La­na bo­ja­nić

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Front Page -

Mo­tiv ma­log, obič­nog čo­vje­ka ko­ji u neo­če­ki­va­nom obra­tu pos­ta­je ju­nak da­na po­ra­ža­va­ju­ći ne­što ve­će i moć­ni­je od sebe čest je mo­tiv u knji­žev­nos­ti. Po­jav­lju­je se u go­to­vo svim knji­žev­nim vr­sta­ma i ni­je te­ško za­klju­či­ti za­što je to u svim knji­žev­no-po­vi­jes­nim raz­dob­lji­ma bi­la po­pu­lar­na te­ma. Kme­to­vi su uvi­jek sa­nja­li da bu­du zem­ljo­po­sjed­ni­ci, ma­li ru­ski či­nov­ni­ci u iz­no­še­nim ka­ba­ni­ca­ma da pos­ta­nu „vi­so­ke lič­nos­ti“, dje­ca da pos­ta­nu odras­li, voj­ni­ci ge­ne­ra­li i ta­ko u ne­do­gled. Svat­ko tko se na­šao u po­zi­ci­ji ma­log čo­vje­ka osje­tio je za­si­gur­no u jed­nom ča­su go­to­vo za­guš­lji­vu po­tre­bu do­ći ba­rem ka­ri­ku vi­še na hra­nid­be­nom lan­cu naj­kr­vo­loč­ni­je ži­vo­ti­nje ikad Ho­mo sa­pi­en­sa. Bi­blij­ski mo­tiv Da­vi­da i Go­li­ja­ta, u vi­še ili ma­nje iz­mi­je­nje­noj ver­zi­ji dio je ide­al­nog svi­je­ta go­to­vo sva­kog od nas. Mi­li­ju­ni po­tla­če­nih kli­ca­li bi od ra­dos­ti da ču­ju ka­ko uz tre­sak pa­da­ju nji­ho­vi ti­ra­ni. Bu­čan tre­sak, da­ka­ko, jer mo­ra bi­ti ve­lik i kru­pan onaj ko­ga se bo­ji­mo, onaj od ko­je­ga stre­pi­mo, ko­ji nad na­ma ima moć. Za­miš­lja­ju­ći ka­ko bi moć­ni i sil­ni iz­gle­da­li sto­je­ći na pog­nu­tim le­đi­ma svog osob­nog Go­li­ja­ta, svi ti ma­li, obični lju­di sva­ko­ga ju­tra us­ta­ju, od­la­ze na po­sao ko­ji ne vo­le, u ban­ke ko­jih se gnu­ša­ju, do­bro­volj­no pi­ju, je­du i obla­če ono što im šap­će lu­ka­va ku­ti­ja u dnev­noj so­bi, ti­ho mrm­lja­ju­ći, kao ne­ku vr­stu mo­li­tve, ri­je­či pro­tes­ta. Ukrat­ko, nit­ko ne po­du­zi­ma ni­šta. Odav­no poz­nat i priz­nat stav je da je s ovim svi­je­tom ne­što poš­lo po kri­vu već dav­nih da­na i da se tu ni­šta vi­še ne mo­že uči­ni­ti. Da­pa­če, ka­da se i na­đe ko­ji ide­alist, druš­tvo se sja­ti sa svih stra­na pa opo­mi­nje ne­sret­ni­ka nek’ ne sr­lja, da je ne­mo­gu­će pro­mi­je­ni­ti sus­tav, da je pa­met­ni­je mis­li­ti na sebe. Obič­no je to do­volj­no. No ako po­ten­ci­jal­ni Da­vid na­đe u se­bi do­volj­no raz­lo­ga za nas­ta­vak bit­ke pro­tiv „ve­li­kih“, naj­češ­će ula­zi u po­vi­jest. Ne­bro­je­no je re­vo­lu­ci­ja ta­ko nas­ta­lo, ne­bro­je­no se pu­ta ova sta­ra maj­či­ca Zem­lja tres­la dok su se ru­ši­li laž­ni ido­li, laž­ne