STVAR­NI TUĐ­MAN IZ PE­RA SF PIS­CA

KA­KO JE JOE TRIPICIAN NA NA­GO­VOR JA­KO­VA SED­LA­RA PI­SAO NI­KAD OBJAV­LJE­NU BI­OGRA­FI­JU PO­KOJ­NOG PRED­SJED­NI­KA Do­bio je dva če­ka na ukup­no 40 TI­SU­ĆA DO­LA­RA. Za­gre­bač­ki HNK pla­tio je 30 ti­su­ća, a ne­ki ta­li­jan­ski res­to­ran još 10 ti­su­ća do­la­ra

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Drustvo - pi­še ::::: SANDRA VELJ­KO­VIĆ/VLM

Vi­jest da ha­aško tu­ži­telj­stvo za bo­san­ske Hr­va­te Ja­dran­ka Pr­li­ća, Bru­nu Sto­ji­ća, Slo­bo­da­na Pralj­ka, Mi­li­vo­ja Pet­ko­vi­ća, Va­len­ti­na Ćo­ri­ća i Be­ris­la­va Pu­ši­ća tra­ži 240 go­di­na za­tvo­ra s ve­li­kim je za­ni­ma­njem do­če­ka­na u Sao Pa­olu. Če­kao ju je Ame­ri­ka­nac pri­vre­me­no nas­ta­njen u Bra­zi­lu ko­ji – na pr­vi po­gled – ni­je mo­gao ima­ti ama baš ni­šta za­jed­nič­ko s po­li­tič­kom si­tu­aci­jom u re­gi­ji ko­ju na kar­ti ne mo­že pro­na­ći ve­ći­na Ame­ri­ka­na­ca. Nju­jor­ča­nin, pi­sac znans­tve­no­fan­tas­tič­nih ro­ma­na o iz­van­ze­malj­ci­ma, k to­mu hu­mo­ris­tič­nih, na ne­vje­ro­ja­tan je na­čin po­ve­zan s Hr­vat­skom i BiH, ali i s Ha­agom. Joe Tripician je pri­je vi­še od de­set go­di­na pos­lao Ha­aškom su­du ma­te­ri­ja­le, in­ter­v­jue po­li­ti­ča­ra, di­plo­ma­ta i svje­do­ka iz BiH i Hr­vat­ske ko­je je pri­ku­pio dok je pri­pre­mao, po na­rudž­bi služ­be­nog Za­gre­ba – služ­be­nu bi­ogra­fi­ju Fra­nje Tuđ­ma­na. Bi­ogra­fi­ju je na­ru­čio Ja­kov Sed­lar, ta­daš­nji kul­tur­ni ata­še u kon­zu­la­tu u New Yor­ku, i za nju pla­tio 40 ti­su­ća do­la­ra. Ru­ko­pis je užas­nuo na­ru­či­te­lje. Bi­ogra­fi­ja na­zva­na “U sje­ni Ti­ta” pri­ka­za­la je Tuđ­ma­na kao auto­ri­ta­tiv­nog po­li­ti­ča­ra, Tripician je kri­ti­zi­rao rat, stra­da­nje ci­vi­la, od­nos pre­ma Sr­bi­ma, HDZ... Ni­ka­da ta bi­ogra­fi­ja ni­je ugle­da­la svje­tlo da­na. Ja­kov Sed­lar pak ka­že da je raz­log neo­bjav­lji­va­nja vr­lo pro­za­ičan: – Knji­ga ni­je do­bro na­pi­sa­na i za­to ni­je objav­lje­na. To je je­di­ni raz­log, a glu­post je da je raz­log neo­bjav­lji­va­nja po­li­tič­ke prirode.

