Li­te­rar­no im­po­tent­ni za­vid­ni­ci ga­ze Jer­go­vi­ća

Kao i mno­ge dru­ge ve­li­ke pis­ce, obez­vre­đu­ju ga za­gre­bač­ki in­te­lek­tu­al­ci ko­ji se usu­đu­ju tvr­di­ti ka­ko je on autor jed­ne je­di­ne vri­jed­ne knji­ge, “Sa­ra­jev­skog Mar­l­bo­ra”

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Front Page -

Kao što je iz­ne­na­da po­če­la, ta­ko je na­pras­no i skon­ča­la ve­he­ment­na po­le­mi­ka iz­a­zva­na in­ter­v­ju­om moć­nog, mo­žda i naj­moć­ni­jeg čo­vje­ka hr­vat­ske li­te­ra­tu­re Ve­li­mi­ra Vi­sko­vi­ća u dvo­tjed­ni­ku Ma­ti­ce hr­vat­ske Vi­jen­cu. Vi­sko­vić ni­je sa­mo pred­sjed­nik i je­dan od os­ni­va­ča Hr­vat­skog druš­tva pi­sa­ca, ne­go i (sjaj­ni) ured­nik u Pro­fi­lu, glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik Knji­žev­ne re­pu­bli­ke, ali i Sa­ra­jev­skih bi­ljež­ni­ca, član broj­nih ži­ri­ja, ali i glav­ni ured­nik Hr­vat­ske knji­žev­ne en­cik­lo­pe­di­je Lek­si­ko­graf­skog za­vo­da Mi­ros­la­va Kr­le­že, kr­le­žo­log i in­te­lek­tu­alac ko­ji se iz pet­ka u pe­tak po­jav­lju­je u emi­si­ji jav­ne te­le­vi­zi­je na ko­joj eta­bli­ra­ni i po­sve­će­ni in­te­lek­tu­al­ci go­vo­re o ak­tu­al­nim i ne sa­mo kul­tur­njač­kim te­ma­ma. U in­ter­v­juu Vi­jen­cu, ko­ji je Vi­sko­vić na­zvao ni­sko­ti­raž­nim, prem­da se nak­la­da Vi­jen­ca za je­dan kul­tur­njač­ki ča­so­pis ni­ka­ko ne mo­že na­zva­ti ni­skom, Vi­sko­vić je naj­vi­še va­tre iz­a­zvao tvrd­nja­ma o Mi­ljen­ku Jer­go­vi­ću i onim već ofu­ca­nim na­vod­nim Jer­go­vi­će­vim sim­pa­ti­ja­ma pre­ma re­afir­ma­ci­ji

Ko­lum­nist Ve­čer­njeg lis­ta i knji­žev­ni ured­nik se­ci­ra druš­tve­nu zbi­lju po­ku­ša­va­ju­ći je

