PE­UGE­OT RCZ R

Najbrži se­rij­ski Pe­uge­ot svih vre­me­na. Vri­je­me je da vi­di­mo je li Pe­uge­ot Sport na­pra­vio do­bar po­sao...

Top Gear - - SADRŽAJ - NA­PI­SAO: BO­RI­VO­JE DOK­LER / FO­TO­GRA­FI­JE: MA­TE­JA VRČ­KO­VIĆ

Pr­vi u Hr­vat­skoj sje­li smo za uprav­ljač no­vog Pe­uge­oto­vog co­upea ko­ji je iz­ra­dio sport­ski odjel tvrt­ke

ICan Fe­el the Fi­re, za­pje­vao je Ron Wo­od iz mo­bi­te­la što je bio znak da je se­dam sa­ti uju­tro i da je vri­je­me za us­ta­ja­nje. U ti­ši­ni i uz što ma­nje ne­po­treb­nih po­kre­ta is­krao sam se iz so­be ka­ko ne bi pro­bu­dio gđu. Dok­ler i ju­ni­ora ko­ji su i da­lje slat­ko spa­va­li. Pris­ta­vio sam vo­du za čaj, i dok sam če­kao da za­vri­je, lis­tao sam ju­če­raš­nje novine u na­di da ću pro­na­ći ne­ki za­nim­lji­vi čla­nak ko­ji mi je ra­ni­je pro­mak­nuo. I ta­man kad sam po­čeo či­ta­ti zdrav­lje u ho­ro­sko­pu, za­ču­jem la­ga­no tap­ka­nje iz smje­ra hod­ni­ka. «Do­bro ju­tro ta­ta!», ve­se­lo mi ka­že ju­ni­or ko­ji do­la­zi do me­ne i pru­ža mi ru­ke da ga po­dig­nem. « A di je ma­ma?» pi­ta me i eks­pres­no se vra­ća se u so­bu pro­bu­di­ti gđu Dok­ler. I ta­da po­či­nje kla­sič­ni ju­tar­nji sce­na­rij ko­ji se u pra­vi­lu iz da­na u dan po­nav­lja u po­s­ljed­nje vri­je­me. S jed­ne stra­ne bun­tov­ni dvo­ipol­go­diš­njak ko­ji tr­či gol po sta­nu i de­re da se ne že­li obu­ći jer mu ni­je hlad­no, a s dru­ge stra­ne ja i gđa. Dok­ler ko­ji s s ro­bom u ru­ka­ma tr­či­mo za njim i uvje­ra­va­mo ga u su­prot­no. Ka­da dvo­ipol­go­diš­nja­ku do­sa­di tr­ča­ti do­pu­šta da ga obu­če­mo i ta­da kre­će­mo pre­ma ba­ki i dje­du ko­ji ga ču­va­ju dok smo na pos­lu. Iako su oni uda­lje­ni sa­mo sto­ti­njak me­ta­ra od nas, do njih uvi­jek ra­di prak­tič­nos­ti ide­mo autom. Kad smo tog ju­tra doš­li do auto­mo­bi­la ju­ni­or je sa­mo re­kao:»Va­uuuu!». Tu je ri­ječ na­učio pri­je ot­pri­li­ke mje­sec da­na i ne­vje­ro­jat­no je ka­ko je uvi­jek upo­tre­bi baš u si­ta­ci­ja­ma ka­da tre­ba. Ta­ko je bi­lo i ovaj put, jer smo bi­li doš­li do Peugeota RCZ R-a ko­ji sam dan pri­je do­bio na test. Na pu­tu pre­ma pos­lu za miš­lje­nje sam kao i uvi­jek pr­vo pi­tao gđu. Dok­ler (ko­joj ina­če auto­mo­bi­li baš i ni­su ne­ka bit­na stvar u