Od bo­san­skog re­aliz­ma do nor­dij­skog na­dre­aliz­ma

Straš­nim Bre­iv­ko­vim zlo­či­nom Ivo An­drić je opet do­ve­den u ve­zu s is­la­mom. Kao i pri­je dva­de­se­tak go­di­na, ka­da ga se pak kri­vi­lo kao po­ti­ca­te­lja is­la­mo­fo­bi­je.

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Intervju - Pi­še ::::: MI­LAN JAJČINOVIĆ

Ipri­je ne­go je fran­cu­ski na­dre­alist, An­dre Bre­ton, de­fi­ni­rao ‘sa­vr­še­ni na­dre­alis­tič­ki čin’, kao - ‘iz­i­ći na uli­cu i na­sum­ce pu­ca­ti po go­mi­li’, bi­lo je lu­đa­ka ko­ji su to do­is­ta i či­ni­li. Ipak, nor­ve­ški ma­ni­jak, ko­ji je bez raz­lo­ga po­bio to­li­ke ne­vi­ne lju­de, ni­je za svoj su­ma­nu­ti čin ‘te­orij­sko oprav­da­nje’ tra­žio u fran­cu­sko­me na­dre­aliz­mu, ne­go u ‘ bo­san­sko­me re­aliz­mu’, u pi­sa­nju Ive An­dri­ća! An­dri­će­va Na Dri­ni ću­pri­ja nor­ve­ško­me je bje­so­umuč­ni­ku, An­dre­su Be­hrin­gu Bre­ivi­ku, pos­lu­ži­la kao umiš­lje­ni na­pu­tak i oprav­da­nje za nje­go­vu ‘bor­bu pro­tiv is­la­ma’. Ta­ko je straš­nim Bre­iv­ko­vim zlo­či­nom Ivo An­drić opet do­ve­den u ve­zu s is­la­mom. Kao i pri­je dva­de­se­tak go­di­na na pros­to­ru biv­še Ju­gos­la­vi­je, ka­da ga se pak kri­vi­lo kao po­ti­ca­te­lja is­la­mo­fo­bi­je. Od­nos pre­ma Ivi An­dri­ću, pun po­li­tič­kih i inih pri­je­po­ra još za nje­go­va ži­vo­ta, nas­ta­vio se i na­kon nje­go­ve smr­ti. Na nje­zi­nu pak biv­šem pros­to­ru i da­lje pre­ma An­dri­ću pos­to­ji am­bi­va­len­tan od­nos, pa i svo­je­vr­s­no tros­tru­ko (ne)pri­hva­ća­nje. Uop­će­no, Sr­bi ga i da­lje ne pri­hva­ća­ju kao svo­ga, jer zna­ju da ro­đe­njem ni­je Sr­bin, ali im je dra­go da se s njim mo­gu po­hva­li­ti kao sr­p­skim no­be­lov­cem. Mnoš­tvu je pak Hr­va­ta An­drić os­tao pa­ra­dig­mom na­ci­onal­nog ot­pad­ni­ka, re­ne­ga­ta ko­ji se „pro­dao Sr­bi­ma za ka­ri­je­ru“.

