ANDREJINO PI­SMO

Zo­vem se An­dre­ja i imam 42 go­di­ne te za­jed­no sa su­pru­gom An­to­ni­jom ko­ji je go­di­nu sta­ri­ji i s ko­jim ži­vim u Spli­tu pi­šem ovo pi­smo ka­ko bismo za­hva­li­li gos­po­di­nu Da­ri­ju na da­ro­va­noj sre­ći.

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - SCENA -

Na­ime, su­prug i ja smo se vjen­ča­li re­la­tiv­no mla­di. Na­kon što smo stu­di­ra­li za­jed­no, za­pos­li­li smo se i is­toj tvrt­ki, a po­tom i otvo­ri­li vlas­ti­tu. Ti­je­kom na­šeg bra­ka ro­di­la su nam se i dva pre­li­je­pa si­na na ko­je smo i vi­še ne­go po­nos­ni. Uda­jom za An­to­ni­ja do­bi­la sam i ve­li­ku obi­telj. Na­ime, on ima tri ses­tre i dva bra­ta. S ve­ći­nom od njih i nji­ho­vim no­vos­tvo­re­nim obi­te­lji­ma sam u do­brim od­no­si­ma, no sa naj­sta­ri­jom ses­trom Anom i nje­zi­nim mu­žem Bru­nom sam odu­vi­jek na rat­noj no­zi jer sam zna­la da se ot­po­čet­ka pro­ti­vi­la na­šoj ve­zi. Ka­da smo otvo­ri­li svo­ju tvrt­ku i ka­da svo­jim su­pru­gom češ­će do­la­zi­ti. Bu­du­ći da po­tje­čem iz pris­toj­ne obi­te­lji ko­ja me ta­ko i od­ga­ja­la, ni­sam im da­la do zna­nja da se pro­ti­vim nji­ho­vim po­sje­ti­ma. Ni­su ti po­sje­ti bi­li mno­go­broj­ni, a već su nas doš­li tra­ži­ti da im po­su­di­mo ve­li­ku svo­tu nov­ca. Na­rav­no da smo ih od­bi­li jer smo zna­li da ih oni ni­ka­da ne­će vra­ti­ti. Na­kon toga sve se iz­mje­ni­lo. Su­prug i ja smo se po­če­li sva­đa­ti i oko ne­važ­nih stva­ri. Iz­bje­ga­va­li smo se, on je od­la­zio ra­no uju­tro i vra­ćao se kas­no uve­čer, a to ni­ka­da do­tad ni­je bio nje­gov obi­čaj. Ja sam se osje­ća­la vr­lo ne­si­gur­no, zna­la sam ima­ti živ­ča­ni slom, ni­sam mo­gla ni s dje­com raz­go­va­ra­ti, a te­ško me je bi­lo i ra­di­ti. Po­bo­jav­ši se da ću po­lu­dje­ti, otiš­la sam svo­jim ro­di­te­lji­ma u Sla­von­ski Brod te sa­svim slu­čaj­no u auto­bu­su na­ču­la raz­go­vor o vi­dov­nja­ku Da­ri­ju. Bi­la sam ma­lo ne­pris­toj­na i slu­ša­la raz­go­vor dvi­ju gos­po­đa od ko­jih je jed­na pri­ča­la ka­ko joj je taj Da­ri­jo spa­sio život. Ka­da se auto­bus za­us­ta­vio ra­di od­mo­ra put­ni­ka, pi­ta­la sam tu gos­po­đu za broj te­le­fo­na oso­be o ko­joj je go­vo­ri­la. Uvje­ra­va­la me da je život nje­zi­ne obi­te­lji bio u pi­ta­nju i da ih je on dos­lov­no spa­sio. Is­pri­čav­ši joj da imam ma­njih obi­telj­skih pro­ble­ma, uze­la sam broj te od­mah ga na­zva­la. Ja­vio mi se vr­lo mla­di, ali umi­ru­ju­ći glas ko­ji mi je sa­mo u ne­ko­li­ko ri­je­či is­pri­čao ci­je­li moj život te ni­sam vje­ro­va­la da bi mo­gao pos­to­ja­ti net­ko ko­ji bi poz­na­vao mo­ju proš­lost. Pred­lo­žio mi je da ga po­sje­tim jer mi na­ža­lost ne mo­že po­mo­ći pre­ko te­le­fo­na. Za­ka­za­li smo ter­min za pet da­na jer pri­je su svi bi­li za­uze­ti. Je­dva sam do­če­ka­la taj dan, a ta­da sam se upu­ti­la u Za­greb. Ni­je mi tre­ba­lo pu­no vre­me­na da shva­tim da Da­ri­jo po­sje­du­je moć poz­na­va­nja ne­či­je proš­los­ti i bu­duć­nos­ti te da za­is­ta mo­že po­mo­ći. Re­kao mi je da su nam Ana i Bru­no na­pra­vi­li da se ras­ta­ne­mo, fi­nan­cij­ski I pos­lov­no pro­pad­ne­mo te po­lu­di­mo. Bez ob­zi­ra na mo­je ško­lo­va­nje, mo­ra­la sam ne­što uči­ni­ti. Da­ri­jo me upu­tio gdje ću pro­na­ći u na­šoj obi­telj­skoj ku­ći jed­nu stvar ko­ju mi je Ana os­ta­vi­la. Pos­lu­ša­la sam Da­ri­ja, vra­ti­la se ku­ći i is­pod umi­va­oni­ka u ku­pa­oni­ci, ka­ko je on i re­kao, pro­naš­la za­pis na arap­skom je­zi­ku. Ubr­zo na­kon toga, naš se život vra­tio na onaj sta­ri put. Su­prug i ja se vi­še ne sva­đa­mo, ba­rem ne zbog glu­pos­ti, sve nam ide od ru­ke, ne bo­ji­mo se lu­di­la, a i mno­gim sam na­šim pri­ja­te­lji­ma pre­po­ru­či­la Da­ri­ja. Sve sam to bi­la is­pri­ča­la su­pru­gu ko­ji je jed­nom pri­li­kom išao sa mnom u Za­greb za­hva­li­ti na­šem spa­si­ocu Da­ri­ju na sre­ći. Hva­la ti, Da­ri­jo, od sve­ga sr­ca!

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.