DRA­ŽEN SIRIŠČEVIĆ O PR­VIH 10 GO­DI­NA NA ČE­LU LISINSKOG

Na­kon de­set go­di­na na če­lu ove kul­t­ne ins­ti­tu­ci­je, nje­zin rav­na­telj po­no­san je na sve do­sad odra­đe­no, oso­bi­to na glaz­be­na ime­na ko­ja su pro­de­fi­li­ra­la po­zor­ni­ca­ma, no priz­na­je da pe­tod­nev­ne Oli­ve­ro­ve kon­cer­te vje­ro­jat­no nit­ko ne­će mo­ći nad­ma­ši­ti

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Sadržaj -

Lisinski je naj­a­vio još jed­nu sjaj­nu se­zo­nu, po­čev­ši od mo­nu­men­tal­ne Ma­hle­ro­ve “Osme sim­fo­ni­je” na otvo­re­nju 27. ruj­na u iz­ved­bi Za­gre­bač­ke fil­har­mo­ni­je, sjaj­nih vo­kal­nih so­lis­ta i ne­ko­li­ko udru­že­nih zbo­ro­va pod vod­stvom ma­es­tra Dmi­tri­ja Ki­ta­jen­ka. Ima se to­me do­da­ti još što­šta, a o sve­mu to­me najbolje zna rav­na­telj Lisinskog Dra­žen Siriščević ko­ji je de­set go­di­na na če­lu kul­t­ne ins­ti­tu­ci­je i si­gur­no je naj­važ­ni­ja oso­ba u zem­lji ko­joj se mo­že pri­pi­sa­ti po­pu­la­ri­za­ci­ja oper­nog žan­ra.

– Uz spo­me­nu­tu Ma­hle­ro­vu “Sim­fo­ni­ju ti­su­će” iz­dvo­jio bih još če­tr­na­est dru­gih kon­ce­ra­ta pro­gra­ma Lisinski su­bo­tom. Na­ime, svi ti ne­pro­cje­nji­vi do­živ­lja­ji, a ima ih ukup­no pet­na­est u ovoj po­seb­ni­joj od svih do­sa­daš­njih po­seb­nih sezona, svi su ono što že­li­mo is­tak­nu­ti i iz­dvo­ji­ti u cje­lo­kup­noj svjet­skoj po­nu­di ve­li­kih or­kes­ta­ra, di­ri­ge­na­ta, so­lis­ta… i na hr­vat­skoj sce­ni. Ne je­dan, ne­go de­set raz­li­či­tih or­kes­ta­ra, pet zbo­ro­va, dva­de­set i je­dan so­list, umjet­ni­ci iz pet­na­est ze­ma­lja svi­je­ta… kak­va ve­li­čans­tve­na gu­žva. To je na­ša glaz­be­na re­pre­zen­ta­ci­ja ove go­di­ne. S njom smo po­tuk­li sve re­kor­de u pro­da­ji pret­plat­nič­kih ulaz­ni­ca. Do­šav­ši do broj­ke od vi­še od 1400 ulaz­ni­ca za Lisinski su­bo­tom, mo­ra­li smo za­us­ta­vi­ti prodaju.

U me­đu­vre­me­nu, dvo­ra­na po­či­nje pri­pre­me za svoj veliki ju­bi­lej, pe­de­se­ti ro­đen­dan, ko­ji će se pros­la­vi­ti 2023. go­di­ne. Što pla­ni­ra­te na­pra­vi­ti na nje­zi­noj in­fras­truk­tu­ri do ta­da, ko­ji su nje­zi­ni naj­ve­ći pro­ble­mi, ko­li­ko je nov­ca po­treb­no?

No­vac ni­je ni­ka­da bio pro­blem, nov­ca ne­ma… to je od­go­vor ko­ji čes­to ču­je­mo od ne­iz­mjer­no du­ho­vi­tih ču­va­ra grad­skih ili druš­tve­nih tre­zo­ra, na­ših me­ce­na i do­bro­tvo­ra u kul­tu­ri. A ko­li­ko bi nam nov­ca tre­ba­lo ka­da bi nov­ca ko­jim slu­ča­jem ipak bi­lo? Toč­no ono­li­ko ko­li­ko zas­lu­žu­je­mo svo­jim ra­dom i pos­lo­va­njem. Jer ka­da bi kri­te­rij ras­po­dje­le sred­sta­va bi­la us­pješ­nost, mi ne bi­smo sva­ke go­di­ne do­bi­va­li sve ma­nje, a gu­bi­ta­ši i oni ko­ji pos­lu­ju s ras­tu­ćim mi­nu­som sve vi­še? Sret­ni smo što nam re­do­vi­to i na vri­je­me sti­žu sred­stva za pla­će i ne gu­bi­mo na­du da će se do­is­ta po­se­ban i iz­ni­man trud dje­lat­ni­ka Lisinskog jed­no­ga da­na pre­poz­na­ti. Pro­gram smo na­uči­li go­to­vo sa­mi fi­nan­ci­ra­ti, ali taj ča­rob­ni šta­pić ne­ma­mo za sa­mo­fi­nan­ci­ra­nje cje­lo­kup­ne in­fras­truk­tu­re dvo­ra­ne, ula­ga­nje u sve ono što se zo­ve te­ku­će i inves­ti­cij­sko odr­ža­va­nje, a o po­bolj­ša­nju kva­li­te­te opre­me s ko­jom ras­po­la­že­mo da ne go­vo­ri­mo… Sve to, bez pot­po­re Gra­da, pa i dr­ža­ve, ne mo­že­mo iz­ves­ti sa­mi. Gra­do­na­čel­nik je obe­ćao da će na pe­de­se­toj ob­ljet­ni­ci Lisinski blis­ta­ti kao nov. Na­dam se da će mu u to­me po­mo­ći i dr­ža­va, od­nos­no Mi­nis­tar­stvo kul­tu­re. Svi bi tre­ba­li shva­ti­ti da je upra­vo Lisinski u hr­vat­skoj kul­tu­ri onaj na­ci­onal­ni stadion o ko­je­mu no­go­met­ni biz­nis samo sa­nja.

