IVINO PI­SMO

Zo­vem se Iva i ži­vim u Züric­hu sa su­pru­gom Kris­ti­ja­nom s ko­jim i pi­šem ovo pi­smo

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Sadržˇaj -

Su­prug i ja smo otiš­li iz Hr­vat­ske čim smo za­vr­ši­li Me­di­cin­sku­ško­lu u Za­gre­bu. To pre­se­lje­nje ni­je bi­lo odveć te­ško jer su mo­ji ro­di­te­lji ima­li ro­đa­ke u Švi­car­skoj ko­ji su nam pu­no po­mo­gli. Kris­ti­jan i ja smo se vr­lo br­zo snaš­li, pro­naš­li po­sao i os­no­va­li svo­ju obi­telj. Ima­mo tri dje­voj­či­ce. S ob­zi­rom da smo se ve­ći­nom sa­mi sna­la­zi­li, bi­li smo za­do­volj­ni na­šim us­pje­hom i za­jed­nič­kim ži­vo­tom. No ta­da je Kris­ti­jan na pos­lu upoz­nao To­mi­cu ko­ji je jed­na­ko ta­ko bio po­ri­jek­lom iz Hr­vat­ske. Po­če­li smo se dru­ži­ti s njim i nje­go­vom su­pru­gom Ja­dran­kom, a pos­ta­li su nam i ubr­zo naj­bo­lji pri­ja­te­lji. Pri­mi­je­ti­la sam da Ja­dran­ka udva­ra mo­me su­pru­gu, no ni­sam to­me pri­da­va­la ve­li­ku važ­nost. Me­đu­tim, ubr­zo se i Kris­ti­jan vra­tio kući sa za­bri­nu­tim iz­ra­zom li­ca. Upi­ta­la sam ga što mu je, a on mi je od­go­vo­rio da ga je na­zva­la Ja­dran­ka ka­ko bi je pre­ve­zao do auto­me­ha­ni­ča­ra. Ka­da je uš­la u auto, po­če­la mu se na­ba­ci­va­ti. Is­pr­va je mis­lio da se ra­di o ne­koj ša­li, no ka­da je shva­tio da ona mis­li oz­bilj­no, od­bio ju je. Na­lju­tiv­ši se, iz­aš­la je iz auta. Uza­lud ju je zvao i objaš­nja­vao da je sre­tan sa svo­jom že­nom. Ni­je ga vi­še htje­la ni po­gle­da­ti, ni pos­lu­ša­ti. Bio je vr­lo uz­ne­mi­ren, a ja sam ga umi­ri­va­la go­vo­re­ći da sam već to bi­la uoči­la. Sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti od ovog do­ga­đa­ja, na­zvao je nje­zin su­prug pri­je­te­ći mo­me i vi­ču­ći da mu os­ta­vi že­nu na mi­ru. Na­vod­no ju je htio si­lo­va­ti, ta­ko mu je ona is­pri­ča­la. Os­ta­la sam za­pre­pa­šte­na, ali ni­sam se da­la smes­ti, zna­la sam o če­mu se ra­di. Ne­ko­li­ko mje­se­ci na­kon to­ga su­prug i ja smo po­če­li osje­ća­ti ne­ga­tiv­ne pro­mje­ne u na­šim ži­vo­ti­ma. Nje­ga su mu­či­le straš­ne gla­vo­bo­lje, i prem­da smo zdrav­s­te­ni dje­lat­ni­ci, ni­smo im mo­gli pro­na­ći uz­rok. Sve se okre­nu­lo na­glav­ce. Iz­gu­bi­la sam po­sao bez ne­kog raz­lo­ga, ima­li smo pro­met­nu ne­sre­ću u ko­joj smo je­dva pre­ži­vje­li. No jed­ne sam ve­če­ri raz­go­va­ra­la s maj­kom ko­ja mi je rek­la da je od svo­je pri­ja­te­lji­ce do­bi­la broj od jed­nog vi­dov­nja­ka Da­ri­ja ko­ji joj je ot­krio sve ve­za­no uz nje­zin i moj ži­vot. Pre­po­ru­či­la mi je da ga na­zo­vem i uvje­ra­va­la me da mi on mo­že po­mo­ći. Ni­sam du­go ok­li­je­va­la, na­zva­la sam ga i ja­vio mi se mi­ran glas pun po­vje­re­nja. I za­is­ta mi je is­pri­čao ne­ke de­ta­lje iz mo­ga ži­vo­ta ko­je smo zna­li sa­mo su­prug i ja. Sa­vje­to­vao mi je da ga po­sje­tim, a ni su­prug, ni ja ni­smo du­go raz­miš­lja­li, jed­nos­tav­no smo se upu­ti­li pre­ma Za­gre­bu. Kad smo sti­gli do nje­ga, mo­ra­li smo du­go če­ka­ti, no do­šav­ši na red, Kris­ti­jan i ja smo osje­ti­li ne­ki mir. Objas­nio nam je da nam je stav­ljen urok, a pri­tom je i opi­sao že­nu ko­ja je to uči­ni­la. U opi­su smo pre­poz­na­li Ja­dran­ku. Ta­da nam je is­pri­čao ka­ko je i to uči­ni­la, a pos­lu­ži­le su joj za to dvi­je na­še ma­ji­ce ko­je nam je otu­đi­la. Do­is­ta one su se bi­le su­ši­le na dvo­ri­štu, no u po­sjet nam je Ja­dran­ki­na kći ko­ja je do­ni­je­la ne­što na­šoj kće­ri. Ka­da sam siš­la s ka­ta, nje vi­še ni­je bi­lo u kući, ne­go sam je pro­naš­la u dvo­ri­štu. Ni­sam sve­mu to­me pri­da­va­la važ­nost, a naj­ma­nje sam po­ve­zi­va­la nes­ta­nak ma­ji­ca i do­la­zak te dje­voj­či­ce. Ipak, Da­ri­jo nam je objas­nio gdje će­mo pro­na­ći te ma­ji­ce i u kak­vom sta­nju te što će­mo s nji­ma uči­ni­ti. Vra­tiv­ši se kući, kre­nu­li smo u dvo­ri­šte iza ku­će i is­ko­pa­li po­kraj dr­ve­ta ma­ji­ce umr­lja­ne krv­lju. Na­kon to­ga da­na, vra­ti­la se sre­ća u na­še ži­vo­te: ne­ma­mo zdrav­s­tve­nim pro­ble­ma, po­zva­li su me da se vra­tim na po­sao, a iz tog smo raz­lo­ga su­prug i ja od­lu­či­li na­pi­sa­ti ovo pi­smo i na­rav­no, pre­po­ru­či­ti ga dru­gi­ma. Ovim pu­tem za­hva­lju­jem i svo­joj maj­ci jer je i ovo­ga pu­ta po­ka­za­la da je naj­bo­lja maj­ka na svi­je­tu od­nos­no da mi ni­je sa­vje­to­va­la na­zva­ti Da­ri­ja, ne znam gdje bih da­nas bi­la.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.