Mu­ra­to­va vše­grad­ska ma­co­la

Mus­li­ma­ni­ma je Ivo An­drić ta­ko­đer kri­vim, na­po­se kri­vac za lo­šu sli­ku o Bos­ni, po­seb­no za sli­ku o njima. Kraj­ni je na­čin tak­vo­ga od­no­sa pre­ma An­dri­ću bio de­likt Mu­ra­ta Ša­ba­no­vi­ća, ko­ji je ma­co­lom 1992. raz­bio gla­vu piš­če­ve bis­te.u Vi­še­gra­du. Kas­ni­je će se za Ša­ba­no­vi­ća ču­ti i na­kon pri­jet­nje da će u znak od­maz­de za sr­p­ski te­ror nad po­drinj­skim Mus­li­ma­ni­ma di­ći u zrak hi­dro­cen­tra­lu na Dri­ni kod Zvor­ni­ka. To raz­bi­ja­nje An­dri­će­ve gla­ve bio je is­kaz ne­uke, no kraj­nje mus­li­man­ske ne­tr­pe­lji­vos­ti pre­ma no­be­lov­cu. Pri­mjer pu­no in­te­lek­tu­al­ni­jeg, ali ta­ko­đer ne­tr­pe­lji­vog od­no­sa pre­ma An­dri­ću jest sa­op­će­nje tuz­lan­skog boš­njač­kog druš­tva „Pre­po­rod“ iz 1999. go­di­ne da se An­dri­će­vo ime iz­bri­še s po­pi­sa tuz­lan­skih uli­ca i tr­go­va či­ja se ime­na ne­će mi­je­nja­ti. Kao „do­ka­zi An­dri­će­vog an­ti­mus­li­mans­tva“ u sa­op­će­nju su na­ve­de­ne tri knji­ge: Dr. Muh­sin Ri­zvić: Bo­san­ski mus­li­ma­ni u An­dri­će­vom svi­je­tu; Vla­di­mir De­di­jer: Ge­no­cid nad mus­li­ma­ni­ma i Ru­smir Mah­mut­če­ha­jić: Kri­va po­li­ti­ka. U tom je sa­op­će­nju tuz­lan­skog „Pre­po­ro­da“ kontra An­dri­ća pi­sa­lo. „ Pri­jed­log je obraz­lo­žen či­nje­ni­com da je An­drić u svo­jim di­je­li­ma (na Dri­ni ću­pri­ja, Trav­nič­ka hro­ni­ka i ne­ke pri­po­vi­jet­ke) uve­li­ko et­nič­ki ogri­je­šio o bo­san­ske mus­li­ma­ne ko­je je pri­ka­zi­vao u ne­ga­tiv­nom svje­tlu – kao si­le­dži­je, ka­ba­da­hi­je, pi­ja­ni­ce, ubi­ce, ne­mo­ral­ne lju­de, per­verz­ne i na­kaz­ne. On je na taj na­čin do­pri­nio ra­zvi­ja­nju mrž­nje pre­ma mus­li­ma­ni­ma uop­će i sce­na­ri­ju sr­bi­jan­skog fa­šis­tič­kog re­ži­ma na če­lu sa Sr­p­skom aka­de­mi­jom na­uka o uni­šte­nju bo­san­skih mus­li­ma­na i Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne kao dr­ža­ve, što je po­ku­ša­no da se i os­tva­ri u agre­si­ji na BiH u pe­ri­odu od 1992. do 1995. go­di­ne. (...) Knji­žev­nik Ivo An­drić se i svo­jim po­ili­tič­kim dje­lo­va­njem, ne­po­sred­no pred II svjet­ski rat, uklju­čio u dio ma­ši­ne­ri­je ve­li­ko­sr­p­skih he­ge­mo­nis­ta i dao kru­pan do­pri­nos fa­šis­tič­kom in­že­nje­rin­gu et­nič­kog čiš­će­nja mus­li­ma­na na Bal­ka­nu. U svo­jim knji­žev­nim di­je­li­ma, pa i u dok­k­tor­skoj di­ser­ta­ci­ji, Ivo An­drić je is­po­ljio ne­s­hvat­lji­vo op­se­siv­ni ani­mo­zi­tet i mrž­nju pre­ma bo­san­skim mus­li­ma­ni­ma ko­je na­zi­va Tur­ci­ma.“ Pot­kre­pu za te tvrd­nje naš­lo se u An­dri­će­voj dok­tor­skoj di­ser­ta­ci­ji, «Ra­zvoj du­hov­nog ži­vo­ta u Bos­ni pod utje­ca­jem tur­ske vla­da­vi­ne», ko­ju je An­drić 1924. go­di­ne obra­nio na Sve­uči­li­štu u Gra­zu – a eks­pli­ci­te, u jed­nom nje­go­vom pi­smu pri­ja­te­lju Ni­ki Mi­ro­še­vi­ću Ser­gu, ne­ka­daš­njem kon­zu­lu Kra­lje­vi­ne Ju­gos­la­vi­je u Kla­gen­fur­tu. Od­go­va­ra­ju­ći na Mi­ro­še­vi­će­vo pi­smo, An­drić pi­še: „ Na­ro­či­to me ve­se­li tvo­ja le­pa zbir­ka pe­sa­ma, u ko­joj ima i jed­na po­sve­će­na me­ni. Me­ne ta­ko­đer ova sre­di­na smra­da, lo­ja, le­nos­ti i pok­va­re­nos­ti pok­lo­ni­ka arap­skog va­ra­li­ce gu­ši, pa sam vi­še u Be­ogra­du ne­go u Bos­ni.“

