Tko za­is­ta no­si naj­ve­ći te­ret kri­ze?

“Uze­ti oni­ma ko­ji su po­bra­li vrh­nje” jed­na je od naj­po­gub­ni­jih po­li­ti­ka. “Po­bi­ra­nje vrh­nja” zgod­na je do­sko­či­ca, ali ni­je ni­ka­kav mjer­ljiv eko­nom­ski kon­cept Pi­še: Bo­ris­lav Ške­gro

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Front Page -

SSa­vjet­nik Vla­de i ne­ka­daš­nji mi­nis­tar fi­nan­ci­ja ana­li­zi­ra gos­po­dar­ske te­me. Je­dan od na­ših naj­ve­ćih struč­nja­ka za jav­ne

fi­nan­ci­je ne pre­za od bor­be pro­tiv “op­će­pri­hva­će­nih is­ti­na”

va­ko ma­lo ču­je­mo zah­tje­ve za “pra­ved­ni­jom ras­po­dje­lom te­re­ta kri­ze”. Obič­no se pri to­me po­đe od no­tor­ne či­nje­ni­ce da lju­di s naj­ni­žim iz­no­si­ma te­ku­ćeg do­hot­ka (po­put ne­za­pos­le­nih), ko­ji su ujed­no oso­be s mi­ni­mu­mom šted­nje ili imo­vi­ne, u kri­zi još te­že na­la­ze po­sao. Nji­ho­va po­troš­nja je­dva po­kri­va čis­ti eg­zis­ten­ci­jal­ni mi­ni­mum i pri­si­lje­ni su tra­ži­ti naj­raz­li­či­ti­ja rje­še­nja za odr­ža­va­nje mi­ni­mu­ma pri­je dos­tig­nu­tog stan­dar­da – po­su­đi­va­nje od rod­bi­ne i pri­ja­te­lja, pro­da­ja imo­vi­ne, pri­hva­ća­nje pos­lo­va “na cr­no”, ko­ri­šte­nje raz­nih obli­ka po­mo­ći iz sus­ta­va so­ci­jal­ne skr­be. So­ci­jal­no osjet­lji­va dr­ža­va u tak­vim si­tu­aci­ja­ma mo­ra re­agi­ra­ti uobi­ča­je­nim ins­tru­men­ti­ma so­ci­jal­ne po­li­ti­ke. Hr­vat­ska je dr­ža­va ko­ja ima bo­ga­to is­kus­tvo na tom po­dru­čju. Pri­sje­ti­mo se Do­mo­vin­skog ra­ta i po­ra­ća u ko­jem su sto­ti­ne ti­su­ća prog­na­ni­ka i iz­bje­gli­ca bi­li zbri­nu­ti po naj­vi­šim svjet­skim stan­dar­di­ma. Po­ne­kad se i pre­tje­ri­va­lo ka­da se gle­da iz per­s­pek­ti­ve beš­ćut­no hlad­ne eko­nom­ske ra­ču­ni­ce. Že­lim re­ći – u Hr­vat­skoj ne ne­dos­ta­je tzv. so­ci­jal­ne osjet­lji­vos­ti. Na­pro­tiv, pri­je bi se mo­glo re­ći da je prev­la­da­va­ju­će ras­po­lo­že­nje gra­đa­na i svih po­li­tič­kih stra­na­ka tra­di­ci­onal­no “so­ci­jal­no osjet­lji­vo”. Ako je to ta­ko, a jest, on­da ne­ma stra­ha za stvar­no so­ci­jal­no ugro­že­ne. Vi­dje­li smo da ga ni­je bi­lo ni u da­le­ko te­žim okol­nos­ti­ma. So­ci­jal­na skrb je is­klju­či­vo u do­me­ni dr­ža­ve i nje­nih tran­sfe­ra. Uos­ta­lom, to je i je­dan od os­nov­nih raz­lo­ga pos­to­ja­nja dr­ža­ve kao ok­vi­ra re­dis­tri­bu­ci­je do­ba­ra i us­lu­ga. Upra­vo sto­ga is­to­vre­me­no va­lja re­ći ne­što i o lo­šim rje­še­nji­ma ko­ja se nu­de to­bo­že u ime so­ci­jal­ne pra­ved­nos­ti. Loš je pris­tup, pri­mje­ri­ce, kaž­nja­va­ti