Lem­my je r’n’r Bog

JA­DRAN­KA JANKOVIĆ NEŠIĆ

Rolling Stone (Croatia) - - ROCK & ROLL -

UVEK JE BIO OKRU­ŽEN le­pim že­na­ma. Ne obič­no le­pim, već onim naj­lep­šim, od ko­jih zas­ta­je dah. “Le­po­ta je naj­ja­če žen­sko oruž­je. Da ne­ću le­po­tu, gle­dao bih sam se­be u ogle­da­lu.” Is­kre­no: ni­ka­da ga ni­sam pi­ta­la sa ko­li­ko že­na je spa­vao. Za to su se po­bri­nu­li dru­gi no­vi­na­ri – i ci­fra je dos­ti­gla 2000 “la­kih ko­ma­da”. Me­ni je, pak, sa­vr­še­no bi­lo jas­no za­što ga naš pol obo­ža­va – ako za­ne­ma­ri­te či­nje­ni­cu da je ži­va rock’n’roll le­gen­da, Lem­my je pr­vens­tve­no pa­me­tan, za­nim­ljiv i ha­riz­ma­ti­čan mu­ška­rac. S njim mo­že­te pri­ča­ti o sve­mu – do­bar je slu­ša­lac i sjajan sa­go­vor­nik. Sva­ki moj in­ter­v­ju i ne­zva­ni­čan raz­go­vor sa njim bio je po­vod da ne­što no­vo na­učim – bi­lo da je u pi­ta­nju is­to­ri­ja, mu­zi­ka, re­li­gi­ja, knji­žev­nost... O ka­ko sam bol­no do­ži­ve­la in­ter­v­ju u ko­jem mi je tač­no po­jas­nio šta će se sve de­si­ti sa biv­šom Ju­gos­la­vi­jom! Ono što mi je ta­da zvu­ča­lo kao sci­en­ce fic­ti­on, kas­ni­je se na­ža­lost obis­ti­ni­lo... Go­di­na­ma kas­ni­je, pi­ta­la sam ga ka­ko je znao sve te de­ta­lje? “Pros­to – ako poz­na­ješ is­to­ri­ju kao ja, sa­mo pra­tiš lo­gič­ni sled stva­ri... Zbog dra­gih lju­di sa tvog pod­neb­lja na­dao sam se da ne­će baš sve bi­ti ta­ko sje­ba­no, ali is­pos­ta­vi­lo se da su po­li­ti­ča­ri još jed­nom do­ka­za­li da pra­ve vi­še šte­te ne­go ko­ris­ti...”

Kao što je is­to­ri­ju, po­go­to­vo pe­ri­od II. svet­skog ra­ta, znao do tan­či­na, ta­ko je poz­na­vao i is­to­ri­ju Ti­ta­ni­ka. Ali pre ne­go što pre­đe­mo na si­ro­ti brod, se­ćam se da sam u nje­go­voj ku­ći vi­de­la na zi­du uram­lje­nu fot­ku sa Ti­tom. Ti­to i Lem­my se­de udob­no za­va­lje­ni u fo­te­lje, pu­še tom­pus i pri­ča­ju. Je­di­na fot­ka ko­ja je do­bi­la is­ti tret­man je fot­ka Sa­man­t­he Fox, s ču­ve­nim po­pr­sjem u pu­nom sja­ju.

“Ne znam šta su te uči­li u ško­li, ali ne­ma šan­se da je taj tip bio bra­var! Bio je lju­ba­zan i do­bro go­vo­rio en­gle­ski. Me­ne su za­ni­ma­li ne­ki de­ta­lji iz ra­ta, nje­ga mu­zi­ka i eto pri­li­ke za do­bru ko­nver­za­ci­ju.” Is­pos­ta­vi­lo se da je Lem­my bio pr­vi za­pad­ni mu­zi­čar ko­jeg je Ti­to zva­nič­no pri­mio u ta­daš­njoj Ju­gos­la­vi­ji.

Što se Ti­ta­ni­ka ti­če, kru­ži pri­ča da je Ca­me­ron za­mo­lio Lem­myja da pro­ve­ri sce­no­gra­fi­ju fil­ma – da li su te­pi­si, lus­te­ri, es­cajg bi­li ve­ro­dos­toj­ni... Lem­my ni­ka­da ni­je po­t­vr­dio, ali ni po­re­kao tu in­for­ma­ci­ju. “Re­ći ću ti sa­mo da sam za­do­vo­ljan fil­mom i da su sve sce­ne ve­oma auten­tič­ne. Mis­lim da je re­di­telj na pra­vi na­čin po­ve­zao lju­bav­nu pri­ču sa is­to­rij­skim či­nje­ni­ca­ma. Sce­na ka­da se DiCa­prio smr­zao na onoj plu­ta­či je užas­no ja­ka... i te­ra su­ze na oči!”

Ako ste vo­le­li mo­je in­ter­v­jue iz 80-ih i 90-ih, za ve­ći­nu mo­že­te za­hva­li­ti upra­vo Lem­myju. U eri bez in­ter­ne­ta i mo­bil­nih te­le­fo­na, ni­je bi­lo la­ko do­ći do svet­skih zvez­da. Kad bih is­cr­pe­la sve svo­je ve­ze i no­vi­nar­ske ve­šti­ne, za­mo­li­la bih Lem­myja da me upoz­na sa tim i tim mu­zi­ča­rem ili ben­dom. On je “kriv” za moj in­ter­v­ju sa Ra­mo­ne­si­ma. On me je upoz­nao sa Ro­ber­tom Plan­tom. On me je pred­sta­vio Bri­anu Mayu. “Mo­raš stal­no ići na­pred!”, so­ko­lio bi me u te­škim tre­nu­ci­ma. “Ne mo­žeš se sa­mo za­le­pi­ti za je­dan žanr. OK – u to­me si naj­bo­lja, ali mu­zi­ka se jed­nos­tav­no de­li na do­bru i lo­šu. Mo­raš da­ti po­djed­na­ku šan­su Me­tal­li­ci i The Ever­ly Brot­her­si­ma!”

