HAM­MOND

Odje­ća, auto­mo­bil, ku­ća... Sve to ot­kri­va mno­go o va­šoj osob­nos­ti. No kak­ve sve in­for­ma­ci­je to da­je dru­gim ljudima?

Top Gear - - SADRŽAJ -

Opet sam bio na rad­nom za­dat­ku u SAD-u. Znam, znam, vje­ro­jat­no si mis­li­te: evo nje­ga opet u ka­uboj­ka­ma, še­ši­ru, Mus­tan­gu ka­ko za­go­va­ra sve što je ame­rič­ko. Ali pri­če­kaj­te tre­nu­tak, mo­lim vas, jer ovaj je čla­nak o to­me ka­ko na­ma Bri­tan­ci­ma Ame­ri­ka iz­gle­da stra­no. A tu stra­nost či­ne ma­le stva­ri. Odras­tao sam u pred­gra­đu, u svi­je­tu svje­tilj­ki u obli­ku fe­nje­ra na ula­zi­ma u ku­će, plo­to­va, ure­đe­nih trav­nja­ka, pti­čjih ku­ći­ca, ko­si­li­ca, ne­djelj­nih dru­že­nja i raz­no­še­nja no­vi­na. U vi­še ti­su­ća sa­ti ko­je sam pro­veo igra­ju­ći se u kvar­tu i po ave­ni­ja­ma, i ki­lo­me­ta­ra ko­je sam pre­va­lio raz­no­se­ći novine, upoz­nao sam se sa zna­ci­ma i tra­go­vi­ma ko­ji re­zo­ni­ra­ju pred­gra­đem.

Spo­je­na, po­lus­po­je­na, za­seb­na, s te­ra­som, grad­ska ku­ća, pri­zem­ni­ca: sve su to vr­ste ku­ća me­đu ko­ji­ma sam odras­tao. Ali tu su i pro­fi­nje­ni­ji tra­go­vi po­put bi­je­lih mr­lja na asfal­ti­ra­nom pri­la­zu, zde­nac u ku­tu trav­nja­ka, dvos­tru­ki pri­laz, dvostruka ga­ra­ža, sun­co­bran, raz­bi­je­ni pro­zor na tri­je­mu, od­la­ga­li­šte za bo­ce i zi­da­ni ro­šti­lji ko­ji su oz­na­ča­va­li one ma­lo bo­ga­ti­je, ma­lo si­ro­maš­ni­je i one druk­či­je. Ali druk­či­je i ma­nje ili ve­će pla­tež­ne mo­ći sa­mo unu­tar granica na­šeg kvar­ta u pred­gra­đu. Pred­gra­đe pos­ta­je za­se­ban je­zik, slo­žen, pro­fi­njen i ne­ra­zum­ljiv svim os­ta­li­ma iz­van nje­ga. I baš sam zbog to­ga bio po­sve de­zo­ri­jen­ti­ran vo­ze­ći se kroz Be­ver­ly Hil­ls.

Tra­go­vi su bi­li on­dje i bio sam ih svjes­tan – ne­ke su ku­će ima­le pr­ska­li­ce na trav­nja­ci­ma, kod ne­kih su te pr­ska­li­ce pr­ska­le trav­na­te po­vr­ši­ne is­pred ima­nja, ne­ke su ima­le ma­le zi­da­ne ogra­de oblo­že­ne mra­mo­rom ili go­le­ma, dr­ve­na vra­ta, ili čak i ko­še­ve uč­vr­š­će­ne na dvos­tru­kim ga­ra­ža­ma. Tra­go­vi i naz­na­ke re­zo­ni­ra­li su jed­na­ko pro­fi­nje­no kao i u So­li­hul­lu, gdje sam odras­tao. No ove ni­sam mo­gao pro­či­ta­ti jer ne ra­zu­mi­jem je­zik ovog pred­gra­đa pa ta­ko ni­sam mo­gao doz­na­ti ni­šta o sta­tu­su, ka­ri­je­ra­ma ili am­bi­ci­ja­ma sta­nov­ni­ka ovog kvar­ta. Što bal­kon s ogra­dom od li­je­va­na že­lje­za go­vo­ri o vlas­ni­ci­ma? Je li u re­du ima­ti na­mje­štaj na ne­če­mu što na­li­ku­je na ve­ran­du s po­gle­dom na ces­tu ili je to sa­mo znak ne­ma­ra i li­je­nos­ti uku­ća­na? A ta mi je je­zič­na pre­pre­ka još vi­še zbu­nju­ju­ća iz­van ku­ća i ima­nja, jer ako je pre­gra­đe te­ško ra­zu­mje­ti i pro­či­ta­ti, ono je i da­lje sa­mo jed­no po­seb­no po­dru­čje za­tvo­re­no za stran­ce. Me­đu­tim, auto­mo­bi­li su svug­dje oko nas i u Ame­ri­ci auto­mo­bi­li mno­go ma­nje ot­kri­va­ju o vlas­ni­ci­ma ne­go mjes­to živ­lje­nja.

