ČO­VJEK KO­SI­LI­CA

ZA­BO­RA­VI­TE LIVADU. OVO JE ONO ZBOG ČE­GA SU KO­SI­LI­CE IZ­MIŠ­LJE­NE

Top Gear - - SADRŽAJ -

Piers Ward opi­su­je ka­ko je na pra­voj prav­ca­toj ko­si­li­ci ju­rio br­že od 185 km/h

Ni­smo si­gur­ni što će se do­go­di­ti ka­da An­dy Gre­en uspije po­ju­ri­ti 1600 km/h u svom nad­zvuč­nom auto­mo­bi­lu Blo­od­ho­und. Mo­žda će stvo­ri­ti ne­ku vr­stu cr­ne ru­pe ko­ja će u vr­tlog po­vu­ći sva ži­va bi­ća, mo­žda će pri­je­ći i pros­tor­no- vre­men­ski kon­ti­nu­um ili će jed­nos­tav­no nas­ta­vi­ti ju­ri­ti pre­ma ob­zo­ru pos­tav­ši pr­vi čo­vjek ko­ji je ju­rio 1600 km/h na če­ti­ri ko­ta­ča. Kao i mno­gi dru­gi ne­us­tra­ši­vi lju­di ko­ji kro­če u ne­poz­na­to, Gre­en i ja ima­mo mno­go to­ga za­jed­nič­kog jer ću da­nas i ja

“Pri­tiš­ćem gas i prok­li­njem pre­t­vr­de čiz­me”