Na ne­ki na­čin, po­na­šao se pre­ma me­ni kao otac, što je po go­di­na­ma ko­mot­no mo­gao bi­ti. “OK, shva­ti­ću to kao kompliment... Ali tvoj bi­olo­ški otac te ne bi po­zvao u kre­vet kad se na­pi­je – ja bih!”

Sa­mo jed­nom smo se do­tak­li pi­ta­nja nje­go­vog očins­tva i ta­da je pri­čao o van­brač­nom si­nu ko­ji se ta­ko­đe ba­vio mu­zi­kom. Is­pos­ta­vi­lo se da ni­je ni znao da ga ima, dok se “ma­li” ni­je po­ja­vio na vra­ti­ma. Fi­zič­ka slič­nost je bi­la evi­dent­na. Se­ćam se i groz­ne epi­zo­de iz Ljub­lja­ne, ka­da je ne­ki lu­dak iz­bru­sio ta­daš­nju pe­to­di­nar­ku, na­bio ži­let na nju i ba­cio je ka bi­ni to­kom Mo­tor­he­ad kon­cer­ta. Sem što je ot­ka­zao ce­lu tur­ne­ju, Lem­my je uma­lo do­bio sep­su i os­tao bez ša­ke. Bri­sa­la sam mu krv i pla­ka­la da ne vi­di. Ka­da je 2002. go­di­ne nas­tu­pao u Be­ogra­du, dru­ga bu­da­la je ba­ci­la dno piv­ske fla­še na bi­nu. Ni­ka­da do ta­da ni­sam vi­de­la Lem­myja ta­ko bes­nog! “Reci mi šta ni­je u re­du sa lju­di­ma sa ovih pros­to­ra! I za­što uvek je­dan lu­dak mo­ra da pok­va­ri kon­cert?!”

Već i vrap­ci na gra­ni zna­ju da vo­li lo­zo­va­ču, ko­ju sam mu re­dov­no do­no­si­la. Zvao ju je “ga­so­li­ne drink”. “Do­no­siš mi je iz lju­ba­vi ili si re­ši­la da me ubi­ješ?”, čes­to me je za­fr­ka­vao. Po­što­vao je mo­ju od­lu­ku da ne kon­zu­mi­ram al­ko­hol i ne pu­šim. S ob­zi­rom da je pio Jack Da­ni­el’s i Co­ca-Co­lu i vot­ku sa đu­som, uvek je imao či­me da me pos­lu­ži. “Ako se pre­do­mis­liš, nas­pi si sa­ma. Do­bro je da vo­liš slat­ki­še, jer sam sum­nji­čav pre­ma lju­di­ma ko­ji ne­ma­ju baš ni­ka­kav po­rok!”

Ova ko­lum­na je ma­la da opi­šem sve što sam na­uči­la od Lem­myja i pro­ži­ve­la s njim. Uvek je mno­go či­tao, na­ro­či­to pred kon­cert. Pu­bli­ka u ha­li/na sta­di­onu vri­šti, bend se ušti­ma­va i za­gre­va, a Lem­my mir­no se­di i či­ta knji­gu. Kad is­tu zak­lo­pi, vre­me je za iz­la­zak na bi­nu.

Vo­leo je da se koc­ka, na­ro­či­to na slot ma­ši­na­ma. Me­na­džer bi mu odvo­jio sto do­la­ra, ni ma­nje ni vi­še.

Pom­no je pra­tio mu­zič­ku sce­nu i uvek bi mi, na­kon in­ter­v­jua, pu­štao ne­ki no­vi bend ili ne­ki re­dak sni­mak. Po­nav­ljao mi je da mo­ram da imam ši­ri­nu i dam šan­su do­broj mu­zi­ci.

Ra­di­la sam in­ter­v­jue sa dos­ta poz­na­tih mu­zi­ča­ra, pra­vih zvez­da, ali sa­mo je Lem­my us­peo da uđe u ka­te­go­ri­ju rock’n’roll le­gen­de. Do­bar čo­vek. Sjajan mu­zi­čar. Bes­kraj­no du­ho­vit. Skri­ve­ni ro­man­tik.

Ču­jem da mu zdrav­lje ra­pid­no po­pu­šta i to me či­ni tuž­nom. Vi­še pu­ta mi je re­kao da mu je že­lja da umre na bi­ni i is­kre­no se na­dam da je (ne)će os­tva­ri­ti.

Ako Bog da, vi­de­će­mo se na ovo­go­diš­njem Exitu i po­pri­ča­ti kao sta­ri, do­bri pri­ja­te­lji. Mo­žda mu ne­ću od­ne­ti lo­zu, ali se već ra­du­jem ben­du ko­jeg će mi pus­ti­ti. Kad ma­lo bo­lje raz­mis­lim, eki­pa iz “Air­he­ads” fil­ma je u pra­vu – Lem­my je r’n’r Bog. I tač­ka.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.