HO­ĆEŠ LI­MUN?

PRO­BLEM TRANZICIJE JE U TO­ME ŠTO LJU­DI SHVA­TE DA NE MO­GU IMA­TI SVE TEK KAD IH STISNE DUŽ­NIČ­KO ROP­S­TVO.

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Intervju -

“Gri­je­še­ći uči­mo” hr­vat­ski je na­ziv ko­lum­ne vo­de­ćeg te­le­vi­zij­skog no­vi­na­ra i pu­to­pis­ca. Pu­tu­ju­ći bi­je­lim svi­je­tom, vi­dio je i is­ku­sio sve i sva­šta pa je sa­da od­lu­čio to po­di­je­li­ti s či­ta­te­lji­ma Ve­čer­nja­ka...

Nas­lov ove ko­lum­ne pod­sje­tit će mu­škar­ce sta­ri­je od 50 go­di­na na bu­đe­nje u JNA, ka­da bi go­ro­pad­ni de­se­tar dre­čao po so­ba­ma na pos­pa­ne roč­ni­ke: „ Aj­de, di­ži se, šta je gu­šte­ru, šta se če­ka, ho­ćeš li­mun?“ Li­mun!? Bi­la je to jed­na od že­lje­nih, no čes­to ne­dos­ta­ju­ćih de­li­ci­ja u vri­je­me so­ci­ja­liz­ma. Iz­vor vi­ta­mi­na C, na­vod­no lje­ko­vit u kom­bi­na­ci­ji s me­dom, po­že­ljan u ča­ju, ko­la­či­ma, do­bar uz vot­ku, li­mun je imao kul­t­ni sta­tus rav­no­prav­no s na­ran­ča­ma i ba­na­na­ma. U ri­jet­kim pri­go­da­ma ka­da bih li­je­čio gr­lo pa u kvar­tov­skoj bir­ti­ji na­ru­čio in­dij­ski čaj s li­mu­nom, vje­ro­jat­ni­ji od­go­vor ko­no­ba­ra bio je „ne­ma li­mu­na“, po­ne­kad čak pra­ćen pre­zir­nim što-se­pra­viš-lud po­gle­dom. Ka­ko sam u mla­dos­ti bio sa­mo­uprav­no ne­adap­ti­ran zbog vi­še­go­diš­njeg ži­vo­ta u za­pad­nom ino­zem­s­tvu, na­iv­no bih pre­po­ru­čio ugos­ti­te­lju da ku­pi ki­lu-dvi­je li­mu­na u obliž­njoj tr­go­vi­ni (jer, vi­dio sam, „bi­lo ih je u iz­lo­gu“), ali nje­go­vo re­agi­ra­nje ni­je pris­toj­no pre­pri­ča­va­ti. („Da ti ne bih još išao po li­mun...“ I on­da sve po po­pi­su). U tak­vom oz­ra­čju bi­lo je ra­zum­lji­vo da se pri­rod­na li­mu­na­da u res­to­ra­nu sma­tra­la oz­bilj­nim luk­su­zom. Ali, za­što danas? Za­što sam li­mu­na­du od je­dva jed­nog li­mu­na s vo­dom iz pi­pe pla­tio 22 ku­ne u ho­tel­skom ka­fi­ću. Do­bro, priz­na­jem, baš sam si na­šao mjes­to da na­ru­ču­jem li­mu­na­du kad tu i ka­va s mli­je­kom sto­ji 18 ku­na. Ali, i u skrom­no­me bir­cu pre­ko pu­ta, ta­ko­đer bli­zu mo­ra, gdje ve­li­ki ka­pu­či­no pi­je­te za 8 ku­na, li­mu­na­da je bi­la – 20! Ni­sam iz­dr­žao, po­zvao sam vlas­ni­ka i pre­do­čio mu ra­ču­ni­cu: Sti­pe, ki­la li­mu­na je kod To­do­ri­ća 10 ku­na, u ki­li je naj­ma­nje 10 li­mu­na, od jed­nog li­mu­na na­pra­viš ja­ku li­mu­na­du, zna­či pro­da­ješ mi za 20 ono