ta­ko­đer pro­ći ne­vid­lji­vu pre­pre­ku u po­tra­zi za no­vim kop­ne­nim br­zin­skim re­kor­dom. Na­ža­lost, ne­mam ra­ču­nal­ne si­mu­la­ci­je što bi se mo­glo do­go­di­ti, jer ni­ti je­dan čo­vjek ni­kad ni­je po­ku­šao ne­što na­lik to­me. Us­to, stroj na ko­jem sje­dim ni­je pre­vi­še tes­ti­ran (ne­što po­put mlaž­nja­ka ko­ji se spre­ma za pr­vi let). Na­ime, ri­ječ je o ko­si­li­ci ko­je se mo­žda sje­ća­te iz pret­hod­nog bro­ja kad smo je pro­vo­za­li tr­ka­ćom sta­zom u Fran­cu­skoj. Tad nam je pos­ta­lo jasno da to ni­je obič­na vrt­na ko­si­li­ca jer ova ima mo­tor VTR1000 s Hon­di­na mo­to­cik­la ko­ji ra­zvi­ja 117 KS te spe­ci­fič­nu sna­gu od 829 KS/t i, u te­ori­ji, mo­že pos­ti­ći naj­ve­ću br­zi­nu od 210 km/h... I to je bi­lo glav­no pi­ta­nje – mo­že li do­is­ta ju­ri­ti ta­ko br­zo? Ako to bu­de slu­čaj, ho­će li net­ko iz Gu­in­ne­ssa za­bi­lje­ži­ti taj re­kord? Odgovor na to pi­ta­nje bio je po­t­vr­dan. Is­pos­ta­vi­lo se da je pret­hod­na naj­br­ža ko­si­li­ca na svi­je­tu ju­ri­la br­zi­nom od 140 km/h i uop­će ne sum­nja­mo da će na­ša Me­an Mower sru­ši­ti taj re­kord. Iz tog se raz­lo­ga sad pr­žim na sun­cu u tes­t­nom sre­di­štu Idi­ada na sje­ve­ro­is­to­ku Špa­njol­ske s eki­pom kons­truk­to­ra i ne­kim li­kom ko­ji iz­gle­da po­put te­ni­skog su­ca (on će nad­zi­ra­ti mo­je ru­še­nje re­kor­da). Na­kon na­še proš­le vož­nje Me­an Mowe­ra proš­log lje­ta, na ko­si­li­ci su na­prav­lje­ne ne­ke iz­mje­ne. Pr­vo, ugra­đe­ne su iz­dr­ž­lji­vi­je gu­me ko­je će iz­dr­ža­ti si­le nas­ta­le na­šim po­ku­ša­ji­ma ru­še­nja re­kor­da. Ta­ko­đer, ras­pli­njač je tu­ni­ran te sad, na­ža­lost, ima pri­gu­ši­vač ka­ko ne bi uz­ne­mi­rio mjes­no sta­nov­niš­tvo ti­je­kom pos­li­je­pod­nev­ne si­es­te. Za­dr­žan je 6-stu­panj­ski sek­ven­cij­ski mje­njač kao i vre­ća za tra­vu (ipak je ri­ječ o ko­si­li­ci). Us­to, ka­ko bi se kva­li­fi­ci­ra­la kao naj­br­ža na svi­je­tu, mo­ra mo­ći kositi tra­vu što će­mo ipak kas­ni­je pro­ves­ti u dje­lo ka­ko se vre­ća ne bi raz­le­tje­la na 160 km/h. Ta­ko­đer, za­dr­ža­no je is­to sje­da­lo zbog če­ga ću mo­ra­ti sje­di­ti pod ne­pri­rod­nim ku­tom. U to­me mi ni­ka­ko ne po­ma­žu uske kož­ne hla­če, tvr­de čiz­me, straž­nja plo­ča i Sc­han­zov ovrat­nik. Na sje­da­lo su me spus­ti­la dva ve­li­ka fra­je­ra i već ču­jem ka­ko kož­ne hla­če cvi­le a niz vrat mi se sli­je­va­ju kap­lji­ce zno­ja. Iz ka­ci­ge ču­jem ka­ko se mi ne­što go­vo­ri u slu­ša­li­cu u uhu. “Krc, krc. Piers je iz­a­šao van. Krc. Bu­di pri­pra­van”. Pi­tam se je li ovo po­s­ljed­nji put da ču­jem ljud­ski glas... Spu­štam li­je­vu čiz­mu na spoj­ku, pri­tiš­ćem gumb na uprav­lja­ču za pre­ba­ci­va­nje u pr­vu br­zi­nu i des­nom čiz­mom stiš­ćem pa­pu­či­cu ga­sa. Ko­si­li­ca je nes­trp­lji­va i tre­nu­tač­no me ka­ta­pul­ti­ra. Nag­nuo sam se pre­ma na­pri­jed i us­mje­rio je pre­ma cilj­noj rav­ni­ni na kra­ju rav­ni­ce du­lji­ne od 1,6 km. Pres­tro­jio sam se u sred­nju tra­ku os­ta­viv­ši si do­volj­no pros­to­ra s obje stra­ne ako ne­što po­đe po zlu. Pri­tiš­ćem des­no sto­pa­lo do kra­ja i snaž­no ubr­za­vam. Mo­to­ru tre­ba tek dje­lić se­kun­de da do­seg­ne op­ti­mal­ne okre­ta­je na 9200 o/min. Pri­tiš­ćem spoj­ku te pal­cem gumb za dru­gu br­zi­nu i po­nov­no pri­tiš­ćem