ži­vo­tu) a ona je sa­mo ne­za­in­te­re­si­ra­no do­ba­ci­la da je sje­da­lo ugod­no, ali da je sve je sku­će­no te da je krov prenisko. A ka­kav je do­is­ta ovaj no­vi Pe­uge­otov sport­ski co­upe, naj­s­naž­ni­ji se­rij­ski model u po­vi­jes­ti ove fran­cu­ske tvrt­ke, od­lu­čio sam saz­na­ti vo­ze­ći se po žum­be­rač­kim ces­ta­ma, u ko­ji­ma osim u vož­nji, mo­že uži­va­ti i u pre­kras­noj pri­ro­di. A da bi to mo­gla bi­ti do­bra za­ba­va da­lo se nas­lu­ti­ti iz či­nje­ni­ce da je ovo pr­vi se­rij­ski auto­mo­bil slo­žen u Pe­uge­otu Spor­tu, po­seb­nom mo­tos­port odje­lu zas­luž­nom za 908 Le Mans i po­ga­đa­te, 208 T16. Ta­ko za­pra­vo RZC R ima za­da­tak da vra­ti ‘iz­gub­lje­nu’ sport­sku čast serij­skim Pe­ugo­to­vim auto­mo­bi­li­ma. Jer, ru­ku na sr­ce, Pe­uge­ot još od le­gen­dar­nog 205 GTI ni­je iz­ba­cio ‘ van­se­rij­ski’ se­rij­ski auto. A da je RCZ R-u na tom tra­gu uvje­rio sam se na već na pr­vim ki­lo­me­tri­ma auto­ces­te pre­ma Bre­ga­ni . Pr­vo što vas do­is­ta im­pre­si­oni­ra u ovom auto­mo­bi­lu su sje­da­la u ko­ji­ma je pra­vi užitak sje­di­ti (što je već kons­ta­ti­ra­la gđa. Dok­ler) i ko­ja će vas čvr­sto dr­ža­ti i pri naj­ve­ćim akro­ba­ci­ja­ma u za­vo­ji­ma. RCZ je iz­ra­zi­to krut, ali vr­lo voz­ljiv, a za­hva­lju­ju­ći od­lič­no po­de­še­nom ovje­su, od­lič­no ap­sor­bi­ra i ru­pe na ces­ti. Ali ono što naj­vi­še RCZ R raz­li­ku­je od kla­sič­nog RCZ-a je mo­tor. In­že­nje­ri iz Peugeota tu su se do­is­ta po­tru­di­li te su iz 4-ci­lin­drič­nog 1.6 mo­to­ra iz­vuk­li sjaj­nih 270 KS, što pred­stav­lja re­kord u kla­si po spe­ci­fič­noj sna­zi – go­to­vo 170KS/ l, što je čak vi­še ne­go što ima je­dan Veyron. Ali ka­ko to funk­ci­oni­ra u prak­si? Od­lič­no, čak i po­ma­lo zas­tra­šu­ju­će. RCZ R za­is­ta ja­ko vu­če, špi­ca mu je iz­me­đu 3500 i 4500 okre­ta­ja, što osi­gu­ra­va od­lič­na ubr­za­nja pa se do stot­ke bez pro­ble­ma sti­že za 6 se­kun­di. Je­di­no što sam pri­mje­tio da kod na­glog ubr­za­nja na­kon uklju­či­va­nja tur­ba auto ma­lo trz­ne i do­la­zi do la­ga­nog prok­li­za­va­nja pred­njih ko­ta­ča, ali ni­šta što bi tre­ba­lo bri­nu­ti. Do­dat­nu br­zi­nu RCZ R-u osi­gu­ra­la je i sma­nje­na ma­sa, ko­ja je za­hva­lju­ju­ći ko­ri­šte­nju po­seb­no

