SMRTONOSNI IGRO­KAZ

NE­KI BI SE VRAG ŠTO PRI­JE MO­RAO MI­JE­NJA­TI DA NE BI­SMO I PO EU­RO­PI PRE­SKA­KA­LI LE­ŠE­VE NA ULI­CA­MA KAO U LI­BI­JI Pi­še: Go­ran Mi­lić

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Front Page -

“Gri­je­še­ći uči­mo” hr­vat­ski je na­ziv ko­lum­ne vo­de­ćeg te­le­vi­zij­skog no­vi­na­ra i pu­to­pis­ca. Pu­tu­ju­ći bi­je­lim svi­je­tom, vi­dio je i is­ku­sio sve i sva­šta pa je sa­da od­lu­čio to po­di­je­li­ti s či­ta­te­lji­ma Ve­čer­nja­ka...

Iz­gle­da­lo je to kao i sva­ka dru­ga pred­sta­va u sa­ra­jev­skom Na­rod­nom po­zo­ri­štu, Ber­g­ma­no­va Je­se­nja so­na­ta, u iz­ved­bi Slo­ven­skog te­atra iz Ce­lja. Udob­no su se smjes­ti­la poz­na­ta li­ca, od rav­na­te­lja Gra­di­mi­ra Go­je­ra, ge­ne­ra­la Jo­va­na Div­ja­ka, os­ni­va­ča „Kru­ga 99“ Adi­la Ku­le­no­vi­ća, re­ži­se­ra Su­lej­ma­na Ku­pu­so­vi­ća i, pris­toj­nos­ti ra­di, svi su po­sje­da­li u po­s­ljed­nje re­do­ve. A baš u po­s­ljed­njem, naj­po­s­ljed­ni­jem re­du, po­sve li­je­vo, za­le­gao je čo­vjek ko­ji je od­mah aso­ci­rao na ocva­log ro­ke­ra, s ose­buj­nom fri­zu­rom, u cr­nim kož­nim hla­ča­ma, du­bo­kim čiz­ma­ma. Pred­sta­va je po­če­la, ali iz raz­lo­ga ko­ji se kas­ni­je po­ka­zao teh­nič­kim, svje­tlo se u dvo­ra­ni ni­je uga­si­lo. Sta­ri je ro­ker, du­bo­ko za­va­ljen u svoj sto­lac, po­čeo glas­no hr­ka­ti! Ka­ko se svje­tlo i da­lje ni­je ga­si­lo, is­kus­ni su ka­za­li­štar­ci po­mis­li­li da je i ta zgo­da dio pred­sta­ve ko­ji su smis­li­li avan­gard­ni Slo­ven­ci. Tek kad se ži­vo­pis­ni gos­po­din po­čeo tr­za­ti i još glas­ni­je kr­klja­ti, lju­di su pri­sko­či­li i iz­ni­je­li ga u pre­dvo­rje ka­za­li­šta. Pred­sta­va se nas­ta­vi­la kao da se ni­šta ni­je do­go­di­lo, a ve­ći­na se gle­da­te­lja pi­ta­la ka­da će se ot­kri­ti raz­log ovog ori­gi­nal­nog per­for­man­sa. Na ža­lost, zbi­lja je bi­la pu­no pro­za­ič­ni­ja. Na­kon pet­na­es­tak mi­nu­ta, čo­vjek je umro od in­far­k­ta. Me­di­ji ni­su ja­vi­li vi­jest, čak ni onu žur­na­lis­tič­ki ne­po­bje­di­vu „Umro u ka­za­li­štu“! Svje­do­ci su mi vje­ro­dos­toj­no pre­pri­ča­va­li tu­žan do­ga­đaj, ali se nit­ko ni­je sje­ćao ime­na po­koj­ni­ka. Svi su, me­đu­tim, zna­li da je bio pro­fe­sor fla­ute, da se uvi­jek kre­tao ta­mo gdje se ne­što do­ga­đa u sve­zi s kul­tu­rom i – da je ži­vio od so­ci­jal­ne po­mo­ći! E sad, od smr­ti u ka­za­li­štu za ko­ju su svi mis­li­li da je igro­kaz do ma­sov­ne po­bu­ne na­rod­nih ma­sa u