DA­VOR JUR­KO­TIć

Su­pru­ga Ve­ra i ja ima­mo bu­ran brak

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Zvijezde - 14 • EKRAN • PE­TAK, 10. OžUJ­KA 2017.

Omi­lje­ni ko­mi­čar i vo­di­telj ko­je­ga gle­da­mo na RTL-u u no­vom showu “Da puk­neš!” ot­kri­va ka­ko je osvo­jio svo­ju su­pru­gu, ka­kav je otac te što nas­to­ji na­uči­ti svo­je si­no­ve Mak­sa i Fran­ka

Ta­mo gdje je Da­vor Jur­ko­tić, de­fi­ni­tiv­no ne manj­ka smi­je­ha, smi­ca­li­ca i ve­se­lja. Je­dan od naj­bo­ljih do­ma­ćih ko­mi­ča­ra i vo­di­te­lja tre­nu­tač­no s Bel­mom Džom­bom u no­voj emi­si­ji “Da puk­neš!” za­bav­lja gle­da­te­lje RTL Te­le­vi­zi­je svo­jim do­sko­či­ca­ma. Za­bav­ni svjet­ski vi­ral­ni ša­lji­vi vi­de­oisječ­ci s bri­tan­skog Chan­ne­la 5, u pro­duk­ci­ji Dic­ka Clar­ka i Ju­kin Me­di­je, iz ar­hi­ve ko­ja bro­ji vi­še od 20.000 kli­po­va, po­ka­zu­je ur­ne­bes­ne tre­nut­ke ko­je Da­vor i Bel­ma nas­to­je do­dat­no za­či­ni­ti ko­mič­nim ko­men­ta­ri­ma. Iako je mno­gi­ma ko­ji Da­vo­ra pra­te go- di­na­ma i vo­le nje­go­ve “Bi­je­le udo­vi­ce” i emi­si­ju “U zdrav mo­zak” neo­bič­no ko­mi­ča­ra vi­dje­ti u sce­na­ri­ju ko­ji ne pre­dvi­đa da on osob­no uva­li ne­ko­ga u smi­ješ­nu si­tu­aci­ju, Da­vor ka­že ka­ko se i ova­ko do­bro za­bav­lja. “Ka­da su me s RTL-a zva­li u emi­si­ju, pred­lo­žio sam da je vo­dim s Bel­mom. Pri­hva­tio sam zbog nje, jer je ja­ko li­je­pa že­na a i da se mak­ne od svog ocva­log mu­ža. I da joj po­ka­žem što je pra­vo mu­ško, jer za raz­li­ku od Mir­ze ja ra­dim mu­šku dje­cu! Ša­lu na stra­nu, Bel­mu znam još ot­kad sam joj bio pr­vi šef na Ri­ječ­koj TV. Čim sam je ugle­dao, od­mah sam znao da će jed­nog da­na bi­ti iz­vr­s­na vo­di­te­lji­ca. Ni­je Bel­ma sa­mo li­je­pa ne­go je i te­le­vi­zič­na. Ima ono ne­što što bi je mo­glo iz­dvo­ji­ti me­đu broj­nim dru­gim TV vo­di­te­lji­ca­ma”, ka­že sim­pa­tič­ni ko­mi­čar. Gle­da­te­lji ga već ne­ko­li­ko go­di­na gle­da­ju kao vo­di­te­lja iz­nim­no po­pu­lar­ne emi­si­je “U zdrav mo­zak”, no mno­gi će se slo­ži­ti ka­ko su “Bi­je­le udo­vi­ce” ipak bi­le jed­na od naj­za­bav­ni­jih TV emi­si­ja koju je ika­da ra­dio. Za­ni­ma­lo nas je sje­ti li se s nos­tal­gi­jom tog showa? “Na­rav­no, baš sam ne­dav­no vo­dio jed­no do­ga­đa­nje s Ma­ri­jem (Li­pov­še­kom Bat­ti­fi­acom, op. a.) i bi­lo bi iz­vr­s­no da jed­nog da­na opet ra­di­mo za­jed­no. Na­ša je emi­si­ja iš­la 7-8 go­di­na na te­le­vi­zi­ji i stvar­no smo se na kra­ju bi­li za­si­ti­li i ha­lji­na, i pe­ri­ka, i šmin­ka­nja... No naj­važ­ni­je je da smo to ra­di­li spon­ta­no, da smo uži­va­li i obo­ji­ca se do­bro za­bav­lja­li. I dok smo emi­si­ju ra­di­li