Dje­ca bu­duć­nos­ti in­ter­ne­tom po­bi­je­di­la dik­ta­tu­re proš­los­ti

Na­kon ame­rič­kih in­ter­ven­ci­ja u Ira­ku i Af­ga­nis­ta­nu, ma­lo tko je vje­ro­vao da će de­mo­kra­ti­za­ci­ja sje­ver­ne Afri­ke i Bli­skog is­to­ka kre­nu­ti iz­nu­tra, i to još ova­ko žes­to­ko

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Front Page - pi­še ::::: MR. SC. BO­ŠKO PI­CU­LA, PO­LI­TO­LOG

Da je re­vo­lu­ci­je mo­gu­će po­uz­da­no pre­dvi­dje­ti, oni na či­ju se vlast ju­ri­ša vje­ro­jat­no bi ba­rem ne­što po­du­ze­li. Od umi­ri­va­nja ne­za­do­volj­ni­ka do pri­pre­ma­nja za obra­čun. No vlas­to­dr­š­ci su odvi­še uvje­re­ni u vlas­ti­tu (sve) moć. Nji­ho­va sa­mo­ob­ma­na jed­no od ključ­nih po­ma­ga­la u dje­lo­va­nju re­vo­lu­ci­ona­ra i po­bu­nje­ni­ka. Upra­vo po­to­nje ka­rak­te­ri­zi­ra ak­tu­al­na zbi­va­nja u sje­ver­noj Afri­ci i na Bli­skom is­to­ku či­je su zem­lje u vre­men­skom i zem­ljo­pis­nom kon­ti­nu­ite­tu uš­le u do­sad naj­ma­sov­ni­je po­bu­ne pro­tiv du­go­go­diš­njih, na­oko ne­uk­lo­nji­vih vla­da­ra. Ovaj se dio svi­je­ta – od Ma­ro­ka na za­pa­du do Ira­na na is­to­ku – u me­đu­na­rod­noj po­li­ti­ci i eko­no­mi­ji na­zi­va kra­ti­com ME­NA (eng. Midd­le East and Nor­th Afri­ca), što je do sa­mog za­vr­šet­ka 2010. go­di­ne bio si­no­nim za niz ze­ma­lja u či­ja gos­po­dar­stva vri­je­di ula­ga­ti zbog unos­nih pri­no­sa i ener­get­skog bogatstva. In­ter­kon­ti­nen­tal­na re­gi­ja ME­NA po­sje­du­ju oko 60% svjet­skih za­li­ha naf­te i oko 45% pri­rod­nog pli­na, što je ključ ener­get­ske sta­bil­nos­ti pla­ne­ta. ME­NA danas ima no­vi pred­z­nak. Ot­ka­ko se 17. pro­sin­ca proš­le go­di­ne mla­di Tu­ni­ža­nin Mo­ha­med Bo­uazi­zi po­lio ben­zi­nom i za­pa­lio (pre­mi­nuo je 4. si­ječ­nja ove go­di­ne) pro­s­vje­du­ju­ći pro­tiv vlas­ti­ta te­škog druš­tve­nog