ve­li­či­ne. Sla­bi­je i ne­pri­prem­lje­ni­je voj­ske po­bje­đi­va­le su broj­ča­no i teh­no­lo­ški ja­če ne­pri­ja­te­lje ne­po­nov­lji­vim obra­ti­ma sud­bi­ne. Ma­li je čo­vjek ne­bro­je­no pu­ta bio glav­no go­ri­vo pak­le­nog stro­ja, gi­nu­ći u ne­po­treb­nim bit­ka­ma, odr­ža­va­ju­ći ku­le od ka­ra­ta ti­ran­skih re­ži­ma, žr­tvu­ju­ći sebe za ni­ko­ga i ni­šta. I is­to su to­li­ko pu­ta oni ne­bit­ni, obični lju­di ko­je su moć­ni­ci poz­na­va­li i ci­je­ni­li sa­mo kao bro­je­ve na pa­pi­ru us­ta­li i uje­di­ni­li se te za­jed­nič­kim sna­ga­ma sa sebe zba­ci­li ova­kav ili ona­kav ja­ram. Da­ka­ko, tu cje­lo­kup­noj cik­lič­noj ba­la­di čo­vje­čans­tva ni­ka­ko ni­je kraj. Da pa­ra­fra­zi­ram gla­so­vi­tu iz­re­ku; re­vo­lu­ci­ja mi­je­nja svo­ju dje­cu. Mno­gi su na­kon buč­ne po­bje­de nad biv­šim po­ret­kom, osje­ća­ju­ći se sa­da snaž­ni­ji i bit­ni­ji ne­go ikad i sa­mi po­no­vi­li gre­ške svo­jih pret­hod­ni­ka. Ko­li­ko god bi­lo muč­no ži­vje­ti u pod­nož­ju, to­li­ko je ne­mo­gu­će pro­ves­ti na vr­hu pla­ni­ne mo­ći du­go vre­me­na. Ka­da se čo­vjek pop­ne to­li­ko vi­so­ko, zrak je rje­đi i zbog smanjene ops­kr­be moz­ga ki­si­kom nas­tu­pa­ju ha­lu­ci­na­ci­je ti­je­kom ko­jih smo obič­no sklo­ni po­vje­ro­va­ti da smo ne­što što ni­smo. Mar­ko Ma­ru­lić je u 15. sto­lje­ću pre­pje­vao pri­ču o Da­vi­du i Go­li­ja­tu na je­zik svog na­ro­da ko­ji je u to do­ba stre­pio pred ne­pri­ja­te­ljem. U Osi­je­ku 1991. je­dan se obi­čan čo­vjek svo­jim autom su­prot­sta­vio ko­lo­ni ten­ko­va. Dva su čo­vje­ka u raz­ma­ku od pet­sto­ti­njak go­di­na svo­ju na­du, dje­lo i sva­kod­ne­vi­cu su­prot­sta­vi­li ne­če­mu ve­li­kom i groz­nom. Je li Ma­ru­lić pro­bu­dio svoj na­rod i po­ta­kao ga na bor­bu pro­tiv oku­pa­to­ra? Je li sli­ka ne­us­tra­ši­vog ma­log čo­vje­ka u ma­lom autu ko­ja je obiš­la svi­jet pro­mi­je­ni­la išta? Mo­je je miš­lje­nje da jest, i to mo­žda i vi­še ne­go što smo svjes­ni. Pri­mjer jed­nog čo­vje­ka ohra­brit će dru­gog, pro­bu­di­ti tre­ćeg, na­tje­ra­ti četvrtog da us­ta­ne. Ne pos­to­ji taj bez­lič­ni, mrač­ni sus­tav ko­ji će se odr­ža­ti pred go­mi­lom je­din­ki, po­je­di­na­ca ko­ji sto­je za­jed­no, sva­ki na­oru­žan svo­jom vlas­ti­tom sla­boš­ću ko­ja se, mi­mo svih fi­zi­kal­nih za­ko­na, udru­že­na s dru­gi­ma pre­tva­ra u sna­gu.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.