NI­JE NAM SE DA­LO BRO­JI­TI. ZNA­LI SMO DA MI­LI­JUN DO­LA­RA TE­ŽI OKO 9,8 KI­LO­GRA­MA. TA­KO SMO VA­GA­LI VRE­ĆU PO VRE­ĆU

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Front Page -

Medellina. Čo­vjek za­du­žen za sve fi­nan­ci­je. Ču­var taj­ni ili glas­nik smr­ti, ka­ko su ga ov­dje u Ko­lum­bi­ji na­zi­va­li. Ka­že da ni­je ubi­jao. Mo­žda i ni­je, ali je upra­vo on pla­ćao oni­ma ko­ji su pov­la­či­li oba­rač. Za sud ne­do­volj­no. Osu­đen je sa­mo zbog pra­nja nov­ca. Ovak­ve pri­če obič­no po­či­nju na ne­ki be­dast ili smi­je­šan na­čin. Slu­čaj­no. Ni ova ni­je bi­la iz­nim­ka. Pri­je šest mje­se­ci tu­ris­tič­ka agen­ci­ja Zor­ba u svo­ju po­nu­du raz­gle­da­va­nja Medellina uvr­sti­la je Pa­blo Es­co­bar To­ur. Pri­tom su na svom web si­teu na­ve­li ka­ko ona uklju­ču­je po­sjet grob­lju gdje je don Pa­blo po­ko­pan, obi­la­zak ku­ća u kojima je ži­vio i one na či­jem je kro­vu ubi­jen te, kao pos­las­ti­cu, upoz­na­va­nje s nje­go­vim bra­tom Ro­ber­tom. Ne­ko­li­ko sto­ti­na lju­di do sa­da je na­do­pla­ti­lo 50-ak do­la­ra ka­ko bi upoz­na­li ra­ču­no­vo­đu. I upoz­na­li su ga, raz­mi­je­ni­li po­ko­ju ri­ječ, fo­to­gra­fi­ra­li se za­jed­no. Mi smo htje­li in­ter­v­ju. Htje­li smo ga pi­ta­ti ka­ko je bi­lo pri­je i ka­ko je sa­da. I, po­bo­gu, za­što Pa­blov brat pri­ma lju­de u svo­ju ku­ću, pa je l’ mo­gu­će da je to­li­ko pro­pao na­kon iz­la­ska iz za­tvo­ra?

