Vo­lim že­ne bez pre­dra­su­da o glaz­be­ni­ci­ma

Pro­gla­šen je jed­nim od naj­bo­ljih europ­skih bub­nja­ra, s pet go­di­na već je znao što že­li u ži­vo­tu, a na tur­ne­ja­ma je upoz­nao mno­ge svjet­ske glaz­be­ne zvi­jez­de

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Intervju - Tekst: Ni­ko­li­na Gu­ja Fo­to: Iva­na Ka­ur­lo­to i Pixsell

Dok su dru­ga dje­ca na igra­li­štu igra­la no­go­met, on je tr­gao gran­či­ce i nji­ma lu­pao po kan­ta­ma. Već kao pe­to­go­diš­njak znao je da že­li svi­ra­ti bub­nje­ve, a sple­tom okol­nos­ti naj­pri­je je po­čeo svi­ra­ti tru­bu, za ko­ju je i za­vr­šio glaz­be­no obra­zo­va­nje. Glaz­be­nu ka­ri­je­ru 33-go­diš­nji Marko Duvnjak za­po­čeo je svi­ra­ju­ći na Ri­ječ­kom kar­ne­va­lu, a da­nas s aus­trij­skim ben­dom u ko­jem svi­ra pu­ni naj­ve­će europ­ske sta­di­one i are­ne te je pro­gla­šen jed­nim od naj­bo­ljih europ­skih bub­nja­ra.

Kad vas je glaz­ba po­če­la za­ni­ma­ti?

Kad sam imao pet go­di­na: dok su dru­ga dje­ca igra­la no­go­met, ja sam lu­pao po kan­ta­ma. Tr­gao sam gra­ne i od njih pra­vio pa­li­ce. Ba­ki sam raz­bio sve ta­nju­re jer sam se pra­vio da su či­ne­le, pa sam ku­ha­čom uda­rao po nji­ma. Djed mi je znao go­vo­ri­ti da pres­ta­nem na­bi­ja­ti po kan­ta­ma i da kao sva nor­mal­na dje­ca odem na igra­li­šte igra­ti no­go­met. Tek mi je 20 go­di­na pos­li­je re­kao ka­ko ga je ta­da u pro­la­zu čuo ne­ki gos­po­din i re­kao mu da me pus­ti da uda­ram po kan­ta­ma jer imam slu­ha i ne lu­pam bez­ve­ze. Za­nim­lji­vo je da nit­ko u obi­te­lji ne­ma ve­ze s glaz­bom, ali svi su me po­ti­ca­li. Na sva­kom kon­cer­tu na ko­ji bi me ma­ma vo­di­la sta­jao sam sa stra­ne i gle­dao u bub­nja­ra. To je bio moj fo­kus.

Je li slu­čaj­ni pro­laz­nik bio je­di­ni ko­ji je uočio vaš ta­lent?

Ni­je. U os­nov­noj ško­li uči­te­lji­ca glaz­be­nog pred­lo­ži­la mi je da se pri­dru­žim li­me­noj glaz­bi. To sam ubr­zo i na­pra­vio. Ka­da su me pi­ta­li što bih vo­lio svi­ra­ti, re­kao sam da že­lim bub­nje­ve. Na­ža­lost, to ni­je bi­lo mo­gu­će jer bub­nje­ve ni­su ima­li, pa su mi po­nu­di­li tru­bu, ko­ju sam do­bro svla­dao svi­ra­ju­ći u ma­ška­ra­ma, ko­je obo­ža­vam. Ia­ko, mo­ram priz­na­ti da sam ci­je­lo vri­je­me ma­štao o ve­ćem ins­tru­men­tu, jer u tim go­di­na­ma mis­liš da si ve­ći fra­jer ako svi­raš ve­ći ins­tru­ment.

Na­kon to­ga ste upi­sa­li glaz­be­nu ško­lu?

Da, za­vr­šio sam glaz­be­no obra­zo­va­nje za tru­bu, ali sam is­to­vre­me­no po­čeo svi­ra­ti i bub­nje­ve. Kao bub­njar, s 12 go­di­na pri­dru­žio sam se ben­du Fa­lo­ti, ko­ji je pos­tao ti­nej­džer­ska sen­za­ci­ja. Is­to­vre­me­no sam po­ha­đao i elek­tro­teh­nič­ku ško­lu. Kao se­ssi­on bub­njar, po­čeo sam sni­ma­ti bub­nje­ve, uda­ralj­ke i tru­bu za raz­ne hr­vat­ske ben­do­ve: Bel­fast Fo­od, Be­atles Re­vi­val Band i slič­no. Svi­rao sam bub­nje­ve i za Cla­udi­ju Be­ni, ta­daš­nju pred­stav­ni­cu Hr­vat­ske na Eu­ro­vi­zi­ji.