us­pješ­ne sek­to­re spe­ci­jal­no uve­de­nim sek­tor­skim po­re­zi­ma. Ne sa­mo da je lo­še s eko­nom­ske toč­ke gle­di­šta ne­go je ra­zor­no sa sta­ja­li­šta bu­du­ćeg gos­po­dar­skog ra­zvit­ka. Sek­tor­ski po­re­zi uno­se ne sa­mo ne­po­treb­ne dis­tor­zi­je u kre­ta­nju ka­pi­ta­la već is­to ta­ko i ne­si­gur­nost i ne­iz­vjes­nost za sve po­du­zet­ni­ke. Sa­mo se ti bo­ri za do­bit, is­ka­ži je, već će ti je net­ko po­ku­pi­ti uz bu­sa­nje u so­ci­jal­na pr­sa, sve po mje­ri hr­vat­skog čo­vje­ka. “Uze­ti oni­ma ko­ji su po­bra­li vrh­nje” jed­na je od naj­po­gub­ni­jih po­li­ti­ka. Em je “po­bi­ra­nje vrh­nja” zgod­na do­sko­či­ca, ali ni­ka­kav mjer­ljiv eko­nom­ski kon­cept, em su su­bjek­tiv­nost i vo­lun­ta­ri­zam u de­fi­ni­ra­nju “po­bi­ra­ča” zas­tra­šu­ju­ći. Pu­no je pra­ved­ni­je (ali ne nuž­no i gos­po­dar­ski učin­ko­vi­ti­je!) re­ći ova­ko – zbog po­tre­ba po­ve­ća­ne so­ci­jal­ne skr­bi, op­ća sto­pa po­ra­za na do­bit di­že se pri­vre­me­no za x pos­to. Pa tko god os­tva­ri­vao do­bit – ban­ke, te­le­ko­mi, osi­gu­ra­nja, res­to­ra­ni, ka­fi­ći, dr­vo­pre­ra­đi­va­či, far­ma­ce­uti ili mlje­ka­ri. To is­to­vre­me­no zna­či da nećete ne­pra­ved­no opo­re­zi­va­ti i ti­me te­ško dis­kri­mi­ni­ra­ti no­vog su­di­oni­ka, još uvi­jek gu­bi­ta­ša, u gra­ni ko­ju se per­ci­pi­ra kao pro­fi­ta­bil­nu, po­put te­le­ko­mu­ni­ka­ci­ja. Slič­no je i s ci­je­na­ma. Bez ikak­va ute­me­lje­nja u či­nje­ni­ca­ma di­že se pa­ni­ka oko to­bož­njih “ va­lo­va po­skup­lje­nja”, te hra­ne, te ben­zi­na, če­ga sve ne. Tra­ži se hit­na re­ak­ci­ja, kao da će nas­tu­pi­ti glad. Po­vi­ka na tr­gov­ce i ko­je­kak­ve lo­bi­je. I ta­ko sed­mi ili osmi put. Sva­ki put pri­je iz­bo­ra lju­de tre­ba uvje­ri­ti da je sta­nje ka­tas­tro­fal­no, bez­nad­no, da sve po­skup­lju­je, da ras­te broj ne­za­pos­le­nih. Sva­ki put pri­je iz­bo­ra ču­de se oni ko­ji ni­ka­ko ne us­pi­je­va­ju na uli­ce iz­ves­ti vi­še od par sto­ti­na pro­s­vjed­ni­ka. Jer, ka­žu, Hr­va­ti još ni­su ra­zvi­li “kul­tu­ru de­mons­tri­ra­nja” na uli­ca­ma. Sin­di­kal­ne na­ri­ka­če na­tje­ču se u ro­nje­nju su­za nad te­škom sud­bi­nom hr­vat­skog rad­ni­ka i us­put ola­ko nu­de br­za i bes­plat­na “rje­še­nja”. Ko­ja su to po­gub­ni­ja za sa­me rad­ni­ke (ko­ji su im to­bo­že na sr­cu) što su ra­di­kal­ni­ja. Da ne ka­žem lu­đa. Po­put “za­kon­skog” re­gu­li­ra­nja ci­je­na. I baš sa­da ka­da iz­la­zi­mo iz kri­ze. Ili upra­vo zbog to­ga…

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.