Pot­pi­san kao re­da­telj

Ni­je la­ko ne­za­pos­le­nom sce­na­ris­tu u New Yor­ku. Ia­ko se u bi­ogra­fi­ji mo­gao po­hva­li­ti pi­smi­ma pre­po­ru­ke Ji­ma Han­so­na, svi­ra­njem s Jef­fom Buc­k­leyjem te Gram­myjem, ta 1997. ni­ka­ko ni­je bi­la do­bra za Tri­pi­ci­ana. Ras­tao se od su­pru­ge, po­di­je­li­li su za­jed­nič­ku fir­mu, du­go­vi su se go­mi­la­li. Ta­da 43-go­diš­nji Joe, ka­že, bio je na ko­rak od po­vrat­ka u ro­di­telj­ski dom. – Joe, dr­ži tu in­fu­zi­ju, stis­ni je i do­đi k me­ni u ured. Mo­ra­mo raz­go­va­ra­ti – u kas­no lje­to te go­di­ne ka­zao mu je li­ječ­nik. Bio je to Ame­ri­ka­nac ta­li­jan­skog po­dri­je­tla, pre­pla­nuo ci­je­le go­di­ne, pri­sje­ća se Tripician. – Još se ba­viš fil­mo­vi­ma? – pi­tao je. – Da. – Pa, imam ti po­sao. Ime mu je Ja­kov – ka­zao je li­ječ­nik po­nav­lja­ju­ći ne­ko­li­ko pu­ta da Joe uhva­ti iz­go­vor. Go­vo­rio je o Ja­ko­vu Sed­la­ru. Iz­gle­da da su Joe i Ja­kov di­je­li­li li­ječ­ni­ka. Kad su se pr­vi put su­sre­li, Sed­lar mu je, ka­že, po­ka­zao sli­ku Fra­nje Tuđ­ma­na i ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka Bil­la Clin­to­na ka­ko se ru­ku­ju. “Clin­ton vo­li na­šeg pred­sjed­ni­ka”, ka­zao mu je i za­tra­žio po­moć oko re­vi­zi­je sce­na­ri­ja za film­sku bi­ogra­fi­ju pr­vog hr­vat­skog pred­sjed­ni­ka. Kad su se ras­ta­li, Joe je u pr­voj knji­ža­ri ku­pio kar­tu Eu­ro­pe da uop­će vi­di gdje je ta Hr­vat­ska. – Ni­sam imao poj­ma ni o Hr­vat­skoj, a ka­mo­li o ra­tu ili Tuđ­ma­nu. Jed­nos­tav­no sam pre­gle­dao sce­na­rij, is­pra­vio gra­ma­tič­ke po­gre­ške, ali i upo­zo­rio da bi ve­li­ka ži­dov­ska za­jed­ni­ca u New Yor­ku mo­gla lo­še pri­hva­ti­ti či­nje­ni­cu ko­ja se na­vo­di, a ko­ja ka­že da su Ži­do­vi po­ma­ga­li vo­di­ti Ja­se­no­vac. Sed­lar je ki­mao gla­vom, ali ni­sam bio si­gu­ran je li ra­zu­mio što mu go­vo­rim. Ni­sam ga vi­dio ne­ko­li­ko mje­se­ci sve dok ni­sam bio po­zvan na pro­jek­ci­ju fil­ma. Uvod­na špi­ca obo­ri­la me s no­gu. Re­da­te­lji: Ja­kov Sed­lar i Joe Tripician! Ne­mam ni­šta pro­tiv to­ga da me se na­vo­di na špi­ca­ma, ali bih vo­lio da sam za­is­ta ra­dio na fil­mu – go­vo­ri Joe. Sed­la­ra je, ka­že, čuo po­nov­no za ne­ko­li­ko tje­da­na. Na­zvao ga je i za­mo­lio da sni­mi vi­deo s po­ru­kom pred­sjed­ni­ku Tuđ­ma­nu. Već ta­da je Jo­eova su­rad­ni­ca Sed­la­ra po­če­la zva­ti hr­vat­ski tatica, “su­gar dad­dy”. No, prava po­nu­da tek je sli­je­di­la.

– Joe, imam za te­be no­vi po­sao – ja­vio mi je Ja­kov. – Vr­lo ve­li­ki, vr­lo va­žan pro­jekt: bi­ogra­fi­ja Fra­nje Tuđ­ma­na. Na­pi­sat ćeš knji­gu – ka­že mi. Uh, za­grc­nuo sam se. – Da, že­lim da na­pi­šeš služ­be­nu Tuđ­ma­no­vu bi­ogra­fi­ju – nas­ta­vio je Sed­lar. – Ka­ko, ni­sam ja za to, ne mo­gu. Do­sad sam na­pi­sao sa­mo glu­pu knji­gu “Ka­ko se opo­ra­vi­ti od ot­mi­ce iz­van­ze­ma­lja­ca” uz po­moć hip­no­te­ra­pi­je, kris­ta­la ili nad­zo­ra CIA-e – za­va­pio sam. – Ma bit ćeš iz­vr­stan. Is­pri­čaj Ame­ri­kan­ci­ma nje­gov ži­vot. Bit će to do­bar po­sao za obo­ji­cu – ni­je se dao Sed­lar, pri­sje­ća se Tripician. Shva­tio je, od nje­ga se tra­ži čis­ta, is­po­li­ra­na bi­ogra­fi­ja u ko­joj bi Tuđ­ma­na pred- sta­vio kao Ge­or­gea Wa­shin­g­to­na, oca na­ci­je. Či­tao je o Tuđ­ma­nu. – Ni­je mi se svi­dje­lo što vi­dim – o po­dje­li Bos­ne, o rat­nim zlo­či­ni­ma. Ni­je bio Hitler, ni­je ni Mi­lo­še­vić, ali ni­je bio ni bez­greš­ni mi­nis­trant. Imao je putra na gla­vi. Ta­da su kru­ži­le pri­če da bi mo­gao bi­ti po­zvan u Ha­ag. Znao sam za­što me tre­ba­ju, da ame­rič­koj jav­nos­ti po­ka­žem dru­gu sli­ku, sma­trao sam. Ja­kov se ni­je dao: – Ti i sa­mo ti mo­raš na­pi­sa­ti knji­gu. Pre­miš­ljao se, ali su ga dva če­ka – pr­vi od 30 ti­su­ća do­la­ra, ko­ji je iz­da­lo Hrvatsko narodno ka­za­li­šte u Za­gre­bu, te dru­gi od 10 ti­su­ća do­la­ra, iz­dan u ne­kom ta­li­jan­skom res­to­ra­nu u New Yor­ku – kao i