Tko da­nas u Hr­vat­skoj mo­že pu­ni­ti dvo­ra­nu i tri tjed­na za­re­dom, po­put ne­koć pri­mje­ri­ce Vi­ce Vu­ko­va ko­ji je pu­nio dvo­ra­nu de­set ve­če­ri za­re­dom?

Vi­ce će os­ta­ti le­gen­da i ni­ka­da nad­ma­še­ni re­kor­der po bro­ju kon­ce­ra­ta u Li­sin­skom. Bio je to po­se­ban tre­nu­tak u po­vi­jes­ti i os­tat će u po­vi­jes­ti. Ne že­lim re­ći da se vi­še ni­ka­da ne­će po­ja­vi­ti pje­vač slič­nih vri­jed­nos­ti. Ho­će pje­vač, ali ne ono vri­je­me. Pu­no se to­ga od ta­da u druš­tvu pro­mi­je­ni­lo i u kon­cert­nom ži­vo­tu i u di­sko­gra­fi­ji. Na­vest ću samo je­dan pri­mjer, de­talj ve­zan za kon­cert­nu dje­lat­nost. U Za­gre­bu u Vi­ci­no vri­je­me pri­mje­ri­ce ni­je bi­lo Are­ne. De­talj vri­je­dan od pet­na­est do dva­de­set ti­su­ća po­sje­ti­te­lja na jed­no­me mjes­tu. Te­ško će u bu­duć­nos­ti bi­ti nad­ma­ši­ti i ne­nad­maš­nog Oli­ve­ra, nje­go­vih pet kon­ce­ra­ta u Li­sin­skom 2015. go­di­ne.

U če­mu je po va­ma za­pra­vo pres­tiž nas­tu­pa u Li­sin- skom? Svo­je­dob­no je i Ti­na Tur­ner, kad je pr­vi put nas­tu­pa­la u Hr­vat­skoj, pje­va­la u Li­sin­skom.

Uf, od­li­čan pri­mjer. Sje­ćam se tog kon­cer­ta. Ne­koć je Lisinski bio go­to­vo je­di­ni veliki kon­cert­ni pros­tor u Za­gre­bu. Da­nas se kon­cert­ni ži­vot ne odvi­ja u ovo­me gra­du samo u broj­nim klu­bo­vi­ma, ne­go i u sport­skim dvo­ra­na­ma, na igra­li­šti­ma… čak su se i tr­go­vač­ki cen­tri po­če­li ba­vi­ti kon­cert­nom dje­lat­noš­ću. Ma­me po­sje­ti­te­lje bes­plat­nim ulaz­ni­ca­ma za nas­tu­pe ve­li­kih es­trad­nih zvi­jez­da i po­ti­ču ih na kup­nju svo­je ro­be!? Glaz­bu do­is­ta mo­že­te slu­ša­ti i oži­vje­ti u raz­li­či­tim pros­to­ri­ma.. vo­zi­lu, di­za­lu, ku­pa­oni­ci, na li­va­di.. ali pra­vi do­živ­ljaj glaz­be mo­že­te ima­ti samo u nje­zi­nom do­mu, u Kon­cert­noj dvo­ra­ni. Za­to go­vo­ri­mo, do­đi­te u Lisinski, on je za glaz­bu sa­gra­đen, glaz­ba sta­nu­je u Li­sin­skom, to je nje­zi­na adre­sa.

“Za lju­bi­te­lje ope­re i sve one ko­ji će to tek pos­ta­ti”, ko­li­ko ste pu­ta tu kul­t­nu re­če­ni­cu iz­go­vo­ri­li u 25 go­di­na vo­đe­nja i ure­đi­va­nja emi­si­je Ope­ra Box?