Ka­ko se da­lje ra­zvi­ja­la va­ša ka­ri­je­ra bub­nja­ra?

Ti­je­kom 2010. i 2011. do­bio sam po­ziv od RTL Te­le­vi­zi­je da kao bub­njar su­dje­lu­jem u showu “Hr­vat­ska tra­ži zvi­jez­du”. Na­kon nas­tu­pa na te­le­vi­zi­ji do­bio sam po­ziv da svi­ram s Mar­kom To­ljom, na što sam pris­tao. Pos­li­je se us­pos­ta­vi­lo da Marko i ja ima­mo vr­lo smi­ješ­nu po­vez­ni­cu. Ho­će­te li nam je ot­kri­ti? Čim smo po­če­li svi­ra­ti za­jed­no, u jed­nom od raz­go­vo­ra shva­ti­li smo da smo zad­nji dan ško­le za­pra­vo pro­ve­li za­jed­no. Na­ime, ta­da se uop­će ni­smo poz­na­va­li, ali ka­ko je to obi­čaj kod nas, na­kon zad­njeg da­na ško­le ide se na Kos­tre­nu, gdje se par­ti­ja na pla­ži. Izva­dio sam ma­lu tru­bu, ko­ju sam ina­če no­sio u ma­ška­re, i po­čeo je svi­ra­ti kad sam odjed­nom shva­tio da net­ko u bli­zi­ni svi­ra gi­ta­ru. Otr­čao sam do tog deč­ka i na­ša je svir­ka po­tra­ja­la do ju­tra. Na kra­ju se is­pos­ta­vi­lo da je gi­ta­ru svi­rao To­lja. Jes­te li u me­đu­vre­me­nu još neg­dje svi­ra­li? Da, je­sam. Ta­da se do­go­di­la i naj­ve­ća pre­kret­ni­ca, kad sam po­čeo svi­ra­ti s hr­vat­skim gi­ta­ris­tič­kim vir­tu­ozom Ale­nom Bren­ti­ni­jem. On je u Aus­tri­ji svi­rao za po­du­zet­ni­ka ko­jem se ja­ko svi­dio i ko­ji mu je po­nu­dio da do­đe svi­ra­ti u bend u Aus­tri­ju. Alen me tad na­zvao i pi­tao že­lim li s njim u Aus­tri­ju. Otiš­li smo i ta­da je sve kre­nu­lo. Pos­tao sam član ben­da me­đu­na­rod­ne pop zvi­jez­de An­dre­asa Ga­ba­li­era, s ko­jim sam 2012. odra­dio pr­vu tur­ne­ju pod na­zi­vom “Vol­ks Rock’n’Rol­ler To­ur” te smo sni­mi­li i li­ve DVD kon­cer­ta. Ko­li­ko je lju­di bi­lo na va­šem pr­vom kon-

cer­tu s An­dre­asom Ga­ba­li­erom?

Oko 30.000 lju­di. Za­pra­vo, ni­sam mo­gao vje­ro­va­ti što vi­dim svo­jim oči­ma. Na tur­ne­ja­ma idu­ćih go­di­na ta je broj­ka ras­la i do­seg­nu­la 100.000 lju­di.

Glaz­be­ni­ci vo­le kon­cer­te i nas­tu­pe pros­la­vi­ti iz­la­skom. Je li i kod vas ta­kav slu­čaj?

Ne. Sve sam to pro­ži­vio u ma­ška­ra­ma, ali da­nas vi­še ni­je ta­ko. U vr­hun­skim pro­duk­ci­ja­ma to se ne do­ga­đa. Bit­no je zdra­vo jes­ti i pi­ti pu­no vo­de jer od sil­nih pu­to­va­nja zna­mo bi­ti is­crp­lje­ni i de­hi­dri­ra­ni. Naj­važ­ni­je je bi­ti od­mo­ran i nas­pa­van, bez par­ti­ja­nja i bez al­ko­ho­la.

Pam­ti­te li ne­ki po­se­ban tre­nu­tak s tur­ne­ja ili nas­tu­pa?

Sje­ćam se ka­da sam jed­nom pri­li­kom igrao igri­cu u hod­ni­ku dvo­ra­ne u Dü­ssel­dor­fu, gdje smo bi­li jer je An­dre­as do­bio na­gra­du Bam­bi, ko­ja je za­pra­vo europ­ski Gram­my. Ta­mo smo svi­ra­li sa zvi­jez­da­ma kao što su Jus­tin Bi­eber, Céli­ne Di­on i dru­gi. Uglav­nom, do me­ne je doš­la ne­ka že­na i na en­gle­skom me ne­što pi­ta­la. Kad sam di­gao gla­vu, vi­dio sam da is­pred me­ne sto­ji Céli­ne Di­on. Bio sam u šo­ku, a ona se sa­mo na­smi­ja­la. Jed­nom pri­li­kom upoz­na­li smo i Ro­ge­ra Mo­orea, pa smo ga na­go­va­ra­li i mo­li­li da nam ka­že: “I’m Bond, Ja­mes Bond”, što je on stvar­no i uči­nio. Bio je to pre­smi­je­šan tre­nu­tak. Za­pra­vo, sve te ve­li­ke zvi­jez­de pris­tu­pač­ni su i dra­gi lju­di.