lo­kal­no, a ne na­ci­onal­no, bi­lo je naj­bo­lje i naj­za­bav­ni­je. Na na­ci­onal­nu te­le­vi­zi­ju baš i ne smi­ješ sve pus­ti­ti, a lo­kal­no smo stvar­no mo­gli sve i sva­šta.” Na upit zna­či li to da bi­smo mo­žda jed­nom mo­gli gle­da­ti ne­ke no­ve “Bi­je­le udo­vi­ce”, Jur­ko­tić od­go­va­ra: “Tko zna. I da ih od­mah poč­ne­mo ra­di­ti, ima­li bi­smo to­li­ko ma­te­ri­ja­la za emi­si­je da bi one bi­le pra­vo ču­do. No Ma­ri­ju je već po­ma­lo štuf­no što se danas gle­da­ju sa­mo broj­ke, sve je u gle­da­nos­ti, a pod tim pri­ti­skom ni­je la­ko ra­di­ti. Bi­lo bi la­ko da iza nas sto­ji tim sce­na­ris­ta kao va­ni, ali ka­da ci­je­la emi­si­ja ovi­si o tre­nu­tač­noj in­s­pi­ra­ci­ji i spon­ta­nos­ti dvo­ji­ce lju­di, vr­lo je te­ško. Osim to­ga, što smo sta­ri­ji, i hu­mor do­živ­lja­va­mo druk­či­je. Evo, upra­vo mi je ne­ki dan su­pru­ga Ve­ra rek­la da su mi fo­re sve bi­zar­ni­je i cr­nje što sam sta­ri­ji, da ih čak ni ona ne shva­ća. Za­mis­li­te ka­ko bi ih tek mo­gli shva­ti­ti lju­di is­pred ekra­na ko­ji me ne poz­na­ju!” Svi ko­ji Jur­ko­ti­ća poz­na­ju i pri­vat­no u Ri­je­ci, gdje ži­vi s obi­te­lji, zna­ju da je uvi­jek ona­kav kak­va ga vi­di­mo na te­le­vi­zi­ji – za­ba­van, smi­je­šan i spre­man za smi­ca­li­ce. “Za­pra­vo sam vr­lo otvo­ren čo­vjek. Ako, pri­mje­ri­ce, pri­mi­je­tim da ne­ka že­na ima do­bre no­ge, to ću joj i re­ći, ne sa­mo je­dan­put ne­go mo­žda i 50 pu­ta. Ali to ka­žem na svoj na­čin, ko­ji ne­ki lju­di ne ra­zu­mi­ju, pa mo­žda mis­le da sam idi­ot. No, po me­ni,

pos­to­je du­ho­vi­ti lju­di ko­ji ni­su du­ho­vi­ti ka­da to oni že­le, ne­go ka­da im do­đe tre­nu­tak in­s­pi­ra­ci­je i ka­da se to do­go­di spon­ta­no. Evo, re­ci­mo, od 2500 vi­dea “U zdrav mo­zak” na Yo­uTu­beu mo­žda ih je 50 du­ho­vi­tih, a os­ta­li su za­bav­ni. Ipak, čo­vjek ne mo­že ci­je­lo vri­je­me bi­ti du­ho­vit, za to vam tre­ba po­se­ban tre­nu­tak in­s­pi­ra­ci­je”, ka­že ko­mi­čar. No Jur­ko­ti­ću oči­to ne manj­ka in­s­pi­ra­ci­je jer nje­go­va pro­duk­cij­ska ku­ća već do­go­va­ra no­ve pro­jek­te. “Da, štan­ca­mo emi­si­je kao na tra­ci jer druk­či­je ne vi­diš op­s­ta­nak u ovom pos­lu. No još uvi­jek ra­dim iz za­ba­ve, a onog tre­nut­ka ka­da osje­tim da mi vi­še ni­je za­bav­no, mo­gu od­mah na brod. Za­vr­šio sam Po­mor­ski fa­kul­tet, ta­ko da uvi­jek mo­gu dig­nu­ti je­dro. No ci­je­lo se vri­je­me ipak na­dam da ću jed­nog da­na mo­ći ra­di­ti show po­put ta­li­jan­skih, ko­ji bi išao uži­vo, u ko­jem bi sve pr­šta­lo od ener­gi­je, gdje bi se pu­no vi­ka­lo, gdje je sve spon­ta­no...” Da­vo­ro­va an­to­lo­gij­ska imi­ta­ci­ja biv­šeg pre­mi­je­ra Ti­ma Ore­ško­vi­ća