Sr­p­ski i hr­vat­ski ste­re­oti­pi

An­dri­će­vo pi­smo Mi­ro­še­vi­ću sa­svim si­gur­no ni­je ima­lo utje­ca­ja na pro­dub­lji­va­nje pos­to­je­ćih ste­re­oti­pa, pre­dra­su­da, pa i idi­osin­kra­zi­je, ko­je je srpska čar­ši­ja ima­la o is­la­mu i o mus­li­ma­ni­ma, jer se za nj ni­je ni zna­lo, < di­ser­ta­ci­ju nit­ko valj­da ni­je ni či­tao. Kao što ni de­talj­ni na­tu­ra­lis­tič­ki An­dri­će­vi opi­si mu­če­nja sr­p­skih se­lja­ka u ro­ma­nu Na Dri­ni ću­pri­ja, si­gur­no ni­su ima­li ni­kak­va upli­va na ne­uki dio Sr­ba, na obli­ko­va­nje nji­ho­vih ne­ga­tiv­nih pre­dodž­bi i su­do­va o mus­li­ma­ni­ma. Raz­log je jed­nos­ta­van i pro­za­ičan: tak­vi ni­su ni ču­li za An­dri­će­vu Na Dri­ni ću­pri­ja, a ka­mo li je či­ta­li, od­nos­no kao oba­vez­nu no­si­li u voj­nič­ko­me ran­cu, da bi vo­đe­ni njo­me pro­tje­ri­va­li i ubi­ja­li Boš­nja­ke u po­s­ljed­njem ra­tu. Ne­ga­tiv­ni je sr­p­ski od­nos pre­ma mus­li­ma­ni­ma/ Mus­li­ma­ni­ma vi­še po­s­lje­di­ca sr­p­ske ep­ske tra­di­ci­je, usme­ne pre­da­je i na­rod­nog pjes­niš­tva, ne­go či­ta­nja Ive An­dri­ća. Hr­vat­ski je od­nos pre­ma Ivi An­dri­ću pro­tu­rje­čan. Kao što mu dio mus­li­ma­na Boš­nja­ka, ko­ji ga ne vo­le, za­mje­ra­ju za­zor spram bo­san­skog is­la­ma, ali se ljute ako se spo­me­ne da je no­be­lo­vac iz Bos­ne, slič­no je i s onim Hr­va­ti­ma ko­ji ga ne pod­no­se. Ni­je im dra­go što je pro­mi­je­nio na­ci­onal­ni iden­ti­tet, ali im ni­je mr­sko ka­da se spo­me­ne či­nje­ni­ca da je An­dri­ić ro­đe­njem Hr­vat. Hr­vat­ski je od­nos pre­ma An­dri­ću prot­kan ljut­njom, „zbog na­ci­onal­nog ot­pad­niš­tva, od­nos­no u grub­ljoj va­ri­jan­ti, „zbog na­ci­onal­ne iz­da­je“. Kao što knji­žev­nost Ive An­dri­ća ni­je mo­gla bi­ti raz­lo­gom za či­nje­nje zla na pros­to­ru biv­še dr­ža­ve, si­gur­no ni­je ni za zlo­či­nač­ki čin nor­ve­ško­ga ek­s­tre­mis­ta.

:: Mus­li­ma­ni­ma je Ivo An­drić kri­vac za lo­šu sli­ku o Bos­ni, po­seb­no o njima.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.