Eh, da mi je lo­pa­ta

– Ni­sam pro­pao ni ja osob­no, a ni it­ko od članova mo­je obi­te­lji. Iz is­tog raz­lo­ga iz ko­jeg sam na­pi­sao knji­gu The Ac­co­un­tant’s Story sa­da raz­go­va­ram sa svi­ma ko­ji že­le slu­ša­ti. Is­ti­na o mom bra­tu ni­je onak­va kak­vom je ve­ći­na pred­stav­lja. Sva za­ra­da ko­ju pri­tom os­tva­rim ide u Zak­la­du Es­co­bar ko­ja fi­nan­ci­ra bor­bu pro­tiv si­de – is­pri­čao je te od­mah za­tim pre­šu­tio od­go­vor na na­še pi­ta­nje za­što ne ula­že u bor­bu pro­tiv dro­ge ili za po­moć nje­zi­nim žr­tva­ma. Ni­je se na­smi­jao ni­ti na­mr­go­dio. Nje­gov le­de­ni iz­raz li­ca i iz­os­ta­nak bi­lo kak­ve emo­ci­je pra­tit će nas i idu­ćih sa­ti. Uzvi­si­na ko­ja se na­dvi­la nad glav­nu uli­cu me­del­lin­ske če­t­vr­ti El Po­bla­do mjes­to je na ko­jem ku­ću ne mo­že ima­ti bi­lo tko. Po­šte­nog svi­je­ta tu ne­ma; ko­rum­pi­ra­ni po­li­ti­ča­ri ili tr­gov­ci dro­gom. Dav­no je bi­lo i ne­ko­li­ko dok­to­ra, ali oni su svo­ja ima­nja pro­da­li ovim zad­nji­ma. Je­dan pu­te­ljak ko­ji za­vi­ja do sa­mog vr­ha, dvo­ja ve­li­ka že­ljez­na vra­ta i tro­ji­ca “pri­ja­te­lja obi­te­lji” ko­ji de­žu­ra­ju po­kraj njih... to je put do ku­će Es­co­ba­ro­vih. Naš do­ma­ćin Ju­an naj­a­vio nas je na vri­je­me pa su ovi od­vjet­ni­ci čud­nih fri­zu­ra, kas­ni­je predstavljeni kao ne­ća­ci, pri­lič­no mir­no skla­nja­li bez pre­vi­še pi­ta­nja. La­vež psa i udar­ci o tlo ša­pa ko­je tr­če poz­dra­vi­ti gos­te na­smi­ja­li su nas ka­da smo shva­ti­li da ne pri­pa­da­ju do­ber­ma­nu, već la­bra­do­ru ime­na Čo­ko­la­da. Dra­go pse­to, umi­lja­to. Zna li tko mu je gaz­da? Ula­zak u krug ima­nja nu­di po­vi­jest. Ošte­će­ni gli­ser “usi­dren” is­pod dr­ve­ta. Dvojica mla­da­ca ko­ji pe­ru blin­di­ra­ni džip, dav­ni pok­lon su­par­nič­kog kar­te­la iz Ca­li­ja. Pro­zor ošte­ćen met­kom pod­sje­ća ko­me su ga uru­či­li. Ne­ko­li­ko gr­mo­va, cvi­je­će, po­ko­še­na tra­va... što li kri­je zem­lja is­pod nje? No­vac, le­še­ve ili je to ov­dje za­pra­vo jed­na­ko? Ro­ber­to Es­co­bar ra­zo­ča­rao nas je na pr­vu. Sta­rac vi­da iz­gub­lje­nog u eks­plo­zi­ji pi­sma bom­be ko­ju su mu u za­tvor 1993. pos­la­li ne­ka­daš­nji pri­ja­te­lji. Ne­ka­ko si­tan, skri­ven is­pod no­ve Bo­sso­ve šil­te­ri­ce i na­oča­la ko­je mu ne slu­že dru­go­me ne­go pri­kri­va­nju ra­na oko dup­lji. Pi­ta­mo Ju­ana ima li vi­še uop­će nov­ca u ovoj pri­či, a on se smi­je i si­mu­li­ra ka­ko bi se lo­pa­tom tre­ba­le is­ka­pa­ti ru­pe u zem­lji. “Ne, ti imaš nov­ca, a on ne­ma”, nas­tav­lja sprd­nju. Ro­ber­to se pris­ta­je sli­ka­ti, po­ka­za­ti ne­ko­li­ko us­po­me­na ko­je vo­li. – Pa­blo je bio le­gen­da za si­ro­ti­nju ko­ja ov­dje ži­vi. Sil­ne mi­li­ju­ne, de­set­ke, ako ne i sto­ti­ne, on je pok­lo­nio ka­ko bi se sa­gra­di­le dvi­je ti­su­će ku­ća za me­del­lin­ske pro­sja­ke. Gra­dio je i cr­k­ve, ško­le, no­go­met­na igra­li­šta. Ni­je bi­lo čo­vje­ka ko­ji ga je mo­lio za po­moć, a da se Pa­blo ne bi oda­zvao – ka­že. Ču­li smo već da dio lju­di ov­dje jed­na­ko pri­ča, ali oni svi na kra­ju ipak spo­me­nu i da je po nje­go­vu na­lo­gu ubi­je­no ne­ko­li­ko ti­su­ća ko­lum­bij­skih po­li­ca­ja­ca, po­li­ti­ča­ra, ci­vi­la. Dr­žao je 80 pos­to svjet­skog tr­ži­šta ko­ka­ina, dak­le sa­mim ti­me u smrt je pos­lao i mno­ge dru­ge. :: Pa­blo Es­co­bar že­lio je pos­ta­ti pred­sjed­nik Ko­lum­bi­je pa je obe­ćao da će vanj­ski dug od 10 mi­li­jar­di do­la­ra is­pla­ti­ti sam u ke­šu. Ro­ber­to po­kraj auta s re­gis­tra­cij­skim bro­jem 0005.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.