gas. Mu­nje­vi­ta je ova ko­si­li­ca! Ne­mam mno­go vre­me­na za raz­miš­lja­nje i pre­ba­cu­jem u tre­ću, če­t­vr­tu ili pe­tu. Vi­še ni sam ne znam. No us­pio sam vi­dje­ti pr­vu oz­na­ku uda­lje­nos­ti i sad sa­mo mo­ram os­ta­ti na sta­zi do slje­de­će oz­na­ke 100 me­ta­ra da­lje. Mo­ram je dr­ža­ti pra­vo­crt­no i urav­no­te­že­no. Na­mje­štam se u sje­da­lu, pri­tiš­ćem gas i prok­li­njem pre­t­vr­de čiz­me. Gle­dam ka­ko pro­la­zim niz dru­gu oz­na­ku uda­lje­nos­ti i po­pu­štam gas. Ne­mam br­zi­no­mjer pa ne­mam poj­ma ko­li­ko sam br­zo ju­rio. Uči­ni­lo mi se da je bi­lo br­zo, no ne­mam vre­me­na za raz­miš­lja­nje jer vri­je­me je za dru­gu vož­nju. Gu­in­ness mi ne­će da­ti cer­ti­fi­kat ako pro­sječ­na br­zi­na ni­je za­bi­lje­že­na u dvi­je vož­nje niz odre­đe­nu di­oni­cu. Da, to su pra­vi­la... I ta­ko se uz sve ja­či vje­tar po­nov­no na­mje­štam na start­nu li­ni­ju. Spu­štam des­nu čiz­mu, na­mje­štam se i ka­ta­pul­ti­ram. Ovaj sam pu­ta ma­lo vi­še ra­bio uprav­ljač na­mje­šta­ju­ći ko­si­li­cu niz rav­ni­cu i bo­re­ći se s boč­nim vje­trom. Vje­tar mi ši­ba ka­ci­gu i osje­ćam ga na re­me­nu is­pod bra­de. Po­gr­bio sam se po­put maj­mu­na ka­ko bih

“Sudac ne­će bi­ti za­do­vo­ljan sve dok ne do­ka­žem da je ovo stvar­no pra­va ko­si­li­ca”

sma­njio ot­por zra­ka. Pro­la­zim pr­vu oz­na­ku, pa dru­gu i po­pu­štam gas i pu­štam mo­tor da se smi­ri. Na­la­zim se na uda­lje­nom kra­ju rav­ni­ce, po­sve sam, i uži­vam u vje­tru ko­ji mi njež­no mi­lu­je li­ce. Tre­bat će ne­ko­li­ko minuta da se iz­ra­ču­na re­zul­tat pa mi ne os­ta­je ni­šta dru­go ne­go da pri­če­kam i upi­jem ma­lo sun­če­vih zra­ka slu­ša­ju­ći ka­ko ko­si­li­ca pre­de po­put la­va. Gle­dam oko se­be. Ne­ma ni­kak­vih cr­nih ru­pa i ko­li­ko mo­gu ra­zaz­na­ti, još sam uvi­jek u 2014. Za­tim sam po­nov­no čuo glas u slu­ša­li­ci: “Krc. Piers? Pro­sječ­na br­zi­na bi­la ti je 187,61 km/h. Ra­zva­lio si ga”. Po­sao obav­ljen no sudac ne­će bi­ti sre­tan sve dok ne do­ka­žem da je ovo i da­lje pr­vens­tve­no ko­si­li­ca. Stoga sam si­šao sa sta­ze, upa­lio sje­či­va i po­ko­sio ma­li dio uz sta­zu. Ko­si­li­ca, za­jed­no sa mnom, po­ska­ku­je niz tlo. Do vra­ga, bi­la je puno udob­ni­ja na 187 km/h. Ipak, kositi svje­žu tra­vu ni­kad ni­je mi­ri­sa­lo bo­lje...

NA­PI­SAO: PIERS WARD

FO­TO­GRA­FI­JE: JA­MIE LIPMAN

HONDA ME­AN

MOWER

VTR1000 mo­tor 117KS pri 9000 o/min 96Nm pri 7000 o/min

140 kg 0-96 km/h za 4,0s maks. br­zi­na 187,61

km/h, sek­ven­ci­jal­ni 6-stu­panj­ski mje­njač

PIERS U PRA­VIL­NOM PO­LO­ŽA­JU ZA PO­ROD.

DU­BO­KO DI­ŠI...

MONOCIKL JE BIO STVAR­NO LOŠ KON­CEPT

I TI ŽE­LIŠ BI­TI SVJET­SKI REKORDER? BR­ZO PO SVO­JU KO­SI­LI­CU

“DA, DE­FI­NI­TIV­NO TRA­VA. MO­ŽE­TE PO­ČE­TI KOSITI

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.