i eko­nom­skog po­lo­ža­ja ka­kav mu­či i ve­ći­nu nje­go­vih vrš­nja­ka i su­na­rod­nja­ka, sje­ver­no­afrič­ke i bli­sko­is­toč­ne zem­lje pos­ta­le su po­pri­šti­ma prosvjeda, pobuna i pra­vih re­vo­lu­ci­ja. Ini­ci­jal­na u Tu­ni­su do­ve­la je do si­la­ska s vlas­ti pred­sjed­ni­ka Be­na Ali­ja i bi­je­ga iz zem­lje, što je tek per­so­nal­ni po­če­tak even­tu­al­nog rje­ša­va­nja problema zbog ko­jih su Tu­ni­ža­ni us­ta­li pro­tiv vlas­ti. Vi­so­ka ne­za­pos­le­nost, ko­rup­ci­ja u svim sfe­ra­ma druš­tva te po­skup­lje­nja hra­ne i os­nov­nih pro­izvo­da i us­lu­ga na­do­ve­za­li su se na po­li­tič­ku obes­prav­lje­nost i eko­nom­sku de­pri­vi­le­gi­ra­nost naj­ši­rih slo­je­va sta­nov­niš­tva. I to u Tu­ni­su či­ji je re­žim sma­tran jed­nim od, uvjet­no, naj­li­be­ral­ni­jih u arap­skom svi­je­tu i či­je je gos­po­dar­stvo kriz­nu 2008. pre­bro­di­lo bez pa­da ak­tiv­nos­ti. Tu­nis oči­to ni­je zem­lja ko­ja je slu­čaj­no ini­ci­ra­la sa­daš­nje po­bu­ne pro­tiv re­ži­ma na sje­ve­ru Afri­ke i ju­go­za­pa­du Azi­je. Ovaj ge­ograf­ski i kul­tur­ni pros­tor je­dan je od naj­živ­ljih po­dru­čja na svi­je­tu či­ji de­mo­graf­ski, eko­nom­ski i ge­os­tra­te­ški ka­pa­ci­te­ti nad­ma­šu­ju re­gi­onal­ni ok­vir. Mla­do i ne­za­do­volj­no sta­nov­niš­tvo Tu­ni­sa po­t­vr­di­lo je da re­ži­mi ko­ji de­set­lje­ći­ma unu­tar­njom re­pre­si­jom i vanj­skom po­dr­škom op­s­ta­ju na vlas­ti ne­ma­ju vi­še ni mi­ni­mum le­gi­ti­mi­te­ta u vlas­ti­tom na­ro­du. Sve ve­ći broj mla­dih, obra­zo­va­nih i in­for­ma­tič­ki pi­sme­nih lju­di na­šao se na dru­goj stra­ni moć­ni­ka či­ji ma­li broj i iz­ra­zi­to pri­vi­le­gi­ra­ni sta­tus pro­dub­lju­je te­melj­ni druš­tve­ni ras­cjep na one ko­ji obil­no ko­ris­te ključ­ne po­li­tič­ke i eko­nom­ske re­sur­se i – one kojima su bru­tal­no us­kra­će­ni.