Ko­li­ko vam zna­či nas­tup u ben­du ko­ji pu­ni sta­di­one i naj­ve­će dvo­ra­ne u Eu­ro­pi?

Za me­ne su se ota­da po­če­le do­ga­đa­ti ve­li­ke i ne­vje­ro­jat­ne stva­ri. Po­čeo sam do­bi­va­ti po­zi­ve za naj­pres­tiž­ni­je saj­mo­ve glaz­be­ne opre­me. Da­nas svu opre­mu do­bi­vam bes­plat­no, a ne­ka­da sam o to­me sa­mo sa­njao. Ta­ko­đer, do­bio sam po­ziv­ni­cu za nas­tup na do­ga­đa­ju Drum Camp – Blo­od, Swe­at and Te­ars u sklo­pu Fran­k­furt Mu­sik­me­ssea, naj­ve­će­ga europ­sko­ga glaz­be­nog saj­ma, za­jed­no s naj­ve­ćim svjet­skim bub­njar­skim ime­ni­ma kao što su Karl Bra­zil, Mik­key Dee, Bri­an Tic­hy, Jost Nic­kel i Mi­ke Ter­ra­na.

Osim što ste član aus­trij­skog ben­da, dio ste pos­ta­ve i do­ma­će­ga glaz­be­nog sas­ta­va Bu­đe­nje. Ka­ko us­pi­je­va­te sve us­kla­di­ti?

Čes­to me to pi­ta­ju, ali vje­ruj­te mi da se sve mo­že us­kla­di­ti. Gušt mi je svi­ra­ti i sni­ma­ti za taj bend. Nor­mal­na je eki­pa, a me­ni je bit­no ra­di­ti s lju­di­ma ko­ji su u gla­vi nor­mal­ni i čvr­sto sto­je na zem­lji.

Što ra­di­te ka­da ne svi­ra­te?

Vo­lim bi­ti fi­zič­ki ak­ti­van, pa već ne­ko­li­ko go­di­na tre­ni­ram taj­lan­d­ski boks. Ve­li­ki sam lju­bi­telj spor­ta; uos­ta­lom, za ovaj je po­sao važ­no bi­ti u kon­di­ci­ji.

Ima­te li dje­voj­ku?

Tre­nu­tač­no ne­mam.

Kak­ve vam se dje­voj­ke svi­đa­ju?

Bit­na mi je po­zi­tiv­na ener­gi­ja, po­vje­re­nje i ra­zu­mi­je­va­nje. Osim to­ga, svi­đa­ju mi se že­ne bez pre­dra­su­da o glaz­be­ni­ci­ma. Ka­da ne­kog vo­lim, on­da da­jem sve, a to oče­ku­jem i od dru­ge stra­ne.

Ko­li­ko te­to­va­ža ima­te?

Imam te­to­va­že na če­ti­ri mjes­ta. Na ru­ci imam la­va jer sam u ho­ro­sko­pu Lav, a is­pod nje­ga mi je te­to­vi­ran djem­be, afrič­ki bu­banj, ina­če pr­vi ins­tru­ment na pla­ne­tu. Na no­zi imam Ani­ma­la iz “Mup­pet Showa” jer su me svi po­ve­zi­va­li s njim dok sam svi­rao. Sve mi te­to­va­že zna­če ne­što.

Ima­te li već pla­no­ve za na­do­la­ze­će raz­dob­lje?

Idu­će go­di­ne kre­ćem na ve­li­ku tur­ne­ju, a do ta­da su tu i raz­ne svir­ke di­ljem Hr­vat­ske i iz­van gra­ni­ca. Idu­će ću go­di­ne, ta­ko­đer, na­po­kon po­če­ti ra­di­ti vlas­ti­ti al­bum i to­me se ve­se­lim. Os­ta­tak lje­ta sva­ka­ko ću is­ko­ris­ti­ti za još ne­ko ku­pa­nje na mo­ru.

“Upoz­nao sam Céli­ne Di­on, svi­rao na do­dje­li na­gra­da gdje i Jus­tin Bi­eber, a Ro­ge­ra Mo­orea sam na­go­vo­rio da mi ka­že: ‘I’m Bond, Ja­mes Bond’”

BU­đE­NJE Marko je dio pos­ta­ve do­ma­će­ga glaz­be­nog ben­da, za ko­ji mu je gušt ra­di­ti jer, ka­že, deč­ki su nor­mal­ni i čvr­sto sto­je na zem­lji

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.