što te ko­šta jed­nu ku­nu. Za­ra­da 20 pu­ta, 2000 pos­to! Za­što me vi ka­fe­dži­je do kra­ja ži­vo­ta tra­uma­ti­zi­ra­te tim li­mu­nom i pod­sje­ća­te na pe­kar­ska bu­đe­nja u voj­s­ci? Ima li bi­lo če­ga, iče­ga, što za­ra­ču­na­va­te 20 pu­ta vi­še? Vi­no? Svi ka­žu da na vi­nu de­re­te gos­te, a na­pla­ću­je­te ga naj­vi­še tri pu­ta skup­lje ne­go u tr­go­vi­ni. So­ko­vi? Ne mo­žeš Pa­go od tri ku­ne pro­da­ti za vi­še od 20, dak­le ne maž­nja­va­te ni se­dam pu­ta. Za­što taj prok­le­ti li­mun? Na ovaj po­vra­tak u proš­lost i us­po­red­be s da­naš­nji­com po­tak­nuo me film „Or­kes­tar“ na Sa­ra­jev­skom fes­ti­va­lu. Pri­ča o Sa­ši Lo­ši­ću, gar­ni­ra­na sje­ća­nji­ma na „ona do­bra sta­ra vre­me­na“, snim­ka­ma Ti­to­va do­če­ka u sje­ver­noj Ko­re­ji, žu­lja­vih ru­ku i znoj­nih li­ca sret­nih ru­da­ra, ma­sov­ki s Bi­je­lim dug­me­tom i na­vi­ja­či­ma ju­gos­la­ven­ske re­pre­zen­ta­ci­je, čak i ni­su po­ku­ša­va­li uvje­ri­ti pu­bli­ku ka­ko je „ne­kad bi­lo pu­no bo­lje“. Ono što je gle­da­telj od­nio do­ma je ne­si­gu­ran osje­ćaj da ta­da ni­je bi­lo sjaj­no, ali da ni danas ni­je ni­šta bo­lje, ako mno­gi­ma među na­ma ni­je i pu­no go­re. Igrom slu­ča­ja, ra­dim u sa­ra­jev­skoj zgra­di na či­jem kro­vu rad­ni­ci od ju­tra do ve­če­ri mon­ti­ra­ju go­le­me stro­je­ve, te­ške po pet to­na i vi­še, a sat­ni­ca im je 2 eura ne­to. Kad se na plus 35 Cel­zi­je­vih do­bro prez­no­je, mo­gli bi po­pi­ti li­mu­na­du dva ka­ta ni­že po, gle ko­in­ci­den­ci­je, ci­je­ni od 2 eura za ča­šu. Kad gle­da­te film „Or­kes­tar“, za­klju­či­te upra­vo ono što že­lim re­ći. Pri­je ni­je bi­lo li­mu­na za sve, li­mu­na­du su pi­li sa­mo ne­ki. Danas je li­mun svi­ma dos­tu­pan, ali li­mu­na­du u ka­fi­ću opet ne pi­ju svi. Oni ko­ji vi­še vo­le proš­lost, sma­trat će pra­ved­ni­jim vri­je­me kad li­mu­na, pi­zze (sve do 1970. go­di­ne ni­je bi­lo ni­jed­ne pi­zze­ri­je u Ju­gos­la­vi­ji), ba­na­na, na­ran­či ni­je bi­lo ni za ko­ga (ako se iz­uz­mu ho­te­li za stran­ce i uska vla­da­ju­ća no­men­k­la­tu­ra). Po­bor­ni­ci da­naš­nji­ce sma­tra­ju da je uvi­jek bo­lje da ima sve­ga, a lju­di će sa­mi spoz­na­ti da ne mo­gu sve ku­pi­ti. Pro­blem pos­t­ko­mu­niz­ma i tranzicije je, na ža­lost, u to­me što lju­di, želj­ni sve­ga, to shva­te tek kad ih oku­ju lan­ci duž­nič­kog rop­s­tva.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.