ba­rem ma­lo kul­ti­vi­ra­ti

čet­niš­tva u Sr­bi­ji. Vi­sko­vi­ćev in­ter­v­ju iz­a­zvao je po­ne­ku os­tav­ku u Hr­vat­skom druš­tvu pi­sa­ca, po­ne­što oš­trih i od­mje­re­no-neo­d­mje­re­nih ri­je­či u no­vi­na­ma i na te­le­vi­zi­ji, pjes­nik Slav­ko Jen­drič­ko čak je Vi­sko­vi­ću u čast i sla­vu na­pi­sao i pje­smu, no na­kon ci­je­le bu­ke, li­te­rar­ni se puk uti­šao i nas­ta­vio ba­vi­ti sva­kod­nev­nim pre­živ­lja­va­njem. A pa­ž­lji­vi­jem či­ta­ču u oči je mo­gao upas­ti no­vi broj Knji­žev­ne re­pu­bli­ke, dak­le ča­so­pi­sa Hr­vat­skog druš­tva pi­sa­ca, u ko­jem je objav­ljen ulo­mak iz nas­tav­ka knji­ge Ma­ni Go­to­vac “Fa­liš mi”, po­ne­što te­orij­skog šti­va, ali i ne­ko­li­ko kri­ti­ka. U ugled­nom ča­so­pi­su ro­man “Otac” Mi­ljen­ka Jer­go­vi­ća, pre­mi­jer­no ti­skan u Be­ogra­du, ali ko­ji ži­ri NIN-ove na­gra­de za ro­man go­di­ne ni­je pri­hva­tio u služ­be­nu kon­ku­ren­ci­ju, valj­da za­to što je na­pi­san hr­vat­skim je­zi­kom, prem­da to nit­ko u Be­ogra­du ni­je htio služ­be­no po­t­vr­di­ti, do­bio je čak dvi­je kri­ti­ke. Jed­nu je po­hval­nu pot­pi­sa­la Li­di­ja Vuk­če­vić i na­zva­la je “Je­dan neo­bi­čan post scrip­tum”. Dru­gu, na­bri­ja­no kri­tič­ku, pa čak i plju­vač­ku, pod na­zi­vom “Si­nop­sis za sa­pu­ni­cu” pot­pi­sao je Ni­ki­ca Mi­ha­lje­vić, ko­ji do­is­ta ni­je bi­rao ri­je­či ka­ko bi se u kri­ti­ci obra­ču­nao ne sa­mo s Jer­go­vi­će­vim dje­lom ne­go i s auto­rom sa­mim. Nje­mu je “Otac” knji­ži­ca ne­ugled­na gra­fič­ko-ti­skar­ski, a spi­sa­telj­ski i kre­ativ­no si­ro­maš­na. Mi­ha­lje­vić tvr­di da Jergović pi­še kao ne­do­ras­tao muž či­je je raz­miš­lja­nje pu­no ste­re­oti­pa, kli­še­ja i op­ćih mjes­ta, a iz­ri­čaj pre­pun iz­vje­šta­če­nos­ti i fra­za. Mi­ha­lje­vić na­da­lje tvr­di da pro­fi­nje­nom či­ta­te­lju oso­bi­to mo­že za­sme­ta­ti do­ci­ra­ju­ći ton, stal­na po­tre­ba da se po­ka­že zna­nje, “da se po­pu­je svag­da, svug­dje i sva­ko­me”, što je po kri­ti­ča­ru Knji­žev­ne re­pu­bli­ke do­kaz auto­ro­ve, dak­le Jer­go­vi­će­ve ta­šte sla­vo­lju­bi­vos­ti. Mi­ha­lje­vić tvr­di da Jergović pi­še o biv­šim ta­bu te­ma­ma (kao što su us­ta­še ili čet­ni­ci) te ga ču­di što Jergović mo­že uop­će oz­bilj­no mis­li­ti da bi nje­go­vo pi­sa­nje mo­glo ne­ko­ga oz­bilj­no za­ni­ma­ti i uis­ti­nu na bi­lo što po­tak­nu­ti. U svom tek­s­tu Mi­ha­lje­vić is­ti­če da je u “Ocu” ri­ječ o sla­bom, sko­ro ne­es­tet­skom tek­s­tu bez umjet­nič­kih kva­li­te­ta te Jer­go­vi­ća ocje­nju­je za­bav­ljač­kim i pri­mi­je­nje­nim pis­cem ko­ji “iz eg­zis­ten­ci­jal­nih raz­lo­ga pro­izvo­di ma­su tek­s­ta ko­ji mo­ra bi­ti pri­hvat­ljiv ma­sa­ma či­ta­te­lja, a ma­se po de­fi­ni­ci­ji ne mo­gu kon­zu­mi­ra­ti zah­tjev­ni­jih knji­žev­nih ra­do­va”. Ta­ko pi­še Mi­ha­lje­vić, tvr­de­ći da Jergović po­di­la­zi ma­sa­ma či­ta­te­lja, što je tvrd­nja s ko­jom se do­is­ta ni­je mo­gu­će slo­ži­ti. Kao što se ni­je mo­gu­će slo­ži­ti s tvrd­nja­ma onih in­te­lek­tu­al­nih auto­ri­te­ta ko­ji su ovih da­na jav­no go­vo­ri­li da je Mi­ljen­ko Jergović pi­sac tek jed­ne je­di­ne vri­jed­ne knji­ge i da je to “Sa­ra­jev­ski Mar­l­bo­ro”. Daj­te naj­te, pa ima tu još od­lič­nih i važ­nih knji­ga. Oči­to je Jergović tek je­dan u ni­zu ve­li­kih pi­sa­ca kojima ne­ki čud­ni li­te­rar­no im­po­tent­ni za­gre­bač­ki kru­go­vi obez­vre­đu­ju vri­jed­nost. Ali bez us­pje­ha.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.