Ne­po­bje­di­ve re­vo­lu­ci­je kli­ko­va

U jed­nom su se tre­nut­ku sna­ge iz­jed­na­či­le te je broj­ča­na nad­moć i ar­ti­ku­la­ci­ja zah­tje­va pre­ma vlas­ti po­bu­nje­ni­ka blo­ki­ra­la moć auto­kra­ta. Krat­ko­traj­na se pat si­tu­aci­ja mo­gla us­mje­ri­ti ili pre­ma pro­mje­ni vlas­ti kao u Tu­ni­su i Egip­tu ili ge­ne­ri­ra­nju na­si­lja kak­vo ka­rak­te­ri­zi­ra si­tu­aci­ju u Li­bi­ji i Ba­hre­inu. Gdjeg­dje su ob­na­ša­te­lji vlas­ti ka­na­li­zi­ra­li ne­za­do­volj­stvo u kon­tro­li­ra­nim pro­mje­na­ma kao jor­dan­ski kralj Ab­du­lah II., ali ka­otič­nost i in­ten­zi­tet zbi­va­nja na ci­je­lom pros­to­ru ne do­pu­šta­ju pre­ra­ne za­ključ­ke o za­vr­šet­ku pro­ce­sa na toč­no odre­đen na­čin. To vi­še jer je ri­ječ o dr­ža­va­ma raz­li­či­ti­ma pre­ma obli­ku vla­da­vi­ne, dr­žav­nom ure­đe­nju, gos­po­dar­skoj ra­zvi­je­nos­ti te stup­nju prava i slo­bo­da. Otvo­re­nost mo­gu­ćim prav­ci­ma odvi­ja­nja pobuna os­nov­na je od­li­ka ono­ga što se do­ga­đa već tre­ći mje­sec za­re­dom. Fas­ci­ni­ra br­zi­na ko­jom su uz­dr­ma­ni ili pri­zem­lje­ni re­ži­mi u Tu­ni­su, Egip­tu, Je­me­nu, Ba­hre­inu i Li­bi­ji pri čemu ni ak­tu­al­ne vlas­ti u Ma­ro­ku, Al­ži­ru, Jorda­nu te u os­ta­lim zem­lja­ma u re­gi­ji ne mo­gu oče­ki­va­ti sprem­nost sta­nov­niš­tva na odus­ta­ja­nje od zah­tje­va za ko­rje­ni­tim re­for­ma­ma. Pra­vo je pi­ta­nje zna­če li tak­ve re­for­me de­mo­kra­ti­za­ci­ju po­li­tič­kih sus­ta­va na­lik oni­ma u za­pad­nom svi­je­tu ko­ji ni sa­mi, oso­bi­to u po­s­ljed­nje vri­je­me, ni­su imu­ni na raz­li­či­te de­vi­ja­ci­je ili će iz­bo­re­na dos­tup­nost jav­nim služ­ba­ma i eko­nom­skim re­sur­si­ma bi­ti obi­lje­že­na svje­to­na­zo­rom u ko­jem će na­kon jed­nog obli­ka ne­to­le­ran­ci­je zav­la­da­ti druk­či­ji obli­ci nes­noš­lji­vos­ti? Ako je išta obi­lje­ži­lo pro­ce­se glo­ba­li­za­ci­je po­s­ljed­nje de­set­lje­će i pol, on­da je to in­ter­ne­ti­za­ci­ja po­li­ti­ke i dru­šta­va u svi­je­tu. Ni­je ri­ječ sa­mo o in­for­ma­tič­koj po­ve­za­nos­ti pre­ko “mre­že svih mre­ža” ne­go i o tre­nu­tač­nu me­đu­sob­nom utje­ca­nju raz­li­či­tih zbi­va­nja di­ljem pla­ne­ta. Re­vo­lu­ci­onar­ni događaji u sje­ver­noj Afri­ci i na Bli­skom is­to­ku pra­vi su pri­mjer in­ter­ne­ti­za­ci­je zbi­va­nja. Ni­je ču­do da su mno­go­broj­ni pro­s­vjed­ni­ci ra­bi­li su­vre­me­ne ko­mu­ni­ka­cij­ske ala­te u za­po­či­nja­nju i vo­đe­nju pobuna po­kre­nuv­ši svo­je­vr­s­ne “re­vo­lu­ci­je kli­ko­va”. Čak i ka­da su vlas­ti blo­ki­ra­le ko­ri­šte­nje in­for­ma­tič­ke teh­no­lo­gi­je, a ne­za­do­volj­ni­ci is­ko­ris­ti­li ra­ni­je, pa i tra­di­ci­onal­ne obli­ke ko­mu­ni­ka­ci­je kao u Egip­tu, in­ter­net­ska lo­gi­ka os­ta­la je is­ta. Lju­di­ma in­for­ma­ci­je mo­ra­ju bi­ti što dos­tup­ni­je i upra­vo su in­for­mi­ra­ni lju­di ti ko­ji mo­gu su­dje­lo­va­ti i uprav­lja­ti pro­mje­na­ma. Od­la­ze­ći re­ži­mi ko­ji su iz­a­zva­li re­vol­te (da­ka­ko, ne sa­mo oni) nas­to­ja­li su go­di­na­ma blo­ki­ra­ti dos­tup­nost in­for­ma­ci­ja sta­nov­niš­tvu jer se neo­ba­vi­je­šte­ni­ma lak­še ma­ni­pu­li­ra. To na po­čet­ku dru­gog de­set­lje­ća 21. sto­lje­ća ni­je mo­gu­će te je naj­ve­ća sna­ga po­bu­nje­ni­ka ra­zi­na in­for­mi­ra­nos­ti. Sto­ga se mo­že pret­pos­ta­vi­ti da je­dan, mo­žda i naj­važ­ni­ji dio no­si­te­lja zah­tje­va pre­ma vlas­ti ne­će do­pus­ti­ti

RE­UTERS/PIXSELL

:: An­ti­ga­da­fi­jev­ski re­vo­lu­ci­ona­ri ne že­le vi­še ići is­pod ra­zi­ne Egip­ta

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.