ra­zvi­je­nih di­je­lo­va, ma­nja 17 ki­lo­gra­ma u od­no­su na stan­dard­ni RCZ. No­vi ne­po­mič­ni straž­nji spoj­le­ru po­ve­ćao je straž­nji aero­di­na­mič­ki po­ti­sak za 15daN, što je vo­zi­li osi­gu­ra­lo ve­ću sta­bil­nost pri ve­li­kim br­zi­na­ma. R ver­zi­ja spu­šten je i 10 mm u od­no­su na stan­dard­nu ver­zi­ju, a po­seb­no se is­ti­ču 19-in­č­ni na­plat­ci na ko­je je utis­nu­to slo­vo «R » i ko­ji su kons­tru­ira­ni ta­ko da po­bolj­ša­ju hla­đe­nje novih, ve­čih koč­ni­ca i cr­ve­nih koč­nih kli­je­šta. Po­seb­ni straž­nji di­fu­zor ko­ji kra­si straž­nji kraj Peugeota obu­hva­ća dvi­je atrak­tiv­ne, si­me­tri­če kro­mi­ra­ne is­puš­ne ci­je­vi ko­je stva­ra­ju im­pre­siv­nu zvuč­nu ku­li­su, ka­ko iz­van, ta­ko i unu­tar vo­zi­la. No da ne du­ljim pre­vi­še o teh­ni­ka­li­ja­ma i ek­s­te­ri­je­ru (u in­te­ri­je­ru ne­ma ne­kih pre­ve­li­kih iz­ne­na­đe­nja), pre­đi­mo na ono što sve naj­vi­še in­te­re­si­ra, od­nos­no na to ka­kav je u vož­nji. Mo­gu re­ći vr­lo do­bar, sko­ro pa od­li­čan. Za­vo­ji­te žum­be­rač­ke ces­te gu­tao je bez ikak­vih pro­ble­ma, su­ve­re­no i si­gur­no. Izu­zet­no je pre­ci­zan, go­to­vo ga je ne­mo­gu­će iz­ba­ci­ti iz li­ni­je, a ako pre­tje­ra­te, ele­kro­ni­ka sve to br­zo ko­ri­gi­ra. Po­seb­no me se doj­mi­lo ka­ko je moć­no vu­kao uz­br­do, što re­ci­mo obič­ni RCZ ne mo­že ni u snu. Ni­šta ma­nje im­pre­si­van ni­je ni­ti šes­te­ros­tu­panj­ski ruč­ni mje­njač ko­ji je izu­zet­no pre­ci­zan, kra­ta­kih ho­do­va i tvrd baš ono­li­ko ko­li­ko tre­ba. Naj­bo­lji Pe­uge­otov mje­njač s ko­jim sam se do­sad imao pri­li­ku su­sres­ti, usu­dio bi se re­ći. Je­di­ni pro­blem je nje­go­va alu­mi­nij­ska gla­va ko­ja bi se mo­gla za­gri­ja­va­ti na sun­cu. A što se ti­če vož­nje s uga­še­nim ESP-om tu baš ne­mam što puno re­ći jer je ces­ta bi­la puna šljun­ka pa ni­sam že­lio iz­a­zi­va­ti vra­ga. Sve u sve­mu, na­kon za­bav­nih sat vre­me­na vož­nje po Žum­ber­ku osje­ćao sam se od­lič­no, ali i ma­lo glad­no pa sam svra­tio do ma­le tr­go­vi­ni­ce, u jed­nom ma­lom mjes­tu či­jeg se ime­na vi­še ne sje­ćam. Ta­mo su se oko auto­mo­bi­la od­mah sku­pi­la tri lo­kal­ca od ko­jih je je­dan ko’ iz to­pa pi­tao ka­kav je to RCZ, jer tak­vog još ni­je vi­dio. I dok sam mu objaš­nja­vao da se ra­di i no­voj R se­ri­ji, kraj me­ne se par­ki­rao po­ve­će ko­mu­nal­no vo­zi­lo s tri pri­pa­da­ju­ća ko­mu­nal­ca. Je­dan od njih me od­mah pi­tao mo­že li sjes­ti u auto­mo­bil, a dru­gi da li bi se mi­je­na­jo za nji­ho­vo