Sve sku­pa bi­la je do­bra na­mje­ra, ali lo­še iz­ve­de­na. To ne zna­či da je Tripician loš pi­sac, ali je ovu knji­gu lo­še na­pi­sao. Ne sje­ćam se ko­li­ko mu je pla­će­no, ali ni­je to bio ne­ki ve­li­ki no­vac

Ja­kov Sed­lar

obe­ća­nje da će ima­ti pot­pu­nu kre­ativ­nu slo­bo­du, ra­zu­vje­ri­la. Tripician od­bi­ja da je i on sam bio pris­tran, da je ne­ga­tiv­nu sli­ku o Tuđ­ma­nu imao od po­čet­ka. Ka­že da ni­je vje­ro­vao no­vi­na­ma, već se ba­cio na is­tra­ži­va­nje uz po­moć Hr­va­ta u Ame­ri­ci. Ivo Ba­nac ga je, ka­že, s gnu­ša­njem od­bio, užas­nut ti­me da ne­ki la­ik kre­će u ta­kav pot­hvat. – An­ga­ži­rao sam Ge­or­gea Rud­ma­na, Ame­ri­kan­ca hr­vat­skog po­dri­je­tla ko­ji je za vri­je­me ra­ta bio u Hr­vat­skoj i BiH, od­nos­no Her­ceg Bos­ni, te pre­vo­dio za Ma­tu Bo­ba­na. Re­do­vi­to smo raz­go­va­ra­li, uz nje­ga sam do­bio sli­ku o re­gi­ji, Hr­vat­skoj i Her­ceg Bos­ni. Vje­ro­vao sam mu. Go­vo­rio je otvo­re­no, o zlo­či­ni­ma. On je bio moj vo­dič. Moj Ver­gi­li­je – ka­že Tripician. Raz­go­va­rao je i s di­plo­ma­ti­ma, među os­ta­li­ma i s Ric­har­dom Hol­bro­oke­om. U Za­gre­bu se, uz Vla­di­ne duž­nos­ni­ke, su­sre­tao i s no­vi­na­ri­ma, po­se­bi­ce oni­ma ko­ji su kri­tič­no gle­da­li na Tuđ­ma­na. Sreo se i s Jan­kom Bo­bet­kom. Ge­ne­ral je bra­nio Tuđ­ma­na – ni­ka­da ni­je s Mi­lo­še­vi­ćem raz­go­va­rao o po­dje­li Bos­ne, ka­zao je, tut- nuo mu u ru­ke svo­ju knji­gu, pot­pi­sao se i – na­pla­tio 50 do­la­ra. A on­da se Tripician su­sreo s Tuđ­ma­nom. Tuđ­man je, pri­sje­ća se, bio opu­šten, ša­lio se sa šmin­ke­ri­com ko­ja ga je pri­pre­ma­la za sni­ma­nje. Ma­lo je frk­nuo no­som, ah, opet, još je­dan in­ter­v­ju, ah taj Ja­kov... Pi­tao ga je o Ha­agu i lo­go­ri­ma. – Svi su ne­vi­ni dok ih se ne osu­di. Po­dr­ža­vam is­tra­gu zlo­či­na, ali ni­sam za to da se žr­tvu i agre­so­ra jed­na­ko tre­ti­ra – ka­zao mu je sta­lo­že­no. No, dru­go pi­ta­nje, ono o slo­bo­di me­di­ja, kad mu je ot­krio da mu je Ma­te Gra­nić, ta­daš­nji mi­nis­tar vanj­skih pos­lo­va, po­vje­rio da ih dr­ža­va kon­tro­li­ra, iz­a­zva­lo je bur­nu re­ak­ci­ju. – Ma­te, Ma­te, Ma­te... – od­ma­hi­vao je Tuđ­man. Ni­je imao li­je­pe ri­je­či za Stje­pa­na Me­si­ća. Na­zvao ga je, ka­že Joe, di­le­tan­tom. A on­da je Tuđ­man na­glo pro­mi­je­nio dr­ža­nje i pre­ki­nuo in­ter­v­ju. – Do­bio sam do­jam da je vr­lo, vr­lo krat­kog fi­ti­lja. Po po­na­ša­nju i dr­ža­nju bi­lo je vi­še ne­go jas­no da do­la­zi iz voj­nog mi­ljea – ka­že Tripician.

