Tony Ce­tin­ski

Os­tat ću za­igran i za­dr­ža­ti tog ma­log prin­ca u se­bi

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Front Page -

Do­go­vo­ri­ti raz­go­vor s Tonyjem Ce­tin­skim ni­je bio ni­ma­lo lak za­da­tak. Ne zbog to­ga što je on, na­kon če­t­vrt sto­lje­ća na glaz­be­nom ne­bu umis­lio da je naj­sja­ni­ja zvi­jez­da već za­to što je pre­za­pos­len.

Emo­ti­vac na sce­ni

Sit­no bro­ji­mo do nje­go­vog slav­lje­nič­kog kon­cer­ta “25 go­di­na s va­ma” u pul­skoj Are­ni 11. ko­lo­vo­za, a Tony ovog pu­ta ni­šta ni­je od­lu­čio pre­pus­ti­ti slu­ča­ju pa je u pro­jekt uklju­čen do naj­sit­ni­jeg de­ta­lja. - Mis­lim da će ovaj nas­tup bi­ti naj­e­mo­tiv­ni­ji do sa­da... Svi živ­mo za taj dan i mis­lim da će bi­ti ja­ko, ja­ko emo­tiv­no, ka­že nam kad smo ga na­po­kon us­pje­li “pri­ves­ti” na raz­go­vor. Os­ta­lo je još ma­lo os­ta­lo do va­šeg ve­li­kog kon­cer­ta u Are­ni. Je li vas ba­rem ma­lo uhva­ti­la tre­ma? Zna­te što, dok se oku­pi­ram sva­kod­nev­nim stva­ri­ma oko kon­cer­ta u Pu­li, a u ovaj sam pro­jekt uklju­čen do naj­sit­ni­jeg de­ta­lja, ne­mam baš vre­me­na raz­miš­lja­ti o tre­mi i ka­ko će to ispasti. Za­pra­vo, si­gu­ran sam da će ispasti od­lič­no. I ni­je da me hva­ta tre­ma, već je to ve­li­ka od­go­vor­nost. U ova da­naš­nja vre­me­na, kad net­ko odvo­ji 120, 140 ku­na za kon­cert, ni­je ma­la stvar. To je po­ka­za­telj da lju­di, osim pje­va­nja i sa­me glaz­be, oče­ku­ju od me­ne još ne­što. Što sve mo­že­mo oče­ki­va­ti na kon­cer­tu, ču­jem da će po­zor­ni­ca bi­ti spek­ta­ku­lar­na? Po­zor­ni­cu je di­zaj­ni­rao arhitekt An­te Vr­ban i ni­je sa­mo li­je­pa ne-

go i mul­ti­funk­ci­onal­na. Ovis­no o pje­sma­ma ko­je pje­vam, sla­že­mo i ani­ma­ci­je i map­ping i ci­je­la ta sce­na, s ob­zi­rom na to da je bi­je­la, ja­ko je za­hval­na pa se na nju mo­že pro­ji­ci­ra­ti sva­šta. I sad sve to sla­že­mo od pje­sme do pje­sme, a dva da­na pri­je kon­cer­ta u Pu­li or­ga­ni­zi­ra­mo dru­že­nje s no­vi­na­ri­ma pa će­mo is­pred Grad­skog po­gla­var­stva na Fo­ru­mu iz­ves­ti pet-šest un­plug­ged pje­sa­ma. Ovih da­na pri­mi­li ste i broj­ne čestitke. Ko­li­ko vam zna­či kad one stig­nu od ve­li­ka­na kao što su José Car­re­ras, Go­ran Bre­go­vić, Zdrav­ko Čo­lić.... Ja­ko im­po­ni­ra, a s dru­ge stra­ne – da­je ti sna­gu. Ali jed­na­ka je sna­ga, ako ne i ve­ća, kad osje­tiš da je pu­bli­ka opet sta­la iza te­be bez ob­zi­ra na to na što čo­vjek pro­la­zio. Mo­gu se po­hva­li­ti da imam pu­bli­ku ko­ja su­osje­ća sa svim mo­jim us­po­ni­ma i pa­do­vi­ma.