vo­zi­lo. I dok sam po­čeo raz­miš­lja­ti da li bi se to do­is­ta mo­žda i is­pla­ti­lo, tre­ći je do­ba­cio da nji­ho­vo vo­zi­lo vri­je­di oko 2 mi­li­ju­na ku­na. «Mo­že», po­vi­koh od­mah, ali tram­pa na­ža­lost ni­je us­pje­la. Ali me je za­to je­dan upor­ni ko­mu­na­lac gnja­vio da mu ja kao no­vi­nar si­gur­no mo­gu po­mo­ći oko to­ga da na­ba­vi ne­ki auto­mo­bil po po­volj­ni­joj ci­je­ni. »Gle­daj, ja bi onu jed­nu Da­ci­ju kaj ima po­gon na pred­nje i na zad­nje ko­ta­če, ko­ji ina­če do­đe oko 130.000 ku­na, a ko­ji je go­di­nu da­na vo­zio ne­ki no­vi­nar te ima oko 20.000 ki­lo­me­ta­ra», ka­zao je u jed­nom da­hu te na­do­dao da je on spreman da­ti 100.000 ti­su­ća. « Ali ja vam stvar­no ne mo­gu po­mo­ći », upor­no sam po­nav­ljao već po­ma­lo ner­vo­zan že­le­ći nas­ta­vi­ti vož­nju, a ko­mu­na­lac je sa­mo la­ga­no do­ba­cio «Ne­moj­te se sr­di­ti, bu­te se i vi tu neg­dje naš­li». Za­to ako net­ko zna za tak­vu po­nu­du, ne­ka mi se oba­vez­no ja­vi! Na­kon što sam po­jeo čo­ko­la­di­cu i ja­bu­ku (uvi­jek do­bit­na kom­bi­na­ci­ja) kre­nuo sam na­pra­vi­ti još je­dan krug po Žum­ber­ku te se la­ga­no upu­tio na­trag u re­dak­ci­ju. I što na kra­ju mo­gu za­klju­či­ti? Pe­uge­ot Sport na­pra­vio je za­nim­ljiv auto­mo­bil ko­ji se do­bro vo­zi i pred­stav­lja ve­li­ki ko­rak u od­no­su na RCZ, po­seb­no što se ti­če mo­to­ri­za­ci­je i ovje­sa. Ali za­to i osjet­no vi­še ko­šta, go­to­vo 100.000 ku­na vi­še od RCZ-a s 1.6 mo­to­rom s 200 KS. E tu se sa­da pos­tav­lja pi­ta­nje ko­li­ko će lju­di bi­ti sprem­no iz­dvo­ji­ti to­li­ko vi­še nov­ca za auto­mo­bil ko­ji nu­di bo­lje per­for­man­se i ve­ći užitak u vož­nji, ali iz­gle­da go­to­vo jed­na­ko atrak­tiv­no kao ‘obič­ni’ RCZ-a. S dru­ge pak stra­ne ci­je­na RCZ R-a je još uvi­jek dos­ta ni­ža u od­no­su na «pri­rod­nog » kon­ku­ren­ta Audi­ja TTS-a. Stav­ljam na­vod­ni­ke jer je za­pra­vo te­ško us­po­re­đi­va­ti njih dvo­je ka­da se uz­me u ob­zir da TTS ima qu­atr­ro po­gon te se mo­že do­bi­ti i s od­lič­nim S tro­nic auto­mat­skim mje­nja­čem. Sma­tram je upra­vo ta «ni vrit ni mi­mo» po­zi­ci­ja RCZ R mo­žda nje­gov naj­ve­ći pro­blem, iako je ne­ki­ma baš tak­va po­zi­ci­ja na­kra­ju bi­la ključ us­pje­ha. U sva­kom slu­ča­ju, Pe­uge­uot je RCZ R-om do­ka­zao da još uvi­jek zna na­pra­vi­ti od­li­čan se­rij­ski sport­ski auto, pa sa­da s još ve­ćim nes­trp­lje­njem oče­ku­je­mo 308 R.

I ZA DO­BRIM LA­VOM LI­JE­PO SE PRAŠI

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.