stek­la je po­pu­lar­nost i iz­van gra­ni­ca Li­je­pe Na­še. Na upit ko­ga mu je od poz­na­tih bi­lo te­ško ulo­vi­ti te je li se ne­kim poz­na­tim oso­ba­ma za­mje­rio zbog spač­ki, sa smi­je­hom od­go­va­ra: “Ne­ke još uvi­jek lo­vi­mo. Me­ni su naj­ja­ča dva vi­dea ko­je smo sni­mi­li s po­koj­nim Vlat­kom Mar­ko­vi­ćem, oni su stvar­no is­pa­li do­bri. Ne­ke, na­ža­lost, ne­će­mo obja­vi­ti jer su nam za­bra­ni­li, a mis­lim da ne­ma smis­la za­mje­ra­ti se lju­di­ma. Vrh mi je i emi­si­ja s Alek­san­drom Vu­či­ćem, ko­jeg sam to­li­ko mal­tre­ti­rao da mi pro­du­cent emi­si­je ni­je dao da ga gnja­vim slje­de­ći dan, kad sam ga htio opet zva­ti. Iz­vr­s­ne su bi­le i emi­si­je ka­da sam kao Tim Ore­ško­vić zvao Dar­ka Mi­li­no­vi­ća i Mi­lo­ra­da Pu­pov­ca, čak smo i re­za­li ne­ke di­je­lo­ve jer nam je bi­lo žao ko­li­ko sam ih gnja­vio.” I dok bi se mno­gi na nje­go­vu mjes­tu umis­li­li zbog po­pu­lar­nos­ti, Da­vor Jur­ko­tić za­pra­vo uži­va u či­nje­ni­ci da ži­vi u Ri­je­ci, “je­di­nom gra­du u Hr­vat­skoj ko­ji ne­ma jav­nih oso­ba” i u ko­jem ne pos­to­ji šu­šur oko ce­le­brityja svoj­stven Za­gre­bu. “Iako je ovo grad u ko­ji su doš­le ži­vje­ti mno­ge poz­na­te oso­be, ne pra­vi se ni­kak­va dra­ma oko to­ga ka­da su ne­ka jav­na do­ga­đa­nja. Ja je­sam poz­na­ti­ji po­je­di­nac gra­da i čes­to me lju­di poz­drav­lja­ju na uli­ci iako ih ne poz­na­jem, no ovo je de­fi­ni­tiv­no druk­či­ji grad i u nje­mu je fo­ra ži­vje­ti. Imam is­te pri­ja­te­lje od dje­tinj­stva, ne za­no­sim se či­nje­ni­com da sam poz­na­ti­ji od dru­gih i nas­to­jim ži­vje­ti nor­mal­no kao i svi dru­gi.” To je i je­dan od raz­lo­ga za­što bi Da­vor vo­lio da Ri­je­ka ove go­di­ne osvo­ji nas­lov pr­va­ka Hr­vat­ske. Iako zbog pos­la ne sti­že na sve do­ma­će su­sre­te Ri­je­ke i ni­je ak­ti­van član Ar­ma­de, ra­do vo­di sta­ri­jeg si­na Mak­sa na utak­mi­ce, čak i ka­da nje­gov šes­to­go­diš­njak na­kon 20-ak mi­nu­ta pres­ta­ne ak­tiv­no pra­ti­ti utak­mi­cu. “Do­go­dit će se dvi­je do­bre stva­ri: jed­na je da će Ri­je­ka bi­ti pr­vak i da će to bi­ti div­no za ovaj grad, ko­ji će do­dat­no oži­vje­ti, a dru­ga – ako do­đe do to­ga da nam ukra­du pr­vens­tvo – da će se on­da ko­nač­no do­go­di­ti ne­ke ko­rje­ni­te pro­mje­ne u HNS-u”, ot­kri­va svo­ja raz­miš­lja­nja. Su­pru­ga Ve­ra nje­go­va je naj­ve­ća kri­ti­čar­ka, no po­pu­lar­ni ko­mi­čar priz­na­je da joj za sve što tr­pi od nje­ga tre­ba dig­nu­ti spo­me­nik. “U bra­ku smo se­dam go­di­na i to je je­dan bu­ran brak u po­zi­tiv­nom smis­lu. Imam osje­ćaj da smo sku­pa go­di­nu da­na ko­li­ko di­na­mič­no ži­vi­mo. I danas joj znam re­ći da ni­sam si­gu­ran