Ne znam što bih si mis­lio o vo­za­ču bi­je­log mi­ni­kom­bi­ja ame­rič­ke pro­izvod­nje osim to­ga da taj model vo­zi jer mu tre­ba vi­še pros­to­ra za dje­cu. Što re­ći o mla­di­ću ko­ji se vo­zi uz pla­nin­sku ces­tu u sta­roj nje­mač­koj li­mu­zi­ni, sre­do­vječ­noj že­ni u na­ran­čas­tom Je­epu Wran­gler ili stu­den­tu u po­sve no­vom ko­rej­skom SUV-u? Ti lju­di sva­ka­ko oda­ši­lju ne­ku po­ru­ku vanj­skom svi­je­tu jed­na­ko kao i sta­ri­ji gos­po­din u Mer­ce­de­so­vu ili BMW-ovu ka­bri­ole­tu s pla­vu­ša­ma kak­ve čes­to vi­đa­mo na na­šim ces­ta­ma, no još uvi­jek ne znam što toč­no že­le re­ći.

Vje­ru­jem da ne postoji ni­je­dan vid na­ših ži­vo­ta u ko­ji ula­že­mo vi­še tru­da i na­po­ra ne­go ono što po­ru­ču­je­mo dru­gi­ma svo­jim iz­bo­rom auto­mo­bi­la. Bez ob­zi­ra na to ko­li­ko nov­ca ima­li na ras­po­la­ga­nju, sa­mo ka­rak­ter­no ja­ke oso­be bi­ra­ju auto­mo­bil iz prak­tič­nih raz­lo­ga ne raz­miš­lja­ju­ći što će nji­hov iz­bor po­ru­či­ti dru­gi­ma o njihovu sta­tu­su, sti­lu, es­te­ti­ci, bri­zi za oko­liš, fi­zič­koj spre­mi ili po­tent­nos­ti. Us­to, ako tra­ži­te auto­mo­bil ko­ji dru­gi­ma ne po­ru­ču­je ni­šta, to već do­volj­no go­vo­ri o va­ma, zar ne? Sve to auto­mo­bi­le či­ni iz­vr­s­nim pro­zo­rom u lju­de oko nas. Kad se odi­je­va­mo, naj­češ­će bez pre­vi­še raz­miš­lja­nja nav­la­či­mo tra­pe­ri­ce ili rad­ne čiz­me jer to ima­mo za obu­ći u sva­kod­nev­nom ži­vo­tu. Da, odje­ća je pod­lož­na mo­di, no moda vam je­di­no mo­že ogra­ni­či­ti iz­bor dos­tup­nog mo­de­la tra­pe­ri­ca, ko­šu­lja, odijela ili čiz­mi dos­tup­nih u po­mod­nim tr­go­vi­na­ma. Moda, pre­vrt­lji­va kak­va jest, slu­ži sa­mo za na­še eks­pe­ri­men­ti­ra­nje odje­ćom, no nit­ko nas ne si­li da ne­što ku­pi­mo. Me­đu­tim, auto­mo­bil je da­le­ko važ­ni­ja kup­nja, jer ve­li­ka je vje­ro­jat­nost da će­te ga du­go ima­ti i da će sve to vri­je­me dru­gi­ma da­va­ti uvid u va­še sta­nje svijesti.

I zbog sve­ga to­ga ni­je ni ču­do što se odu­zi­ma­mo od stra­ha i pa­ra­no­je. Pre­gle­da­va­mo sve op­cij­ske pa­ke­te ko­je si mo­že­mo pri­ušti­ti te smo, u ri­jet­kim slu­ča­je­vi­ma, ta­ko ob­ma­nje­ni i zas­tra­še­ni da uva­ži­mo sa­vje­te onih la­kr­di­ja­ša iz TopGe­ara o ono­me što je nji­ma “pra­vi” pra­vi auto­mo­bil. Ov­dje sam vo­zio unajm­lje­ni auto­mo­bil i bio je to ne­ki Che­vro­le­tov SUV bi­je­le bo­je. Imao je kli­ma-ure­đaj, po­gon na sva če­ti­ri ko­ta­ča i, na­rav­no, auto­mat­ski mje­njač. Ali što taj auto­mo­bil dru­gi­ma go­vo­ri o me­ni? Što ja že­lim po­ru­či­ti svi­je­tu dok u pro­met­noj gu­žvi po­la­ko pro­la­zim gra­dom po­ku­ša­va­ju­ći usa­di­ti ne­ka pra­vi­la vož­nje u tra­ci vo­za­či­ma oko se­be? To da sam Bri­ta­nac ko­ji ra­di u ino­zem­s­tvu i da ne­mam tri čis­te o to­me ka­ko ov­dje stva­ri funk­ci­oni­ra­ju? Aha, pa to je to. Zar vam ni­sam re­kao da uvi­jek ne­što po­ru­ču­je­te svo­jim auto­mo­bi­lom, čak i kad se ne tru­di­te to či­ni­ti.

“Što bal­kon s ogra­dom od li­je­va­na že­lje­za go­vo­ri o vlas­ni­ci­ma?”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.