AME­RI­KAN­CI SU DI­JAG­NOS­TI­CI­RA­LI FA­CE­BO­OK OVIS­NOST, IMA­JU I TRET­MA­NE LI­JE­ČE­NJA, A U HR­VAT­SKOJ JE SVE VI­ŠE PA­CI­JE­NA­TA KO­JI SI UNI­ŠTA­VA­JU ŽI­VOT - ONLI­NE

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Intervju - Pi­še ::::: IVA­NA RI­MAC LESIČKI/VLM

Po­lu­djet ću, po­sva­đa­li smo se. Ljuta je jer ni­sam pro­mi­je­nio sta­tus u “za­uzet”. Do­ći će kra­jem tjed­na, vi­še mi ne vje­ru­je pa je sre­di­la da br­zo do­đe – tu­ga­lji­vo će 40-go­diš­njak, moj pri­ja­telj, o svo­joj “ ve­zi” s go­to­vo dvos­tru­ko mla­đom dje­voj­kom iz su­sjed­ne dr­ža­ve. Ko­ju, us­put re­če­no, ni­kad ni­je vi­dio. Ba­rem ne uži­vo. No, već su u pro­ble­mu. Upoz­na­li su se na Fa­ce­bo­oku, a na­kon pr­vog su­sre­ta is­pos­ta­vi­lo se da je baš onak­va kak­va je i na sli­ka­ma – sa­vr­še­na. U fi­zič­kom smis­lu. Ipak, ve­za ni­je po­tra­ja­la. Te­ško i bi jer su “pro­ble­mi” buk­nu­li i pri­je sa­mog upoz­na­va­nja. No, tak­vo miš­lje­nje je sta­ro­mod­no, uvje­ra­va me pri­ja­telj. Oni su se, uvje­ra­va me, onli­ne ja­ko do­bro upoz­na­li. On do­bro zna ko­ga nje­go­va “fejs lju­bav” ima u obi­te­lji, ka­ko ži­vi, da li je du­ho­vi­ta, gdje je bi­la si­noć, ju­tros, da ima tet­ku ne­da­le­ko Za­gre­ba… “Pa, što je taj ma­li de­talj da se ni­kad ni­smo vi­dje­li”, bio mu je ot­pri­li­ke glav­ni ar­gu­ment. Pre­ki­nu­li su u stvar­nom, ali i u Fa­ce­bo­ok ži­vo­tu (vi­še si ni­su na po­pi­su pri­ja­te­lja).

“Sa­vr­še­ni” part­ne­ri

Go­to­vo pa is­to­vre­me­no, jed­na dru­ga Fa­ce­bo­ok ve­za ne da ni­je pre­ki­nu­ta ne­go se zbog is­te pre­ki­da sve os­ta­lo, pa i - nje­zin brak. Ta­ko­đer, zbog lju­ba­vi pre­ma stran­cu ko­ji je (opet) – sa­vr­šen. Baš kao i go­re spo­me­nu­ta pla­vu­ša. No, u ovom su slu­ča­ju po­s­lje­di­ce ku­di­ka­mo go­re jer je ri­ječ o do­tad sklad­noj obi­te­lji ko­ju je ras­tu­rio ni­kad vi­đen tip uda­ljen ci­je­li dan le­ta avi­onom. Ali i to je, tvr­di moj pri­ja­telj, lju­bav. Ona ko­ja se če­ka odu­vi­jek, ko­ja je po­ka­za­la da sve do­sad ni­je bi­lo, ka­ko se to vo­li re­ći, ono pra­vo. Osje­ća­ji su do­is­ta in­ten­ziv­ni i oči­to is­kre­ni, to­li­ko da je na­da­sve ne­ugod­no pi­ta­ti (vris­nu­ti toč­ni­je) “po­bo­gu, o čemu ti?!” Os­ta­vi­ti sve, pro­mi­je­ni­ti ži­vot, us­put uz­dr­ma­ti ga i oni­ma ko­je naj­vi­še vo­liš? Bez od­go­vo­ra. Osim da ne­ma raz­li­ke da li tog ne­kog “su­đe­nog” upoz­naš u tra­mva­ju, na pos­lu ili na Fa­ce­bo­oku. Bli­zu tog “ sta­di­ja” bi­la je još jed­na 30-go­diš­nja­ki­nja ko­ja je naš­la srodnu du­šu u Bel­gi­ji. Pro­naš­la je ta­mo čak i po­sao, no Fa­ce­bo­ok lju­bav ju je iz­ne­vje­ri­la. Ka­ko? Ni­je ni važ­no, a ni­je htje­la ni ot­kri­ti jer je kre­nu­la da­lje, upra­vo ona­ko ka­ko se u prak­si i, re­ci­mo ta­ko, stan­dard­no opo­rav­lja od pre­ki­da lju­bav­ne ve­ze. Dak­le, po­vje­ra­va pri­ja­te­lji­ma, pod­sje­ća na pla­no­ve i za­jed­nič­ke (onli­ne) tre­nut­ke, po­pi­je ko­ja vi­še su­bo­tom na­ve­čer... Sa­mo što opet ne­dos­ta­je de­talj da se ni­kad ni­su vi­dje­li. Ali, do ovog smo “slu­ča­ja” na­uči­li - to je ne­važ­no! Upra­vo iz tog raz­lo­ga, pa­la je od­lu­ka: aj­mo vi­dje­ti je­sam li “os­ta­la u pe­ći­ni” ili je do­is­ta Fa­ce­bo­ok pos­tao druš­tvo, dis­co, kon­cert, što­god već... 21. vi­je­ka? Mjes­to za le­gi­tim­no i sa­svim obič­no upoz­na­va­nje ko­je no­si tko zna što. Start stvar­no ni­je pro­blem, umjes­to “ig­no­re” klik­neš “po­ke back” op­ci­ju. U ime na­da­nja da ima onih ko­ji pret­hod­nu re­če­ni­cu ne shva­ća­ju ri­ječ je, dak­le, o pr­vom ko­ra­ku kad vam se na pro­fil ja­vi net­ko ne­poz­nat. Sa “po­ke” vas u tom onli­ne svi­je­tu - gur­ne, po­ka­že da je tu, re­ci­mo ta­ko. To je, re­ci­mo, kao “ko­li­ko je sa­ti” oko tri uju­tro kad su za šan­kom još naj­u­por­ni­ji, ili kod onih ne­ma­što­vi­ji­tih - “jao, ka­ko li­je­pe oči imaš”. Ok, uz­vra­ti­li smo “po­ke” tj. pri­hva­ti­li pi­će od to­tal­nog stran­ca gdje nam Fa­ce olak­ša­va uto­li­ko što iz­lis­ta da ne­ma­mo ni­jed­nog za­jed­nič­kog pri­ja­te­lja. Dan kas­ni­je, opet is­to i po­ru­ka “Hey, ka­ko si”. Da skra­ti­mo: iz­os­ta­nak vje­šti­ne ko­ke­ti­ra­nja u stvar­nom ži­vo­tu jed­nak je i onli­ne... “Ok, hva­la. Ti?”, bio je od­go­vor. “Što ra­diš?”, sti­glo je ubr­zo u in­box. Uh, do­sad­no i na­por­no. In­tri­ge? Ni­ma­lo. Mo­žda je aver­zi­ja na­kon od­s­lu­ša­nih pri­ča pre­ja­ka. Ili ra­tio. Ni­je važ­no

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.