Ono što me ve­se­li jest da ta re­če­ni­ca ni­je os­ta­la smo do­sjet­ka, ne­go se i os­tva­ri­la. To­li­ko sam po­t­vr­da do­bio u pro­tek­lih dva­de­set i pet go­di­na od onih ko­ji su odras­ta­li uz Ope­ru box, da su upra­vo za­hva­lju­ju­ći tom pro­gra­mu, tru­du mo­jih broj­nih pri­ja­te­lja i su­rad­ni­ka na Hr­vat­skoj te­le­vi­zi­ji, pos­ta­li lju­bi­te­lji ope­re. Ne­ki čak i oper­ni pje­va­či!

Kako je čo­vjek bez for­mal­nog glaz­be­nog obra­zo­va­nja ta­ko stras­tve­no za­gli­bio u oper­ni žanr?

Ni­sam imao iz­bo­ra. Ro­di­la me oper­na pje­va­či­ca. O ope­ri sam učio s njom od dje­tinj­stva i ni­ka­da ni­je bi­lo po­treb­no tra­ži­ti dru­gog uči­te­lja. Bo­lje­ga ne bih mo­gao ni na­ći. Za­to sam, kad je doš­lo vri­je­me, od­lu­čio stu­di­ra­ti kom­pa­ra­tiv­nu knji­žev­nost i fi­lo­zo­fi­ju, o glaz­bi sam io­na­ko mis­lio da već sve znam.

Kao ma­li ste pi­sa­li za­da­će u gar­de­ro­bi HNK, kazalište vam je bi­lo dru­gi dom... Kako ste kao dje­čak re­agi­ra­li vi­djev­ši, re­ci­mo, da vam maj­ku, oper­nu di­vu Na­du Ru­žd­jak, “ubi­ja­ju” na po­zor­ni­ci kao Gil­du u Ver­di­je­vu “Ri­go­let­tu”, jed­noj od nje­zi­nih naj­važ­ni­jih ulo­ga?

Moj pr­vi su­sret s ope­rom ko­ji ži­vo pam­tim zbio se upra­vo na “Ri­go­let­tu” dav­ne 1965. go­di­ne. Bi­la je to pra­va noć­na mo­ra, a ne kao kod ono­ga mla­di­ća u ško­li. Dak­le, ne me­ta­fo­rič­ki. Me­ta­fo­rič­ki sam se ta­da po­ve­zao s ope­rom, a u zbi­lji do­ži­vio tra­umu. Te sam no­ći u snu vi­kao: „Bje­ži, ma­ma, bje­ži, ubit će te!”. Baš neo­bi­čan na­čin da vas obuz­me ope­ra zar ne? Ma­mu sam pos­li­je Gil­de gle­dao i kao Tra­vi­atu, Mi­mi, Adri­anu Le­co­uvre­ur, ma­da­mu But­ter­fly.. Sve te pri­če lo­še za­vr­še, ali lju­bav ko­ju mi je s nji­ma da­ri­va­la os­ta­je i sve po­bje­đu­je.

Bi­li ste ti­nej­džer kad se va­ša maj­ka uda­la za ta­da već slav­nog ba­ri­to­na Vla­di­mi­ra Ru­žd­ja­ka. Kako ga pam­ti­te?

Pri­če o Vla­di­mi­ru Ru­žd­ja­ku ili stri­če­ku Vla­di, kako sam ga zvao, ne sta­ju u je­dan in­ter­v­ju, pa ma­kar on bio ve­lik kao ci­je­li vaš Ekran. Nje­gov utje­caj na me­ne bio je go­lem, ne­mjer­ljiv. Sje­ćam se sit­ni­ca ko­je ži­vot zna­če. Ni­ka­da za vri­je­me ruč­ka ili ve­če­re ni­je sjeo za stol pri­je ne­go što je sje­la i mo­ja ma­ma. Sta­jao bi i nju če­kao.

E, sad, ope­ru ste na mno­go na­či­na po­pu­la­ri­zi­ra­li, “Ai­du” na Pe­ris­ti­lu i re­ži­ra­li, ali ni­ka­da nis­te za­pje­va­li.

Tko ka­že da ni­sam, ali jao ono­me ko­ji je to čuo. Čes­to sam go­vo­rio da bih kao Fa­ust i du­šu bio spre­man pro­da­ti vra­gu samo da mo­gu bi­ti oper­ni pje­vač. Mo­ja je sre­ća da te greš­ne mis­li vrag ni­je ni­ka­da čuo. Ili mo­žda ipak jest pa se i on pres­tra­šio. Bo­gu hva­la! Oper­ne stras­ti tre­nu­tač­no naj­stras­tve­ni­je hra­nim oper­nom re­ži­jom. Pos­li­je “Ai­de”, sli­je­di­la je “Ma­da­ma But­ter­fly” i “Moć sud­bi­ne” u split­skom HNK. Na­dam se ne­kom no­vom nas­lo­vu.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.