Zbog Du­brav­ke vi­še bri­ne o se­bi

Kad smo već kod obo­ža­va­te­lja, do­sa­di li vam po­ne­kad kad vas vu­ku za ru­kav kad, na pri­mjer, sa­mo skok­ne­te u pe­kar­ni­cu po kruh? Imam sre­ću što ni­ka­da ni­sam mo­rao pro­da­va­ti ne­kog dru­gog To­ni­ja da bih od to­ga ži­vio. Jed­nos­tav­no, ja sam ono što je­sam i to funk­ci­oni­ra kod lju­di. Sre­tan sam i što vo­lim lju­de i ko­mu­ni­ka­ci­ju, ni­sam za­tvo­ren tip. Ali pos­to­je da­ni ka­da se čo­vje­ku mo­žda ma­lo i ne da i to on­da jed­nos­tav­no ri­je­šim, ne iz­la­zim. Dav­no sam se po­mi­rio s tim da ne­mam pri­vat­ni ži­vot. Ne ku­kam. To je jed­nos­tav­no ta­ko. Ta­ko nas­to­jim i živjeti, ali mo­ram pa­zi­ti, ako mi ni­je dan, bo­lje da ne iz­la­zim u jav­nost (smi­jeh). Ko­li­ko se raz­li­ku­je Tony da­nas i Tony ko­ji pr­vi put nas­tu­pa u Sed­moj noći i kr­pa kraj s kra­jem u Za­gre­bu na po­čet­ku ka­ri­je­re? Ja­ko. Čo­vjek uči dok je živ i još sam spre­man uči­ti. Kad bih gle­dao ne­ke stva­ri ko­je sam uči­nio, i lo­še i do­bre, mis­lim da bih mo­gao dru­ga­či­je, ali ne bih že­lio da sam ih na­pra­vio dru­ga­či­je. Sve je mo­ra­lo ta­ko bi­ti. Kad gle­dam ne­ke svo­je nas­tu­pe, snimke, po­na­ša­nje, iz­ja­ve, baš mi se či­ni da sam kroz ci­je­lu ka­ri­je­ru bio dos­ta za­igran. I os­tat ću za­igran, os­ta­vit ću tog ma­log prin­ca u se­bi ko­li­ko god je mo­gu­će i ko­li­ko čud­no i nez­god­no iz­gle­da­lo da imaš 46 go­di­na, a ma­lo si di­je­te. (smi­jeh) Shva­tio sam da to ne mo­žeš mi­je­nja­ti.Na­rav­no da s go­di­na­ma do­la­zi i sta­lo­že­nost, smje­lost u od­lu­ka­ma. Da­nas vi­še ne pre­pu­štam ni­ko­me da od­lu­ču­je umjes­to me­ne jer sam že­lim od­go­va­ra­ti za even­tu­al­ni ne­us­pjeh. Pri­je mi je ne­dos­ta­ja­la sta­lo­že­nost ko­ju sad imam. Osje­ćam se kao da sam na­pu­njen ne­kim no­vim ži­vot­nim is­kus­tvi­ma ko­ja će mi si­gur­no po­mo­ći slje­de­ćih 20 go­di­na na sce­ni, da ne bu­dem laž­no skro­man. Ko­li­ku je u sve­mu to­me ulo­gu ima­la va­ša su­pru­ga Du­brav­ka? Du­brav­ka me us­mje­ri­la da vi­še vo­lim se­be, da se vi­še bri­nem o se­bi, po­čev­ši od fi­zič­ke ak­tiv­nos­ti ko­ju mi je uve­la u sva­kod­ne­vi­cu. Ne da bih ja sad iz­gle­dao kao Joh­n­ny Bra­vo ( smi­jeh), ali ne ka­že se bez­ve­ze “u zdra­vom ti j el u z drav duh”. Stvar­no mi je sad lak­še bi­ti fo­ku­si­ran na ne­ke dru­ge stva­ri, pu­no bit­ni­je i važ­ni­je, na­iz­gled ma­le stva­ri ko­je či­ne ži­vot i for­mi­ra­ju sret­nu obi­telj, dje­cu... Je li te­ško od­ga­ja­ti dje­cu uz vaš po­sao? Te­ško je. Ne go­vo­rim na­pa­met kad ka­žem da bi sva­koj že­ni tre­ba­lo sa­gra­di­ti spo­me­nik u sva­koj ku­ći ko­ju je dr­ža­la. Stal­no si na pu­tu, na ces­ti, ovi­san si o kon­cer­ti­ma i svir­ka­ma i nor­mal­no da ma­lo is­pa­šta i pri­vat­ni ži­vot, dje­ca, ka­mo­li ima­ti vre­me­na za od­ga­ja­nje... Tu vi­še maj­ke odi­gra­ju ulo­gu. Uvi­jek is­ti­čem da mi je svi­je­tli pri­mjer Zo­ri­ca Kon­dža ko­ja stvar­no drži tri kan­tu­na na kič­mi i us­pi­je odr­ža­va­ti ka­ri­je­ru. Ko­je bis­te vri­jed­nos­ti že­lje­li usa­di­ti si­nu i kće­ri? Da­nas je pot­pu­no dru­ga­či­je vri­je­me ne­go kad su nas ro­di­te­lji od­ga­ja­li. Klin­ci da­nas pri­je na­uče na iPa­du na­pi­sa­ti re­če­ni­cu ne­go olov­kom. Či­ni mi se da je naj­važ­ni­je pri­la­go­di­ti se vre­me­nu i po­ku­ša­ti is­ko­ris­ti­ti naj­bo­lje iz svih tih teh­no­lo­ških iz­u­ma, ali ne bi­ti žr­tva to­ga. Vo­lio bih da mo­ja

Dav­no sam se po­mi­rio s tim da ne­mam pri­vat­ni ži­vot. Ne ku­kam. To je jed­nos­tav­no ta­ko

TEKST: ana šKi­ljić ra­vEn­š­ćaK FO­TO: da­vOr puK­la­vEc, GO­ran jaKuš/ piXSEll

SRE­TAN ČO­VJEK Imam sre­ću što ni­ka­da ni­sam mo­rao pro­da­va­ti ne­kog dru­gog To­ni­ja. Sre­tan sam i što vo­lim lju­de, ali ako mi ni­je do­bar dan, jed­nos­tav­no os­ta­nem kod ku­će

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.