Iz­van kon­tek­s­ta

Ru­ko­pis je bio go­tov. Na­zvao ga je “U Ti­to­voj sje­ni”. – Sje­ćam se ka­ko mi je Ge­or­ge go­vo­rio: svi oni, i Tuđ­man, i Izet­be­go­vić, i Mi­lo­še­vić iz­ras­li su iz ko­mu­niz­ma – objaš­nja­va Tripician. Ono što je Ge­or­geu bi­lo ra­zum­lji­vo na­ru­či­te­lji­ma je bi­lo ne­pri­hvat­lji­vo. – Nas­lov im se ni­je svi­đao. Ali ne sa­mo on. Sed­lar me upi­tao mo­gu li iz­ba­ci­ti ne­ke di­je­lo­ve. Kad sam ga upi­tao ko­je, ka­zao je: One o ko­mu­nis­tič­koj proš­los­ti. Pa to je smi­ješ­no, od­go­vo­rio sam. On­da bih mo­rao iz­ba­ci­ti po­la knji­ge – pri­sje­ća se Tripician. Is­to­dob­no, knji­gu su se­ci­ra­li hr­vat­ski di­plo­ma­ti. U do­pi­su oz­na­če­nom vr­lo taj­nim, ko­ji je pot­pi­sao ta­daš­nji ve­le­pos­la­nik pri stal­noj mi­si­ji Hr­vat­ske pri UN-u Ivan Ši­mo­no­vić, iz­ne­se­ne su broj­ne pri­mjed­be: ka­ko je knji­ga pu­na ne­ga­tiv­nih ri­je­či o pr­vom hr­vat­skom pred­sjed­ni­ku, o Hr­vat­skoj i Her­ceg Bos­ni. Tripician, nas­tav­lja­ju, spo­mi­nje kri­ti­ke pred­sjed­ni­ka ko­je do­la­ze iz jav­nos­ti sa Za­pa­da, ali ih ne stav­lja u kon­tekst ni­ti objaš­nja­va lo­kal­ne pri­li­ke ko­je su za­pad­noj pu­bli­ci ne­ra­zum­lji­ve. Da­je nas­lu­ti­ti da bi pred­sjed­nik mo­gao ima­ti ve­ze s uboj­stvi­ma Bla­ža Kra­lje­vi­ća i An­te Pa­ra­dži­ka, a po­vi­jest su­ko­ba je kao pre­pi­sa­na sa stra­ni­ca New York Ti­me­sa. Oni ri­jet­ki auto­ro­vi neo­vis­ni za­ključ­ci su pro­tu­hr­vat­ski. Na pri­mjer, autor ka­že: “Ako su Sr­bi izu­mi­li et­nič­ko čiš­će­nje, Hr­va­ti su ga usa­vr­ši­li.” I Hr­vat­sku smje­šta na Bal­kan. – Da je nje­go­va knji­ga va­lja­la, već bi je net­ko obja­vio – ka­že Ja­kov Sed­lar. – Sve sku­pa bi­la je do­bra na­mje­ra, ali lo­še iz­ve­de­na. To ne zna­či da je Tripician loš pi­sac, ali je ovu knji­gu lo­še na­pi­sao – do­da­je Sed­lar. Po­t­vr­đu­je da mu je pla­ćen ho­no­rar, ali “to ni­je bio ne­ki ve­li­ki no­vac”. Ko­li­ko mu je pla­će­no, ne sje­ća se. Što je da­lje bi­lo s ru­ko­pi­som, ne zna. Od ta­da se ni­su ni vi­dje­li ni ču­li. Dru­gi dio ne­vje­ro­jat­ne pri­če bio je kad je Tripician od­lu­čio da sve ma­te­ri­ja­le – a ti­je­kom is­tra­ži­va­nja vo­dio je dnev­nik i sni­mao sve in­ter­v­jue – po­ša­lje u Ha­ag. To je, ka­že, bi­la mo­ral­na obve­za.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.