te. “Na­da­le­ko i na­ši­ro­ko ni­je bi­lo ni­ko­ga, kao da smo bi­li u na­pu­šte­nom ra­ju”, tvr­di fron­t­man Jim Ja­mes. “Ti­je­kom no­ći, bi­lo je kao da si usred ne­ba, kao da su ti zvi­jez­de od­mah po­kraj gla­ve.” A on­da je jed­nog da­na Ja­mes po­di­gao po­ja­ča­lo i osje­tio oš­tru bol u le­đi­ma. “Odjed­nom sam se na­šao u kre­ve­tu, u ago­ni­ji”, ka­že. Oti­šao je na ope­ra­ci­ju zbog her­ni­je di­ska i pro­veo dva mje­se­ca opo­rav­lja­ju­ći se. Kad se bend opet oku­pio u Stin­son Be­ac­hu, Ja­mes je čes­to mo­rao ot­ka­za­ti sni­ma­nja, a po­ne­kad bi sni­mao le­že­ći na ka­uču. “Zbi­lja je pa­tio”, ka­že kla­vi­ja­tu­rist Bo Kos­ter. Ne­ka­ko je Ja­mes ipak us­pio pre­tvo­ri­ti ne­vo­lju u de­set­ke no­vih pje­sa­ma. “Iz nje­ga je iz­vi­ra­lo ne­što po­seb­no”, ka­že Kos­ter. “Kao da se ne­što is­ta­ka­lo iz nje­ga.” Is­hod je The Wa­ter­fall, al­bum za ko­ji bend tvr­di da je pr­vi od dva ko­ja će obja­vi­ti ove go­di­ne. Nas­lov je “me­ta­fo­rič­ki pri­kaz ži­vo­ta ko­ji ti stal­no pod­me­će no­gu. Mo­raš se sa­bra­ti, za­us­ta­vi­ti ga i pre­ži- vje­ti”, ka­že Ja­mes. “Big De­ci­si­ons” je oča­jem pro­že­ta rock pje­sma ko­ja pro­pit­ku­je za­što lju­di ne mi­je­nja­ju stva­ri ko­je ih či­ne ne­sret­ni­ma. (Ja­mes ka­že da je dje­lo­mič­no in­s­pi­ri­ra­na zgo­dom kad je “sje­dio na ruč­ku s pri­ja­te­lji­ma i po ne­bro­je­ni put iz­go­va­rao: ‘O, Bo­že, mr­zim

NA PLA­ŽI

U Stin­son Be­ac­hu u Ka­li­for­ni­ji, gdje

je snim­ljen The Wa­ter­fall (des­no).

“Zbi­lja je pa­tio”, Kos­ter (na sli­ci go­re) opi­su­je Ja­me­sa ti­je­kom sni­ma­nja. ovo’ – kao na pri­mjer, tur­ne­je.”) Dru­ge pje­sme – na pri­mjer, mut­na “Only Me­mo­ri­es Re­ma­in” či­ji kraj vr­vi fal­se­tom i akus­tič­na “Get the Po­int” u ko­joj Ja­mes bez us­te­za­nja pje­va –“I think our love is do­ne” – ba­ve se te­mom pre­ki­da.

“Na pje­sme su utje­ca­le spe­ci­fič­ne si­tu­aci­je, ali ra­di­je ne bih o to­me jer že­lim i da­lje vo­lje­ti svoj ži­vot”, ka­že Ja­mes. “U po­s­ljed­njih ne­ko­li­ko go­di­na nas­to­jao sam shva­ti­ti: ‘U če­mu sam gri­je­šio u svim do­sa­daš­njim ve­za­ma?’ i ra­dio na to­me da ih po­pra­vim.” Sje­de­ći na tri­je­mu s ko­jeg pu­ca po­gled na ri­je­ku, u stu­di­ju La La Land u rod­nom gra­du ben­da – Lo­uisvil­leu u Ken­tuc­kyju – Ja­mes za svoj po­s­ljed­nji okršaj sa zdrav­ljem ka­že da je is­hod “go­di­na ne­pri­ja­telj­stva pre­ma vlas­ti­tom ti­je­lu” – pre­vi­še tur­neja, pre­vi­še za­ba­va. “Stvo­rio se za­ča­ra­ni krug.” (Ka­že da su za opo­ra­vak zas­luž­ni me­di­ta­ci­ja i pi­la­tes.)

Bend je pre­dah­nuo od stva­ra­nja kra­jem 2013., na­kon ljet­ne tur­ne­je s Bo­bom Dyla­nom i ben­dom Wil­co na­kon ko­je su ima­li mje­šo­vi­te doj­mo­ve. “Rek­li su nam: ‘Bit će mno­go pri­li­ka za su­rad­nje, Bob bi zbi­lja vo­lio za­svi­ra­ti s va­ma,’” tvr­di gi­ta­rist Carl Bro­emel. “To se ni­je do­go­di­lo.” Naj­s­vje­tli­ji tre­nu­tak bio je kad su za­svi­ra­li s Bo­bom We­irom ko­ji se u ne­ko­li­ko ins­tan­ci pri­dru­žio tur­ne­ji. Iz­a­šao je na po­zor­ni­cu s nji­ma kad su iz­vo­di­li ne­ke od naj­poz­na­ti­jih pje­sa­ma De­ada kao što su “I Know You Ri­der” i “Brown-Eyed Wo­men”. “Bio je ras­po­lo­žen za raz­go­vor, na­da­li smo se da će i Dylan bi­ti ta­kav”, ka­že Ja­mes. “Nje­go­va je pri­sut­nost bi­la ve­li­ki dar.” A We­ir do­da­je: “Zbi­lja sam se za­ba­vio svi­ra­ju­ći s nji­ma. Oni su ja­ko, ja­ko do­bar bend.”

Dok je bend od­ma­rao, Ja­mes je nas­ta­vio ra­di­ti – za­po­čeo je tur­ne­ju pro­mo­vi­ra­ju­ći svoj sa­mos­tal­ni al­bum Re­gi­ons of Lig­ht and So­und of God, a on­da se za­pu­tio u LA ka­ko bi se pri­dru­žio pro­jek­tu New Ba­se­ment Ta­pes i pi­sao pje­sme s El­vi­som Cos­tel­lom i Mar­cu­som Mum­for­dom (“Bi­lo je ča­rob­no”, ka­že Ja­mes.) “Odra­dio je sa­mos­tal­nu tur­ne­ju na­kon što je ne­ke dvi­je i pol go­di­ne bio na tur­ne­ji s al­bu­mom Cir­cu­ital”, ka­že Bro­emel. “Bi­li smo zbi­lja umor­ni, a on je nas­ta­vio uda­ra­ti ja­če ne­go ika­da.”

Prem­da su Cir­cu­ital sni­mi­li za­jed­nič­ki i uži­vo, bend je za sni­ma­nje Wa­ter­fal­la pre­uzeo ne­što mo­der­ni­ji pris­tup. U stu­dio su uš­li s bro­jim frag­men­ti­ma pje­sa­ma i čes­to ih di­gi­tal­no spa­ja­li što je re­zul­ti­ra­lo ne­ured­nim, mrač­nim pje­sma­ma kao što su “In Its In­fan­cy (the Wa­ter­fall)” i “Spring (Among the Li­ving)”. Ova po­s­ljed­nja je di­so­nant­na epo­pe­ja ko­ju je bend sni­mio pri­je

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.