Egip­tu, Li­bi­ji, Al­ži­ru, Ba­hre­inu, Je­me­nu, Jorda­nu i po­ma­lo po­svu­da u arap­skom svi­je­tu – da­lek je ko­rak i, priz­na­jem, pre­smi­ona us­po­red­ba, ali vje­ru­jem da je per­cep­ci­ja mno­gih ko­ji iz udob­nih nas­lo­nja­ča pra­te dra­ma­tič­ne te­le­vi­zij­ske sli­ke tak­va da ni­su si­gur­ni gle­da­ju li film, po­vi­jes­ni do­ku­men­ta­rac ili re­ality TV pri­je­nos ne­če­ga što iz­gle­da kao ve­li­ka pred­sta­va, s ne­poz­na­tim re­ži­se­rom i ne­pre­dvi­di­vim en­dom. Ni­sam ta­kav struč­njak da bih po­uz­da­no na­vo­dio sve raz­lo­ge op­ćeg us­tan­ka u spo­me­nu­tim zem­lja­ma, ali te­ško da će te­le­vi­zi­ja bi­ti jed­na od od­go­vor­nih. Os­ta­jem na svom si­gur­nom te­re­nu umje­re­nog skep­ti­ka pre­ma glo­ba­li­za­cij­skim tren­do­vi­ma i uni­ver­zal­nos­ti in­ter­ne­ta jer se u tom no­vom svjet­skom po­li­tič­kom i teh­no­lo­škom po­ret­ku sa­mo ma­nji­na dr­ža­va i znat­na ma­nji­na svjet­skog sta­nov­niš­tva do­bro osje­ća. Zna­či, pro­fi­ti­ra­li su pro­tes­tan­ti, lu­te­ra­ni, Skan­di­na­vi­ja s pri­do­da­nom Es­to­ni­jom, kal­vi­nis­tič­ka Švi­car­ska, ame­rič­ki was­pov­ci kojima od­go­va­ra glo­ba­li­za­cij­ski kon­cept s pu­no so­fis­ti­ci­ra­nog ra­da uz ve­li­ku šted­nju bez uzi­ma­nja ban­kar­skih kre­di­ta. Do­bro je i me­đu­na­rod­nim Ži­do­vi­ma ko­ji po­sre­du­ju u unos­nim ban­kar­skim, bur­zov­nim i od­vjet­nič­kim pos­lo­vi­ma. Ovo je raj­sko raz­dob­lje za far­ma­ce­ut­sku in­dus­tri­ju, ne sto­je lo­še ni osi­gu­ra­va­ju­ća druš­tva, u ma­lom kru­gu do­bit­ni­ka su i te­le­ko­mi i sof­tver­ske kom­pa­ni­je. Pre­os­ta­lih če­ti­ri-pet mi­li­jar­di lju­di su u sve ve­ćoj ga­bu­li. Ne­ki bi se vrag što pri­je mo­rao mi­je­nja­ti da ne bi­smo i po Eu­ro­pi pre­ska­ka­li le­še­ve na uli­ca­ma, ali oni ko­ji su u ovom sus­ta­vu us­pje­li ne vi­de za to ni­kak­va raz­lo­ga. I za­što i bi? Ne­ki kli­nac smis­li ne­što na ra­ču­na­lu, uz­me ne­ko­li­ko mi­li­jar­di do­la­ra, a mi­li­jar­da dru­gih kli­na­ca na­da se da će i njima to uspjeti. U me­đu­vre­me­nu, ne­za­pos­le­nost je sve ve­ća, a sat­ni­ca sve bli­ža ki­ne­skoj. A kli­nac s mi­li­jar­du do­la­ra jed­no­ga će da­na to po­tro­ši­ti na li­je­ko­ve, ako mu pri­je to­ga no­vac već ni­su ras­prč­ka­li od­vjet­ni­ci, fi­nan­cij­ski sa­vjet­ni­ci i kon­zal­ting ma­he­ri. Tko se usu­di spo­me­nu­ti da bi se mo­glo ži­vje­ti i na sta­ro­mo­dan na­čin – od ra­da – taj ni­je čo­vjek ovo­ga vre­me­na.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.