je­sam li ika­da bio pra­vi iz­bor za nju, no tru­dim se bi­ti do­bar su­prug i obo­ža­vam svo­ju dje­cu Mak­sa i de­se­to­mje­seč­nog Fran­ka. Sve što ra­dim, ra­dim za njih i nas­to­jim sva­ki slo­bo­dan tre­nu­tak pro­ves­ti s nji­ma. Moj je otac go­di­na­ma plo­vio i ri­jet­ko sam ga vi­đao, pa mo­žda na taj na­čin že­lim na­dok­na­di­ti stva­ri.” Sa smi­je­hom nam pre­pri­ča­va ka­ko je su­pru­gu upoz­nao 2008. go­di­ne u jed­no­me ri­ječ­kom ka­fi­ću ti­je­kom slav­lja po­bje­de hr­vat­ske no­go­met­ne re­pre­zen­ta­ci­je na

EP-u u Aus­tri­ji. Ve­ru je te ve­če­ri vo­zio nje­zi­noj ku­ći, no za­pam­tio je da se zo­ve – Sa­ra. Uju­tro je u svom autu uočio nje­zin mo­bi­tel, pa je u pre­gled­ni­ku pro­na­šao broj s pos­la i na­zvao tra­že­ći Sa­ru. Ja­vi­la se Ve­ra osob­no, a os­ta­lo je po­vi­jest. “Mi smo dva pot­pu­no raz­li­či­ta ka­rak­te­ra, ali se sa­vr­še­no upot­pu­nju­je­mo – u nje­zi­noj mir­no­ći i u mo­jem ne­mi­ru. Ve­ri bih po­di­gao spo­me­nik jer od­ga­ja tro­je dje­ce, a ja sam naj­ve­će od njih. No ka­da smo pro­ho­da­li, re­kao sam joj da joj jam­čim tri stva­ri: da joj sa mnom ni­ka­da ne­će bi­ti do­sad­no, da ni­ka­da ne­će pro­ći dan da je ne za­gr­lim i ne po­lju­bim te da ni­ka­da ne­će pro­ći dan da joj ne ka­žem da je vo­lim.” I dok s jed­ne stra­ne uži­va u str­ci i šu­šu­ru ko­ji mu pru­ža po­sao, Da­vor svo­je slo­bod­no vri­je­me nas­to­ji pro­ves­ti u šet­nja­ma s dje­com, plo­vid­bi na bar­ci, lje­ti u obi­telj­skoj ku­ći na Krap­nju... “Kao dje­čak sam pu­no pla­ni­na­rio s dje­dom, ko­ji je ne­dav­no umro u 93. go­di­ni. Bio sam užas­no ve­zan za nje­ga i naj­vi­še sam vre­me­na pro­vo­dio s njim u šet­nja­ma i pla­ni­na­re­nju, u pri­ča­nju iz­miš­lje­nih pri­ča za ko­je vje­ru­jem su me us­mje­ri­le pre­ma ovo­me što ra­dim i u svim glu­pos­ti­ma ko­je smo za­jed­no ra­di­li. On me na­učio mno­gim ži­vot­nim stva­ri­ma i že­lio bih to pre­ni­je­ti svo­joj dje­ci. Že­lim ih na­uči­ti da pri­je sve­ga bu­du do­bri lju­di, sa­mos­tal­ni i sret­ni. Da u ži­vo­tu ni­je bit­no ono ma­te­ri­jal­no, ni­ti se us­pjeh mje­ri ičim tak­vim. Že­lim ih na­uči­ti ka­ko se u ži­vo­tu su­oči­ti s po­bje­da­ma i po­ra­zi­ma, ka­ko re­agi­ra­ti ka­da te os­ta­vi dje­voj­ka ili ti umre net­ko bli­zak, ka­ko pod­ni­je­ti ne­us­pjeh u pos­lu i sna­ći se ako se obo­ga­tiš pre­ko no­ći, ka­ko bi­ti do­bar čo­vjek u svim si­tu­aci­ja­ma. Vo­lio bih do­če­ka­ti da mo­ja dje­ca odras­tu i ima­ju svo­ju dje­cu, pa da pu­no vre­me­na pro­vo­dim sa svo­jim unu­ci­ma te im usa­dim ono ne­što što će im u ži­vo­tu bi­ti važ­ni­je od svih ško­la.”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.